SperryUNIVAC

Slomene teorije

Kao što je poznato, klasični ekonomisti su grešili praktično u svemu u čemu su mogli, jasno videći samo određene konkretne momente (besčovečnu i užasnu robovsku eksploataciju radnika, kao Marks, ili nesumnjivu korist slobne trgovine za Englesku krajem 18. veka, kao Smit) i ostajući gluvi i slepi za sve ostalo. Pošto su njihove teorije bile u potpunosti izgrađene na temelju koji su smatrali monolithicnim, osnovnim i večnim, ali koji je odražavao samo izuzetno uzak pogled na svet, onda je, kao što je rekao Kozma Prutkov, njihova potpunost bila jednostrana. Smit je potpuno ignorisao tadašnje (i više puta opisane) ekonomske prakse primitivnih naroda, koje su se potpuno razišle sa njegovom fantastičnom hipotezom o poreklu novca; nije primetio niti to da je njegova omiljena slobna trgovina radila izuzetno jednostrano: prvo su Britanci najstrožim protekcionizmom postigli kolosalan industrijski rast, a tek nakon toga su silom oružja svim ostalim zemljama nametali takođe jednostranu slobnu trgovinu, koja je radila veoma selektivno („kupujte ono što nam je najprofitabilnije proizvoditi i vama prodavati, a ako ne želite — već plovimo da vas bombardujemo“). Nije iznenađujuće što je u konačnici na Marksu izrasla generacija standardnih „slamenih marksista“, koji bezrazmisno ponavljaju njegove teze čak i tada kada su one u velikoj meri izgubile smisao, a da bi im se suprotstavili, izrasla je generacija istih takvih „slamenih libertarijanaca“ tipa Mizeza, Hajeka i njihovih naslednika, koji kao papagaji ponavljaju maksime Adama Smita, koje su bile pogrešne još za njegovog života.

Osnova njihovih teza, gospodar bog, aksiom i teorema postao je Gospodin Slobodno Tržište. Na najjednostavniji način (da, nećemo komplikovati više nego što je potrebno, jer je naš zadatak da opišemo naivno, čak i pomalo karikaturalno razumevanje problema svojstveno „slamenom libertarijancu“) ova ideja se formuliše ovako. Ne postoje oblici privrede optimalniji i koji vode do superiornijeg razvoja od Slobodnog Tržišta; ne postoje oblici privrede koji daju lošiji rezultat od intervencije države u Slobodno Tržište. Dokaz? „Slameni marksisti“ iz SSSR-a su ga sproveli umesto nas, kao i briljantni kapitalisti SAD, Japana, Južne Koreje, Tajvana i ostalih razvijenih zemalja. Sovijeti su za 70 godina srušili sopstvenu ekonomiju Госпланом (Gosplanom), koji nije bio u stanju da organizuje redovnu proizvodnju toalet papira, dok su svi ti američki i azijski tigrovi zahvaljujući Slobodnom Tržištu i kapitalizmu u to vreme organizovali proizvodnju mejnfrejmova i pametnih telefona. Šah i mat, komi!

Prilično je teško osporiti to što su Sovjeti propustili sve što je bilo moguće propustiti, uključujući i sopstvenu imperiju, kao i to da su prvo Britanija, zatim SAD, potom Zapadna Evropa, potom nekomunistički Azijati (poput Tajvana, Južne Koreje, Malezije i ostalih Filipina), a na kraju i komunistički Azijati (oni koji su, kao Kina i Vijetnam, mudro odbacili komunizam u praksi i ostavili ga samo u sloganima) postigli neverovatan rast ekonomije koji je nadmašio sve prognoze. Ali, da li je sve zaista bilo tako? Opet, u propastu SSSR-a niko neće sumnjati, dovoljno je pogledati globus, ali zahvaljujući čemu su se sukcesivno podigle sve uspešniji regioni? Zapravo, tamo nikada nije ni mirisalo na bilo kakvo Slobodno Tržište. Ovu istoriju može se podeliti na mnogo etapa. Britanski protekcionizam i britanska državna Royal Navy, koja je dva veka služila kao otvarač za ona tržišta koja Englezi morali otvoriti, i štit za ona koja su morali zatvoriti; Silicijumska dolina, nastala kao državno udruženje velikih vojnih izvođača i koja u velikoj meri i danas postoji u tom statusu; američki ajkule monopolija, Teodor Vejl, Tomas Vatson stariji i drugi, koji su gradili gigantske vertikalno integrisane državne korporacije; uopšte cela američka industrija i R&D Hladnog rata, koji su bili samo dodatak državnog vojno-industrijskog kompleksa; japonski džaibacu, koji su glatko pretekli u kejrecu, podržavani od strane dve vlade, sopstvene i američke (i koji su kolapsirali nakon što su izgubili jednu nogu — onu koja je rasla iz SAD); Tajvan, koji je od početka do kraja bio vojni protektorat i praktično tehnološka kolonija Amerike; moderni AI-monstrumi od Anthropic-a do Palantir-a, zaglavljeni kao u smoli u vojnim ugovorima, i tako dalje i tako dalje.

Svako od ovih poglavlja je na svoj način poučno, i možda ću jednog dana ispričati sva njih, razotkrivajući razmere najveće izgradnje državnog korporativnog socijalizma u istoriji, koji je, za razliku od jadnog i smešnog sovjetskog projekta, pravio pravi profesionalci i zato uspeo. Danas ću se dotaknuti samo jedne zemlje (ali detaljno), o kojoj prosečan čovek ima otprilike onoliko detaljnih informacija koliko i o bilo kojim drugim dalekim Azijatima — Južnoj Koreji. Doslovno pre nekoliko dana njen SK Hynix postao je najvrednija kompanija u zemlji (do tada je liderstvo 26 godina zaredom držao, naravno, Samsung) i istovremeno prešao milijardu kapitalizacije. Pomenuti Samsung je ušao u klub trilioneera pre mesec dana, pri čemu su od kompanija koje su dostigle željenu vrednost od 10¹² dolara, samo tri azijske: tajvanski TSMC i južnokorejski Samsung i SK Hynix. Štaviše, korejski „slatki par“ kontroliše 60% svetskog tržišta RAM-a i više od 80% svetskog tržišta visokoperformansnog RAM-a tipa HBM (High Bandwidth Memory), koji je zapravo izumeo Hynix zajedno sa AMD-om. To je jedini preživeli u žestokoj borbi svetski standard 3D pakovanja RAM-a, pogodan za AI akceleratore. Zanimljivo je da je njegova alternativa — HMC arhitektura (Hybrid Memory Cube), koju su kreirali… isti ti Korejci, samo iz Samsunga, zvanično umrla još 2018. godine, uprkos tome što su je očajnički pokušale razvijati čak pet vodećih američkih korporacija: Micron Technology, Hewlett-Packard, Microsoft, Altera, Xilinx i međunarodni konzorcijum ARM. Druga alternativa, koju je promovisao naizgled svemoćni Intel (zajedno sa istim tim Micron Technology, koji su uopšte izgubili praktično celo svetsko tržište memorije od Azijata, zauzimajući na njemu na kraju oko 15%) — MCDRAM (Multi-Channel DRAM) za Intel Xeon Phi superprocesore — umrla je zajedno sa Xeon Phi-jem početkom iste 2018. godine, dok SK Hynix cveta i namerava da nastavi. I najzanimljivije — u južnokorejskim kompanijama ima onoliko slobodnog tržišta koliko ima u Kim Džen Unu. Jednostavno, socijalizam može biti različit, kao i Gosplan, i o tome ćemo razgovarati.

Uspon japanskog sunca

Da bismo razumeli Koreju, prvo ćemo morati malo razumeti njihovog patrona tokom pola veka — odnosno Japansko carstvo, tako da na kraju dobijamo dva po ceni jednog: moraćemo razgovarati i o džaibacu, njihovoj evoluciji i metodama vođenja poslova. Uopšte, Japan je istinski dijamant za svakoga ko proučava rađanje i smrt država i njihove moći. Godine 1869. završen je Bosinski rat, car je insistirao na tome da zemlja mora prekinuti sa zastarelim tradicionalizmom i ući u 20. vek kao država koja tehnološki ne zaostaje za Evropom i SAD. Do tog vremena 90% stanovnika Japanskih ostrva nije se posebno izdvajalo u odnosu na ostale Azijate, od Indijaca do Kineza. Agrarni, tehnološki zaostali, sa veoma specifičnim mentalitetom i karakteristikama razmišljanja koje nisu bile najprikladnije za inovacije, živeli su tako već, recimo, hiljadu godina i tek pre nekoliko dana otkrili da fitilna arkebuza, ispostavlja se, više nije najrazornije oružje u istoriji. Britanci, koji su se intenzivno bavili industrijskim osvajanjem Azije, primećivali su da u tom periodu Japanci, sa njihove tačke gledišta, nisu bili različiti od Kineza: pisali su o njihovoj lenjosti i ekstremnoj nedisciplinovanosti, čak i gluposti koja im nije omogućavala da efikasno koriste čak ni mašine kao što je razbojni stan. (U to vreme produktivnost jednog razbojnog stana u rukama Indijca iznosila je približno 1/6 produktivnosti tipičnog britanskog radnika sa istim stanom, Kinezi su bili još gori, a Japanci na nivou Kineza). Prirodno, to je podsticalo šovinistička uverenja da je žuta rasa u principu defektna i nesposobna za bilo kakve inovacije.

Međutim, 1895. godine Japanci su pokazali Kini ko je ovde azijat druge sorte, 1905. su surovo udarili ogromno Rusko carstvo koje je previše uvidelo u sebe, a 21. avgusta 1917. izveštaj kontra-admirala Džordža Balarda, koji je komandovao pomorskim silama na Malti, upućen Admiralтету završavao se ovako:

Francuski standardi efikasnosti su niži od britanskih, međutim italijanski standardi su još niži. Sa Japancima je situacija drugačija. Razarači admirala Satoa održavani su u potpuno ispravnom stanju i provode na moru isto toliko vremena kao i naši brodovi. To je značajno više nego kod francuskih i italijanskih brodova svih klasa. Štaviše, Japanci su potpuno nezavisni u pitanjima komandovanja i snabdevanja, dok Francuzi neće uraditi ništa samostalno ako se taj posao može prebaciti na druge. Efikasnost Japanaca omogućava njihovim brodovima da provedu više vremena na moru nego bilo koji drugi britanski saveznik, što povećava efekat prisustva japanskih brodova na Sredozemnom moru.

Francuski standardi efikasnosti su niži od britanskih, međutim, italijanski standardi su još niži. Sa Japancima je situacija drugačija. Razarači admirala Satoua održavani su u potpuno ispravnom stanju i provode na moru isto toliko vremena koliko i naši brodovi. To je znatno više nego kod francuskih i italijanskih brodova svih klasa. Štaviše, Japanci su potpuno nezavisni u pitanjima komandovanja i snabdevanja, dok Francuzi neće uraditi ništa samostalno ako se taj posao može prepustiti drugima. Efikasnost Japanaca omogućava njihovim brodovima da provedu više vremena na moru nego bilo kom drugom britanskom savezniku, što povećava efekat prisustva japanskih brodova u Sredozemlju.

Japanci nisu samo jedini u Aziji koji su uspeli da izgrade efikasnu vojnu mašinu — izgradili su je na nivou koji je prevazišao belce Evropljane i ponovo šokirao Britance, pri čemu su to uradili bukvalno za 40 godina. Ovakav uspon civilizacije istorija nije znala: 1870. godine Japan se nije razlikovao od Kine koja je bila u strašnoj stagnaciji (gde je i ostala narednih sto godina!), a 1918. godine japanski diplomate su stizale u Evropu na brodovima koji su po kvalitetu prevazilazili francuske, nemačke i italijanske, i sedele u Versaju, odlučujući o sudbinama sveta ravnopravno sa velikim silama. Još čudnije je to što su se do 1930-ih toliko unapredili da su mogli da ugroze hegemoniju SAD na Pacifiku i, iako su na kraju izgubili, naneli su Jankijima toliko nevolja koliko im nijedan neprijatelj nije nanio u celoj njihovoj istoriji.

Azija je, pritom, teritorija klanova, i to se manifestuje u neverovatnim razmerama, nedostupnim razumevanju belog čoveka. Azijski klanovi nisu samo porodica ili selo planinara, to su desetine i stotine hiljada ljudi koji se značajno izdvajaju u odnosu na ostali stanovništvo i čuvaju svoju unutrašnju autonomiju hiljadama godina, praktično države u državi. Antologijski japanski resorni obračuni između Carske armije i Carske mornarice, poznati po Interbelumu i Drugom svetskom ratu, nisu imali presedana u svetskoj istoriji. Armija i mornarica bile su apsolutno nezavisne organizacije koje su imale sve svoje sopstveno: od modela aviona do pešadije, i neprijateljstvovale su tako da bi im Nemci i Francuzi zavideli. Stvari su dospela do međusobnih pokušaja atentata i otvorenih ubistava vladinih funkcionera koji su podržavali neprijateljsku frakciju, čak je i admiral Yamamoto Gombey preferirao da živi na palubama svog bojnog broda ne toliko iz ljubavi prema moru, koliko iz opravdanog straha za svoj život. Ovaj haos, koji je Japanao koštao pobede u ratu i koji je neuporediv sa bilo kakvim frakcijskim obračunima u bilo kojoj zemlji, potekao je isključivo od azijske klanovnosti.

Meidži restauraciju su podržala pet moćnih domena: knjaževstva Saga (poznato i kao Hizen), Tosa, Čošu, Hirošima i Satsuma. Svi su se nazivali Išin Šiši — „plemeniti ljudi“ i podržavali cara i nacionalizam pod sloganom Sonno Đoi: „Živeo car, dole [zapadni] varvari!“. Već iz ovog slogana proizilazi određena kontradikcija u njihovoj filozofiji, tačnije, standardna razlika između ideologije kojom se hrane široke mase i ideologije za internu upotrebu. Šogunat je vešto optužen za to što je podržao Zapad pri nasilnom otvaranju Japana za trgovinu putem topova komodora Perija i zaključivanjem nejednakog Kanagavskog ugovora, za vezernizaciju, zanemarivanje rasnih običaja i kulture i uopšte za svačije poniženje. Pritom su sam car i najmanje dva od pet domena — Hirošima i Satsuma — sami svim silama podržavali vezernizaciju, kao i najbliskije odnose sa Zapadom, jer su želeli da za nekoliko decenija prođu zapadnim putem progresa koji je trajao vekovima. Zbog toga se moglo podneti i malo poniženja (koje se uglavnom sastojalo u tome što stranci iz nekog razloga nisu smatrali Japance potomcima bogova i nisu trpeli odnos prema sebi kao prema životinjama). Nakon pobede Restauracije, uzgred, neprijatan moto je odmah zamenjen sa Fukoku Kjohej: „Bogata zemlja, jaka vojska“.

Naravno, u ratu između Šogunata i cara učestvovalo je mnogo naroda — Severni savez, protivnici Meidžija, sastojao se od ukupno 31 knjaževstvo, ali je većina njih bila mala i globalno nije uticala ni na šta. Nije iznenađujuće što su nakon pobede klanovi sa Juga formirali novu vladu i ušli u parlament. Takođe nije iznenađujuće što su se nakon pobede ponovo izoštrila protivrečnosti između ultranacionalista i tehnokrata, samo što su se sada rasekli sami vladajući klanovi. Najveću ulogu igrali su Satsuma i Čošu, iz kojih je izabrano osam od devet takozvanih genro (starijih), neformalnih savetnika cara, koji su posedovali kolosalnu moć i postali, u suštini, novi kolektivni šogun. Formirao se režim koji nema analogiju u istoriji i koji je kasnije nazvan hambatsu (bukvalno „klanski klikovi“) — Meidži oligarhija. Saga i Satsuma su konvencionalno pripadali tehnokratima, Čošu i Tosa nacionalistima, iako je s vremenom ova podela malo izbledela i predstavnike oba pravca moglo se sresti u svakom klanu.

Međutim, poreklo je ipak uvek bilo izuzetno važno. Vlast u Imperial Japan Navy u potpunosti je pripadala Satsumi — tradicionalnim japanskim moreplovcima i piratima, iz kojih je potekao i veliki admiral Togo. Nijedan čovek nije mogao postati mornarički oficir više ili manje od poručnika, a da nije u krvnom srodstvu sa Satsumom. Satsumi su pripadale i već pomenute porodice Togo i Yamamoto, kao i flota maršal Saigo Cugumiti. Imperial Japan Army je predvodio klan Čošu, čiji su istaknuti predstavnici bili baron Nogi Maresuke, general Kodama Gentaro, armijski maršal Jamagata Aritomo i princ Katsura Taro, 6. premijer Japana. Pre Prvog svetskog rata povremeno su se javljali izuzeci u korist armije; tako je tokom Rusko-japanskog rata vrhovni komandant Mančurske armije bio maršal i princ Ojama Ivao iz klana Satsuma, a komandanti Prve i Četvrte armije bili su Kuroki Tamemoto i Nozu Mičicura, takođe iz Satsume, ali je do Interbeluma podela postala stroga. U mornaricu su išli samo iz Vojne akademije IJN u Etadzimi, osnovane po uzoru na Kraljevska pomorska akademiju u Grinviču, a u armiju — samo iz Visoke vojne akademije IJA u Tokiju, osnovane po uzoru na Prusku vojnu akademiju.

Podela je pogodila ne samo armiju i mornaricu, na primer, ključne pozicije u japanskoj policiji zauzimao je klan Satsuma: od 1874. do 1901. godine od 14 glavnih i generalnih inspektora, 12 je pripadalo Satsumi a 2 klanu Tosa. Uopšte, jedan od razloga za stvaranje vojne policije bila je težnja Tose da ograniči moć Satsume u policiji prestonice, što je na kraju dovelo do stvaranja celog paralelnog departmana. Tako su nastale takozvane gunbaču („vojne frakcije“). Mornarica i armija nisu mogle da se dogovore ni oko čega, car kao arbitar je bio prilično loš, a civilnu vladu su zajednički ignorisali. Tako su Japanci uspeli potpuno da propuste koncept interkontinentalnog bombardera, banalno zato što njegov glavni tvorac, Čikuhej Nakadzima, napredni japanski inženjer i biznismen, koji je još 1917. osnovao prvu avio-kompaniju u zemlji, Japanski naučno-istraživački avijacijski institut, nije bio ni Satsuma ni Čošu i nije uživao podršku ni armije ni mornarice. Rođen je u prefekturi Guma, provincija Kodzuke, u porodici običnog farmera. Zbog toga uopšte nije mogao da ide ni u Etadzimu ni u Tokio, završio je samo neutralnu Carsku vojno-inženjersku akademiju u Jokosuci i stigao samo do čina mornaričkog poručnika. Pošto po rođenju nije pripadao ni armijskim ni pomorskim klanovima, na njega uopšte nisu obraćali pažnju. Nakadzima je uzalud pokušavao da promoviše treći rod vojske — RV i PVO, ali, naravno, ništa nije uspelo (iako je avione posebno za mornaricu i armiju ipak proizvodio, na primer mornarički palubni torpedonosac Nakajima B5N Kate ili armijske lovce Nakajima Ki-43 Hayabusa i Nakajima Ki-84 Hayate).

Klanovi su uticali čak i na to kako je Japan generalno, sa konceptualne tačke gledišta, nameravao da ratuje i s kim. Pomorski su bili ekstroverti, svesni zapadnih tehnoloških vrednosti i u bliskom kontaktu sa kolegama iz Britanije, SAD i Nemačke. Osim toga, njihova ekspanzija bila je usmerena prvenstveno na Istok, u azijske kolonije, radi zauzimanja nafte, gvožđa i ostalih industrijskih resursa. Sami po sebi bili su daleko manje okrutni nego Carska armija; nije slučajno što su nakon rata obešena samo tri vice-admirala (i to zbog pogubljenja nekoliko desetina ratnih zarobljenika SAD i Britanije, a ne zbog strašnijih grehova). Glavnim protivnicima mornarice bili su Engleska i SAD. Kadrove su regrutovali iz velikih gradova, preferirajući ljude liberalnog i intelektualnog sklopa. Pored toga, IJN je kvantitativno bila mala i veoma elitna služba koja je regrutovala ljude (naročito oficire) iz viših slojeva društva. Naravno, bilo je i izuzetaka, na primer, vice-admiral (posthumno) Sandži Ivabuči (potekao je, što je karakteristično, sa Honšua, a ne sa Kjušua), manijak koji je 1945. odbio da se preda Jankijima u Manili i sa 16 hiljada mornara i marinaca pružao otpor do kraja. Tokom tog procesa, trupe su po njegovom naređenju uništile oko 100 hiljada civila i poginule gotovo u potpunosti, a sam psihopata se razneo granatom na kraju američkog juriša, ali takvi izuzeci su bili retki.

Ideologijom armijskih klanova i, shodno tome, Carske armije bio je radikalni ezoterični fašizam: vera u veličinu duha, a ne veličinu mašina, prezrenje prema Zapadu, progresu, ekonomiji i tehnici. Većina tipičnih armijskih oficira bili su ludi fanatici, potekli iz nižih i najmanje obrazovanih slojeva, pretežno ruralnog stanovništva, koji su bili izloženi strogoj indoktrinaciji i spremni su, radi veličine rase, zabosti nož u stomak neprijatelja, prijatelja ili čak sebe samog. Njihovi prirodni neprijatelji bili su Kina i SSSR, a pogledi im bili usmereni ka Zapadu. Mnogi od nižih armijskih činova poticali su iz manjih klanova rata Bosina koji su podržali šogunat. IJA je bila veoma brojna i (naročito Kvantuńska armija u Mančuriji, proslavila se nezamislivim zverstvama prema stanovništvu) primala je rekrute iz nižih slojeva društva, pa čak i iz kriminalnog miljea. Većina vrhovnog armijskog rukovodstva nakon kapitulacije Japana izvršila je samoubistvo ili je obesila (šest generala, uključujući premijera) zbog svojih užasnih zločina.

Klikovi i klanovi

Potpuno analogično stanje bilo je i u japanskoj industriji. Najvažnije dostignuće Koreje u pogledu menadžmenta bio je koncept zaibatsu (bukvalno „klik bogataša“, po-korejski „čebol“). Zaibatsu je specifično azijski oblik vođenja biznisa, megakorporacija izgrađena oko neke banke koja pripada konkretnom klanu i kontroliše gotovo neograničene resurse (i, prirodno, uživa potpunu državnu podršku). Japanci su ljudi reda i organizacije, i još od ere Meidži, kada je kod njih prodrla zapadna koncepcija biznisa, odlučili su da čak i konkurencija i korporativni ratovi moraju biti organizovani kako treba. U konačnici, gotovo cela industrija zemlje bila je koncentrisana oko četiri velika klana: Mitsubiši, Micui, Sumitomo i Jasuda, koji su se bavili apsolutno svime: od izgradnje super-bojnice IJN Yamato do proizvodnje veš mašina i metamfetamina za budnost vojnika. Nakon Drugog svetskog rata, ovaj koncept se, uzgred, nije naročito promenio, osim što je klan Jasuda uništen od strane Amerikanaca, a naziv principa promenjen u kejrecu (bukvalno „hijerarhija“).

Dobra kejrecu objedinjuje praktično sve: od odeljenja za eksploataciju resursa (poput nafte) do odeljenja koja proizvode svemoguće proizvode najšireg profila (bukvalno od kućnih računara do ratnih brodova), uključuje takođe investicione odeljenja, odeljenja za nekretnine (da, oni, na primer, grade i kuće), bankarske strukture i ostalo. Kejrecu je država u državi, konkurišući samo sličnim godziloidnim divovima. Grupišu se, po pravilu, i danas oko neke moćne banke i, za razliku od predratnih zaibatsua, predstavljaju fleksibilnije konstrukcije koje se sastoje od mnoštva tesno povezanih kompanija (zaibatsue je kontrolisala jedna porodica, u tradiciji feudalnog upravljanja). Na primer, Mitsubishi je izgrađen oko istoimene banke Mitsubishi UFJ Bank i uključuje više od 20 jedinica, od pomorskog transporta (Nippon Yusen) i agencija za nekretnine (Mitsubishi Estate) do proizvodnje hrane (Kirin Holdings), stakla (Asahi Glass) i papira (Mitsubishi Paper Mills Ltd.), hemijske industrije (Nippon Synthetic Chemical Industries), teške mašinske industrije (Mitsubishi Heavy Industries), eksploatacije nafte (Nippon Oil), nuklearne energije (Mitsubishi Nuclear Fuel) i elektronike (Nikon, Mitsubishi Electric). Pri tome, japanski giganti nikada nisu bili skloni neprijateljstvu među sobom, naprotiv, često su međusobno investirali u akcije jedni drugih, čuvajući neprijateljstvo za zapadne varvare. Takva politika je čak dobila ironičan naziv Japan Inc. — cela zemlja bila je ogromna fraktalna korporacija.

Naravno, stisnuta pesnica udara jače od otvorene šake, i tradicionalnim zapadnim kompanijama (čak i onim ogromnim i integrisanim kao što je IBM) bilo je izuzetno teško oduprti se japanskim monstrumima. Još jedna specifičnost bila je ta što su iza svake kejrece stajali državni činovnici — svaka megakorporacija imala je svoju frakciju u vladi, sa nivoom povezanosti koji nije uporediv ni sa kakvim lobistima u SAD-u, što joj je obezbeđivalo režim najpovlašćenijeg tretmana. Jasno je da su svi oni bez izuzetka imali i niže veze, uključujući i one sa jakuzom (što zbog japanskog mentaliteta nije nešto odvratno). Japanska korporativna kultura predviđa bezuslovnu potčinjenost, doživotno zaposlenje, nehumane dobrovoljne prekovremene radove i u velikoj meri se oslanja na pojmove očuvanja obraza i časti, što je dovodilo do toga da svako ko uđe u kejrecu postane sitan zupčanik u ogromnom usklađenom mehanizmu. Pri tome su pogodnosti takođe bile značajne: čast i poštovanje u društvu, stabilna visoka plata i potpuna zaštita od otkaza. Upasti u kejrecu je veoma teško, tradicionalno samo diplomci trideset najboljih japanskih univerziteta imaju tu šansu, nakon najstrožeg konkursnog odbora, ali nakon toga je praktično nemoguće izleteti odatle (osim u slučaju nekog ekstremnog etičkog skandala). Kejrecu je porodica, a porodica je za ceo život. Shodno tome, od svih zaposlenih se očekuje da se prema problemima kejrece odnose kao prema problemima u sopstvenoj porodici, i za Japance je to zaista funkcionisalo.

Početne investicije u sve bez izuzetka kejrece ulivala je država, i to prilično lukavim načinom. Istorijski sedesilo je tako da je poštanska služba u Japanu pružala bankarske usluge stanovništvu. Zbog zakonskih ograničenja, Japanci nisu imali druge mogućnosti, pa su sav svoj višak novca nosili u poštanske kancelarije. Državnog sistema penzionog osiguranja u Japanu dugo nije bilo, a korporativne penzije su bile mizerne, pa su Japanci svim silama težili da povećaju nivo privatne štednje. Kao rezultat, njihov nivo života nije bio naročito visok (tesni stanovi, običan nameštaj, često nedostatak grejanja), ali su se na računima nakupljale ozbiljne sume. Pošta je štedačima isplaćivala mizerne kamate, tako da je mogla mirno raspolagati ogromnim obємом novca prikupljenog iz cele zemlje. Kao što se sećamo, pošta je država, a država je kejrecu sa svojim internim bankama. Čim su SAD 1970-ih konačno pustili Japan u slobodno ekonomsko plivanje, država je pomalu počela da investira taj prikupljeni novac u korporativne banke po isto tako сверхniske kamate. Kapital nigde nije bio tako jeftin kao u Japanu 1975/85. Ako su američke kompanije u 70-im godinama XX veka uzimale kredite pod kamatama izraženim dvocifrenim brojevima, njihovi japanski kolege su dobijali zajmove za samo mali deo takvih sumi, što ih je činilo neverovatno efikasnim i omogućilo im da ulažu milijarde u najnaprednije razvojne projekte u svetu, ne brinući naročito o njihovoj trenutnoj isplativosti.

Dodatni bonus bio je taj što je Japan, voljom SAD-a, bio zauvek oslobođen biča Hladnog rata razvijenih zemalja — totalne dominacije vojno-industrijskog kompleksa. Jankiji, Britanci, Francuzi i SSSR su u oružje ulivali novac nepredstavljivih razmera, dostižući do 15% BDP-a. Japanu je, pak, Ustavom bilo zabranjeno da poseduje napredno ofanzivno naoružanje i uopšte razvijenu armiju (kao i da učestvuje u trci u naoružanju), a njihov garant bezbednosti bile su američke vojne baze u zemlji. U konačnici, sav taj neverovatan novac koji su Amerikanci i Sovjeti bacali u prazno — bilo u desetine hiljada tenkova i stotine nuklearnih glava, ili u šizotehničke vojne projekte tipa North American XB-70 Valkyrie ili radar „Duga“, — Japanci su ulivali u razvoj civilnih tehnologija (slično su, uzgred, postupali i SRN, mada je kod njih zabrana armije bila nešto blaža). Pored toga, Japanci, iako su proveli vreme u okupaciji, nisu bili budale i trudili su se da sa SAD-om održavaju maksimalno bliske odnose, naročito komercijalne (mada nisu baš imali naročit izbor, s obzirom na vojne baze na teritoriji zemlje). Pri tome, saradnju su strastveno želeli i sami Amerikanci — bio im je potreban veran i pouzdan pladorm na Istoku, koji garantovano neće preći na komunizam i pomoći će u suprotstavljanju KNR-u, SSSR-u, Severnoj Koreji, ubrzano crvenom Vijetnamu, Laosu, Kambodži — zapravo celom Indokini.

Da Japan (koji je u tom trenutku bio tehnološki najrazvijenija i najjača zemlja regiona) ne bi pomislio da se okrene Sovjetima, jankiji su bili spremni da se prema nekadašnjem zakletom neprijatelju odnose maksimalno ljubazno i učtivo i da ih besplatno zasu bilo kojim tehnologijama po izboru. Levi pokret u posleratnom Japanu je pritom bio izuzetno jak — japanski komunisti su iz očiglednih razloga mrzeli kako svoje desničarske militariste, koji su ih uvukli u rat koji se završio košmarnim porazom, tako i američke kapitaliste-okupatore, i raspravljali su među sobom samo o jednom — da li odabrati maoizam ili umereniji sovjetski socijalizam. Jankije su plašile obe varijante, i da bi ih suzbili, Japan je trebalo u najkraćem roku podići iz ruševina, nahraniti, obući, očistiti i uvesti u pristojno, odnosno zapadno-kapitalističko društvo. Trgovinska izdanja, kao što je časopis „Electronics“, od kojih se moglo očekivati da će stati na stranu američkih kompanija, umesto toga su primećivala: „Ako Japan ne može uspostaviti zdrave trgovinske odnose sa Zapadnom hemisferom i Evropom, tražiće ekonomsku podršku na drugom mestu, na primer u komunističkoj Kini ili Sovjetskom Savezu“.

„Japanski narod sa svojom istorijom neće se zadovoljiti proizvodnjom tranzistorskih radio-prijemnika“, ponovio je predsednik Nikson. Iz straha da Japan ne postane crveni, Amerikanci su zatvarali oči praktično pred svime što je Japan činio: strogo ograničavanje američke konkurencije i protekcionizam na unutrašnjim tržištima, nemilosrdni demping sa snižavanjem kursa jena kako bi prodavali jeftinije, invaziju u Jugoistočnu Aziju (fabrike NEC, Fujitsu i ostalih otvarale su se svuda, od Hong Konga do Indonezije, preko puta američkih) i, što je najvažnije, Amerikanci su im gotovo besplatno preneli gomilu patenata i ignorisali njihovu slobodnu upotrebu. Istovremeno, unutar tržišta SAD, same američke kompanije bile su spremne bukvalno da se rastrgnu jedna drugu pri najmanjem nagoveštaju da je konkurent napravio nešto slično njihovim proizvodima, a prema Evropljanima su se odnosili još gore. Sa Japancima je sve bilo potpuno drugačije; najpoznatiji primer je kupovina patenta za proizvodnju najlona od strane kompanije Toyo Rayon, koja je bila deo keiretsu-a Mitsui, od američkog hemijskog koncerna DuPont. Američkim naučnicima je trebalo više od deset godina i 25 miliona dolara da razviju polimerni materijal od kojeg su se mogle proizvoditi lepe, tanke i čvrste ženske čarape, vlakna za četkice za zube, tkanina za sportsku odeću, padobran i još mnogo toga. Japanci su za patent platili 7,5 miliona dolara i ostvarili prihod od prodaje novog materijala u iznosu od skoro 100 miliona dolara. Na kraju, do 1985. godine, Japanci su zauzeli više od 50% svetskog tržišta automobila (i 24% američkog), a tako je bilo u svakoj oblasti: od frižidera do mejnfremova. U oblasti mikroelektronike, MITI (Ministarstvo trgovine i industrije) je žestoko pritiskalo Jankije, insistirajući na tome da tehnološki lanci budu preneti od njih u Japan, dok sami američki proizvođači čipova nisu mogli tamo da uđu.

Fairchild i TI pokušali su da osnuju proizvodnju u Japanu još početkom 60-ih, ali su naišli na žestok otpor. Godine 1962. MITI je zabranio Fairchild-u da investira u fabriku već kupljenu u Japanu, pa je neiskusni Robert Nojs (jedan od glavnih očeva mikročipa) pokušao da uđe na japansko tržište preko korporacije NEC. Godine 1963, rukovodstvo NEC-a, navodno delujući pod pritiskom vlade Japana, iznudilo je od Fairchild-a izuzetno povoljne uslove licenciranja, koji su kasnije Fairchild-u zatvorili mogućnost samostalnog trgovanja na japanskom tržištu. Tek nakon zaključenja ugovora, Nojs je saznao da je predsednik NEC-a istovremeno predsedavao komitetu MITI-ja koji je blokirao Fairchild-ove poslove. TI je pokušala da osnuje proizvodnju u Japanu 1963. godine, već imajući negativno iskustvo u pregovorima sa NEC-om i Sony-jem. MITI je tokom dve godine odbijao da da definitivan odgovor na zahtev TI-ja (dok je u međuvremenu otvoreno kradao njihove mikročipove i ispuštao ih kod sebe bez licence), i 1965. godine SAD su naneli protivudarac, preteći Japancima embargom na uvoz elektronske opreme koja je kršila patente TI-ja, i za početak su banovali Sony i Sharp. MITI je uvideo pretnju i počeo da razmišlja kako da „propusti“ bele varvare. Na kraju su smislili kompleksnu strategiju: insistirali su na raskidu već planiranog dogovora između TI-ja i Mitsubishi-ja (vlasnika Sharp-a) i ubedili Akio Moritu (osnivača Sony-ja) da zaključi posao sa TI-jem „u interesu budućnosti japanske industrije“. Sporazum je bio izuzetno nepovoljan za TI, i tokom skoro dvadeset godina japanske kompanije su proizvodile klonirane mikročipove, ne plaćajući licencne naknade.

Mučenje nesavršenosti

Kao šlag na tortu, od sredine 70-ih sami Amerikanci su, naprotiv, dozvolili Japanu da odveže kurs jena od dolara i otvorili za njih najveće blago — bezdna američko tržište. U 60-im godinama, nazvanim „dijamantskim“, Japan je već završio obnovu i restrukturizaciju nakon rata, okupio sve snage i bio spreman za skok. Specifičnost japanskog kapitalizma bila je u tome što su početne investicije keiretsu-i dobijali ne putem IPO-a, kao na Zapadu (što je od kompanija zahtevalo stroge standarde efikasnosti i izveštavanja), već putem kredita od banaka (sa minimalnom kamatom), koje su se, zauzvrat, kreditirale iz države (takođe uz minimalnu kamatu, iz poštanskih ušteđevina građana). Pravog tržišta nije bilo. Novac se nije štedeo, a glavni kriterijum kreditiranja bili su međusobni odnosi. Kao rezultat toga, u zemlji je izdato mnogo nepovratnih kredita, što Japance nije naročito brinulo — svi su verovali svima na reč, jer su u pitanju bili čast i obraz. Čak i ako je neko zakasnio sa kreditom — nije se moglo sramotiti uvaženu osobu i isticati to javno, da slučajno ne uradi sepuku. Umesto toga, dali smo mu još kredita za otplatu prethodnih, obećao je, znači sigurno će vratiti. Jednom. Pored toga, mnoge japanske korporacije su praktikovale izum poznat kao „caitek“, pri čemu su špekulativna profit i rast kapitala prikazivani kao prihod u korporativnim finansijskim izveštajima, što je firmama omogućavalo da zaimaju novac uz nisku kamatu. Profit kompanija je bio veštački, ali kurs njihovih akcija je rastao.

U odborima direktora keiretsu-a sedeli su isti oni bankari koji su im davali novac, i činovnici koji su davali novac bankarima. Krediti su se zapisivali u profit, akcije su pokazivale neverovatan rast, a o stvarnom profitu niko se naročito nije brineo — postoji bezdna američka tržišta, ona će pojesti bilo šta, i tako će biti večno, stignućemo još da doteramo proizvod do ideala. Mnogi od najboljih japanskih razvoja u oblasti audio- i video tehnike i računara zahtevali su ulaganja od milijardi, dok su na kraju isporučivani u minimalnim tiražima i nisu čak ni isplatili troškove razvoja, a kamoli profit. Uzmimo samo čitave porodice akustičkih sistema različitih robnih marki — Pioneer, Onkyo, Coral, Technics, Yamaha, Sansui, Hitachi, Sony, Kenwood, Diatone: kvadratni saćasti difuzori, bor i berilijum, složeno razdvojeni 3D zračiči — i sve je to polako, godinama računalo se na mejnfremovima, modeliralo od strane fizičara u sopstvenim laboratorijama, testiralo u bezodjeknim komorama, a za to su gradili čitave nove proizvodnje sa tehnološkim procesima koji nisu imali ravnih u svetu. Na kraju, to je zauzimalo prva mesta na svim izložbama tehničkih dostignuća, dok je Japan bio na poslednjem mestu po pokazatelju isplativosti akcionarskog kapitala među razvijenim zemljama — i svi su bili potpuno zadovoljni! Pri tome, samo u Matsushita Electric Industrial Co. Ltd. (elektronska jedinica keiretsu-a Matsushita, upravo oni su proizvodili brendove Panasonic i Technics) do kraja 1976. godine radilo je 103.000 zaposlenih, posedovalo je 126 fabrika i pogona na teritoriji Japana, 15 laboratorija u kojima je radilo 8.500 inženjera i naučnika, koji su ukupno imali 44.000 patenata.

Uprkos tome, zemlja je stabilno pokazivala visoke tempe ekonomskog rasta. To je objašnjavalo struktura njene ekonomije, jer su se Japanci razvijali putem izvoza. Unutrašnje tržište je bilo zanemarljivo — zvučnike sa berilijumskim difuzorima mogli su sebi priuštiti samo nekoliko hiljada ljudi od višemilionskog stanovništva zemlje, a čak ni oni to nisu žurili da urade. Krivac za sve bila je japanska skromnost negovana vekovima (slična poznatoj skandinavskoj) i osećaj za svet suprotan američkom: isticanje sopstvenog bogatstva smatralo se vrhuncem besramnice u izuzetno ritualizovanom japanskom društvu. Ljudi jednostavnijih mogućnosti, koji se nisu brinuli o takvim problemima, jednostavno nisu mogli sebi priuštiti ovu tehnološku gozbu. Na primer, vrhunski set audio komponenti Technics: zvučnici SB-10000, pojačalo SE-10000, predpojačalo SU-10000, vinil SL-1000, trakni snimač RS-1800 i ekvilajzer SH-9090 — krajem 70-ih koštali bi više od 3 miliona jena — cenu luksuznog automobila (ali treba napomenuti da je to i dalje koštalo višestruko manje i bilo mnogo kvalitetnije od današnjeg amaterskog „Hi-End-a“ za stotine hiljada dolara sa kondenzatorima od sline devica, punjenim snagom Meseca, strelicama na kablovima i ostalom tehno-šizofrenijom za prevaranje naivnih).

Osim toga, Japanci su redovno štedeli novac za starost, Japan je dugo zauzimao prvo mesto u svetu po količini ličnih ušteđevina, i svaki klasični ekonomista, videvši to, uhvatio bi se za glavu — da bi zemlja stabilno napredovala, novac mora da cirkuliše, a ne da leži. Uostvari, i cirkulisao je, samo prilično usporeno — vlada je trošila 99% tih uštevina na R&D, ali, kao što smo već rekli, isplativost je tamo bila minimalna. Istraživanja su, ipak, donela svoje plodove — Japan je po pravu postao majka većine tehnologija bez kojih je nemoguće zamisliti naše vreme. Pod uslovom da Japanci ne moraju ništa da izmišljaju od nule, već samo da unaprede postojeće, njihov razum je radio fenomenalno. Prvi prenosni plejer na svetu (Sony Walkman, 1979.), prve video kasete (VHS, 1976.), audio kasete je stvorio Philips, ali su upravo Japanci do 1980. doveli do apsolutnog savršenstva kasetne dekove, oni su, zajedno sa Philipsom, 1980. stvorili CD standard. Japanci su takođe odgovorni za pojavu super-brzih železnica, kapsula-hotela (izmišljeni 1979. kao ultimativni oblik nocajnice, kako zaposleni koji su ostali duže na poslu ne bi trošili sate na put do kuće i nazad), instant nudli, Li-Ion baterija, EEPROM-a, fleš memorije, digitalnih fotoaparata (kao i uvek, izmislio ga je 1975. Eastman Kodak, ali prvi potrošački model je izbacio Fuji 1988, a prve matrice pogodne za video kamere stvorio je japanski Olympus 1985.) i mnoštva, mnoštva drugih stvari. Zbog žжди za zabavom u Japanu se pojavio karaoke, a zbog drakonksih zakona o oružju 70-ih je tamo izmišljen airsoft. Godine 1983. Sumitomo Corporation je stvorio neodimijumski magnet (bez kojeg danas ne može proći ništa — od automobila do slušalica), a o japanskoj mikroelektronici može se uopšte govoriti satima.

Japanski mejnfrejmovi su arhitektonski klonovi IBM S/360 (kasnije i sledećih modela), baš kao i sovjetski ES EVM, ali su razvijeni za par godina, a ne za 15, i tokom tog procesa neverovatno su unapređeni. Kao rezultat toga, postali su 1,5 puta moćniji, trošili su 2 puta manje energije, koristili su jednostavno vazdušno hlađenje umesto glomaznog vodenog, zauzimali su manje mesta i bili su jeftiniji. Između 1980. i 1990. godine, japanski računari su više puta bili najmoćniji na svetu u svim kategorijama: od superračunara do mini-sistema. U to samo vreme, japanske metode upravljanja biznisom bile su neverovatno napredne, pretvarajući ljude u biorobote, uključujući legendarni Toyota Production System (za koji je, uzgred, 1992. godine japanska kompanija DENSO Corporation izumela QR kod). Uspesi u industrijskoj robotici takođe su postali legendarni — japanske montažne hale su praktično bile opražnjene od ljudi još od 1970-ih. O automobilima i motociklima koji su bukvalno zgnječili ostatke američke auto-industrije može se govoriti veoma i veoma dugo. Lexus LS 400, predstavljen 1989. godine, ponižavao je čak i legendarnog „divljaka“ Mercedes-Benz W140, koji se pojavio dve godine kasnije, dok je američki teški luksuz pored njega izgledao kao da su ga pravili pijani orkovi.

Naravno, kao što priliči megakorporacijama 1960-ih, keirecu (a za njima i čeboli) bili su kolosalni konglomerati, države u državi, praktično samodovoljni u pogledu vođenja biznisa; imali su sve svoje: počev od internih banaka pa sve do arhitektonskih biroa i građevinskih kompanija koje su mogle podići čitav grad ili novu fabriku. Takav trend je opstao čak i kada su se krajem 1980-ih na Zapadu kompanije grozničavo rasplitale, odbacivale nepotrebni teret ili reorganizovale. Na primer, poznati CD plejer Technics SL-P10 objavljen je u januaru 1983. godine (jedan od deset prvih CD plejera na tržištu) i sastojao se 100% od delova sopstvenog razvoja Matsushita Corp. (uključujući mikroprocesor i sve tipove integrisanih kola!), od kojih je 99% proizvedeno unutar same korporacije. Po savremenim merilima, to je potpuno ludilo. Za Japance i Korejce 1980-ih, to je bila norma odgovornog i ozbiljnog biznisa.

Matsushita Electric je van Japana imala 26 trgovačkih predstavništva i 29 fabrika, pretežno u SAD. Na teritoriji Amerike je, uzgred, krajem 1970-ih zauzimala 2. mesto po prodaji, ustupajući primat samo američkoj megakorporaciji RCA. U drugim oblastima je takođe sve išlo odlično — na primer, japanski automobili su do 1987. godine zauzimali 34% američkog tržišta. Dodatno je pomogao u jačanju vere u japansko čudo i poznata američka kriza industrije video-igara od 1983. do 1985. godine (takođe poznata kao „Atari-šok“). Profit industrije, koji je dostigao vrhunac od 3,2 milijarde dolara 1983. godine, pao je na približno 100 miliona dolara 1985. godine. Time su iskoristili Japanci: Sega i Nintendo su prodrli na američko tržište sa svojim konzolama i zapremili ga praktično 100%. Do 1989. godine tržište kućnih video-igara u SAD dostiglo je 5 milijardi dolara, a većim delom ga je kontrolisao Nintendo: kompanija je prodala više od 35 miliona jedinica proizvoda u SAD, daleko nadmašivši prodaju drugih konzola i personalnih računara.

Koreja ustaje s kolena

Za Japan je, kao što znamo, sve završilo tužno, ne toliko zbog specifičnih metoda privrede, koliko zbog toga što SAD krajem 1980-ih više nisu trebale tako moćna utvrda protiv sovjetskog komunizma na Istoku, a moćna utvrda protiv kineskog komunizma im više nije trebala od sredine 1970-ih: smrt Maa, Niksonov put u SAD i opšta detenzija u odnosima (a do Trampovog zapaljenja je ostalo još skoro 50 godina). Štaviše, Amerikanci su, užasnuti onim čudovištem koje su stvorili u Japanu, počeli velikodušno da ulažu milijarde u patentima i tehnologijama svim Azijatima koji bi im pomogli da savladaju Godzilu, koja je bila spremna da potpuno pojede ostatke američkih korporacija, od IBM-a do Intela.

Tako su podigli s kolena prvo Tajvan, potom i kontinentalnu Kinu, i tu na scenu stupa Južna Koreja. Ona je majstorski preuzela japansko iskustvo (uključujući i krajnju tužnu sudbinu keirecua), modernizovala ga i s njim zakoračila u 21. vek. Osnova su, kao i obično, bila državna kontrola i planirana ekonomija. Od 1910. godine Koreja je bila pod japanskom okupacijom, ali, za razliku od Kine, Japanci su Korejce smatrali samo „nedovoljno razvijenim ljudima“, a ne životinjama, i zato ih nisu ubijali na levo i desno, već su iskreno pokušavali da ih podignu do nivoa više carske kulture. Kao rezultat toga, iako život tamo nije bio lak, za 35 godina kolonizacije Japanci su sproveli industrijalizaciju, izgradili infrastrukturu i fabrike i generalno, nekako, uvukli Čoson u 20. vek. Korejski čeboli su organizovani po sličnom principu još 1930-ih, a od njih nas prvenstveno zanimaju Samsung i SK Hynix.

Samsung je nastao još 1938. godine, kada je Li Bjong Čol iz klana bogatih zemljoposednika okruga Uirjon osnovao trgovačku kompaniju Samsung Sanghoe za prodaju sušene ribe i rezanaca. Kompanija je napredovala i pod Japancima i nakon njih, a 1947. godine je Li preneo glavni ured u Seul, istovremeno se sprijateljivši (zahvaljujući nezaustavljablej korupciji) sa pomračenim diktatorom Li Sung Manom. Kao čovek kojeg su postavili Amerikanci, tokom godina svoje vladavine uspeo je da ubije više ljudi nego Kim Il Sung, i uvukao je zemlju u još veći siromašstvo, a zahtevao je i više obožavanja nego prvi od Kimova. Jugom je vladao (sedeći na američkim bajonetima) 12 godina, pri čemu se pred kraj praktično proglasio bogom, uništio stotine hiljada ljudi u krvavim čistkama, sanjao je da ratuje sa Severom do poslednjeg Korejca, i zamalo je osujetio mirovne pregovore (upravo zbog njega zvanični ugovor o prekidu rata između zemalja do danas nije potpisan). U 84. godini života, na izborima je dobio ponovo 100% glasova (jer je bio jedini kandidat), nakon čega je starij mrazmatik konačno iznervirao vojsku, i generali su izveli puč. Nakon kratkih obračuna, na vlast je 1961. došao drugi adekvatni azijski diktator Pak Čon Hi, čvrsto odlučen da pretvori Koreju u prosperitetnu državu. Naravno, nije prošlo bez represija i pogubljenja, ali je do svog ubistva 1979. uspeo da ispuni i premaši svoj program. Pre Paka, jedini i glavni izvozni artikli Južne Koreje bili su: riba i… perike od ljudske kose. Posle Paka — polovina svetske elektronike, lavlji deo kozmetike (kao i lekova i uopšte proizvoda hemijske industrije), brodogradnja, automobili i još mnogo toga.

Li Bjong Čol je aktivno učestvovao u svim ovim događajima, kao najbogatiji korejski oligarh. Kao biznismen se ostvario tokom Drugog svetskog rata eksploatišući radnike koji su živeli u suterenima njegovih fabrika, prodavao je njihove proizvode Japancima, bio je žestoki protivnik sindikata i izjavljivao je da će se oni u njegovoj kompaniji pojaviti samo preko njegovog leša. Bio je strastveni japanofil, oženio se Japankom, nazvao je svoju kompaniju Samsung („Tri zvezde“) po analogiji sa japanskim Mitsubishi („Tri dijamanta“) i bio je miljenjak i prijatelj Li Sung Mana, postavši najbogatiji čovek u zemlji tokom njegove užasno korumpirane vladavine. Kada je počeo Korejski rat, osnovao je fabriku šećera Cheil Jedang i prodavao rižovo vino američkim vojnicima. 1954. godine Li je odlučio da se dalje diversifikuje i otvorio je fabriku Cheil Mojik — u tom trenutku najveću fabriku vunenih proizvoda u zemlji. Uopšte, u Južnoj Koreji 1950-ih postojeća industrija uglavnom je proizvodila potrošačku robu, a glavni proizvodi bili su takozvana „tri bele“ — pšenično brašno, šećer i pamuk. Neka od preduzeća koja su proizvodila „tri bele“ (uključujući Samsung), dobijajući od vlade poseban favorizovani režim, pretvorili su se u čebole koji su isporučivali robu vladi, i dodeljeni su na hranjenje novonastalim korejskim oligarhima, koji zapravo nisu zavisili od države, bili su tesno povezani sa korumpiranim državnim činovnicima i nisu plaćali poreze. Iz njih su kasnije izrasli najpoznatiji korejski giganți.

U 1960. godini, po nivou BDP-a po glavi stanovnika (80$), Koreja se nalazila otprilike na nivou Nigerije (za poređenje — na Kubi iste godine, uz ne manje diktature i korupcije, gde su od svih prihoda bili samo rom i cigare, bilo je oko 4000$!). U zemlji nije bilo nijedne višespratne stambene zgrade, u Seulu je kanalizacijom bilo opremljeno samo četvrtina svih kuća, 82% ruralnog stanovništva i 39% gradskog (čak i u glavnom gradu) živeli su bez električne energije, a tamo gde ju je bilo, često nije bila dostupna 24 sata dnevno. Volovska zaprega bila je osnovni transport sve do kraja 1960-ih. Korupciji to, istina, nije smetalo. Do 1953. godine ukupan broj činovnika u Južnoj Koreji iznosio je više od 300 hiljada ljudi — više od tri puta više nego što je 1938. godine Japancima bilo potrebno da upravljaju celom Korejom (ukupno 95.385 činovnika), ali uprkos tome, nijedan ozbiljan administrativni zadatak nije bio izvršen.

Samo dvoje od 129 ministara nisu bili primećeni u korupciji, od kojih je jedan imao previše kratak staž rada i jednostavno još nije stigao da se „zakrene“. Zauzvrat, za vreme Li Sing Mana, gradonačelnik Seula je dobijao provizije od 10 do 30% od ukupnog iznosa svakog opštinskog ugovora. S obzirom na razornu Korejsku ratnu koja je pogodila i Jug i Sever, nije iznenađujuće što je Li Sing Man na kraju svrgnut, već je iznenađujuće što se to desilo tek 1961. godine. Li Bjong Chol se u to vreme nalazio upravo u Japanu i mudro je odlučio da se ne vraća u Koreju, jer je general Pak rasstrelio dođavola većinu korupcionara koji su profitirali od prijateljstva sa Li Sing Manom. Međutim, Lijevi talenti za trgovinu bili su veliki, obnovljena Koreja je trebala takve ljude, a Pak nije bio budala niti fanatik. Na kraju su zaključili obostrano korisni sporazum — Liju se opraštaju svi grehovi i on ostaje šef klana, ali Samsung vredno izvršava državni plan i potčinjava se svim Pakovim direktivama o ekonomskom razvoju. Sedam godina je potrebno za izradu nove strategije, i 1969. godine Lijeva kompanija se udružuje sa japanskim SANYO-om, rađajući Samsung-Sanyo Electric — budući veliki Samsung Electronics. U tim godinama kompanija je bila doživljena kao zapušteni proizvođač kućnih aparata. Na primer, korejski profesor ekonomije i menadžmenta Chang Saj Džin u svojoj knjizi iz 2008. godine „Sony vs. Samsung“ napisao je da je fen od Samsunga iz kraja 1970-ih bio spolja toliko strašan i tako loše konstruisan da se u bukvalnom smislu raspadao u rukama ako ga uhvatite ne za dršku, već za nastavak, ali ubrzo se sve promenilo.

Sa LG Electronics Inc. se sve odvijalo ne manje zanimljivo. Njegov direktor bio je ambiciozni Ku In Hve, koji takođe nije „pao s plafona“, već je bio potomak u 14. generaciji sporedne grane 16. vana države Čoson Indžo. Nije teško videti da, uz retke izuzetke, do uspeha ne dolaze daleko od obični seljaci. Pre rata se bavio trgovinom, a 1941. godine je uspešno investirao novac u Korejsku vladu u izgnanstvu (koja je boravila u Šangaju), što je donelo profit nakon 4 godine, kada su Japanci bili izbačeni. Zahvaljujući vezama, Ku je postao prvi korejski preduzetnik koji je dobio licencu i podršku američke armije. Zaradio je lep novac na uvozu resursa koji je bio dragocen u razorenoj zemlji — drvenog uglja za grejanje domova i pripremu hrane. Od trgovine raznim kućnim robiom ostao je samo jedan korak do proizvodnje, i Ku je 1947. godine počeo proizvodnju kozmetike, osnovavši Lak Hui Chemical. Njihova krema za lice pod nazivom Lucky se dobro prodavala, uprkos ceni, ali je bilo problema sa pakovanjem. Ku je to rešio radikalno, otvorivši 1952. godine prvu korejsku fabriku plastičnih proizvoda. Pored pakovanja za sopstvene proizvode, proizvodio je i kućne sitnice, poput češljeva — činilo bi se da je to beznačajno, ali za siromašnu, zaostalu zemlju i to je bilo čudo. Roba se dobro prodavala, i Ku je bogatio iz dana u dan. Već dva meseca nakon prve prodaje morao je da postavi dodatne proizvodne linije kako bi zadovoljio potražnju za češljevima i doda im četkice za zube i plastične dίžire. Tako je 1953. godine rođena Lak Hui Industrial Co. Ltd. Godinu dana kasnije, vlada je počela da prikuplja prve kanoničke čebole, i Ku se našao na svom mestu, objedinivši fabrike u holding Gold Star, stvoren da obezbedi naciji kućne aparate domaće proizvodnje.

Praktično odmah su se prepolovičili Japancima iz Hitachi-ja (koliko god narod negovao mržnju prema podlim okupatorima, korejska industrija se sa japanskom družila, druži i će se družiti uvek, jer novac nema miris) i dobili pristup osnovnim tehnologijama audio i video tehnike. Već 1959. godine na domaćem tržištu su se pojavili prvi korejski radio-prijemnici (pričem tranzistorski, hvala Japancima, dok je SSSR, na primer, u to vreme slušao lampaste radiolove), 1960. pojavljuje se prvi korejski ventilator, a 1965. — frižider. Prirodno, pun ciklus proizvodnje zahtevao je tesnu integraciju unutar jedne korporacije najrazličitijih pravaca — od hemijske industrije (u liku Lak Hui Chemical) do čeličane. Srećom, država ne samo da nije prečila stvaranju kartela, već je bukvalno gurala ka tome sve značajne korejske firme. Biznis ide uzbrdo, 1966. godine pojavljuje se prvi 100% korejski televizor LG (Samsung je počeo da proizvodi crno-bele televizore tri godine kasnije, 1969.), a 1969. — mašina za pranje veša. Zanimljivo je da kompanija nije gubila korene, i paralelno njena hemijska jedinica proizvodi prvu u Koreji pastu za zube Lucky Sodo, sapun i sintetički prašak za veš. 1969. godine Ku je umro, ali njegov posao živi: mreža ćerka-firmi objedinjuje se pod brendom Lucky Gold Star — LG, koji je već 1970. izbacio prvi u Koreji televizor u boji.

Paralelno i približno na isti način raste i ostali biznis. Pre rata i tokom njega rađaju se Doosan Group (izvorni pivara iz 1933, koja se pretvorila u ogromni koncern građevinarstva i teške industrije), SsangYong Group (1939, prvobitno fabrika cementa — u budućnosti ogroman holding), Kia Motors (1944, prvobitno bicikli), Hanjin Group (1945, prvobitno pomorski i avio prevoz), Kumho Asiana Group (1946, prvobitno autobusi), Hyundai Group (1947, prvobitno uopšte samo auto-radionica, koja je izrasla u kolosalnu korporaciju za 35 godina) i Lotte Group (1948, koja je počela sa proizvodnjom žvaka po američkoj tehnologiji i završila sa hotelima i građevinarstvom). Za novi rat, 1952. godine kreirana je Hanwha Group (prvobitno Korea Explosives Co., koja je proizvodila TNT i heksogen, a sada se bavi finansijama i hemijskom industrijom).

Posle rata pojavljuju se sumnjivo nam poznati SK Group (1954 — tekstil, kasnije petrohemija i energetika), Kolon Group (1954 — najlon, zatim hemijska industrija) i Hyosung Group (1957 — takođe tekstil, zatim teška industrija). Kao što vidite, zapravo je pod Pakom ovaj ogromni potencijal samo koncentrisan i izbrušen, dok je on započeo još pre rata. Pod njim od nule je nastao samo jedan čebol: Daewoo Group (1967, prvobitno takođe tekstilni, zatim sve na svetu, od automatskih sačmari do super-tankera). Videvši takvu blagodat, u zemlju su još 1950-ih požurili i američki investitori, koji su počeli da otvaraju prve fabrike u Koreji. 1955. godine došao je General Electric i počeo da sklapa frižidere i televizore, a Western Electric — telekomunikacionu opremu. Sledeće godine došli su Kodak i RCA, 1957. — Toshiba, Arvin Industries i NEC, 1958. — SANYO, Aiwa i Motorola, 1959. — Sony, Zenith Electronics, Fujitsu, Matsushita Electric, Yamaha, Philips i Hitachi, 1960. — Philips. Zasebno stoji Rohm Semiconductor, prvi koji je u Koreji uspostavio proizvodnju poluprovodnika. Tokom svih 1960-ih, slično kao u Hong Kongu i Tajvanu, u Koreju se preselila sve složenija montaža, otvarane su mikroelektronske i kompjuterske fabrike Sanyo Electric i Westinghouse (1965), IBM (1967), Canon (1968), Sharp, BASF i Nippon Electric (1969).

General Pak je, pored preventivnih streljanja najkorumpiranijih gadova koji su ostali posle Li Sing Mana, bio ozbiljno zabrinut time da pretvori Južnu Koreju u industrijskog giganta, ali posao koji je predstajao bio je jednostavno kolosalan. Za početak je trebalo izabrati klanove na koje se može osloniti, i kao takvi su izabrani Čong, Ku, Li i Čve. Klan Čong je upravljao Hyundai Group, Čve — SK Group, a o Ku sa Gold Star-om i Li sa Samsung Sanghoe već znate. Ova četiri klana su dobila (tamo gde je bilo potrebno) maksimalno oproštaj grehova za saradnju sa Japancima, režim maksimalnog favorizovanja od strane države, neograničene beskamatne kredite, pomoć u pristupu zapadnim tržištima i tehnologijama. Šta je zauzvrat traženo od njih? Ništa posebno. Običan državni plan. Za svaki glavni čebol definisani su kriterijumi uspeha: koliko, čega i kako treba da proizvedu, u kom roku i šta treba da pruže stanovništvu svoje domovine Koreje. One koji su uspeli čekao je nastavak svih zamislivih preferencija, a oni koji nisu uspeli završili bi kod korumpiranih činovnika Li Sing Mana. Srećom, Azijati dobro znaju svoj posao, nijedan od šefova klanova nije očajao, već je naprotiv video kolosalni potencijal za rad. Svi su zasukali rukave, i plan je krenuo nagore.

Društvo „Pamćenje“

U ovom trenutku završavamo opšte, opširne istorijske ekskurzije i vraćamo se onome s čime smo zapravo i počeli — memoriji. Memorija za Korejce počela je 1983. godine, kada je već prilično star Li Bjong Chol (umro je samo četiri godine kasnije), osnivač Samsunga, u Tokiju izgovorio drsku izjavu da Koreja izlazi na tržište RAM-a. To nije bilo samo šamrac, već pravi pljuvak u lice Japancima na njihovoj zemlji i u njihovoj najjačoj strani: do početka 1980-ih Toshiba, Hitachi i NEC držali su celo svetsko tržište memorije, potpuno istisnuvši čak i Intel. Kada je bivši trgovac sušenom ribom i rezancima izjavio da je monopolu Japana došao kraj, ljudi nisu znali da li da plaču od smeha ili jednostavno da se smeju. Pritom, šanse su Korejci, naravno, imali, ali su bile veoma male. Tek 1980. godine Samsung je uspostavio proizvodnju bilo kakvog hajtika — prvih korejskih komjutatora za telefonske centrale, i par godina kasnije dodati su im telefoni sa faksovima, a tu, iznenada, memorija! Uostalom, po svojoj konstrukciji RAM nije daleko tako složen kao procesori, on ne zahteva stotine sati sofisticiranog dizajna. U suštini, to su milijarde identičnih ćelija koje jednostavno treba ispeći bez defekata, i to je sve. Zvuči jednostavno, ali u tim godinama šampioni u odsustvu defekata bili su upravo Japanci. Li je izjavio da će Korejci to uraditi bolje i jeftinije.

Sredina 1980-ih bila je zlatno doba svih zamislivih procesorskih arhitektura i svih zamislivih vrsta RAM-a. Samsung je u ovaj praznik života upao „obema nogama“, odmah nakon glasnih izjava izbacivši 1984. godine prvi DRAM čip. Japanci su imali prednost od skoro 10 godina: još 1976. godine svemoćni MITI je osnovao VLSI projekat (SVIS — supervelike integrisane kola). Država je ujedinila resurse pet keirecu grupa: Toshiba, Mitsubishi, Hitachi, Fujitsu i NEC. Zajedno su razvijali napredne tehnologije litografije i kontrole kvaliteta, uloživši oko 70 milijardi jena. Čim je početkom 1980-ih tržište prešlo na čipove od 64 Kbit, Hewlett-Packard je objavio šokirajući interni izveštaj: japonski DRAM čipovi memorije od NEC-a i Toshibe pokazuju 6 puta manji procenat škarta nego čipovi najboljih američkih dobavljača. Japanska automatizacija i kultura kvaliteta potpuno su nadmašili Silikonsku dolinu. Do 1982. godine Japan je kontrolisao 75% svetskog tržišta DRAM-a, a američke hardverske korporacije su počele da trpe ogromne gubitke. Činilo se da azijate niko ne može zaustaviti, ali 1984. godine počinje The Computer Industry Slump — „Veliko kompjutersko mamurluk“ (možda nas isto to čeka i sa AI).

U sektoru jeftinih kućnih računara (Commodore, Texas Instruments, Atari, Sinclair) počeo je najžestoki rat za opstanak. Kompanija Commodore je posedovala sopstvenu proizvodnju čipova (od MOS Technology) i mogla je da spusti cene svog legendarnog Commodore 64-a do nepristojnih minimuma. Da bi bili konkurentni, Texas Instruments i Atari bili su primorani da prodaju svoje računare (TI-99/4A i Atari 400) ispod cene proizvodnje. Na kraju, 1983–1984. godine, tržište kućnih PC-eva se srušilo: Texas Instruments je zabeležio kolosalne gubitke i povukao se sa tržišta, Atari je prodat za bezcen, a cene gotovih računara su pale nekoliko puta. U biznis segmentu situacija nije bila bolja. Nakon izlaska IBM PC-a, desetine kompanija su juriše u pravljenju njegovih klonova (Compaq, Leading Edge, Kaypro, plus stotine malih startapa), i svi ti proizvođači su se borili za istih 10–15% tržišta. Istovremeno, početak 1980-ih bio je prvi period kada se Silikonska dolina barem donekle diversifikovala i delimično odlepila od Pentagona. Prvi put su venture kapitalisti počeli da igraju značajnu ulogu i jednostavno plave novcem svaki startap koji u nazivu ima reč „kompjuter“. Kao rezultat toga, do 1984. godine fabrike različitih firmi su ukupno proizvele mnogo više računara nego što su ljudi fizički bili spremni da kupe. Tržište se trenutno presitilo.

Kada je 1982–1983. počeo bum PC-eva, proizvođači računara su se uplašili da im neće biti dovoljno komponenti. Kako bi se osigurali, počeli su da šalju duple i trostruke porudžbine za čipove memorije različitim dobavljačima — i u SAD i u Japanu. Gledajući ogromne grafikone porudžbina, Intel, Micron i Japanci su zaključili da će potražnja rasti večno i počeli su masovno da grade nove fabrike za proizvodnju memorije (posebno su se trudili upravo Japanci). Čim su se maloprodajne prodaje računara 1984. godine usporile, proizvođači PC-eva su otkrili da su im skladišta prepuna neprodatih gotovih mašina i trenutno su otkazali sve svoje buduće porudžbine za čipove memorije. Nastupila je takozvana „šestomesečna tišina“: proizvođači računara su potpuno prestali da kupuju mikročipove. Na njihovim skladištima su ležale zalihe memorije za godinu dana unapred. U tom istom trenutku, krajem 1984. godine, nove japanske fabrike, građene za „večni bum“, dosegnule su pun kapacitet.

Tržište su preplavili milioni novih DRAM čipova kapaciteta 64 Kbit i čak 256 Kbit, koji se ispostavilo da nikome uopšte ne trebaju. Japanski konglomerati, imajući ogroman finansijski jastuk od svojih matičnih korporacija, doneli su odluku da ne zaustave fabrike, već da prodaju čipove za bezcen. Cena 256K DRAM čipa pala je sa 8,95 dolara u januaru 1985. godine na 2,95 dolara do septembra iste godine. Keirecu na državnim ugovorima nastavljaju da investiraju u giga-fabrike i prodaju čipove ispod cene proizvodnje, Amerikanci ne izdržavaju, Intel izbacuje se sa tržišta memorije zauvek (iako je prvobitno 1971. osnovan kao proizvođač čipova prvo SRAM, potom DRAM i nije planirao da ulazi u mikroprocesore, kojih tada uopšte nije bilo u planu). Odmah za njim tržište memorije napuštaju Mostek i AMD. Micron je već jednom nogom u grobu i spreman je da potpuno crkne, jedva se drži samo IBM zahvaljujući tome što prebacuje iz levog u desni džep, proizvodeći čipove za sebe u zatvorenom ciklusu.

U junu 1986. godine Udruženje poluvodičke industrije SAD (SIA) nije izdržalo i otišlo je da se žali „tati“. Podneli su zvaničnu žalbu vladi SAD prema odeljku 301 Zakona o trgovini, optužujući Japan za nepoštenu trgovinsku praksu, nakon čega je Regan izvukao (odavno pre Trampa) tešku ekonomsku artiljeriju. Pod pritiskom SAD, zemlje Grupe sedam su se setile zapovesti britanskih merkantilista iz 18. veka i dogovorili se da povećaju vrednost japanskog jena u odnosu na dolar i druge valute, kako bi japonski izvoz učinili skupljim, istovremeno stimulišući uvoz u Japan kako bi se izborili sa njegovom protekcionističkom ekonomijom i stalnim trgovinskim supercifitom. Potpisan je takozvani „Plaza sporazum“, i tokom naredne dve godine vrednost japanske valute se udvostručila, skočivši sa 240 na 120 jena za dolar. Tada, u septembru 1986. godine, SAD primoravaju Japan da potpiše robnički ugovor na 5 godina: U.S.-Japan Semiconductor Agreement. Ministarstvo trgovine SAD počinje da utvrđuje „fer tržišnu cenu“ za japanske čipove, zapravo podižući njihove cene do nivoa američkih. Alternativa? Potpuno zatvaranje tržišta SAD (u tom trenutku najobimnijeg i najbogatijeg na planeti) za svu japansku robu, od konzola za igre do motocikala. Japan je primoran da garantuje da će američki čipovi zauzeti najmanje 20% njihovog unutrašnjeg tržišta do 1991. godine.

Zbog toga je Japan upao u smrtonosnu dvostruku zamku. Prvo, zbog Plaza sporazuma, jen je postao vodeća svetska valuta i japanski biznis je otkrio da on sada poseduje ogromnu kupovnu moć u inostranstvu. U isto vreme, Centralna banka Japana je spustila kamatne stope do posleratnog rekorda, čineći kredite dostupnijim nego ikada ranije. Investitori su ulagali pozajmljeni novac u tržišta nekretnina i akcija, gurajući cene nagore, kao i pozajmljujući novac pod novoncenim imovinama i kupujući još više. Ohrabreni naduvanim imovinama i jakim jenom, devet od deset najvećih banaka sveta sada su postale japanske. Tokio je postao najveća berza na svetu, a Osaka je gurnula London na četvrto mesto.

Drugo, U.S.-Japan Semiconductor Agreement je doveo do toga da isplativost izvoza (jedine stvarne stavke prihoda japanskog budžeta) opadala svakim danom, ali je tržište razgonjeno do granice po inerciji nastavilo da juri uzbrdo. To nije bilo dovoljno SAD-u, i već u aprilu 1987. godine Regan uvodi 100% kazbene carine na uvoz sve japanske elektronike bez izuzetka, optužujući Tokio za nepoštovanje sporazuma. Te iste godine vlada SAD i 14 vodećih tehnoloških kompanija osnivaju konzorcijum SEMATECH. Država izdvaja stotine miliona dolara iz budžeta Pentagona (preko DARPA) za subvencionisanje razvoja američke opreme za proizvodnju mikročipova. Godine 1984. Vilijam Gibson piše čuveni „Neuromancer“, a 1986. i 1988. završava trilogiju romanima „Count Zero“ i „Mona Lisa Overdrive“, izmišljajući klasični neonski megapolisni sajberpank, u kojem svetom, umesto nacionalnih država, vladaju moćne transnacionalne korporacije, od kojih je većina japanske. Već pred kraj mehurića, 1990. godine, izlazi ne manje legendarna društvena igra Cyberpunk 2020 (osnova za današnju kompjutersku igru Cyberpunk 2077), u kojoj najmoćnija kompanija na planeti — dzaibacu Arasaka — briše noge o ostatke vlade SAD. Međutim, u stvarnosti se sve završilo potpuno obrnuto. Do 1990. godine, pregrejano do smrti japansko tržište sa potpuno zatvorenim izvozom nije izdržalo i eksplodiralo je. Japan je ekonomski uništen, počinje „Izgubljena decenija“, čiji je intenzitet uticaja na japansko društvo sasvim uporediv sa beslavnim 90-im u Rusiji.

Rad na japanskim greškama

Korejci su strogo upijali lekcije, posmatrajući obema očima proces uništenja svog najstrašnijeg konkurenta od strane njihovog glavnog kupca. I da, Koreja je isto kao i Japan u vasalnoj vojnoj zavisnosti od SAD, praktično kao protektorat, i ne gaji nikakve iluzije o svojoj sudbini ako se „tata“ naljuti. Glavni zadatak je bio zaraditi na tati, a da ga ne izbesnu kao što su to uradili ponosni Japanci. Samsung je odlučio da je pad najbolji trenutak za investicije. Postoji vreme da se izgrade nove fabrike i poveća proizvodnja, kako bi se u novom usponu bilo na konju. Naravno, to nije došlo bez cene. Korejska vlada, poštujući ugovor sa čebolima zaključen još za vreme Parka, redovno je pokrivala sve troškove. Samsung se razvijao nekoliko godina, svake godine beležeći gubitak od 2–3 milijarde dolara. Nijedna akcionarska kompanija ne bi mogla tako da se ponaša, ali Samsung nije kompanija, on je čebol. Iza njega su stajali državni plan i država.

Godine 1987. Li Bjong Chol umire, ostavljajući čebol svom trećem sinu Li Gon Hiju. U tom trenutku već u punom jeku radi antidamping zakon protiv Japana, ali on ne važi za Korejce; Amerikanci u njima ne vide pretnju, za njih su to samo još jedni smešni azijski majmuni. Američki proizvođači PC-a: Apple, IBM, Compaq i drugi, šokirani prisilnim poskupljenjem japenske memorije, pojurili su da kupuju korejske čipove, koji su bili znatno jeftiniji. Samsung je trenutno dobio ogroman priliv deviznih prihoda i zagarantovano tržište prodaje u SAD. Koristeći finansijski model čebola, Samsung je mogao da pokrije bilo kakve gubitke svoje poluvodičke jedinice ličnim subvencijama autoritativne korejske vlade preko državnih banaka. Zahvaljujući beskonačnom izvoru državnog novca u periodima kriza (1985–1986. i 1990–1991.), kada su cene DRAM-a pale na dno, Samsung je udvostručio investicije i gradio napredne fabrike, kao što je gigantski kompleks u Kihunu. Ostao je samo jedan problem. Korejski kvalitet. Borba za njega morala je biti žestoka, i Azijati su ponovo zakotrali rukave.

Nije postojao nijedan trik koji Samsung nije primenio krajem 1980-ih i početkom 1990-ih kako bi saznao sve tajne kvalitetne proizvodnje DRAM-a. Još 1983. godine, ne posedujući čak ni fotolitografsku mašinu, jednostavno su u celosti kupili bankrotiranu kalifornijsku kompaniju SSI, dobivši njihove nacrte za 64K DRAM čipove i opremu. Osamdesetih je pokrenuta takzvana operacija „Ponć“, gde su inženjeri Samsunga svakog vikenda leteli u Japan. Podmićivali su vodeće japanske inženjere iz Toshibe i NEC-a, organizujući im luksuzne prijemne i žurke, i tokom subote i nedelje iz njih izvlačili tehnološke tajne, vraćajući se u Seul do ponedeljka. Samsung je otvorio istraživački centar direktno u Silicijumskoj dolini i privukao nazad u Koreju stotine etničkih Korejaca koji su stekli doktorate u SAD i radili u Intelu i IBM-u, nudeći im astronomske plate.

Ključni, smrtni udarce japanskoj dominaciji Samsung je zadao 1989–1990. godine prilikom prelaska na 4M DRAM čipove. U toj fazi silicijumske ćelije postale su toliko male da su inženjeri morali da smisle kako da ih učine trodimenzionalnim, i industrija se podelila u dva tabora. Toshiba i Hitachi su odlučili da žare mikroskopske kanale u dubini silicijumske podloge. To je bilo elegantno, ali neverovatno složeno za proizvodnju: najmanja greška dovodila je do otpada celog čipa. Samsung je izabrao suprotan put — nadogradnju kondenzatora u slojevima nagore, kao spratove zgrade. To je činilo čip debljim, ali je proces proizvodnje bio mnogo jednostavniji, jeftiniji i praštao je sitne defekte. Japanci su utonuli u tehnološki pak pokušavajući da usavrše metodu žarenja, dok je Samsung, zahvaljujući jednostavnosti stek arhitekture, trenutno dostigao najviši procenat ispravnih kristala. Godine 1992. dogodio se istorijski događaj: Samsung je zvanično pretekao Toshibu i postao proizvođač DRAM-a broj 1 na svetu.

Li Gon Hiju to nije bilo dovoljno. Ugovor sa vladom je morao biti ispunjen u potpunosti — Samsung je morao postati najveća korporacija potrošačke elektronike na svetu, proizvodeći apsolutno sve: od telefona do mikroprocesora, i radeći to više, jeftinije i kvalitetnije od Japanaca. Ako je neko sreo korejsku kućnu tehniku oko 1993/94. godine (ili njihove automobile), postaje jasno da je zadatak bio još ambiciozniji nego uspostavljanje proizvodnje DRAM-a. Na kraju krajeva, pravljenje čipova je do početka 1990-ih bilo praktično potpuno automatizovano, ljudsko učešće, a samim tim i rizik od greške ili škarta, svedeni su skoro na nulu. Pored toga, proizvodnja mikročipova je binarni proces: ili je pločica propala, ili nije. Sve je to omogućilo poluvodičkoj jedinici Samsunga da prilično brzo nadmaši čak i Japance. Sa kućnom tehnikom sve je bilo drugačije.

Do 1993. godine Samsung se formalno osećao dobro. Prodaja kućne tehnike je rasla, ali je Li Gon Hi, koji je posedovao fenomenalan strateški osećaj, video da je taj uspeh iluzija. Na montaži kućne tehnike Samsung je radio po starom azijskom modelu: „kvantitet je važniji od kvaliteta“. Fabrike su izbacivale milione jeftinih, niskokvalitetnih mikrotalasnih pećnica, televizora i veš mašina. Na unutrašnjem tržištu Koreje, zaštićenom carinama, to su ljudi kupovali. Ali na policama prodavnica u SAD i Evropi, Samsungova tehnika je usamljeno sakupljala prašinu u najudaljenijim uglovima uz ogromne popuste, asocirajući na treću klasu. Li Gon Hi je pokušavao mirno da razgovara o tome sa direktorima, ali su oni samo klimali glavama gledajući u lepe izveštaje o profitu. U junu 1993. dogodio se događaj koji ga je konačno izbacivao iz takta. Dok je bio na poslovnom putu u Los Anđelesu, usput je lično ušao u prodavnicu elektronike i video da Sony i Panasonic televizori stoje u prvom planu, dok Samsungovi proizvodi leže na donjim policama, prekriveni prašinom. Ubrzo pre toga, proučavajući video snimke sa kamera u fabrikama, Li Gon Hi je video trenutak koji ga je šokirao. Radnik na traki je primetio da plastični poklopac veš mašine ne odgovara dimenzijama utora. Umesto da zaustavi traku i podigne uzbunu, on je jednostavno uzeo skalpel, odsekao komad plastike koji je smetao i silom ugurao deo u utore, šaljući škart dalje trakom. Li Gon Hi je pao u divlju besomutnost. Prekinuo je svoje putovanje, otputovao u Frankfurt, iznajmio hotel Kempinski Gravenbruch i hitnim pozivima pozvao oko 200 top menadžera kompanije iz celog sveta, naredivši im da ostave apsolutno sve čime su se bavili.

Bez ikakvog objašnjenja, Li je jednostavno zaključao menadžere u konferencijskoj sali, pokazao im video sa trake, a zatim ih nekoliko sati vikao tako da su šefovi odeljenja, navikli od rođenja na azijsku ljubaznost, zamalo dobili moždani udar. Tako je 7. juna 1993. izgovorena istorijska rečenica: „Moramo se promeniti. Moramo promeniti strukturu upravljanja. Promenite sve, osim svojih žena i dece!“. Nakon toga je šef objasnio nova pravila koja su potpuno preokrenula kulturu čebola. Azijati su u velikoj meri opsednuti konceptom srama, ali se to može tumačiti potpuno različito. U stara vremena, sram se krijao ispod tepiha; na primer, zaustavljanje trake ako se na liniji otkrije škart smatralo se nedopustivim u Samsungu kako radnici smene ne bi „izgubili obraz“. Li je ličnim obraćanjem dao pravo svakom radniku koji primeti bilo kakav problem da potpuno zaustavi svu proizvodnju. Pored toga, radikalno je promenio čak i radno vreme: umesto standardnih korejskih smena — od jutra do kasno u noć, dok ne kolapiraš — uveo je sistem „7–4“ i smene od 7:00 do 16:00. Oslobođene sate zaposleni su bili obavezni da troše na učenje, sport ili samorazvoj kako bi „preuredili mozak“. Kulminacija bitke za kvalitet bilo je ritualno spaljivanje škarta u fabrici u Kumiju 1995. godine. Nova serija Samsung Anycall mobilnih telefona imala je defekte: procenat škarta bio je oko 12%. Li Gon Hi nije odlučio da ih tiho povuče. Umesto toga, naredio je da se prikupi cela serija od 150 hiljada uređaja u vrednosti od 15 milijardi korejskih vona (oko 20 miliona dolara), donese ih u unutrašnje dvorište fabrike u Kumiju i složi u gigantsku gomilu. Menadžeri, plačući od takvog srama, i radnici sa belim žalobnim povezama na čelu i trakama preko ramena sa natpisom „Kvalitet iznad svega!“, bili su obavezni da lično čekićima razbiju sve što su prikupili i bace u ogromnu lomaču. Zajedno sa mobilnim telefonima izgoreli su i neispravni faksovi i stacionarni telefoni. Li je savršeno razumeo psihologiju svojih sunarodnika; ono što se dogodilo bilo je takav šok da je nakon ove demonstracije procenat škarta krenuo ka nuli neverovatnom brzinom.

Tesna veza klana Li sa korejskom vladom nije nestala, iako su više puta pokušavali da je prekinu, nagoveštavajući da se u 21. veku biznis više ne vodi tako. Još 1996. Li je osuđen zbog podmićivanja predsednika Ro Te Vu-a, ali ga je odmah pomilovao sledeći predsednik Kim Jon Sam. Godine 2008. pokušali su ponovo da mu priđu, stvar je došla do pretresa i optužbi za totalno podmićivanje tužilaca, sudija i političkih delatnika Koreje, za što je unutar Samsunga postojao specijalan fond. Ništa nije uspelo da se dokaže, ali je Li privremeno, od 2008. do 2010. godine, otišao u ostavku. Pritom je Samsung uspešno preživeo azijsku krizu 1997, kada je zatvoreno 14 od 30 najvećih korejskih kompanija, i sledeću svetsku krizu 2008. Do 2006. godine Samsung je pretekao Sony po prodaji televizora, zauzeo 20% svetskog tržišta mobilnih telefona (u poređenju sa 7% u 2001.) i zaposao 67% svetskog tržišta DRAM-a do 2007. godine. Godine 2009. Li je ponovo osuđen na novčanu kaznu od čak 98 miliona dolara i tri godine uslovne kazne, ali ga je odmah ponovo pomilovao predsednik, ovog puta Li Mjon Bak. Višegodišnja podrška čebola od strane vlade potpuno se isplatila: prema indirektnim podacima, samo je Samsung na kraju vratio državi u vidu raznih potplaćivanja na svim nivoima oko 8,9 milijardi dolara. Stari Gon Hi je upravljao kompanijom do 2014. godine, kada je zbog zdravstvenog stanja preneo poslove svom sinu, Li Dže Jonu. On se 2017. upleto u još jedan korupcijski skandal, ponovo „kupivši“ predsednicu, čuvenu madam Pak Kin He, nakon čega joj je ipak uspelo da dobije impičment. Na kraju su svi ponovo osuđeni i svi ponovo pomilovani. Tek od 2020. godine vlast u korporaciji počela je da prelazi sa očigledne dominacije klana Li na nekoliko angažovanih profesionalnih menadžera. Novi predsednik Mun Dže In, izabran ubrzo nakon impičmenta Pak Kin He, obećao je tokom izborne kampanje da će reformisati čebole, ali to je ostalo samo izjava, jer se protivljenje njima znači uništiti ekonomiju, što svi u Koreji razumeju, osim lokalnih ultra-levih maoista i ljubitelja čuče (koji se trude da se nigde ne pojavljuju, jer je za to zatvor).

Trenutno Samsung grupa obuhvata više od 70 kompanija u 63 zemlje sveta, u kojoj radi oko 500 hiljada ljudi. Samsung pravi sve na svetu, na primer, njihov odeljenje Construction & Development gradilo je takve ikone nebodera kao što su Petronas kule u Kuala Lumpuru, hotel-jedro Burj Al Arab u Dubaiju i legendarni Burj Khalifa na istom mestu. Samsung Aerospace Industries proizvodi 155-mm samohodne topove K9 Thunder, koji su 2022. godine zauzimali 52% svetskog tržišta artiljerije, i lovac KF-16 (unapređenu licenciranu verziju slavnog General Dynamics F-16 Fighting Falcon), poseduju više od 30 modnih brendova, Samsung Heavy Industries spušta u vodu do 70 brodova godišnje, Samsung Motors (koji se 2000. godine spojio sa Renaultom u Renault Korea Co., Ltd.) proizvodi automobile i tako dalje.

Heroj dana

Nakon što smo se detaljno pozabavili Samsungom, malo zakasnelo ćemo preći na heroja dana — SK Hynix. Godine 1983, nakon glasne izjave Li Bjong Čola u Tokiju, memoriju nije počela da pravi samo Samsung. Odmah im se pridružili Hyundai, onaj koji je danas broj 3 u svetu po automobilima: više prodaju samo Toyota i VW Group. On stvara ćerka firmu Hyundai Electronics. Ubrzo potom LG pokreće LG Semicon. Pošto nisu bili tako veliki kao Samsung, velika azijska kriza 1997. godine ih je pogodila jače, ali korporacije su opstale, iako su se malo promenile. Korejskoj ekonomiji je bilo veoma teško i vlada je nagovarala čebole da postanu efikasniji. Hyundai je 1999. formalno proglasio podelu na 5 pravno nezavisnih kompanija, ali upravljanje svima ostalo je u rukama rođaka osnivača Čong Ču Jona — Čong klan. On takođe upija LG Semicon i 2001. godine celu mikroelektronsku industriju izdvaja u korporaciju Hynix (od HYundai ElectroNICS). Gotovo odmah u Hynix dolaze Amerikanci iz Micron Technology i nude da kupe njihov poluvodički biznis za 4 milijarde dolara, ali uz jedan uslov: Amerikanci žele da preuzmu imovinu, ali ne i dugove, i Korejci su odbili tako velikodušnu ponudu.

Vlada ponovo spasava čebol, održavajući Hynix na plovutanju tokom 11 (!) godina i velikodušno ulažući u njihove fabrike i istraživanja i razvoj (R&D), u nadi da će se sve pre ili kasnije isplatiti. Vlada se, što je čudno, ispostavilo da je bila 100% u pravu. Uz njenu pomoć Hynix je izdržao do 2012. godine, kada je preuzet od strane još jednog čebola — trećeg po veličini u Koreji, SK Group, koji se specijalizovao za odeću, proizvodnju nafte, hotelijerstvo i mobilnu telefoniju. Tako je nastalo jedinica SK Hynix. Čve Te Von, šef SK Group, uložio je 3 milijarde dolara u kupovinu, napravivši dobru investiciju. Na finansijskom tržištu skoro svi su smatrali kupovinu akcija Hynix užasnom greškom, akcije SK Holdings su pale za 15%, ali Čve nije bio budala. Budući da je bio i šef najvećeg operatera mobilne telefonije, predvideo je da dolazi zamena 3G mreža sa 4G, što znači — skok porudžbina za memoriju pametnih telefona. Ironično je, inače, da je Čve dva puta bio suđen za beskrajnu korupciju i dva puta osuđen, a potom su ga predsednici lično dva puta pomilovali. Hynix se na kraju toliko podigao da je prošle godine kupio veći deo jedinice Toshiba Memory; posao je bio toliko epski da je zahtevao odobrenje korejskih, japanskih, američkih, kineskih (!) regulatora (i još 4 zemlje) istovremeno. Ostale komadiće Toshiba Memory pojeli su Apple, Dell i Kingston Technology.

Bukvalno odmah nakon kupovine, Hynix je počeo da zarađuje ne samo na DRAM-u za pametne telefone. Još 2008. godine AMD je počeo razvoj takozvane memorije visokog protoka — upravo te HBM. Tehnički u njoj nema ničeg ekstremno inovativnog, to je obična dinamička RAM memorija, samo lukavo prepakovana u ogroman 3D sendvič, kako bi imala manje dimenzije, trošila manje energije i imala povećanu propusnost. Upravo u to vreme „Crveni“ su se borili sa lansiranjem nove linije grafičkih kartica, a njihov učinak u velikoj meri zavisi od memorije, i GDDR standard više nije bio dovoljan. Nisu imali sopstvene kapacitete za proizvodnju, pa se AMD obratio za pomoć Hynix-u. Na kraju je razvoj trajao čak sedam godina, i tek 2015. godine iz Hynix fabrike u Ičhonu izašli su prvi HBM čipovi. Oni su predstavljali čak osam slojeva DRAM-a, složenih u stobal i povezanih posebnim silicijumskim prolaznim međuspojnicama. Brzina se povećala nekoliko puta, veličina se smanjila nekoliko puta, a cena u poređenju sa sličnom običnom RAM memorijom skočila je deset puta. Radeon RX 300 postao je najbrža kartica te generacije, a Hynix je pronašao zlatni rudnik. Već sledeće godine Samsung je objavio da počinje proizvodnju HBM2.

Ubrzo počinje AI trka, Džensen Huang trči do Hynix-a i otkupljuje sve zalihe memorije unapred za pola godine, zahtevajući povećanje proizvodnje. Petnaest godina investicija u nešto što kao da nije bilo jasno, isplati se za nekoliko meseci. Na Computex 2026 u Tajbeju, Huang je prišao štandu SK Hynix, uzeo marker i napisao na izloženoj silicijumskoj ploči HBM4E: „Please Make More“. Isporuke novog standarda počele su upravo u maju; HBM4E sada ima 12 slojeva, kapacitet od 48 GB po čipu i propusnost od čak 3,6 TB/s. Godine 2025. SK Hynix je prvi put pretekao Samsung čak i po običnom DRAM-u, a zatim ga je sustigao i po trilionskoj tržišnoj kapitalizaciji. Memorija je kritičan resurs za sve nove tehnologije, a dve korejske kompanije u njoj imaju gotovo monopol. Japanci su odavno eliminisani, Janki jedva drže 15–20%, Kinezi pokušavaju da uđu i imaju uspeha u običnom DRAM-u (kao što je Changxin Memory Technologies), ali u HBM-u zaostaju godinama, plus im nedostaje napredna oprema zbog sankcija.

Kao rezultat, Koreja je postala toliko drska da je sama počela da diktira uslove Americi. Na primer, formalno su saveznici SAD-a i protivnici Kine, ali i Samsung i SK Hynix su izgradili velike fabrike u Kini. Kada je Bajden 2022. godine započeo rat sankcija i zabranio prodaju napredne litografije Kinescima za proizvodnju DRAM-a, za fabrike korejskih „braće“ na neprijateljskoj zemlji morao je biti napravljen poseban izuzetak. U rezultatu, Korejci nisu ponovili grešku Japana, stegli su Amerikance u šaku i pažljivo ih drže, ne dopuštajući im da previše pobegnu. Istovremeno se trude da ih ne stegnu previše, kako ne bi ipak naleteli na razrušne sankcije (jer je Tramp pomalo luda osoba i sasvim je sposoban da ispuca sebe i sve svoje okruženje). Ironično je da je u istom maju, samo dan pre nego što je SK Hynix postao trilioner, u klub ušao i američki Micron, ali ne tek tako. Vlada ga izvlači obema rukama, ulažući ogromne napore. Usvojen je specijalan CHIPS Act, fabrike se grade iz državnog budžeta, SAD aktivno vrše pritisak na Koreju, terajući Samsung da gradi fabriku u Teksasu, a SK Hynix u Indiani.

Kratki, ali logični zaključci

Dakle, šta vidimo kao krajnji ishod? Može li se reći da je išta u ovom tekstu imalo veze sa libertarianskim mitom o Slobodnom Tržištu? Da li je i jedna kompanija iz svetskog kluba trilionera to postala bez višegodišnjih uplata novca od država, protekcionizma, državnog planiranja, rada za vladu, brutalne korupcije, potpunog spajanja državne i korporativne birokratije i tako dalje? Odgovor je jednostavan — ne. Štaviše, to je u principu nemoguće, jer ako počnemo na sličan način da analiziramo bilo kog milijardera-korporativca, od TSMC-a do NVIDIA-e (ne računajući potpuno državne firme poput Boeinga, IBM-a, Lockheed-a, Intela i slično), videćemo da iza njegovih uskih ramena stoje piramide državnog novca, velikodušno uliivanog svim mogućim načinima. Slobodno tržište je siromašno tržište koje nikada ne bi dopustilo Japanu da uopšte počne rad u oblasti mikroelektronike, ne bi dopustilo Koreji da izgradi svoje carstvo memorije i u principu ne bi dopustilo proizvodnju ničega za šta je potrebno oko 15 godina ulaženja po 2–3 milijarde dolara godišnje u prazno, radi održavanja osnovnih funkcija i R&D-a, bez ikakvog zagarantovanog povrata. SSSR je izgradio karikaturu državnog socijalizma, pravi socijalizam su izgradili Korejci, Japanci, Kinezi i Amerikanci, samo su ga nazvali drugačije. A radnicima u tom socijalizmu ništa posebno ne sija, osim mreža protiv samoubistava na prozorima fabrika Foxconn.