Ja sam mamina vajbkoderka

Preselila sam se ovde u Srbiju, iznajmila apartman, potrošivši skoro sav novac, i, po pravilima stvari, trebalo bi da tražim posao, ali je sa tim ovde prilično teško: za legalizaciju boravka u zemlji je potrebno legalno zaposlenje, a glavni uslov za zaposlenje praktično svuda je posedovanje boravišne dozvole: niko ne želi da se bavi lokalnom birokratijom i izbijajući boravišnu dozvolu svom potencijalnom zaposlenom. Zato za sada prokrastiniram: mnogo šetam po okolini, istražujem gde kupiti šerpe, svrgla Vučića, upisala se kao igrač (game master) u gradsku igru o vampirima i „vibe-kodovala“ publikator za Telegram, o čemu je, zapravo, i post.

Telegram ima mnogo različitih formata za objave: postoje obične poruke, uz koje se pomoću lukavog lifehacka može zakačiti jedna slika ili video sa YouTube-a; postoje novomodne rich-poruke, dostupne vlasnicima premium naloga (nedavno su mi ga poklonili, ali ga ne koristim) i botovima; postoje albumi do deset medijskih fajlova — i svaki format ima svoja ograničenja: negde je formatiranje teksta skraćeno, negde prošireno, negde je maksimalna količina teksta 1024 karaktera, a negde 32k — kraće, haos je. I da se ne bih zbunjivala u tom zoološkom vrtu, u jednoj aplikaciji sam prikupila mogućnost objavljivanja u bilo kom dostupnom formatu.

Za to, istina, treba napraviti kanal, kreirati bota, dati botu administratorska prava nad kanalom i uneti podatke o kanalu i botu u podešavanja aplikacije. Kanala se može napraviti mnogo, i može se svakom dodeliti njegov bot ili svuda staviti isti, a u mom publikatoru se mogu sačuvati profili svakog od kanala.

Čini mi se da je ovaj pet-projekat već sasvim dostojan toga da bude predstavljen javnosti. Zato skidajte aplikaciju sa GitHub-a, proveravajte kako radi, šaljite predloge u „issues“ šta gde dodati. Interfejs je neugledan, čak je i ikonica još uvek standardna, ali dosadilo mi je beskonačno doterivati kod i želim već da podelim.

Naravno, na bilo koji način su dobrodošli donacije, ako otkrijete da vam je ova stvar bila korisna.

I, da ne bih dva puta ustajala, pomenućem ostale stvari u kojima sam nekako umešana, i gde teoretski mogu nešto zaraditi.

  1. Moja knjiga o ankapu, izdata na papiru u izdavaštvu „Sloboda“. Tamo je ostalo još malo Fridmanove „Mehanike slobode” u mom prevodu i drugih dobrih stvari. Takođe sam angažovana da leksografišem za izdavaštvo knjigu Talloka i Bukenena „Račun konsenzusa”, uskoro šaljemo u štampu, kada postane dostupna u prodaji, najaviću.
  2. VPN servis, čiju sam reklamu postavljala sa sumnjom koliko je to vredna stvar, međutim, koliko mogu da procenim, ljudi se s vremena na vreme registruju preko mog referral linka, i izgleda da ne pišu u privatne poruke sa žalbama da su kupili sranje.
  3. Stiker paket za Telegram sa mnom, čiji je glavni kontributor postao Soz.

Od legalizacije do GULaga – jedan korak? Analiziramo glavnu grešku konzervativaca i lifhakove za njihovo ubeđivanje

Sigurno ste upoznati sa situacijom kada pokušavate da objasnite svom prijatelju sa konzervativnim stavovima zašto je dekriminalizacija normalna, ili zašto država ne bi trebalo da se meša u vašu spavaću sobu, a u odgovoru dobijete nešto poput sledećeg:

– Danas ćeš dozvoliti istopolne brakove, a sutra će početi da se venčavaju sa psima!
– Danas nećeš zatvoriti narkomana, a sutra ćemo na ulicama imati zombi-apokalipsu!

Naravno, takva argumentacija će vam delovati besmisleno, biće teško pronaći logiku u njoj. Ali nauka je konačno objasnila šta se dešava u glavi naših autoritarnih protivnika. I, što je najvažnije, dala nam je ključeve kako da radimo sa tim. Nedavno je u Personality and Social Psychology Bulletin objavljeno novo istraživanje koje sve stavlja na svoje mesto. Dakle, hajde da analiziramo kako da to iskoristimo u korist slobode.

Istraživanje je potvrdilo ono što smo i ovako pretpostavljali: konzervativci su mnogo skloniji da veruju argumentima tipa „klizava ivica“ („Slippery Slope“). To je kada mala, naizgled bezopasna radnja (pojeo si kolačić) neizbežno vodi do katastrofe (nabujao si do 300 kg i umro). Za konzervativca, svet je veoma krhka sistema. Izvučete jednu ciglu (tradiciju, zakon) i cela zgrada civilizacije će se srušiti. Ali stvar je u sledećem: istraživanje je pokazalo da je ova sklonost zasnovana na intuitivnom razmišljanju. To je „osećaj“, evolucioni mehanizam, nalik tome kako, čuvši šuštanje u žbunju, odmah možemo pomisliti da je to tigar i da je najbolje pobegati.

Najzanimljiviji deo istraživanja je eksperiment koji je pokazao kako isključiti ovaj efekat. Naučnici su naterali konzervativce da čekaju 10 sekundi pre nego što odgovore i tražili od njih da „dobro razmisle“. Nakon toga, jaz između liberalaca i konzervativaca se smanjio na minimum. Čim se uključi „sporo razmišljanje“ (analitika), strah od klizave ivice isparava.

Kako onda efikasno ubediti konzervativce? Oslanjajući se na ove podatke, dobićemo sledeću strategiju za debate sa konzervativcima (kao i sa etatistima svih vrsta):

Prvo, važno je usporiti tempo i ukloniti emocije. Potrebno je prebaciti mozak protivnika sa „sistema brze reakcije“ (intuicija) na „sistem duboke analize“. Nemojte pritiskati, već postavljajte pitanja koja zahtevaju pauzu i razmišljanje. Teško ćete nekoga ubediti rekavši da legalizacija smanjuje kriminalitet, evo statistike iz Portugalije. Bolje je pitati: „A šta misliš, ako čovek popije pivo u petak, da li će obavezno postati alkoholičar za godinu dana? Ne? A zašto bi sa travom trebalo biti drugačije? Hajde da analiziramo lanac!“.

Drugo, potrebno je popunjavati praznine u lancu. Istraživanje je pokazalo da konzervativci veruju u „klizav put“ samo ako im nisu jasni međukoraci. Uvek treba argumentovati korak po korak: A vodi ka B, B vodi ka V. Ako preskačete korake, intuicija protivnika će tamo sama nacrtati čudovišta.

Treće, koristite njihovo oružje. Libertarijanci takođe često posežu za „klizavim putem“. Na primer, „porezi su pljačka, a čak i najmanje regulisanje je direktan put ka ropstvu“. Iskoristite to!

Konzervativci se plaše haosa? Pokažite im da je proširenje ovlašćenja države upravo taj najopasniji klizav put. „Ako dozvolimo službeniku da odlučuje šta danas treba da čitamo/gledamo/dimimo, onda će sutra odlučiti gde treba da radimo i kako da se molimo. Da li zaista želiš da daš tom komšiji takvu moć?“.

Konzervativci se plaše terorizma? Pokažite im da će razvoj naučno-tehnološkog napretka u društvu u kojem prisustvuju psihopate sa slabom varijantom inhibitora nasilja neizbežno dovesti do globalne katastrofe i samouništenja celog čovečanstva, dok će pokušaj smanjenja ovih rizika kroz pojačano nadgledanje i državnu regulaciju učiniti običan život nemogućim, pretvarajući ga u beskrajnu proveru na aerodromu, ali bez garancije da nekome psihopati ipak neće uspeti da „prođe ispod radara“. Shodno tome, tehnološki razvijenom društvu ne može izbeći praksu jačanja inhibitora nasilja kod psihopata!

Voluntarist, Bitarh

Mahnovština 2

U prvom delu pokušala sam da pokažem onaj specifičan logički obrt koji omogućava libertarijancima (u našoj hipotetičkoj prošlosti to su gradski radnici i pretežno tehnička inteligencija, koji su istovremeno prihvatili i radikalno liberalne ideje Gustava de Molinarija, koji je nedavno držao predavanja u Rusiji, i ekonomsku teoriju Austrijaca Mengera i Böm-Baverka, i Kropotkinov anarhizam) da aktivno učestvuju u ruskom građanskom ratu upravo na strani onih koji žele da ponovo raspodele imovinu, odnosno praktičnih seoskih anarhista pod vođstvom Mahna.

Kako gradu i selu da sarađuju kao ravnopravni partneri u uslovima spoljne pretnje? Selo je sposobno da armiji pruži ljude, konje i hranu. Građani su mnogo manjeg broja, ali mogu obezbediti armiji tehnološku opremu, od kolica sa oprugama za tačanke do šina i vagona, plus da popravljaju sve, od pušaka do lokomotiva i topova. Upravo grad daje artilerijce, mašinovođe i telefoniste. Ali Jekaterinoslav je, iako prilično industrijski razvijen, ipak samo jedan grad i on nije sposoban da proizvodi čitav asortiman vojne opreme. On ne proizvodi čak ni municiju, pa čak ni tekstil. A to znači da slobodna krajina ne samo da mora nekako uspostaviti razmenu između grada i sela, već i da trguje sa dalekim mestima, uzimajući u obzir neprijateljsko okruženje. Ne može se sve dobiti od tog istog neprijateljskog okruženja u borbi kao ratni plen.

Istorijski Mahno je stupio u vojni savez sa boljševicima, upadajući u kritičnu zavisnost od njihovih snabdevanja municijom, dok je sam plaćao krvlju boraca. Naš, ubeđen libertarijanskom propovešću o tome da se sloboda ne prodaje i da je tržište bolje od robstva, preduzeće pokušaj direktne trgovine sa zemljama Entente i ne samo sa njima, koristeći pristup luci Berdjanjska i železničkoj liniji koja iz Jekaterinoslava vodi ka njoj. To će pomoći ne samo u kupovini nedostajuće industrijske robe u zamenu za žito, već i, na primer, u oživljavanju cevarne, uspostavljanjem prodaje njenih proizvoda putem mora do Batuma, a zatim i do kaspijskih naftnih polja. Mahnu daju do znanja da je zalog mira uzajamna zavisnost, a ne samo spremnost da sabljom poseče svakoga ko upadne u rodne stepe. Komšije moraju biti zainteresovane za to da živiš i da budeš blagostanje, a ne za to da te što pre uklone sa lica zemlje.

Denikinu se šalje emisar koji objašnjava da američki predsednik Vilson izjavljuje pravo nacija na samoodređenje, i stoga slogan o jednoj i nedeljivoj Rusiji treba skloniti negde u ugao, pošto vam je on saveznik. Ako želite – podignite na zastave slogane o odbrani civilizacije od boljševičkog varvarstva. Ako želite – branite ideju neodlučenosti i ponovnog sazivanja Ustavotvorne skupštine. Ali o našem slobodnom kraju ćete morati da zaboravite, isto kao i na Finsku, Baltik, Poljsku, dve Ukrajine, Dalekoistočnu republiku i mnoge druge zemlje koje će smatrati korisnim da opstaju bez vlasti Petrograda ili bilo kog drugog grada. Ukratko: vaša istina je vaša, naša je naša, dont tread on us. Slično se saopštava i Lenjinovoj vladi. Kaže se: mi ne upadamo kod vas u Petrograd, i vi ne upadate kod nas u Gulaipole, a ako treba da razmenimo hleb za platno, to nam je uvek po volji. Teže je sa Petljurovskom Ukrajinom, pošto ne možemo sprečiti seljake u njegovoj zoni uticaja da pređu na našu stranu, i neizbežno postajemo njegov neprijatelj. Ali on će imati toliko problema sa Dobrovoljačkom armijom koja je neutralna prema nama, da ne treba posebno brinuti o njemu.

Ho li Dobrovoljačka armija pobediti boljševike ako mi nećemo delovati u njenim pozadinama? Možda i neće, ali boljševicima će sigurno biti mnogo teže, i Krim sigurno neće uzeti (mi smo na putu ka Krimu, i propustićemo Denikinove povlačenjske jedinice, menjajući im artiljeriju za hleb). A onda će Crveni dobiti po glavi i od Pilsudskog. Ovaj poslednji se, naravno, može upustiti i kod nas, ali to je malo verovatno: prosperan kraj u kojem već godinu dana nema rata, već postoji trgovina, uključujući i sa Pilsudskim saveznicima, teško će mu delovati kao pogodna meta, za razliku od zauzimanja Smolenska. Ponovo: Pilsudskom su potrebne baferne teritorije između njega i Rusije – i to smo mi.

Šta ćemo dobiti na izlazu? Raspad Ruske imperije na desetak dovoljno stabilnih suverenih oblasti sa različitim modelima samouprave. U poređenju sa njima, Guljajpolje neće biti najegzotičnije – jer postoje i boljševici i neka neka Mongolija sa baronom Ungernom. Nijedna od oblasti neće imati mogućnost da podmetne ostale pod sebe, što je u to vreme za svet bilo sasvim prirodno stanje: raspale su i Osmansko carstvo i Austro-Ugarska i Kina.

Ovde bi verovatno bio potreban pasus sa veoma kratkim opisom modela samouprave slobodnog kraja. Zemlja je postala veoma izolovana i na neko vreme je prestala da bude oskudan resurs. Svako ko želi može uzeti komad i obrađivati onoliko koliko može da izdrži. U gradovima, na velikim preduzećima, radnički skupovi imenuju i kontrolišu zanatske majstore i ostali menadžment, zbog čega postoji određeni nered, kao što je i uobičajeno u egalitarnim demokratijama. Mala preduzeća su samostalna ili kooperativna. Mnogo je potrošačkih kooperativa – to je korisna forma organizacije bilo za zapošljavanje čistača ulica, bilo za zajedničku kupovinu u selu. U opticaju je zlatni karbanac, međutim, krupnog novca je u početku prilično malo. Za male transakcije prvo se koristi šta god padne na pamet, ali postepeno tržište sitnog novca preuzimaju žetoni koje izdaje Jekaterinoslavljeva tovanačka fabrika, koji garantuju zamenu na pokaz za pakovanje cigareta. Usled razvoja spoljne trgovine pojavljuju se i strani industrijski poduzetnici. Međutim, centralna vlast koja bi mogla da zaštiti njihove interese ne postoji. Oni moraju da pregovaraju sa izabranicima radničkih kolektiva i drugim autoritetnim licima o tome pod kojim će uslovima biti pušteni na tržište. Obično to podrazumeva kolektivni ugovor sa radnicima i kartelske sporazume o usklađivanju cena sa susednim preduzećima. Zajednica, majka je! Vojska ostaje dobrovoljna, ali ima dobru raciju, i u mirnom vremenu se bavi uglavnom graničnim patroliranjem, tako da postoji određeni višak onih koji žele da služe u njoj. Tako, postepeno navikavajući se na miran civilizovan život, koji crni samo sukobima sa Sovjetskom Rusijom zbog sovjetskih seljaka koji beže u slobodni kraj, proživljavamo dvadesete godine.

A šta dalje? Hoće li Hitler uspeti da se nosi sa mnogo jačom Poljskom? Hoće li mnogo slabija Sovjetska Rusija napasti Finsku? Hoće li Japan ratovati sa Sjedinjenim Državama, nemajući Rajh kao saveznika, ili će se ograničiti na azijska osvajanja? Hoće li Velika Britanija i Francuska zadržati veći deo svojih afričkih kolonija? Hoće li se pojaviti glupa država Izrael? Najverovatnije će svet u dvadesetom veku biti mnogo manje lud mesto, mnogo sličnije prirodnom nastavku devetnaestog veka, gde će Veliki rat ostati najstrašniji spomenik ljudskoj aroganciji.

Ipak, čak ni ova grana razvoja neće izbeći uspon etatizma, pa čak i, na primer, Veliku depresiju. Međutim, ako je u ostvarenom dvadesetom veku komunisti širom sveta imali sjajni svetionik u obliku potpuno mitologizovane Sovjetske Rusije, onda će u našoj hipotetskoj realnosti takav svetionik u vidu Gulaipolja imati i anarhisti širom sveta. Ovaj svet će sigurno biti ništa manje složen i zanimljiv, i zato hvala Nihilisti na pitanju, bilo mi je veliko zadovoljstvo da razmišljam o ovoj temi.

Licenca na sopstvena usta: iluzije o slobodi govora u SAD je vreme sahraniti

Teško je ne primetiti da naši domaći liberali imaju jedan neizlečiv oblik kargo-kulta. Oni i dalje čvrsto veruju da se preko okeana nalazi sjajni grad na brdu, gde Prvi amandman Ustava SAD štiti svakog građanina bolje od tenkovske oklopa. Kao da u „civilizovanom svetu“ čak ni najosetljiviji predsednik ili razdrta službenik ne bi smeo da ušuti televizijskog voditelja, a sloboda emitovanja milijonskoj publici je neprikosnovena sveta vrednost. Ali izgleda da je vreme da skinu ružičaste naočare.

Pre neki dan u SAD se odigrala pokazna drama koju sigurno ne mogu ignorisati čak ni svedoci „slobodne Amerike“. Najpopularnije jutarnje emisije Džimija Kimela na nacionalnom TV kanalu ABC jednostavno je izrezalo iz prenosa celo intervju sa kandidatom za Senat Demokratske partije, Džejmsom Talarikom. Nisu se uplašili ni bojkota gledalaca, niti kaprica oglašivača. Rukovodstvo medijskog giganta je u panici izbacilo razgovor iz emitovnog rasporeda na margine Jutjuba samo zato što su zvaničnici iz Trampove administracije nedvosmisleno okrenuli regulatorni štap pod nazivom FCC (Federalna komisija za komunikacije).

Ali šta je sa Prvim amandmanom, prema kojem država nema pravo da kome god poželi da ušuti? Pratite ruke, jer je ovo klasičan trik državne prevare. Zašto bi Leviatanu bilo dovoljno da prosto zabrani reči, ako može da potčini infrastrukturu? Činovnici ne dolaze u studio vičući o uvođenju cenzure. Ne, oni samo ljubazno kažu da je radio-emisija oskudan javni resurs, da postoji sveto „pravilo jednakog vremena“ (Equal Time Rule) i doktrina služenja javnom interesu. A uz to, lokalnim TV stanicama ABC mreže upravo ističu rokovi za produženje licenci za emitovanje, i bilo bi izuzetno žao ako komisija u njihovim večernjim šalama uoči političku pristrasnost i produži proveru za par-trojku godina.

Trampov novi imenovan šef FCC-a, Brenden Kar, demonstrativno je bacio u smeće višegodišnje olakšice za zabavne vesti i otvoreno je zapretio holdingskom Disney-ju poništavanjem licenci. I šta je uradila milijardarska korporacija? Trenutno je skučila rep i započela primitivnu samocenzuru.

Ovde je pravo vreme da otvorite libertarijansku klasiku. Još 1959. godine, budući nobelovac Ronald Koos objavio je razbijajuću naučnu radu o stvaranju FCC-a. Koos je bukvalno na prste dokazao: radio-frekventni spektar se ni na koji fundamentalni način ne razlikuje od zemljišnih parcela. To je običan ograničen resurs koji bi trebalo da pripada emitentima kao puno pravo privatne svojine po principu prve upotrebe (homesteading). Svi problemi, šumovi i sporovi oko frekvencija elementarno se rešavaju kroz instituciju privatne svojine i sudove – bez ijednog ministarskog parazita.

Ali američka država je još pre veka namerno nacionalizovala radio-talase, proglasivši ih „javnim dobrom“. Zašto? Odgovor je očigledan: isključivo radi političke kontrole. Da bi nad svakim ko uzme mikrofon visio Damoklov mač služničkog milovanja, a da pritom niko ne može da se buni da se time krši neka tamo amandman.

Libertarijancima je vreme da to duboko urezuju u pamćenje: državna licenca je apsolutni oksimoron za slobodu. Šta je licenciranje po svojoj prirodi? Država prvo silom krade od vas prirodno pravo da govorite, emitujete, trgujete ili proizvodite, a zatim vam za novac i zakletvu pokornosti prodaje komadić pečatiranog papira: „U redu, dok dozvoljavamo, ali ako budeš loše postupao – oduzećemo ti“. Pravo, svedeno na status licencirane milostinje od strane zvaničnika, trenutno prestaje da bude pravo.

Zato je vreme da konačno izbacite iz sebe provincijalni kargo-kult i prestanete da se molite zvezdanom zastavom. Američki etatizam je potpuno isti onaj predatorni, stacionarni bandit, samo je naučio da skriva svoje kandže iza složenih birokratskih procedura.

Voluntarist, Bitarh

Mahnovština

Možeš li, molim te, uraditi recenziju jednog YouTube videa o Mahnovštini? Konkretno, zanima me kontekst Građanskog rata. Zamisli da si libertarijanka i živiš u Rusiji tih godina. Za koga bi ti bilo logičnije da se zalažeš: za kadetsku stranku sa njihovim parlamentarizmom, tržišnom ekonomijom i građanskim slobodama, ili za Mahnovce sa njihovim anarhizmom, raspodelom zemlje i kolektivnim samoupravljanjem?

Nihilista (pitanje je praćeno donacijom od 0.00012BTC)

Evo, zapravo, videa:

Pitanje je zanimljivo, ali kratak odgovor na njega nije previše težak: naravno, libertarijancima u to vreme i na tim mestima imalo je smisla podržati upravo Mahnovce. U uslovima građanskog rata svakako je nemoguće izgraditi normalno slobodno tržište, ali funkcionalni instituti anarhije su manje-više realni.

Ipak, ona ključna teza u vezi sa Mahnovčinskim pokretom, koja se u predloženom videu ponavlja dva puta – država uvek pobeđuje one koji odbijaju da budu njena – zahteva adekvatan odgovor. Zato ćemo pokušati da procenimo šta bi pridruživanje libertarijanaca Mahnovčinskom pokretu moglo da pruži.

Za početak: odakle bi oni uopšte mogli da se pojave. Očigledno, iz grada. Dela Mengera i Böhm-Bavorka su već objavljena na ruskom jeziku i služe kao osnova za naučnu kritiku marksizma. Tako da naši hipotetički libertarijanci predstavljaju neki čitalački klub koji bi mogao dalje mirno proučavati svu tu teoriju, da praksa nije došla pravo na prag. U uslovima opšteg oživljavanja političke misli pre Februarske revolucije, mogli su se prepirati u časopisima sa Miljukovom i Struveom o tome kako da uredimo Rusiju, ali kada su se širom zemlje počeli pojavljivati Sovjeti, postalo je očigledno da težnju radnika ka samoupravljanju ne treba ignorisati.

Glavna teza libertarijanaca u vezi sa istorijskom privatnom svojinom u periodu burnih društvenih preobražaja je sledeća. Da, mirna razmena prava vlasništva je očigledna osnova za nastavak posedovanja istog. Ali prisilno oduzimanje svojine je podjednako očigledna osnova za restituciju. A u uslovima u kojima je propali korumpirani carski režim svojim zloupotrebama iskrivljavao sve odnose, uključujući i one koji se tiču svojine, niko ne može istinski utvrditi u kojoj meri je svaki prelaz vlasničkih prava bio dobrovoljan, a u kojoj prisilan. I to znači da braniti sve istorijska prava svojine zapravo znači prvenstveno braniti nepravdu. A epska borba za predelu svojine i samih društvenih odnosa koja se upravo sada odvija na našem pragu — u potpunosti potvrđuje ovu tezu.

Dakle, uz svo poštovanje prema predstavniku kadeta, gospodinu Struveu, članu posebnog saveta kod generala Denikina, istina je radije na strani Baćke Mahna. Seljaci imaju puno pravo da predele zemlju tako da svaki koji obrađuje zemlju raspolaže plodovima svog rada, a radnici imaju puno pravo da organizuju sopstveno radničko samoupravljanje. Ali to je upravo restitucija, a ne trajni poredak stvari, i prava svojine bi postepeno trebalo da se stabilizuju kako bi se dalje prenosila sa subjekta na subjekta isključivo mirnim putem. Permanentna revolucija o kojoj sanja drug Trotski — to je za one kojima je rat majka, dok je nama bliži miran rad, za razliku od onog Trotskog koji nije orao zemlju niti je radio u fabrici. Ali u nečemu je i drug Trotski u pravu — moramo se permanentno oslobađati svih onih koji bi pokušali da uspostave političku vlast, sve dok oni koji to žele ne nestanu, inače će svi osvoji revolucije propasti uzalud, jer je vlast prisila, a prisilni prelaz prava svojine će rađati nove zahteve za restituciju.

Ukratko rečeno, kada su u našoj hipotetičkoj realnosti u oktobru 1919. godine mahnovci ušli u Jekaterinoslav, tamo su pronašli dobro organizovan radnički libertarijanski pokret iz baze, i njihova dalja saradnja je išla potpuno ravnopravno. Kako su libertarijanski radnici predložili da se organizuje interakcija grada sa selom?

O tome ću pisati već u sledećem postu, kako ne bih odlagao objavu, jer mi je zbog selidbe u Srbiju došlo do duge pauze.

Kako je država filtrirala migrante tako da su na ulicama ostali samo psihopate

Seuta – sićušna španska enklava na marokanskoj obali. I nedavno se tamo odigrala prava drama. Na mreži se proširio intervju sa lokalnom stanovnicom koja je izašla protestovati protiv prevelikog broja ilegalaca. Opisala je zanimljivu dinamiku: kada je do momaka koji su stigli iz Maroka stiglo da španska država nema nameru da im daje legalizaciju i dokumente na tacni, ogromna većina je napustila grad i odехала. Čini se kao da je birokratija pobedila? Ne baš.

Otišli su najsvisnostiji. Oni koji su želeli da rade pošteno, nisu želeli probleme sa zakonom i tražili su normalan život. A ko je ostao? Naravno, agresivni psihopate, delinkventi i odmetnici. Njima je svejedno za legalni status, policiju i zakone. Na kraju su normalni ljudi otišli, a koncentrisani kriminal se nastanio na ulicama. Sada se Špankinje jednostavno boje da izađu iz kuće nakon zalaska sunca.

Dobio se klasičan, kristalno čist zakon negativne selekcije. Ali hajde da se vratimo malo unazad, kako bismo razumeli kako je Španija uopšte stigla do ovakvog stanja.

Vlasti Španije godinama žale na demografsku rupu, na to da nema ko da zarađuje penzije. A to znači da je hitno potrebna masovna legalizacija stotina hiljada migranata! Ali zašto se u toploj, blagoslovenoj zemlji stvorila ta rupa? Zato što je država ugušila sopstveno stanovništvo brigom i regulisanjem. Neverovatan poreski pritisak, naduven državni aparat, draconsko radno pravo (kada je zapošljavanje mladog momka rizik za ceo život, jer će ga kasnije otpustiti biti preskupo), ludate cene nekretnina zbog urbanističkih zabrana. I sve na to – hiljade apsurdnih zakona o „zločinima“ bez žrtava, koji običnog građanina pretvaraju u večitog neurotičara i potencijalnog prestupnika. Čovek živi u permanentnom stresu pod mikroskopom službenika. A kao što svaki biolog zna, životinje u zatočeništvu jednostavno ne razmnožavaju.

A sada pogledajmo šta se dešava kada država počne nespretno da se „bori“ protiv imigracije svojim uobičajenim zabranjivačkim metodama.

Ako je čovek normalan, razuman radnik, on poštuje privatnu imovinu i lične granice. Da, mogao je ilegalno preplivati more u potrazi za boljim životom. Ali ako mu se kaže da mu ovde neće dozvoliti da legalno radi, da neće imati prava i da ga za najmanji pokret čeka deportacija, šta će on uraditi? Otići će tamo gde postoje šanse, ili će se vratiti kući. Ima šta da izgubi: sopstvenu bezbednost, reputaciju, perspektivu stabilne zarade.

A kome ništa nije bitno? Potpuno odvrnutom sociopati. Baš njega ne zanimaju boravišna dozvola, ugovor o radu i policija. Policija ga nije plašila ni u domovini, neće ga uplašiti ni ovde (naročito znajući bezlegost evropskog pravosuđa). On nije nameravao da se uključi u ekonomiju. Njegov zanat su pljačka i nasilje.

Zabranjivanjem ili maksimalnim otežavanjem legalnog boravka, država podiže barijeru koja filtrira oprezne, umerene i konstruktivne. A preko nje preskaču isključivo predatori. To funkcioniše potpuno isto kao i sa zabranom oružja: kada vlasti zabrane pištolje, oni nestaju kod zakonitih građana, ali nigde ne nestaju kod bandita. Kada država zabrani drogu, ona ne uništava potražnju – ona samo prepušta tržište krvavim kartelima umesto civilizovanim apotekama. I kada država glupo „zabranjuje migraciju“ umesto da otvori put slobodnoj trgovini, privatnom zapošljavanju i strogoj zaštiti privatne imovine od narušavanja – ona garantovano dobija ulice preplavljene talasom nasilja.

Na kraju dobijamo isplačanu običnu ženu iz Seute, koja uveče ne može da stigne do prodavnice. Prvo ju je državni bandit ograbio porezima i lišio sugrađane budućnosti, a zatim je stvorio idealni rezervat za one koji ne priznaju nikakva pravila. Uostalom, ništa novo: svaka intervencija države uvek samo pogoršava situaciju. Čak i tamo gde licemerno obećava da će „uspostaviti red“!

Voluntarista, Bitarh

Iluzija zasićenog demografskog zalaska: zašto u polupraznom svetu neće biti koga da popravlja robote

Uvek kažemo da ako se reguliše svaki korak, ako se čoveka optereti milionom zabrana, licenci i kazni za bilo kakav potez, ljudi će jednostavno prestati da se rađaju. Čovek je biološko biće, a životinje u tesnim kavezima se ne razmnožavaju. Ali kao odgovor samo stiže rečenica: pa neka, i ovako ima previše ljudi, a ako ih bude manje, neće biti gužvi u saobraćaju, priroda će se očistiti, nastupiću tišina i lepota. Obično uzvraćamo ekonomijom: infrastruktura će propasti, solidarni penzioni sistem će pući, a tržišta će se smanjiti na veličinu trafike. Sve će to zaista i biti. Ali iza te fasade krije se nešto mnogo užasnije – tehnološki regres i rizik od sporog, ali neizbežnog izumiranja čovečanstva kao vrste.
 
Ljubitelji smanjenja populacije uporno vide u čoveku samo „višak usta“, „izvor ugljeničnog otiska“ i hodajući problem. Ali čovek nije samo usta, već i mozak. To je preduzetnički duh, pronalazljivost i rad. Zato hajde da objasnimo na jednostavan način zašto je san o „malom, udobnom čovečanstvu“ opasna iluzija.
 
Prvo, retki talenti. Geniji sposobni da pomeraju fundamentalnu nauku ne pojavljuju se po nalogu državnog plana. Oni se rađaju statistički retko – uslovno jedan na milion. Ako imate populaciju od 8 milijardi, imate baz od osam hiljada potencijalnih Ajnštajna, Fon Nojmana i Tjuringa. Smanjite stanovništvo na pola i iseći ćete taj baz tačno za 50%. Smanjite još više i probojnih ideja će biti nekoliko puta manje. A upravo ti pojedinci stvaraju tehnologije koje kasnije hrane i leče sve nas.
 
Drugo, zamka specijalizacije. Savremeni naučno-tehnički progres oslanja se na neverovatno duboku podelu rada. U XVIII veku erudita je mogao da se razume i u mehanici, i u botanici, i u filozofiji. Ali danas su nisko viseći plodovi nauke već ubranjeni. Da bi se ivica saznanja pomerila makar i za milimetar, potrebni su hiljade ultra-usko specijalizovanih stručnjaka. Jedna osoba ne može istovremeno da projektuje litografski skener za čipove, da sintetizuje molekul protiv retkog raka i da gradi termonuklearni reaktor. Što je društvo veće, to sebi može priuštiti više jedinstvenih, nišnih profesija. Malo društvo, čak i ako su svi sa tri visoka obrazovanja, fizički nije sposobno da održava milione složenih kompetencija istovremeno.
 
Treće, efekat razmere i dostupnost tehnologija. Razvoj novog procesora ili leka košta milijarde dolara. Na globalnom tržištu od milijardi ljudi, ovi kolosalni troškovi se razmazuju tankim slojem – na kraju dobijamo pilule od par para i pristupačne pametne telefone. Smanjite tržište – i najsloženiji projekti prestati da budu isplativi. Biznis jednostavno neće ulagati u ono što nema kome da proda. Prvo će nestati niche lekovi za retke bolesti, zatim specijalizovana oprema, a potom i cele industrije. Država će, naravno, pokušati da spase situaciju „subvencijama“, ali oduzimanje novca od ekonomije koja se smanjuje – to je put ka još bržem kolapsu.
 
Četvrto, znanje ne živi u knjigama. Crteži bez žive lanca sukcesije su samo mrtvi terabajti podataka. Složena tehnologija živi samo u rukama praktičara: kada osedeli inženjer prenosi implicitne veštine mladom doktorantu direktno pored mašine ili u laboratoriji. Ako se generacija menja previše malobrojnom, lanci se kidaju. Čovečanstvo je već više puta gubilo tehnologije – od recepta za rimski beton do sposobnosti brzog reprodukovanja raketnih motora lunarnog programa.
 
I na kraju, ne možemo jednostavno stajati u mestu. Priroda ne pravi pauze radi „udobnog života“. Bakterije mutiraju i razvijaju otpornost na antibiotike. Klima donosi iznenađenja, infrastruktura propada, a svemirske pretnje nisu nigde nestale. Da bi civilizacija samo održala trenutni nivo bezbednosti, ona mora da trči svim silama napred – da otkriva nove izvore energije, stvara nove materijale i lekove. Ako usporavamo naučno-tehnološki progres zbog nedostatka mozgova, mi ne ostajemo u mestu, već počinjemo polako da klizimo u novo mračno doba.

Voluntarista, Bitarh

Rog obilja

Aleks Rozov u komentarima na mom kanalu, a prethodno na kanalu „Gutači mitova“, predložio je zanimljivu postavku:

Postoji mit da je nimfa Amalteja, Okeanova ćerka, u obliku koze nahranila bebu Zevsa u pećini na Kritu. Amalteja je imala rog obilja iz kojeg bi, na magičnu reč, beskrajnim dotokom padali plodovi zemlje… Kada je Amalteja skinula kožnu posteljicu i nestala, rog se negde izgubio.

Pretpostavimo da se Amaltejin rog odjednom našao tamo gde je i izgubljen: na Kritu.

Kako će to uticati na svetsku politiku i ekonomiju?

Pa, pokušajću da maštam.

Dakle, nakon još jednog zemljotresa, odron je otvorio drevnu pećinu, a nakon par dana, u nju su se uputili turisti-hikeri. U pećini je otkriveno kameno ležaj, sto, a na stolu kozi rog u odličnom stanju. Pošto su na Kritu svim turistima već „pobubali uši“ Zevsovim pećinama i mitom o njegovoj dojilji, hikeri samo mrmljaju: „Evo još jedne, čak je i rog na svom mestu. Hej, Roge, šta će nam pokloniti? Daj bar par naranci.“ Rog daje. Nakon što su se oporavili od prvobitnog šoka, hikeri počinju da zatrpavaju zahtevima i brzo otkrivaju da Rog ne sipa pivo, niti daje meso. Rečeno je – plodovi zemlje, znači, biće plodovi zemlje, tačka. Komanda snimljena i reprodukovana sa telefona savršeno se izvršava: Rog ne zahteva ličnu prisutnost za izvršenje naredbe, potrebno mu je samo uputstvo šta da posluži. Takođe se ispostavlja da Rog izvan pećine gubi svoja magična svojstva. Upravo to određuje da Rog neće napustiti Kret, i njegova dalja sudbina biće vezana upravo za ovo ostrvo. U suprotnom, naravno, turisti ne bi imali nikakvih problema sa iznošenjem koziog roga van Grčke, jer to ipak nije zlatno blago.

Šta se dešava dalje? Turisti disciplinovano obraćaju se Eforsu Antikviteta, i počinju određene pravne zamršene situacije. Predmet je očigledno stariji od 1453. godine, a to znači da nesumnjivo pripada državi. Teorijski, mesto mu je u muzeju, a turistima pripada nagrada za pronalazak. Ali predmet je beskoristan van pećine, a pećina se nalazi na privatnom zemljištu. Za razliku od kontinentalne Grčke, na Kritu u unutrašnjosti ostrva veći deo zemlje je upravo privatan ili opštinski, a ne državni. Dakle, lokalni arheolozi počinju da istražuju pećinu, a sam rog, pored njih, pokušavaju da istraže i razni drugi stručnjaci, koje, naravno, zanima fizika materijalizacije plodova zemlje. Vlasnik pećine, neko Manolis Petrakis, postavlja pored restoran „Amaltheia“, gde goste časti jelima vegetarijanske kuhinje, i pokreće odmah tu proizvodnju vina, jer je u Grčkoj teško smisliti maržniji način prerade plodova zemlje nego napraviti vino sa lepom legendom. Na taj način, danju rog istražuju naučnici, a noću on vlasniku lokacije daruje sirovinu za preradu.

Dalje u igru ulazi veliki biznis prema lokalnim merilima. Država, gospodin Petrakis i agroindustrijska kompanija AGROCRETA dogovaraju se o osnivanju specijalnog privatno-državnog preduzeća „Konzorcijum Amaltheia“. U koncesionom ugovoru je navedeno da država konzorcijumum daje na 30 godina ekskluzivno pravo na korišćenje Roga i obezbeđuje dozvole za postavljanje infrastrukture, za šta ima fiksnu godišnju uplatu od 50 miliona evra i 20% neto dobiti konzorcijuma. Gospodin Petrakis konzorcijumu daje na korišćenje svoju nepokretnost na 30 godina, dobija fiksnu godišnju uplatu od 2 miliona evra i 10% neto dobiti konzorcijuma. Kompanija AGROCRETA ulaže novac, upravlja konzorcijumom, snosi preduzetničke rizike i od toga ima 70% neto dobiti.

Sada je zadatak konzorcijuma da izgradi logistiku od pećine do luke Heraklion, koja se nalazi na 50 km udaljenosti preko neprohodnog planinskog terena, a koja je u vrhuncu imala promet od oko 3 miliona tona godišnje. Put „Princezna Ksenija“ u Crnoj Gori gradio je 7 godina, i uz dužinu od 41 km koštao je skoro milijardu evra. OK, konzorcijumu nije potreban autoput, samo dobar put za ozbiljan promet robe. Ali ipak, za to treba planirati najmanje 4 godine, najmanje 500 miliona, a gradnju će, naravno, angažovati Kinece. A do tada će morati da nasipaju makadam, zatim da izlivaju beton do najbližeg lokalnog puta, i da budu ograničeni njegovim skromnim kapacitetom

Na taj način će se od samog početka pred rukovodstvom konzorcijuma postaviti pitanje: šta proizvoditi?

Dokle god sav saobraćaj obezbeđuju ATV vozila i helikopteri, mora se raditi po specijalnim porudžbinama, poput „odneti za zanatskog pržera gospodina Papadakisa 100 kg zrna kafe, potpunih analogija lota koji je prodat na aukciji u Kostarici po ceni od 50 dolara po kilogramu“ – ali takva isporuka neće dugo zadovoljiti sve hipstere na celom ostrvu, dok ostali jednostavno neće razumeti zašto uzimati tako skupu kafu kada u supermarketu postoji Lavazza.

Kada krenu prvi kamioni, već se mogu puniti, na primer, kakao sičkom, jer je tamo više nego solidna cena po tonu sirovine, a svetsko tržište je prilično veliko. Kako se promet robe bude dalje širio, moglo bi se razmisliti o prirodnom kaučuku, ali evo problema: on se ne jede. Glupi artefakt je začaran da vlasnika snabde plodovima zemlje za hranu, a ne za bilo šta drugo. Tako da će kaučuk, mahagoni i slično nažalost morati ostaviti lokalnim proizvođačima, ali se bar na šafranu ili prirodnoj vanili može maksimalno nadoknaditi, jednostavno izbacivanjem svih ostalih proizvođača sa svetskog tržišta, jer zašto su oni uopšte potrebni.

A kada se, konačno, izgradi puna saobraćajnica, projektovana za veliki saobraćaj sposoban da potpuno optereti luku, suštinski, glavni tereti će ostati isti kakvi su i bili – kakao i kafa, a kapacitet konzorcijuma će biti dovoljan samo za grabljenje određenog dela svetskog tržišta ovih proizvoda, dalje logistika neće dozvoliti. Naravno, pored toga, čitav Krit će imati pristup jeftinom durijanu, kokosima i ostaloj egzotici koja je ranije bila skupa isključivo zbog dugog logističkog puta. Ali nema smisla nositi ove tropske proizvode izvan EU, tamo počinju carine, i neka Azija sama trpi, Iraklion nije beskrajan.

A ako se neko plaši da će sa Krita neprekidnim dotokom izbijati pirinač, pšenica i krompir, plaši se uzalud. To će se dešavati samo tokom godina lokalnih neuspeha u poljoprivredi, ratnih kriza i sličnog. Rog ne sme da napusti pećinu, i koliko god širili i ojačavali njen svod, to će i dalje biti rupa fiksne širine, kroz koju u jednom smeru ide traka transportera sa praznom ambalažom, a u drugom sa napunjenom, zatim se prebacuje na kamione, ide u luku, utovari na kontejnerske brodove i raspoređuje po svetu. Iz jednog jedinocnog luke, a u svetu ima hiljade takvih luka.

Da bi Rog Obilja zaista srušio sve svetske tržišta hrane, a istovremeno i energetsko tržište zahvaljujući biodizelu, biće potrebna nova transportna revolucija. Možda će se to desiti nekada, ali meni deluje mnogo verovatnijim drugi događaj. Nisu uzalud naučnici na samom početku priče počeli da proučavaju rog. Oni će na kraju pronaći onaj fizički princip na kojem on funkcioniše. I kada u svakom domu bude stajao univerzalni sintetizator, koza Amalteja će konačno moći da smatra svoju misiju na Zemlji ispunjenom. Gde je tražiti nakon toga? Pretpostavljam na Jupiterovom satelitu istog imena, ali za opis te faze – idite kod Strugackih.

Psihopatija – zombi ideja? Nije baš tako!

Nedavno je dospela u javnost članak, koji pokušava da potpuno opovrgnut koncept psihopatije i njegov naziv kao „zombie-ideja“. Autor članka, Rasmus Rosenberg Larsen, sugeriše da psihopatija zapravo ne postoji, a interesovanje naučne zajednice za ovu ideju podstaknuto je samo kulturnom popularnošću tog koncepta. Ali da li takve tvrdnje zaista imaju osnovu, ili je to samo još jedan pokušaj da se iskoristi tema poricanjem očiglednog? Hajde da sve razmotrimo redom.

Prvenstveno, autor se poziva na sopstvenu metaanalizu, u kojoj otkriva da, prema podacima istraživanja, psihopatske ličnosti na testovima empatije prolaze ništa lošije od običnih ljudi. Međutim, izuzetno je važno napomenuti da u savremenoj nauci ne tvrdi se apsolutna nesposobnost psihopata za empatiju. Često se radi samo o deficitu afektivne empatije (sposobnosti da se osećaju emocije drugih ljudi dok ih posmatraju) koji se izražava u određenoj meri, a istovremeno često o potpunoj očuvanosti kognitivne empatije (jednostavno sposobnost čitanja emocija drugih ljudi bez njihovog osećanja). Autor članka prvenstveno koristi empatiju kao monolitni konstrukt, što je u osnovi netačno.

Osim toga, takvi rezultati mogu imati prilično zanimljivo objašnjenje – psihopatija možda ne sastoji se u odsustvu same empatije, već samo u odsustvu njene automatske aktivacije. Tako je u jednom eksperimentu kod psihopata otkriven isti nivo aktivacije ogledalnih neurona (koji se povezuju sa empatijom) kao i kod običnih ljudi. Ali to se dešavalo samo kada im je postavljen zadatak da je namerno pokažu! Što se tiče spontane empatije, u tom slučaju su pokazali jasan deficit neuronske aktivnosti. Drugi eksperiment je slično dokazao sposobnost psihopata da uzmu perspektivu drugih ljudi (da razumeju njihovo stanje i misli), ali samo kada je to namerni zadatak. Istovremeno, automatsko (refleksno) uzimanje perspektive dešava se samo kod niskopsihopatskih ličnosti.

Autor takođe koristi samu psihopatiju kao monolitni konstrukt, ne pridajući posebnu pažnju njenim pojedinačnim crtama i vezama između njih. To je takođe krajnje pogrešan pristup, s obzirom na to da se u savremenim istraživanjima rezultati i zaključci često navode u okviru multifaktorskih modela psihopatije, koji su sasvim funkcionalni.

Postoje i momenti gde je autor čak i otvoreno lagao. On tvrdi da su često navedena istraživanja u korist koncepta psihopatije, na primer, članak neurobiologa Džejmsa Blera o mehanizmu inhibicije nasilja, koji normalno odvraća čoveka od nanošenja štete drugim ljudima, prisustvo moralno-psiholoških poremećaja kod psihopata, kao i neka neurofiziološka istraživanja, samo pojedinačna svedočanstva koja se zbog toga ne mogu ozbiljno uzeti u obzir. Međutim, osnovne pozicije Blera i njegovog modela inhibitora nasilja, na primer, smanjena sposobnost nasilnih i psihopatskih ličnosti da percipiraju signale nevolje (tuge, straha i drugih) od strane drugih ljudi, reprodukovane su u desetinama istraživanja! Pored toga, već postoji veoma mnogo dokaza u vezi sa vezom strukturnih poremećaja u radu mozga sa psihopatijom.

Konačno, autor je odlučio da uopšte ne pomene najjači argument u korist koncepta psihopatije, a to je njena izuzetno visoka prediktivna snaga u pitanju nasilnog kriminala, a posebno ubistava. Ona se, na primer, potvrđuje brojnim istraživanjima i metaanalizama kriminologa Mita Delisija. Pored toga, za sada ne postoji nijedno istraživanje koje bi takvu vezu opovrglo. Kako primećuje sudski psiholog Džon Maršal u jednom svom članku, psihopatija je najjači indikator nasilja, teško ju je ignorisati u pitanju predviđanja takvog ponašanja, a činjenica da „prosečan“ kriminalac koji je počinio ubistvo pokazuje umerene manifestacije psihopatije, naglašava da to nije samo redak podtip ubica, već opšta tendencija za sve slučajeve fatalnog nasilja.

Voluntarista, Bitarh

Debate na neprijateljskim terenima

Imam prijatelja, studenta prve godine. Na njegovom fakultetu su uveli obavezne, nepotrebne predmete, na štetu celokupnog procesa učenja. Govorim uglavnom o „Osnovama ruske državnosti“. To je užasna propaganda, iskrivljavanje činjenica, prećutkivanje drugih, a sve je obilno začinjeno emocijama i ličnim mišljenjem govornika.

Imam mogućnost da posetim ovo predavanje, iako nisam student, i javno izložim predavača u najneprijatnijem položaju, jer se priče koje izlaze iz njegovih usta lako razbijaju o logičke nedoslednosti i objektivnu stvarnost.

Pitanje je: Da li igra vrijedi svijeće?

Anonimno pitanje

Vaše sumnje su potpuno opravdane. Pitanje da li igra vrijedi svijeće postavlja se kada su neizbježni troškovi aktivnosti prilično visoki, a potencijalni dobitak mali. Na primjer, ako ste igrali karte noću prije Industrijske revolucije, praveći sitne opklade, sasvim je moguće da čak ni pobjednik ne bi nadoknadio cijenu spaljenih svijeća. Ako, u policijskoj državi u kojoj se javno izražavanje manje entuzijastičnih stavova kažnjava zatvorom, održite debatu s vladinim propagandistom pred publikom od nekoliko desetina ljudi, čak ni potpuni retorički poraz protivnika možda ne bi vrijedio izgubljenih godina. Ali dizanje u zrak postrojenja za proizvodnju dronova, u očima mnogih, moglo bi vrijediti rizika od krivičnog gonjenja.

Ipak, naravno, da bi igra bila isplativa, nije neophodno baš podizati uloge. Može se ograničiti smanjenjem troškova. Na primer, učestvovati u debatama na mreži pod pseudonimom. Ili se preseliti u manje represivnu državu. Ili započeti javni spor sa državnim profesorom na temu paleontologije. Drugim rečima, igrati karte sa malim ulozima, ali nakon industrijske revolucije, kada su i sveće postale jeftinije, pa umesto njih možete trošiti još jeftiniju struju.

Optimalno rešenje konkretno u vašem slučaju, kada ima malo resursa, ne želite previše da rizikujete, ali postoji želja da naškodite određenoj osobi koja oličava mrzenu državu, i to tako da ona ima šansu da shvati svoju pogrešnost, čini mi se mali teroristički čin, odnosno vandalizam. Najjednostavnije je – razbiti staklo na automobilu. A kamen kojim je staklo razbijeno može biti umotan u papirić sa nekom dubokomislovnom izrekom. Pa, znate, nešto poput „Iznenadni nalet je osnova ruske državnosti“. Čovek ostaje bez ičega, a istovremeno trpi intelektualni poraz, kao da ste upravo to i želeli.

Naravno, recept će morati da se doradi prema kontekstu i moraju se preduzeti očigledne mere predostrožnosti: ne upadajte u vidokrug kamera, ostavite telefon kod kuće, ne ostavljajte tragove svog DNK na dokazima.