Rog obilja

Aleks Rozov u komentarima na mom kanalu, a prethodno na kanalu „Gutači mitova“, predložio je zanimljivu postavku:

Postoji mit da je nimfa Amalteja, Okeanova ćerka, u obliku koze nahranila bebu Zevsa u pećini na Kritu. Amalteja je imala rog obilja iz kojeg bi, na magičnu reč, beskrajnim dotokom padali plodovi zemlje… Kada je Amalteja skinula kožnu posteljicu i nestala, rog se negde izgubio.

Pretpostavimo da se Amaltejin rog odjednom našao tamo gde je i izgubljen: na Kritu.

Kako će to uticati na svetsku politiku i ekonomiju?

Pa, pokušajću da maštam.

Dakle, nakon još jednog zemljotresa, odron je otvorio drevnu pećinu, a nakon par dana, u nju su se uputili turisti-hikeri. U pećini je otkriveno kameno ležaj, sto, a na stolu kozi rog u odličnom stanju. Pošto su na Kritu svim turistima već „pobubali uši“ Zevsovim pećinama i mitom o njegovoj dojilji, hikeri samo mrmljaju: „Evo još jedne, čak je i rog na svom mestu. Hej, Roge, šta će nam pokloniti? Daj bar par naranci.“ Rog daje. Nakon što su se oporavili od prvobitnog šoka, hikeri počinju da zatrpavaju zahtevima i brzo otkrivaju da Rog ne sipa pivo, niti daje meso. Rečeno je – plodovi zemlje, znači, biće plodovi zemlje, tačka. Komanda snimljena i reprodukovana sa telefona savršeno se izvršava: Rog ne zahteva ličnu prisutnost za izvršenje naredbe, potrebno mu je samo uputstvo šta da posluži. Takođe se ispostavlja da Rog izvan pećine gubi svoja magična svojstva. Upravo to određuje da Rog neće napustiti Kret, i njegova dalja sudbina biće vezana upravo za ovo ostrvo. U suprotnom, naravno, turisti ne bi imali nikakvih problema sa iznošenjem koziog roga van Grčke, jer to ipak nije zlatno blago.

Šta se dešava dalje? Turisti disciplinovano obraćaju se Eforsu Antikviteta, i počinju određene pravne zamršene situacije. Predmet je očigledno stariji od 1453. godine, a to znači da nesumnjivo pripada državi. Teorijski, mesto mu je u muzeju, a turistima pripada nagrada za pronalazak. Ali predmet je beskoristan van pećine, a pećina se nalazi na privatnom zemljištu. Za razliku od kontinentalne Grčke, na Kritu u unutrašnjosti ostrva veći deo zemlje je upravo privatan ili opštinski, a ne državni. Dakle, lokalni arheolozi počinju da istražuju pećinu, a sam rog, pored njih, pokušavaju da istraže i razni drugi stručnjaci, koje, naravno, zanima fizika materijalizacije plodova zemlje. Vlasnik pećine, neko Manolis Petrakis, postavlja pored restoran „Amaltheia“, gde goste časti jelima vegetarijanske kuhinje, i pokreće odmah tu proizvodnju vina, jer je u Grčkoj teško smisliti maržniji način prerade plodova zemlje nego napraviti vino sa lepom legendom. Na taj način, danju rog istražuju naučnici, a noću on vlasniku lokacije daruje sirovinu za preradu.

Dalje u igru ulazi veliki biznis prema lokalnim merilima. Država, gospodin Petrakis i agroindustrijska kompanija AGROCRETA dogovaraju se o osnivanju specijalnog privatno-državnog preduzeća „Konzorcijum Amaltheia“. U koncesionom ugovoru je navedeno da država konzorcijumum daje na 30 godina ekskluzivno pravo na korišćenje Roga i obezbeđuje dozvole za postavljanje infrastrukture, za šta ima fiksnu godišnju uplatu od 50 miliona evra i 20% neto dobiti konzorcijuma. Gospodin Petrakis konzorcijumu daje na korišćenje svoju nepokretnost na 30 godina, dobija fiksnu godišnju uplatu od 2 miliona evra i 10% neto dobiti konzorcijuma. Kompanija AGROCRETA ulaže novac, upravlja konzorcijumom, snosi preduzetničke rizike i od toga ima 70% neto dobiti.

Sada je zadatak konzorcijuma da izgradi logistiku od pećine do luke Heraklion, koja se nalazi na 50 km udaljenosti preko neprohodnog planinskog terena, a koja je u vrhuncu imala promet od oko 3 miliona tona godišnje. Put „Princezna Ksenija“ u Crnoj Gori gradio je 7 godina, i uz dužinu od 41 km koštao je skoro milijardu evra. OK, konzorcijumu nije potreban autoput, samo dobar put za ozbiljan promet robe. Ali ipak, za to treba planirati najmanje 4 godine, najmanje 500 miliona, a gradnju će, naravno, angažovati Kinece. A do tada će morati da nasipaju makadam, zatim da izlivaju beton do najbližeg lokalnog puta, i da budu ograničeni njegovim skromnim kapacitetom

Na taj način će se od samog početka pred rukovodstvom konzorcijuma postaviti pitanje: šta proizvoditi?

Dokle god sav saobraćaj obezbeđuju ATV vozila i helikopteri, mora se raditi po specijalnim porudžbinama, poput „odneti za zanatskog pržera gospodina Papadakisa 100 kg zrna kafe, potpunih analogija lota koji je prodat na aukciji u Kostarici po ceni od 50 dolara po kilogramu“ – ali takva isporuka neće dugo zadovoljiti sve hipstere na celom ostrvu, dok ostali jednostavno neće razumeti zašto uzimati tako skupu kafu kada u supermarketu postoji Lavazza.

Kada krenu prvi kamioni, već se mogu puniti, na primer, kakao sičkom, jer je tamo više nego solidna cena po tonu sirovine, a svetsko tržište je prilično veliko. Kako se promet robe bude dalje širio, moglo bi se razmisliti o prirodnom kaučuku, ali evo problema: on se ne jede. Glupi artefakt je začaran da vlasnika snabde plodovima zemlje za hranu, a ne za bilo šta drugo. Tako da će kaučuk, mahagoni i slično nažalost morati ostaviti lokalnim proizvođačima, ali se bar na šafranu ili prirodnoj vanili može maksimalno nadoknaditi, jednostavno izbacivanjem svih ostalih proizvođača sa svetskog tržišta, jer zašto su oni uopšte potrebni.

A kada se, konačno, izgradi puna saobraćajnica, projektovana za veliki saobraćaj sposoban da potpuno optereti luku, suštinski, glavni tereti će ostati isti kakvi su i bili – kakao i kafa, a kapacitet konzorcijuma će biti dovoljan samo za grabljenje određenog dela svetskog tržišta ovih proizvoda, dalje logistika neće dozvoliti. Naravno, pored toga, čitav Krit će imati pristup jeftinom durijanu, kokosima i ostaloj egzotici koja je ranije bila skupa isključivo zbog dugog logističkog puta. Ali nema smisla nositi ove tropske proizvode izvan EU, tamo počinju carine, i neka Azija sama trpi, Iraklion nije beskrajan.

A ako se neko plaši da će sa Krita neprekidnim dotokom izbijati pirinač, pšenica i krompir, plaši se uzalud. To će se dešavati samo tokom godina lokalnih neuspeha u poljoprivredi, ratnih kriza i sličnog. Rog ne sme da napusti pećinu, i koliko god širili i ojačavali njen svod, to će i dalje biti rupa fiksne širine, kroz koju u jednom smeru ide traka transportera sa praznom ambalažom, a u drugom sa napunjenom, zatim se prebacuje na kamione, ide u luku, utovari na kontejnerske brodove i raspoređuje po svetu. Iz jednog jedinocnog luke, a u svetu ima hiljade takvih luka.

Da bi Rog Obilja zaista srušio sve svetske tržišta hrane, a istovremeno i energetsko tržište zahvaljujući biodizelu, biće potrebna nova transportna revolucija. Možda će se to desiti nekada, ali meni deluje mnogo verovatnijim drugi događaj. Nisu uzalud naučnici na samom početku priče počeli da proučavaju rog. Oni će na kraju pronaći onaj fizički princip na kojem on funkcioniše. I kada u svakom domu bude stajao univerzalni sintetizator, koza Amalteja će konačno moći da smatra svoju misiju na Zemlji ispunjenom. Gde je tražiti nakon toga? Pretpostavljam na Jupiterovom satelitu istog imena, ali za opis te faze – idite kod Strugackih.

Psihopatija – zombi ideja? Nije baš tako!

Nedavno je dospela u javnost članak, koji pokušava da potpuno opovrgnut koncept psihopatije i njegov naziv kao „zombie-ideja“. Autor članka, Rasmus Rosenberg Larsen, sugeriše da psihopatija zapravo ne postoji, a interesovanje naučne zajednice za ovu ideju podstaknuto je samo kulturnom popularnošću tog koncepta. Ali da li takve tvrdnje zaista imaju osnovu, ili je to samo još jedan pokušaj da se iskoristi tema poricanjem očiglednog? Hajde da sve razmotrimo redom.

Prvenstveno, autor se poziva na sopstvenu metaanalizu, u kojoj otkriva da, prema podacima istraživanja, psihopatske ličnosti na testovima empatije prolaze ništa lošije od običnih ljudi. Međutim, izuzetno je važno napomenuti da u savremenoj nauci ne tvrdi se apsolutna nesposobnost psihopata za empatiju. Često se radi samo o deficitu afektivne empatije (sposobnosti da se osećaju emocije drugih ljudi dok ih posmatraju) koji se izražava u određenoj meri, a istovremeno često o potpunoj očuvanosti kognitivne empatije (jednostavno sposobnost čitanja emocija drugih ljudi bez njihovog osećanja). Autor članka prvenstveno koristi empatiju kao monolitni konstrukt, što je u osnovi netačno.

Osim toga, takvi rezultati mogu imati prilično zanimljivo objašnjenje – psihopatija možda ne sastoji se u odsustvu same empatije, već samo u odsustvu njene automatske aktivacije. Tako je u jednom eksperimentu kod psihopata otkriven isti nivo aktivacije ogledalnih neurona (koji se povezuju sa empatijom) kao i kod običnih ljudi. Ali to se dešavalo samo kada im je postavljen zadatak da je namerno pokažu! Što se tiče spontane empatije, u tom slučaju su pokazali jasan deficit neuronske aktivnosti. Drugi eksperiment je slično dokazao sposobnost psihopata da uzmu perspektivu drugih ljudi (da razumeju njihovo stanje i misli), ali samo kada je to namerni zadatak. Istovremeno, automatsko (refleksno) uzimanje perspektive dešava se samo kod niskopsihopatskih ličnosti.

Autor takođe koristi samu psihopatiju kao monolitni konstrukt, ne pridajući posebnu pažnju njenim pojedinačnim crtama i vezama između njih. To je takođe krajnje pogrešan pristup, s obzirom na to da se u savremenim istraživanjima rezultati i zaključci često navode u okviru multifaktorskih modela psihopatije, koji su sasvim funkcionalni.

Postoje i momenti gde je autor čak i otvoreno lagao. On tvrdi da su često navedena istraživanja u korist koncepta psihopatije, na primer, članak neurobiologa Džejmsa Blera o mehanizmu inhibicije nasilja, koji normalno odvraća čoveka od nanošenja štete drugim ljudima, prisustvo moralno-psiholoških poremećaja kod psihopata, kao i neka neurofiziološka istraživanja, samo pojedinačna svedočanstva koja se zbog toga ne mogu ozbiljno uzeti u obzir. Međutim, osnovne pozicije Blera i njegovog modela inhibitora nasilja, na primer, smanjena sposobnost nasilnih i psihopatskih ličnosti da percipiraju signale nevolje (tuge, straha i drugih) od strane drugih ljudi, reprodukovane su u desetinama istraživanja! Pored toga, već postoji veoma mnogo dokaza u vezi sa vezom strukturnih poremećaja u radu mozga sa psihopatijom.

Konačno, autor je odlučio da uopšte ne pomene najjači argument u korist koncepta psihopatije, a to je njena izuzetno visoka prediktivna snaga u pitanju nasilnog kriminala, a posebno ubistava. Ona se, na primer, potvrđuje brojnim istraživanjima i metaanalizama kriminologa Mita Delisija. Pored toga, za sada ne postoji nijedno istraživanje koje bi takvu vezu opovrglo. Kako primećuje sudski psiholog Džon Maršal u jednom svom članku, psihopatija je najjači indikator nasilja, teško ju je ignorisati u pitanju predviđanja takvog ponašanja, a činjenica da „prosečan“ kriminalac koji je počinio ubistvo pokazuje umerene manifestacije psihopatije, naglašava da to nije samo redak podtip ubica, već opšta tendencija za sve slučajeve fatalnog nasilja.

Voluntarista, Bitarh

Debate na neprijateljskim terenima

Imam prijatelja, studenta prve godine. Na njegovom fakultetu su uveli obavezne, nepotrebne predmete, na štetu celokupnog procesa učenja. Govorim uglavnom o „Osnovama ruske državnosti“. To je užasna propaganda, iskrivljavanje činjenica, prećutkivanje drugih, a sve je obilno začinjeno emocijama i ličnim mišljenjem govornika.

Imam mogućnost da posetim ovo predavanje, iako nisam student, i javno izložim predavača u najneprijatnijem položaju, jer se priče koje izlaze iz njegovih usta lako razbijaju o logičke nedoslednosti i objektivnu stvarnost.

Pitanje je: Da li igra vrijedi svijeće?

Anonimno pitanje

Vaše sumnje su potpuno opravdane. Pitanje da li igra vrijedi svijeće postavlja se kada su neizbježni troškovi aktivnosti prilično visoki, a potencijalni dobitak mali. Na primjer, ako ste igrali karte noću prije Industrijske revolucije, praveći sitne opklade, sasvim je moguće da čak ni pobjednik ne bi nadoknadio cijenu spaljenih svijeća. Ako, u policijskoj državi u kojoj se javno izražavanje manje entuzijastičnih stavova kažnjava zatvorom, održite debatu s vladinim propagandistom pred publikom od nekoliko desetina ljudi, čak ni potpuni retorički poraz protivnika možda ne bi vrijedio izgubljenih godina. Ali dizanje u zrak postrojenja za proizvodnju dronova, u očima mnogih, moglo bi vrijediti rizika od krivičnog gonjenja.

Ipak, naravno, da bi igra bila isplativa, nije neophodno baš podizati uloge. Može se ograničiti smanjenjem troškova. Na primer, učestvovati u debatama na mreži pod pseudonimom. Ili se preseliti u manje represivnu državu. Ili započeti javni spor sa državnim profesorom na temu paleontologije. Drugim rečima, igrati karte sa malim ulozima, ali nakon industrijske revolucije, kada su i sveće postale jeftinije, pa umesto njih možete trošiti još jeftiniju struju.

Optimalno rešenje konkretno u vašem slučaju, kada ima malo resursa, ne želite previše da rizikujete, ali postoji želja da naškodite određenoj osobi koja oličava mrzenu državu, i to tako da ona ima šansu da shvati svoju pogrešnost, čini mi se mali teroristički čin, odnosno vandalizam. Najjednostavnije je – razbiti staklo na automobilu. A kamen kojim je staklo razbijeno može biti umotan u papirić sa nekom dubokomislovnom izrekom. Pa, znate, nešto poput „Iznenadni nalet je osnova ruske državnosti“. Čovek ostaje bez ičega, a istovremeno trpi intelektualni poraz, kao da ste upravo to i želeli.

Naravno, recept će morati da se doradi prema kontekstu i moraju se preduzeti očigledne mere predostrožnosti: ne upadajte u vidokrug kamera, ostavite telefon kod kuće, ne ostavljajte tragove svog DNK na dokazima.

Kako je država pretvorila prava u privilegije

Nekada je čovek jednostavno seo u kočije, a kasnije – za volan automobila i krenuo. Ne zato što je država „dozvolila“, već zato što je put bio put, prevoz – prevoz, a odrastao čovek se smatrao sposobnim da odgovara za svoje postupke.
 
Potom se pojavio stacionarni bandit („država“). Nije odmah oduzela slobodu – to bi bilo previše primetno. Delovala je pažljivo: prvo evidentiranje, zatim registracija, zatim licenca i, na kraju, kazna zbog njenog odsustva. I gle, ono što je juče bilo pravo, danas se naziva „dozvola“.
 
Voziti transport bez vozačke dozvole? Kada su automobili tek počeli da se pojavljuju, ljudi su učili da voze otprilike isto kao što su upravljali konjem: praksom, savetima poznanika i ponekad bolnim lekcijama. Dozvola je postepeno postala ne samo potvrda veštine, već dozvola za korišćenje sopstvenog prevoznog sredstva.
 
Preći granicu bez pasoša? Pre ere totalne pasoške kontrole, milioni ljudi su putovali, selili se i tražili posao bez rituala koji su nam uobičajeni sa vizama, pečatima i ponižavajućim pitanjem: „A šta je cilj vašeg putovanja?“. Danas se čovek rodi na planeti, ali da bi prešao nekoliko kilometara u drugom pravcu, mora dokazati službeniku da ima opravdan razlog.
 
Izgraditi kuću na svojoj zemlji bez odobrenja? Čini se, zemlja je tvoja, novac je tvoj, rizik je tvoj. Ali ne: donesi projekat, dobij dozvolu, uskladi razmake, visinu, namenu, materijale, instalacije i, možda, nijansu ograde.
 
Kupiti lek bez recepta? Nekada je čovek mogao sam da odlučuje šta da uzima, konsultujući se sa lekarom, apotekarom ili sopstvenim zdravim razumom. Sada su mnogi preparati dostupni tek nakon zvaničnog blagoslova. I ne radi se o tome da li je lekarski savet koristan. Radi se o drugom: zašto se savet pretvorio u dozvolu?.
 
Otvoriti radionicu, proizvodnju ili mali biznis bez licence? Praviti sapun, peći hleb, prevoziti ljude, popravljati kuće, šišati kosu, podučavati decu, primati goste – država to sve sve češće posmatra ne kao mirnu razmenu između ljudi, već kao sumnjivu i ilegalnu delatnost koju prvo treba legalizovati.
 
Kupovati, nositi i koristiti oružje za samoodbranu bez licence? U mnogim zemljama i epohama oružje je bilo uobičajeni alat slobodnog čoveka – opasno, zahtevajući odgovornost, ali ne i državni poklon. Sistem dozvola okreće sve naopačke: miran čovek mora da objasni zašto mu je potrebno sredstvo zaštite, a država odlučuje da li je dovoljno ubedljivo uplašen za svoj život.
 
A šta učiniti sa detetom koje želi da ode od roditelja-abuzera kod drugog pouzdanog odraslog? U prirodnom poretku, ono bi moglo naći utočište kod rođaka, komšije, učitelja ili poznanika porodice. U dozvoljavajućem poretku, odrasla osoba spremna da pomogne nailazi na zapravo zabranjujuću proceduru regulisanja starateljstva, dok dete u međuvremenu ostaje unutar „propisno regulisanog“ nasilja. Papiri su u redu – znači, očigledno je sve u redu. Birokratija ima neverovatnu sposobnost da ne primećuje čoveka iza savršeno popunjenog obrasca.
 
Baviti se medicinskom praksom bez državne licence? Naravno, ne obmanjivati pacijente, ne skrivati kvalifikacije, ne nanositi štetu – za to mora postojati odgovornost. Ali sam čin dobrovoljne pomoći, konsultacije ili lečenja između ljudi nije uvek zahtevao birokratsku dozvolu. Licenciranje je zamenilo pitanje „Jesi li kompetentan i pošten?“ pitanjem „Da li si unet u ispravan spisak?“.
 
Glavni trik dozvoljavajuće države biće to što će prvo proglasiti prirodnu radnju opasnom, zatim je zabraniti bez dozvole, a onda izdati dozvolu i nazvati to zaštitom slobode. Tako se pravo pretvara u privilegiju. Pravo je ono što možete raditi sve dok ne narušavate prava drugih. Privilegija je ono što možete raditi samo kada vam je rečeno „da“.
 
I najneprijatnije pitanje ovde ne glasi: „Zašto nam to zabranjuju?“. Ono glasi drugačije: „Zašto smo uopšte navikli da tražimo dozvolu za sopstveni život?“.

Voluntarista, Bitarh

Libertarijanstvo i leva agenda, skice. Za šta se može ne voleti tržište.

Malo sam zastala, pokušavajući da pristupim knjizi. Ispostavilo se da je moja predrasuda protiv leve ideje toliko jaka da jednostavno ne uspem da počnem da opisujem predmet upoznavanja, a da odmah ne ubacim kritiku u tekst, a tako, naravno, ne bi trebalo pisati, jer to protivreči zadatku knjige.

Zato sam za sada odložila te pokušaje i pristupila sa druge strane. Šta je razlog zašto se ne može voleti tržište, pristalice tržišta, opis tržišta u libertarijanskim izvorima i tako dalje?

Ključnom pozitivnom kvalitetom tržišnog poretka libertarijanci smatraju to što je to prostor dobrovoljnih transakcija. Tokom tržišne transakcije, svako se rastaje sa onim što manje ceni i stiče ono što više ceni. I tu se, naravno, nameće kritika koju bih podelila u dve kategorije.

Prva. Čovek u okviru tržišne transakcije se rastaje sa novcem i stiče ciglu koja mu sada potpuno sigurno neće pasti na automobil. Ili vakcinu protiv virusa koji je sasvim slučajno pobegao iz laboratorije. Ili dozvolu za ono čime bi mogao da se bavi i bez dozvole. Ili sprovođenje zabrane drugima da rade ono što bi on, rastajući sa novcem, želeo da im zabrani. Ili robove. Ili političku funkciju u državi…

U okviru tržišnog sistema — tvrde levi — svaka stvar može postati roba. A ova vaša veštačka ograničenja, poput napada i samopripadnosti, koja iz nekog razloga moraju izuzeti određene kategorije stvari iz kategorije robe — to je nefunkcionalna glupost, jer za nju ne postoje normalni instrumentalni kriterijumi, to je sve predmet ličnih etičkih normi i uopšte stvar ukusa, vi sami tvrdim da su sve vrednosti subjektivne.

Druga primedba na tržište sastoji se u tvrdnji njegovih adepata: novac se na tržištu dobija zahvaljujući koristi koju se pruža drugim ljudima. A pošto je tako — tvrde levi — onda je za vas, tržišnike, što je čovek bogatiji, to je korisniji drugim ljudima. A to znači i da je njegovo mišljenje vrednije. I tako bilo koji internet prevarant, popularni pevač koji samo otvara usta, pobednik na lutriji i naslednik milijardi mogu, kao odgovor na bilo kakav prigovor njihovom neverovatno vrednom mišljenju, odgovoriti: ako si tako pametan, pokaži svoje pare.

Dalji zaključci su prilično očigledni. Ako je novac mera svega i ako ljudi zbog njega čine zlo, onda neka novac nestane. Ako tržište dozvoljava da se sve pretvori u robu, onda upravo odbacivanje tržišta vraća ljudima ljudsko dostojanstvo, jer sada čovek više nije na prodaju. Ako novac naduvava intelektualne prazne ljude, onda će se bez novca jasnije čuti glas pravog intelektualca.

Ovde ću zastati, jer sebe sprečavam i pokušavam da se uzdržim od kritike svega gore navedenog. Za sada mi više želim da saznam vaše mišljenje o tome da li sam krenula u pravom smeru u svojim razmišljanjima.

Nije ga spasao ni Tor, ni VPN: šta je GDID u Windowsu i zašto je opasan za svakoga od nas

Pre nekog vremena svet je obletela priča o 19-godišnjem hakeru Piteru Stoksu iz grupe Scattered Spider. Momak je provalio u mrežu draguljara i zahtevao 8 miliona dolara za neotkrivanje podataka. Nije bio idiot: koristio je VPN, sedeo preko RDP-a, skrivao tragove. Ali FBI je ipak pokucao na njegova vrata. Znate na čemu je pao? Ne na curenju IP adrese i ne na odavanju saučesnika. Odali ga je sopstveni računar pomoću GDID tehnologije.

GDID (Global Device Identifier) je jedinstveni identifikator koji Microsoft čvrsto vezuje za svaku instalaciju Windowsa. To nije vezivanje za hardver ili nalog, već digitalni pasoš vašeg sistema. I taj sistem maniakalno prikuplja telemetriju: koje programe otvarate, na koje sajtove idete, kada isključujete računar.

Kako funkcioniše zamka sa VPN-om? Mnogi misle da postaju anonimni nakon njegovog uključivanja. Metaforički, VPN su lažne brade i tamne naočare. Stavite ih (promenite IP), uđete u Telegram ili Tor da pročitate opozicione kanale, obavite svoje poslove. Windows beleži: „Korisnik sa GDID br. 12345 otvorio Tor.exe u 14:00“. Zatim skinete svoje „lažne brade“ (isključite VPN) kako biste ušli u bankovnu aplikaciju i napravili porudžbinu na Ozonu sa svoje stvarne kućne IP adrese (kao što verovatno već znate, na mnoge ruske servise nije moguće ući sa uključenim VPN-om). Malo kasnije Windows ponovo pravi zapis: „Korisnik sa GDID br. 12345 ušao da igra Dotu sa IP adrese grada Sizran.“. Dalje sve to uredno pakovano odlazi na servere Korporacije Dobra u Redmond.

Ali ja sam u Rusiji, Microsoft je otišao, FBI ne može do nas da dopre?! Da, viši inspektor ne može jednostavno poslati faks Bilu Gejtsu sa molbom da izda logove opozicionara. Ali:

1) Podaci brokera i telemetrija redovno curiraju. Specijalne službe odlično znaju kako da kupe potrebne baze provajdera i korporacija na crnom tržištu.
2) Državni trojanci i špijunski programi (koji mogu stići do vas pod bilo kojom maskom) umeju da očitaju vaš GDID lokalno. A dalje je stvar tehnike – upariti ga sa logovima provajdera koji, prema „Jarovom zakonu“, i onako piše svu vašu saobraćaj.
3) Ako požele da vas dohvate, mogu da izmište slučaj „sajber prevare“ i pošalju upit preko Interpolove linije. A takve upite korporacije često odobravaju bez suvišnih pitanja.

Kako se onda zaštititi?

Radikalno rešenje – prelazak na Linux. Ako se bavite opozicionom delatnošću, upravljate kanalima ili radite sa osetljivim informacijama – obrišite Windows. Prestanite dobrovoljno puštati korporativnog nadzornika u svoju kuću. U 2026. godini Linux nije crni ekran za geekove. Uslovni Linux Mint ili Ubuntu se instaliraju u par klikova i izgledaju razumljivije od Windowsa. Sistem otvorenog koda nikome ne „šapće“ iz kutije.

Kompromisno rešenje – ućutkajte Windows. Jer ponekad bez Windowsa ne može nigde: specifičnost posla, korporativni softver, omiljene igre. I ako ste prinuđeni da živite u istoj sobi sa špijunom, morate mu barem zatvoriti usta selotejpom. Zbog toga su entuzijasti napravili odlične besplatne alate: wpd.app (Windows Privacy Dashboard) i O&O ShutUp10++.

Preuzmete, pokrenete i u par klikova isečete svu telemetriju. Oni isključuju prikupljanje podataka, blokiraju slanje izveštaja Microsoftu, gase Cortanu i zabranjuju aplikacijama da čitaju vašu lokaciju. Ali važna nijansa: Windows je tvrdoglav stvor. Nakon svakog velikog ažuriranja, sistem će pokušati da se krišom resetuje i ponovo počne da špijunira. Zato proveravajte ove alate nakon ažuriranja.

I zapamtite glavno pravilo digitalne higijene: razdvajajte identitete! Uređaj sa kojeg pišete objave o slobodi ne bi trebalo da zna kako se zovete, gde živite i koja vam je omiljena vrsta kafe kada naručujete dostavu.

Voluntarista, Bitarh

„Takav je zakon džungle“: kako zatvoriti vukove u kavez i slučajno smisliti opravdanje autoritarizmu

Svaki put kada se pokrene razgovor o slobodi, samoorganizaciji i odbacivanju državnog čizme na vratu, u komentarima se obavezno pojavi skeptik. On smatra da su takve ideje samo idealizam, jer u prirodi uvek vlada najjači mužjak. Alfa drži čopor u strahu, a ako ukloniš vođu – vukovi će se međusobno pojesti. I čovek je čoveku vuk!
 
Ali hajde da za sada ostavimo političko-ekonomske traktate po strani i razgovaramo jezikom biologa. Jer glavni biološki adut pristalica „čvrste ruke“ nije samo zabluda, već grandiozni naučni mit u koji ljudi slepo veruju već pola veka.
 
Odakle se uopšte pojavio ovaj mit o zlobnom alfa mužjaku koji režira nad srodnicima, dominira i drži vlast silom? Godine 1970. američki biolog Dejvid Mič izdao je knjigu „Vuk“, u kojoj je jednostavno objasnio surovu hijerarhiju predatora. Knjiga je trenutno postala bestseler, a imidž „alfe“ je rasprostranjen u udžbenicima menadžmenta, filmovima i govorima političara. Zvuči kao idealno opravdanje autoritarizma: mužjaci se bore za status, jak potčinjava slabog, red se održava strahom.
 
Uostalom, postojala je jedna sićušna, ali izuzetno važna nijansa. Mič je vršio posmatranja u tesnom ograđenju zoološkog vrta. Tamo su sabrali odrasle vukove koji se nisu poznavali iz različitih mesta i zatvorili ih iza rešetaka. Naučnici su praktično stvorili zatvorsku baraku, pogledali u kampovski hazar u zatvorenom prostoru sa lokalnim „nadzornicima“ i sa pametnim izrazom lica proglasili da je to prirodni poredak stvari.
 
Kada je taj isti istraživač nakon nekoliko godina izašao u divljinu da posmatra prave, slobodne vukove, uhvatio se za glavu. Nikakvih krvavih tirana tamo nije bilo. Vučji čopor na slobodi je jednostavno srećna porodica. „Alfe“ su obični mama i tata. Oni ne pritiskaju srodnike radi samopotvrđivanja, već uče mlade kako da love, brinu se o ranjenima, dele plen i koordinišu čopor kroz brigu i autoritet.
 
Mič je potom trideset godina uzalud molio izdavače da prestanu da štampaju njegovu staru knjigu. Ali autoritaristima je toliko zavelačnica bajka o „pravu jačeg“ da je mit o alfa mužjaku i danas življi od svih ostalih.
 
Naravno, ljubitelj diktature može priznati da sa vukovima stvari stoje tako. Međutim, mi smo ipak primati, što znači da bi kod nas sigurno trebalo da vlada najzlobniji. Ali ni to nije tačno.
 
Istaknuti primatolog Frans de Val decenijama je proučavao šimpanze i dokazao: vođa kod primata nije nimalo najmišićaviji i najagresivniji mužjak. Glupi tirani na vrhu hijerarhije ne žive dugo. Ako alfa počne da se ponaša kao bananas diktator, tuče slabe i oduzima hranu, srodnici se brzo udruže u koaliciju, pričekaju lancera i prirede mu prerani impičment (uz moguć letaalni ishod).
 
Pravi lider kod šimpanzi je suptilni političar i diplomat. On redovno deli ukusnu hranu, čisti krzno saveznicima, štiti ženke sa mladuncima i, što je najvažnije, razdvaja tuče. Njegov status ne počiva na životinjskom užasu okoline, već na poverenju, poštovanju i uzajamnoj koristi. To je dobrovoljno priznanje liderstva, a ne potčinjavanje pod prisilom.
 
Vidite ironiju? Čitava pseudonaučna koncepcija „prirodne tiranije“ rođena je iz posmatranja životinja koje su nasilno stavljene u kavez. Etatisti svih vrsta obožavaju ovaj trik: prvo zatvoriti ljude u veštački kavez od zabrana, poreza, regulacija i preraspodele dobara, zatim sačekati kada na tlu veštačkog deficita i neslobode počne ogorčena borba za resurse i status, nakon čega izaći na govornicu u belom smokingu i svečano objaviti o iskvarenoj i divljoj prirodi čoveka, kojeg će od međusobnog uništenja spasiti samo stražar sa pendrekom.
 
Tržišni odnosi, horizontalne veze, uzajamna pomoć i dobrovoljne zajednice – to je ono što je zaista ugrađeno u našu prirodu. A nasilje, kult vođe i prinuda – to je sistemska greška koja nastaje tamo gde se ljudi lišavaju slobode i gurnu u ograđenje. Zato prestanite da mešate zakone prirode sa redom u zatvorskoj ćeliji!

Voluntarista, Bitarh

Nezavršen projekat

Pre neki dan su mi podbacili knjigu uz reči: „A, pa ti si nam ipak trudna, evo, pročitaj nešto zanimljivo“. Preciznije, podbacili su link ka ŽŽ, gde sam banovana, a kada sam se uzbunila, uručili su mi epub fajl. Nesigurno sam počela da klikćem, pretpostavljajući da će biti nešto o trudnoći ili vaspitanju, i, iskreno govoreći, zaista je bilo o tome, ali nimalo na način na koji sam očekivala.

Odmah ću reći, knjiga je napisana odвратnim jezikom. Na mestima je to čisti, neobrađen „neuroslop“ kroz koji mi je bilo fizički teško da se probijam. Ali morala sam, jer je novina pristupa koji je korišćen u knjizi za predstavljanje fenomena čoveka, lično za mene, bila veoma značajna. Dakle, u redu, ako je čovek biolog, ne treba očekivati da će biti i genije u elegantnom stilu pisanja.

Ako veoma ukratko, u njoj se priča sledeće. Čovek je nezavršen projekat, i to je njegova glavna karakteristika. Glavna veština čoveka, duboko ukorenjena u njegovu prirodu, jeste delegiranje. Delegirao je vatri deo digestivnih funkcija, i time se oslobodio složenog digestivnog sistema, a uštedjena energija je otišla na razvoj mozga. Veliki mozak je stvorio poteškoće kod porođaja, pa se čovek rađao nedovršen, a njegov mozak, kao i ostatak tela, počeo je da se nadograđuje već u spoljnoj sredini, i to neverovatno dugo, što znači da je vaspitanje delegirano društvu. Ne samo sadržaj, već i sama neuronska struktura mozga formira se društvenim iskustvom. Ključne funkcije mozga postale su socijalne: razumevanje namera drugih ljudi, modelovanje njihovih namera u sopstvenom mozgu. Uspravno hodanje oslobodilo je ruke za korišćenje alata, što je oslobodilo usta za mimiku i govor. Govor je omogućio čuvanje značenja u simbolima. Pisanost je iznela zajednički um izvan okvira sinhronog kontakta. Obrada informacija je delegirana računarima i veštačkoj inteligenciji. To bi trebalo da oslobodi mozak za nešto novo. Za sada možemo samo da nagađamo za šta. Mi smo nezavršen projekat.

I to je sve, naravno, veoma zanimljivo, ali svako priča šta mu je na umu, a libertarijanci o libertarijanstvu. Čovek je toliko toga delegirao, i na toliko nivoa, da ga je bukvalno nemoguće posmatrati izolovano, kako od spoljašnje sredine koju je stvorio, tako i od društva. I to zamagljuje glavne okvire koji usmeravaju libertarijanski diskurs. Ako je čovek proizvod ne toliko gena, koliko životne sredine, a pre svega društva, onda koncept samoposedovanja počinje da izgleda pomalo izmišljeno. Aksiom delovanja koji leži u osnovi praxeologije takođe počinje da izgleda pomalo izmišljeno. „Čovek deluje birajući sredstva za postizanje ciljeva“ — a zašto, dođavola? Delovanju postoji uzrok, princip kauzalnosti niko nije ukinuo. Ali ideja „cilja“, uzimajući u obzir svo to nebrojeno delegiranje, već deluje prilično neodređeno. Čovek je odličan u refleksiji, i cilj za svoje prošle postupke može savršeno da izmisli post factum, a kada ga izmisli, potpuno da se uveri u njega.

S druge strane, u svetlu svih ovih koncepata, novim bojama su zassjale ideje o duhovima kao spekulativnim kolektivnim subjektima, koju sam predložila u „Libertarijanskoj teoriji rata“. Ispostavlja se da nisu toliko ni spekulativni. U velikoj meri su ne više spekulativni nego i sam čovek. Recimo, postoji autor knjige. To je spekulativni subjekt kojeg ja modelujem u svom mozgu na osnovu teksta knjige. I ako je knjiga napisana u koautorstvu, autor knjige u mom mozgu i dalje ostaje jedinstven spekulativni subjekt, a njegova kolektivnost se uopšte nalazi van okvira. Isto važi i za likove koji su mogli upiti mnoštvo prototipova. To su kolektivni subjekti. Ali na isti način kolektivnim subjektom ispostavlja se i bilo koji čovek kojeg ja na isti način konstruišem u svom mozgu, pridajući mu, između ostalog, crte mnoštva njegovih prototipova od kojih je, po mom mišljenju, nasledio određene osobine. Putin je bukvalno Hitler, da.

Ostavljam svoja razmišljanja nedovršena. Mislim da nema potrebe objašnjavati zašto.

Lomača od knjiga radi kopirajzma: distopija u kojoj već živimo

Zamislite si sliku: kamioni dolaze, istovaraju milione štampanih knjiga, nakon čega ih bezmilosno rastvaraju, prolaze kroz skenere, a zatim šalju u shreder, pod nož i u reciklažu.
 
Mislite da je ovo mračan scenario distopije? Ne, ovo je surova stvarnost 2026. godine. Kompanija Anthropic, tvorci neuronske mreže Claude, pretvorila je milione fizičkih knjiga u konfeti kako bi obučila svoj AI model. Možete odmah pomisliti da su tehnofasisti koji su potpuno poludeli. Samo što je najluđe u ovoj situaciji to što su na ovaj vandalizam krenuli ne zbog dobrog života, ne po sopstvenoj želji, i svakako ne iz mržnje prema književnosti.
 
Prema idiotskim zakonima o „intelektualnoj svojini“ u SAD, ako ste kupili knjigu i skenirali je, ali pritom zadržali fizički original na polici, trenutno postajete pirat koji je napravio „ilegalnu kopiju“. Upravo zbog ovog pravnog apsurda vlasti stalno progone slobodne mrežne biblioteke poput Zlib ili Anna’s Archive.
 
Da ne bi upali pod valjak višebiljardnih tužbi vlasnika autorskih privilegija, korporativni birokrate su pronašli rupu u zakonu: ako se papirni original fizički uništi tokom procesa digitalizacije, onda je sve legalno. Jedna kopija je postojala – i ostala je, samo je promenila format. Zato je kompanija Anthropic bukvalno morala da usitni milione knjiga samo da bi digitalne kopije priznate kao „legalne“.
 
Ray Bradbury je u svom romanu „451 stepeni Fahrenhajta“ upozoravao na vatrogasce koji spaljuju knjige. Ali on je, naivni romantičar, mislio da će se to dešavati zbog direktne državne cenzure. Bradbury je imao previše dobro mišljenje o političarima. U našoj stvarnosti, državne vlasti svojim debilnim zakonima uništavaju milione vrednih knjiga samo zbog autorskih privilegija.
 
I razmere tragedije su kolosalne. Pod nož ne idu samo izlizane žanrovske detektive. Kupuju se cele antikvarijat i skladišta gde prašnjavaju retki radovi, od kojih su mnogi dostupni samo u jednom ili nekoliko primeraka. Uništava se ono što se više nikada neće odštampati.
 
Postoji i jedan važan nijans u ovom književnom genocidu. Znate li zašto AI korporacije tako žestoko love staru staru papirnu literaturu? Zato što su tekstovi objavljeni do otprilike 2022. godine čisti, sto-postotni, organski ljudski proizvod. Bez nikakvih halucinacija neuronskih mreža. U budućnosti će vrednost takvih štampanih knjiga stalno rasti – to je čvrsta garancija da je tekst napisao čovek, a ne AI. I upravo se to jedinstveno nasleđe sada nepovratno melje u prah.
 
Ali hajde da pogledamo ovu situaciju iz ugla opstanka čovečanstva. Uništavanje papirnih knjiga je igra sa vatrom u najdirektnijem smislu. Živimo u izuzetno krhkom svetu. Zamislite bilo koju globalnu prirodnu ili tehnogenu katastrofu: snažan solarni nalet, masovni EMP udar, pad meteora ili totalni blackout. Data centri nestaju. Čuveni „cloud“ se rasipa. Serveri se preko noći pretvaraju u beskorisni metalni otpad.
 
Gde će preživeli uzeti osnovno znanje o inženjerstvu, pružanju prve pomoći, prečišćavanju vode ili agronomiji? Na internetu? On više ne postoji. U bibliotekama? One su poslate pod nož da ne bi uznemiravale autorska prava.
 
Uništavanje fizičkih nosilaca informacija ostavlja civilizaciju potpuno golom i nezaštićenom pred bilo kojom globalnom krizom. Papirna knjiga ne traži struju, ne trebaju joj serveri, ažuriranja i pretplate. Ona jednostavno tiho čuva znanje, čekajući kada ćete je otvoriti.
 
Kakav zaključak se iz toga nameće? Kada nas zakoni primoravaju da uništavamo osnovno znanje kako bismo ugodili statičnom banditima – to više nije zaštita autorskih prava. To je prava, direktna egzistencijalna pretnja opstanku cele naše civilizacije!

Voluntarist, Bitarh

Konferencija slobodnih gradova 2026, dan 2

Po uzoru prethodne objave izlažem glavne teze drugog dana Free Cities Conference 2026.

1. Panel o sistidingu (Seasteading Panel)

  • Govornici: Joe Quirk (moderator), O’Shane Balloon, Jorge Schmidt (pravnici za pomorsko pravo), Chad i Nadja Elvartovski (prvi sistideri).
  • Tema: Pravne realnosti, dobijanje zastava i bezbednost sistidinga u međunarodnim vodama.
  • Ključne teze:
    • Iskustvo Čeda i Nadje: Izgradivši prvi prototip plivajuće kuće u priležnoj zoni Tajlanda (na 14 nautičkih milja od obale), suočili su se sa oštrom reakcijom tajlandske vojske, koja ih je optužila za ugrožavanje suvereniteta (što je pretilo doživotnim zatvorom ili smrtnom kaznom).
    • Uloga zastave: Nalazjenje u priležnoj zoni (od 12 do 24 milja) omogućava primorskim državama da vrše carinsku i imigracionu kontrolu. Registracija broda pod zastavom (na primer, Paname) ne daje punu ekstrateritorijalnost, ali prebacuje sistidera iz statusa „piratskog“ ili nedokumentovanog broda pod zaštitu međunarodno priznatog registra. Bez zastave, svaka država ima pravo, u okviru univerzalne jurisdikcije, da pregleda brod.
    • Porezi i državljanstvo: Zastava Paname ne daje automatsko državljanstvo ili pravo na boravak na kopnu. Sa tačke gledišta poreza, Panama koristi teritorijalni princip (porezi se plaćaju samo na prihode unutar zemlje). Ipak, O’Shane Balloon je podsetio da građani SAD plaćaju porez na prihode iz celog sveta, i da je čak i rad u Antarktiku oporeziv, jer to nije teritorija strane „države“.
    • Bezbednost od pirata: Bezbednost je prvi korak u blank-slate (čistom) upravljanju na vodi. Zastave nekih zemalja (na primer, Mongolije) direktno dozvoljavaju prisustvo oružja na brodu, što omogućava legalno angažovanje privatnih obezbednih firmi.

2. Debate o intelektualnoj svojini (IP Debate)

  • Govornici: Aleks Voss (moderator), Stefan Kinsela (patentni zastupnik, protivnik IP) i Brajan O’Hirn (pravnik, zagovornik IP).
  • Tema: Da li slobodni gradovi treba da štite intelektualnu svojinu?.
  • Ključne teze:
    • Stefan Kinsela (protiv IP):
      • Patenti i autorska prava su državne privilegije i monopoli koji su proistekli iz kraljevskih ukaza, a ne prirodna prava. Prava svojine su potrebna samo za rešavanje konflikata oko retkih (fizički ograničenih) resursa. Ideje nisu fizički ograničene i mogu se slobodno kopirati, što istorijski čini čovečanstvo bogatijim.
      • Velike korporacije koriste patente ne za zaštitu izumitelja, već za stvaranje kartela. Slobodni gradovi treba da svedu zaštitu IP na minimum (isključe softver, uklone krivične kazne, skrate rokove), ne plašeći se sankcija, jer je patentno pravo strogo nacionalnog karaktera i ne sprečava rezidente da patentiraju svoje izume direktno u SAD ili EU.
    • Brajan O’Hirn (za IP):
      • IP je jedna od poslednjih linija odbrane čoveka i njegovog intelekta od korporativnih monopola koji su srasli sa centralnim bankama. Bez zaštite autorskih prava, velike korporacije će besplatno preuzimati sve razvojne projekte.
      • IP prava su simetrična (svako ima pravo da zaštiti svoj izum). Brajan je predložio segmentaciju patentnog sistema po oblastima (na primer, davanje dugih patenata skupoj farmaceutičkoj industriji i kratkih ili nulih softveru). Kao primer je naveo Dž. K. Rouling, koja nikada ne bi postala milijarder iz pozicije samohrane majke bez zaštite autorskih prava.

3. Per Bilund (Per Bylund, ekonomista)

  • Tema: Kako učiniti slobodne gradove preduzetničkim supersilama.
  • Ključne teze:
    • Suština preduzetništva: To je stvaranje subjektivne vrednosti za potrošača, a ne samo zadovoljavanje „nezadovoljene potražnje“ (potražnja se formira tek kada je ponuda stvorena).
    • Izum vs Inovacija: Izum je stvaranje nove stvari koja sama po sebi možda nema vrednost. Inovacija je iznošenje proizvoda na tržište i stvaranje stvarne koristi za potrošača (na primer, Pet Rock 1975. godine nije bio izum kamena, već je bio uspešna inovacija).
    • Saveti za slobodne gradove:
      • Ne subvencionisati preduzetništvo veštački (kritika modela Klausa Švaba i Mariane Macukato, koji preusmeravaju resurse na opsluživanje države umesto potrošača).
      • Obezbediti jasna i jednostavna prava svojine (isključujući IP) i učiniti troškove poslovanja dijametralno suprotnim onome što radi Poreska služba SAD (IRS).
      • Posmatrati slobodan grad kao „platformu za razmenu“ (po tipu Sears kataloga).
      • Fokusirati se na B2B klijente, a ne B2C, jer su potrošači ćudljivi, dok se biznis orijentiše na objektivni profit, i upravo B2B čini osnovu austrijskog ekonomskog modela.
      • Ne planirati industrijske klastere odgore — oni moraju nastati organski putem konkurencije i selekcije samih preduzetnika.

4. Panel o institucionalnim investicijama (Institutional Investment)

  • Govornici: Aleks Vos (moderator), Trej Gof (Prospera), Lada Moberg (makroinvestitor), Patri Fridman (Pronomos Capital).
  • Tema: Kako slobodni gradovi mogu privući veliki institucionalni kapital.
  • Ključne teze:
    • Ventuarni kapital vs Nekretnine: Ventuarni kapital (VC) je pogodan za rane faze, kada investitori veruju u tim osnivača i priču. Sa rastom projekta (Growth faza) potrebni su realni finansijski pokazatelji i potvrđena unit-ekonomija. Veliki fondovi za nekretnine i infrastrukturu ulaze uz zalog čvrste imovine (kolaterala), koji smanjuje rizike. Nekretnine u slobodnim gradovima služe kao „sunđer“ (value soak), koji upija pozitivne eksternalije dobrog upravljanja.
    • Politički rizici: Rizik od eksproprijacije od strane države je izuzetno teško proceniti u privatnom sektoru, zbog čega je komercijalno osiguranje od političkih rizika neverovatno skupo. Takve rizike mogu efikasno osigurati samo državne strukture (na primer, Međunarodna korporacija za razvoj SAD — DFC), jer iza njih stoji diplomatska i silitna moć države.
    • Efekat mase: Investicije su proces sličan ponašanju stada. Čim se privuče barem jedan veliki „dosadan“ investitor (na primer, ista ta DFC SAD), to će poslužiti kao snažan signal sigurnosti za celo svetsko finansijsko tržište.

5. Fransisko Litvaj (Francisco Litvay)

  • Tema: Posebne ekonomske zone kao instrument teorije zastava (Flag Theory).
  • Ključne teze:
    • Teorija zastava: Raspodela ključnih sfera života (državljanstvo, rezidentstvo, kompanija, bankovni račun) po zemljama koje nude najbolje uslove.
    • Drugi pasoš: Nijedna PEZ nema pravo da izdaje sopstveno državljanstvo. Najbliži put su investicije u biznis unutar PEZ-a zemalja koje nude državljanstvo za investicije (Egipat — od 350k $, Turska — od 400k $, karipski programi — od 1,5 miliona $).
    • Poresko rezidentstvo: Madera (Portugal) daje 10 godina 0% poreza na strane prihode i nizak PDV; Prospera (Honduras) nudi status poreskog rezidenta za fiksnih 5.000 $ godišnje uz boravak na ostrvu od 7 dana; Indonezija je uvela vize na 5–10 godina za investicije od 350k $ do 700k $ u novi finansijski centar.
    • Biznis prednosti: Urugvajska Zonamerica (0% poreza na izvoz usluga); izvozne zone Paragvaja (porez od 1% na dodatu vrednost, jeftina energija); UAE (popularne frizone za dobijanje rezidentstva); ADGM/DIFC (UAE) i Cayman Enterprise City — najbolje zone za kripto projekte i finteh.

6. Maks Medina (Max Medina, arhitekta)

  • Tema: Nevidljiva arhitektura: zašto su svi gradovi isti i kako projektovati slobodan grad.
  • Ključne teze:
    • Nevidljiva arhitektura: Oblik zgrada ne određuju arhitekte, već nevidljiva pravila, regulacije, ekonomski faktori i norme insolacije.
    • Principi projektovanja: Simbioza prirode, ljudi i tehnologije. Inspiracija treba da budu ekosistemi (koralni rif i kišna šuma) kao višeslojni, superefikasni bio-gradovi.
    • Projekti u Prosperi:
      • Pioneer Village: Modularno naselje koje može da raste tokom vremena slično koralnomC rifu.
      • Circular Factory: Fabrika za proizvodnju modularnih kuća sa krovom koji imitira planine. Uključuje pivo-baštu gde klijenti mogu piti pivo dok roboti sastavljaju njihove kuće. Robotima upravljaju lokalne Honduraske žene.
      • Beta Residences: Prototip modularnog stanovanja (sada hotel), koji omogućava proširenje površine kuće za dva puta kako porodica raste, jednostavnim pomeranjem pregrada. Trošak izgradnje se ispostavio za 60% jeftinijim od analoga na ostrvu.
    • Projektovanje za Mesec: Iskustvo rada na projektima mesečevih baza zajedno sa NASA-om i Ilonom Maskom, gde u osnovi leži trijada: preživljavanje, zajednica i cilj.

7. Džeremi Kaufman (Jeremy Kaufman)

  • Tema: Projekat „Slobodna država“ (Free State Project) u Njuhampširu.
  • Ključne teze:
    • Glavno pitanje politike: šta je važnije — pravila ili ljudi?. Projekat „Slobodna država“ je dokazao da su ljudi primarni.
    • Počevši kao assurance contract na Yahoo forumu početkom 2000-ih sa ciljem da se okupi 20 000 libertarijanaca u jednoj državi, projekat je postao najuspešniji pokret za slobodu u SAD.
    • Uspehi Njuhampšira: U državi ne postoji porez na dohodak niti porez na promet. Libertarijanski aktivisti sada kontrolišu oko 25% zakonodavnog tela države. U državi važe najbolji zakoni o oružju, postoji najniži nivo ubistava u SAD, legalizovane su leteće mašine i uveden je opšti školski sistem vaučera (school choice).
    • Strategija istiskivanja: Demokratski protivnici su toliko zastrašeni aktivnošću libertarijanaca da sami odgovaraju progresivnim levjacima preko društvenih mreža da ne sele u državu, pomažući projektu da selektuje pravu populaciju.

8. Mark Luter (Mark Lutter)

  • Tema: Prelazak čarter gradova od ideje do stvarnosti.
  • Ključne teze:
    • Pravila određuju prosperitet: Razlika između Severne Koreje i Južne Koreje (uz istu kulturu i geografiju) leži isključivo u pravilima.
    • Lekcija iz Šenžena: To nije bio samo industrijski park, već zona površine više od 320 km² sa kolosalnom samostalnošću. Ekonomske reforme otkrivaju svoj potencijal samo uz dovoljan razmer populacije.
    • Urban Expansion Company: Nova inicijativa Instituta za čarter gradove (CCI). Umesto beskonačnih i složenih pregovora sa vladama radi dobijanja suverenih koncesija (concessions), kompanija počinje da gradi fizičke satelitske gradove u Africi po biznis-modelu developera.
    • Biznis-model: Kupovina velikih površina zemljišta (prvi projekat — oko 700 ha za 40 000 stanovnika), dovođenje osnovne infrastrukture (putevi, kanalizacija, voda, struja) i prodaja placeva stanovnicima za samostalnu izgradnju. Ovo omogućava zaobilaženje regulatornih barijera u građevinarstvu i pruža srednjoj klasi pristupačnije stanovanje.

9. Patrick Lamson-Hall (Fitted Projects)

  • Tema: Kako planirati funkcionalne slobodne gradove: 5 lekcija.
  • Ključne teze:
    • Pokret odlično razume teoriju državnog upravljanja, ali je slabiji u urbanizmu, koji se poslednjih 100 godina nalazi u krizi zbog neuspeha utopijskih projekata.
    • Lekcija 1: Grad nije zgrada. Precizne specifikacije čine zgradu boljom, ali ubijaju grad. Dobar grad mora da se razvija emergentno. Strogo zoniranje lišava grad fleksibilnosti (na primer, ometa otvaranje mačijeg kafea na mestu netraženog frizerskog salona). „Dobri gradovi grade scenu, a ne pišu scenario“.
    • Lekcija 2: Estetika i funkcija su potčinjene tržištu. Ljudi dolaze u gradove zbog radnih mesta, a ne samo u lepe izolati. Svaki elitni anklav zavisi od servisnog osoblja, i ako ih ne integrišete u ekonomiju grada, gubite njihovu kupovnu moć.
    • Lekcija 3: Lokacija je najvažnija odluka. Dve kritične stvari koje se ne smeju potceniti: blizina dobrog međunarodnog aerodroma (ispravljanje ove greške košta milijarde) i blizina zrelog tržišta rada.
    • Lekcija 4: Novi urbanistički koncepti retko funkcionišu. Budite skeptični prema eko-gradovima (Songdo) ili projektima tipa „The Line“, koji optimizuju transportne sisteme umesto udobnosti ljudi i zahtevaju prisilu da bi radili.
    • Lekcija 5: Fokus na javni prostor. Developer treba da se skloni iz privatnog sektora i fokusira se na javni prostor (ulice, parkove). Mreža ulica je najtrajnije rešenje (rimska mreža Torina vidljiva je i nakon 1000 godina).

10. Maks Borders (Max Borders, Human Respect Labs)

  • Tema: Punospektralne slobodne jurisdikcije.
  • Ključne teze:
    • Petlje odgovornosti (Accountability Loops): Odnosi „građanin-klijent“ i „pružalac usluga“ moraju biti regulisani jasnim povratnim informacijama. Svi sporovi treba da se rešavaju privatnom arbitražom, a ne izborima.
    • Uloga kulture i filozofije: Sama preduzetnička inicijativa nije dovoljna, neophodno je formirati kulturu i „imperiju razuma“ (solidarnost/asabiyyah), kako bi zajednica izdržala u teškim vremenima.
    • Smer liberalizma: Govornik je podelio učesnike na „gnostike“ (puriste-teoretičare otuđene od stvarnosti) i „droide“ (čiste pragmatike koji ignorišu filozofiju). Pokretu su potrebni „usmereni liberali“ — pragmatici koji imaju kompas vrednosti, ali znaju da se kreću korak po korak od A do B.
    • Human Respect Labs: Grant program (mikrofinansiranje do 30.000 dolara) za podršku ranim projektima liberalnih inovatora i komunikatora.

11. Dušan Matuška (Dušan Matuška)

  • Tema: Lekcije iz „bitkojnizacije“ ostrva Roatan.
  • Ključne teze:
    • Lekcija 1: Poverenje zahteva vreme. Bilo je potrebno 2 godine rada da se prevaziđe negativan uticaj lokalnih „širokoformatnih“ kripto-prevaranata (na primer, pastora iz French Harbor-a koji je prodavao shitcoin-e vernicima).
    • Lekcija 2: Počnite sa finansijskom pismenošću. Besmisleno je nuditi bitkojn kao sredstvo štednje ljudima koji žive od plate do plate. Prvo ih treba naučiti kako da vode budžet.
    • Lekcija 3: Kvalitet je važniji od kvantiteta. Juriti za brojem prodajnih mesta koja prihvataju BTC je greška, jer zbog fluktuacije kadrova novi bariste često ne znaju kako da koriste novčanike. Efikasnije je učiniti same vlasnike lokala bitkojnerima, koji će potom obučiti osoblje.
    • Lekcija 4: Ne izgovarajte reč „Bitkojn“ odmah. Prevazilazeći strah direktora škola od kriptovaluta, Dušanov tim je prvo predavao istoriju novca i kolaps fijata, što je otvorilo vrata za desetonedeljne obrazovne kurseve.
    • Replaceability: Projekat mora biti održiv i nezavisan od osnivača; važno je obučiti lokalne ambasadore.

12. Panel „Život na okeanu sa različitim budžetima“ (Ocean Living on a Budget)

  • Govornici: Ched Elvartovski (Ocean Builders), Mejson (Atlas Yachts), Micel Satner (Arcpad).
  • Tema: Šta se može kupiti na vodi za 3k, 30k i 600k dolara.
  • Ključne teze:
    • Budžet 3,000 – 30,000 dolara: Za 3,000 dolara može se iznajmiti luksuzna plutajuća vila na nedelju dana (Maldivi/Filipini), a za 30,000 dolara izgraditi najjednostavniju plutajuću kuću od šperploče i staklenih vlakana sopstvenim rukama po metodi True North Yachts za zatvorene lagune. Za 500 dolara na Filipinima može se kupiti udeo od 0,75% u Reef Resort-u sa isplatom dividendi u kriptovalutama.
    • Budžet 300,000 – 600,000 dolara: Sa ovim budžetom može se nabaviti Arcpad D (deep-sea seastead) u vrednosti od 300k dolara, sa trajanjem od 80–95 godina (verzija C je uspešno izdržala četiri tajfuna 2024. godine na Filipinima bez ikakvih oštećenja). Kod Mejsona (Atlas Yachts) za 275k dolara može se kupiti plutajući kondominijum od 42 metra (katamaran-studio), a za 375k–650k dolara — potpuno opremljene porodične plutajuće kuće na solarnu energiju i desalinizatore.
    • Troškovi eksploatacije: Ravni su praktično nuli. Aluminijumski korpusi Atlas Yachts ne zahtevaju održavanje, a na stacionarnim platformama Arcpad pušta se slaba struja kako bi se sprečila korozija i nakupljanje biomase, koja dodatno štiti metal i privlači ribu. Otpad se prerađuje putem incineratorskih toaleta (ostaje samo pepeo). Jedina redovna taksa je godišnji trošak registracije zastave plovila (oko par stotina dolara).

13. Džo Mekini (Joe McKinney)

  • Tema: Suverene plemenske vlade i SEZ u SAD-u.
  • Ključne teze:
    • Čisto ugovorne slobodne zone često propadnu pri promeni vlasti, jer konstitucije moraju postati „žive“ kroz prevazilaženje neizbežnih konflikata (slično braku ili Linkolnovom ponovnom uspostavljanju SAD-a nakon Građanskog rata).
    • Suverenitet indijanskih plemena: To je najmoćniji, vekovima proveren pravni instrument decentralizacije u SAD-u. Plemena poseduju unutrašnji suverenitet koji je stariji od samih SAD-a i fiksiran je u Ustavu. Ona mogu kreirati sopstvene sudove, komercijalne kodekse i zone.
    • Kejs Catawba Digital Economic Zone: Prva digitalna SEZ, kreirana zajedno sa plemenom Catawba, koja omogućava registraciju fintek kompanija zaobilazeći jurisdikciju država. Poništenje Chevron doktrine u sudovima SAD-a dodatno je ojačalo pozicije plemena pred federalnim agencijama.

14. Tim Alen (Timothy Allen)

  • Tema: Rezultati 200 sati razgovora u podkastu „Free Cities Podcast“.
  • Ključne teze:
    • Top 3 luda državna regulisanja:
      1. Licenca za kolica u Liberlandu: Hrvatska policija je kaznila liberlendere zbog vožnje motorizovanih građevinskih kolica bez vozačke dozvole.
      2. Panamski paradoks Veritas Villages: Pravila udruženja stanara odobrena od strane vlade kreirala su birokratsku petlju, što je zakomplikovalo sve jednostavne svakodnevne promene unutar zajednice.
      3. Tunel za slepe miševa od 114 miliona funti u Velikoj Britaniji: U okviru projekta brzog puta HS2, radi zaštite 50 slepih miševa izgrađen je zaštitni tunel, što je koštalo više od 2,2 miliona funti po jednom mišu.
    • Top 3 libertarianska fail-a:
      1. Samouništenje libertarianskog centra u New Hampshire-u: Nakon što su glasanjem proterali dva problemna stanara, zajednica se zapalila u beskonačnim ideološkim „čišćenjima“ i inkviziciji, sve dok u centru nije ostalo niko.
      2. Idealan hak Massima Mazzonea: U Ciudad Morazán (izgrađenom na 100% libertarianskim principima) žive i rade obični honduraski radnici koji ne raspravljaju o Hayeku i Misesu, zahvaljujući čemu društvo napreduje — zagarantovan uspeh u odsustvu libertarijanaca.
      3. Štetne ideje Joe Quirka: Joe-ova knjiga „Seasteading“ tera bogate ljude da napuste komforan život, troše milione i skoro dva puta umru na baržama.
    • Top 3 otmica u SEZ:
      1. Taoci u Bir Tawil-u: Christoph Hoyermann je proglasio slobodan grad u Bir Tawil-u. Lokalni beduini sa Kaljnikovim automatima uzeli su ih kao taoce na 20 sati zato što je neko u šali postavio zastavu sa slikom penisa.
      2. Prevrat u Sealand-u (1978): Osnivači Sealand-a su namamljeni u Austriju, a na platformu je desantiran odred iz helikoptera, koji je zarobio 26-godišnjeg sina princa i poslao ga traulerom u Holandiju.
      3. James Bond u Sealand-u: Sin princa Michael je angažovao kaskadera iz James Bondovih filmova, doleteli su helikopterom bez vrata i sa sačevkama, vratili Sealand i zaključali izdajnika u lokalni zatvor.
    • Zaključak: 2026. godina je bila prelomna — prešli smo sa apstraktne teorije na Booking.com, stvarne šolje kafe i igrališta za decu u slobodnim zonama.

15. Titus Gebel (Titus Gebel, zatvaranje konferencije)

  • Tema: Završna reč, tajnost i budućnost.
  • Ključne teze:
    • Na konferenciji je prisustvovao rekordan broj učesnika — 260 osoba. Održavanje događaja unutar stvarnog slobodnog grada Prospera (a ne u Pragu ili Švajcarskoj) dokazalo je da se pokret materijalizovao.
    • Tajnost pajplajna: Odgovarajući na pitanja učesnika, Titus je objasnio zašto fond ne otkriva listu budućih projekata: to je politički previše ranjivo, opozicija u zemljama domaćinima trenutno pokreće populistički narativ o „izdaji domovine“ i krivi za sve Pitera Thila.
    • Primer Šenžena: Reforme Deng Sjaopinga bile su uspešan pokušaj dekriminalizacije tržišta u komunističkoj Kini po uzoru na slobodan Hong Kong. Čak i ako države pokušavaju da zatvore kapitalizam u okvirima malih zona, ovaj trend se više ne može zaustaviti.