Рубрика: Bitarh

Licenca na sopstvena usta: iluzije o slobodi govora u SAD je vreme sahraniti

Teško je ne primetiti da naši domaći liberali imaju jedan neizlečiv oblik kargo-kulta. Oni i dalje čvrsto veruju da se preko okeana nalazi sjajni grad na brdu, gde Prvi amandman Ustava SAD štiti svakog građanina bolje od tenkovske oklopa. Kao da u „civilizovanom svetu“ čak ni najosetljiviji predsednik ili razdrta službenik ne bi smeo da ušuti televizijskog voditelja, a sloboda emitovanja milijonskoj publici je neprikosnovena sveta vrednost. Ali izgleda da je vreme da skinu ružičaste naočare.

Pre neki dan u SAD se odigrala pokazna drama koju sigurno ne mogu ignorisati čak ni svedoci „slobodne Amerike“. Najpopularnije jutarnje emisije Džimija Kimela na nacionalnom TV kanalu ABC jednostavno je izrezalo iz prenosa celo intervju sa kandidatom za Senat Demokratske partije, Džejmsom Talarikom. Nisu se uplašili ni bojkota gledalaca, niti kaprica oglašivača. Rukovodstvo medijskog giganta je u panici izbacilo razgovor iz emitovnog rasporeda na margine Jutjuba samo zato što su zvaničnici iz Trampove administracije nedvosmisleno okrenuli regulatorni štap pod nazivom FCC (Federalna komisija za komunikacije).

Ali šta je sa Prvim amandmanom, prema kojem država nema pravo da kome god poželi da ušuti? Pratite ruke, jer je ovo klasičan trik državne prevare. Zašto bi Leviatanu bilo dovoljno da prosto zabrani reči, ako može da potčini infrastrukturu? Činovnici ne dolaze u studio vičući o uvođenju cenzure. Ne, oni samo ljubazno kažu da je radio-emisija oskudan javni resurs, da postoji sveto „pravilo jednakog vremena“ (Equal Time Rule) i doktrina služenja javnom interesu. A uz to, lokalnim TV stanicama ABC mreže upravo ističu rokovi za produženje licenci za emitovanje, i bilo bi izuzetno žao ako komisija u njihovim večernjim šalama uoči političku pristrasnost i produži proveru za par-trojku godina.

Trampov novi imenovan šef FCC-a, Brenden Kar, demonstrativno je bacio u smeće višegodišnje olakšice za zabavne vesti i otvoreno je zapretio holdingskom Disney-ju poništavanjem licenci. I šta je uradila milijardarska korporacija? Trenutno je skučila rep i započela primitivnu samocenzuru.

Ovde je pravo vreme da otvorite libertarijansku klasiku. Još 1959. godine, budući nobelovac Ronald Koos objavio je razbijajuću naučnu radu o stvaranju FCC-a. Koos je bukvalno na prste dokazao: radio-frekventni spektar se ni na koji fundamentalni način ne razlikuje od zemljišnih parcela. To je običan ograničen resurs koji bi trebalo da pripada emitentima kao puno pravo privatne svojine po principu prve upotrebe (homesteading). Svi problemi, šumovi i sporovi oko frekvencija elementarno se rešavaju kroz instituciju privatne svojine i sudove – bez ijednog ministarskog parazita.

Ali američka država je još pre veka namerno nacionalizovala radio-talase, proglasivši ih „javnim dobrom“. Zašto? Odgovor je očigledan: isključivo radi političke kontrole. Da bi nad svakim ko uzme mikrofon visio Damoklov mač služničkog milovanja, a da pritom niko ne može da se buni da se time krši neka tamo amandman.

Libertarijancima je vreme da to duboko urezuju u pamćenje: državna licenca je apsolutni oksimoron za slobodu. Šta je licenciranje po svojoj prirodi? Država prvo silom krade od vas prirodno pravo da govorite, emitujete, trgujete ili proizvodite, a zatim vam za novac i zakletvu pokornosti prodaje komadić pečatiranog papira: „U redu, dok dozvoljavamo, ali ako budeš loše postupao – oduzećemo ti“. Pravo, svedeno na status licencirane milostinje od strane zvaničnika, trenutno prestaje da bude pravo.

Zato je vreme da konačno izbacite iz sebe provincijalni kargo-kult i prestanete da se molite zvezdanom zastavom. Američki etatizam je potpuno isti onaj predatorni, stacionarni bandit, samo je naučio da skriva svoje kandže iza složenih birokratskih procedura.

Voluntarist, Bitarh

Kako je država filtrirala migrante tako da su na ulicama ostali samo psihopate

Seuta – sićušna španska enklava na marokanskoj obali. I nedavno se tamo odigrala prava drama. Na mreži se proširio intervju sa lokalnom stanovnicom koja je izašla protestovati protiv prevelikog broja ilegalaca. Opisala je zanimljivu dinamiku: kada je do momaka koji su stigli iz Maroka stiglo da španska država nema nameru da im daje legalizaciju i dokumente na tacni, ogromna većina je napustila grad i odехала. Čini se kao da je birokratija pobedila? Ne baš.

Otišli su najsvisnostiji. Oni koji su želeli da rade pošteno, nisu želeli probleme sa zakonom i tražili su normalan život. A ko je ostao? Naravno, agresivni psihopate, delinkventi i odmetnici. Njima je svejedno za legalni status, policiju i zakone. Na kraju su normalni ljudi otišli, a koncentrisani kriminal se nastanio na ulicama. Sada se Špankinje jednostavno boje da izađu iz kuće nakon zalaska sunca.

Dobio se klasičan, kristalno čist zakon negativne selekcije. Ali hajde da se vratimo malo unazad, kako bismo razumeli kako je Španija uopšte stigla do ovakvog stanja.

Vlasti Španije godinama žale na demografsku rupu, na to da nema ko da zarađuje penzije. A to znači da je hitno potrebna masovna legalizacija stotina hiljada migranata! Ali zašto se u toploj, blagoslovenoj zemlji stvorila ta rupa? Zato što je država ugušila sopstveno stanovništvo brigom i regulisanjem. Neverovatan poreski pritisak, naduven državni aparat, draconsko radno pravo (kada je zapošljavanje mladog momka rizik za ceo život, jer će ga kasnije otpustiti biti preskupo), ludate cene nekretnina zbog urbanističkih zabrana. I sve na to – hiljade apsurdnih zakona o „zločinima“ bez žrtava, koji običnog građanina pretvaraju u večitog neurotičara i potencijalnog prestupnika. Čovek živi u permanentnom stresu pod mikroskopom službenika. A kao što svaki biolog zna, životinje u zatočeništvu jednostavno ne razmnožavaju.

A sada pogledajmo šta se dešava kada država počne nespretno da se „bori“ protiv imigracije svojim uobičajenim zabranjivačkim metodama.

Ako je čovek normalan, razuman radnik, on poštuje privatnu imovinu i lične granice. Da, mogao je ilegalno preplivati more u potrazi za boljim životom. Ali ako mu se kaže da mu ovde neće dozvoliti da legalno radi, da neće imati prava i da ga za najmanji pokret čeka deportacija, šta će on uraditi? Otići će tamo gde postoje šanse, ili će se vratiti kući. Ima šta da izgubi: sopstvenu bezbednost, reputaciju, perspektivu stabilne zarade.

A kome ništa nije bitno? Potpuno odvrnutom sociopati. Baš njega ne zanimaju boravišna dozvola, ugovor o radu i policija. Policija ga nije plašila ni u domovini, neće ga uplašiti ni ovde (naročito znajući bezlegost evropskog pravosuđa). On nije nameravao da se uključi u ekonomiju. Njegov zanat su pljačka i nasilje.

Zabranjivanjem ili maksimalnim otežavanjem legalnog boravka, država podiže barijeru koja filtrira oprezne, umerene i konstruktivne. A preko nje preskaču isključivo predatori. To funkcioniše potpuno isto kao i sa zabranom oružja: kada vlasti zabrane pištolje, oni nestaju kod zakonitih građana, ali nigde ne nestaju kod bandita. Kada država zabrani drogu, ona ne uništava potražnju – ona samo prepušta tržište krvavim kartelima umesto civilizovanim apotekama. I kada država glupo „zabranjuje migraciju“ umesto da otvori put slobodnoj trgovini, privatnom zapošljavanju i strogoj zaštiti privatne imovine od narušavanja – ona garantovano dobija ulice preplavljene talasom nasilja.

Na kraju dobijamo isplačanu običnu ženu iz Seute, koja uveče ne može da stigne do prodavnice. Prvo ju je državni bandit ograbio porezima i lišio sugrađane budućnosti, a zatim je stvorio idealni rezervat za one koji ne priznaju nikakva pravila. Uostalom, ništa novo: svaka intervencija države uvek samo pogoršava situaciju. Čak i tamo gde licemerno obećava da će „uspostaviti red“!

Voluntarista, Bitarh

Iluzija zasićenog demografskog zalaska: zašto u polupraznom svetu neće biti koga da popravlja robote

Uvek kažemo da ako se reguliše svaki korak, ako se čoveka optereti milionom zabrana, licenci i kazni za bilo kakav potez, ljudi će jednostavno prestati da se rađaju. Čovek je biološko biće, a životinje u tesnim kavezima se ne razmnožavaju. Ali kao odgovor samo stiže rečenica: pa neka, i ovako ima previše ljudi, a ako ih bude manje, neće biti gužvi u saobraćaju, priroda će se očistiti, nastupiću tišina i lepota. Obično uzvraćamo ekonomijom: infrastruktura će propasti, solidarni penzioni sistem će pući, a tržišta će se smanjiti na veličinu trafike. Sve će to zaista i biti. Ali iza te fasade krije se nešto mnogo užasnije – tehnološki regres i rizik od sporog, ali neizbežnog izumiranja čovečanstva kao vrste.
 
Ljubitelji smanjenja populacije uporno vide u čoveku samo „višak usta“, „izvor ugljeničnog otiska“ i hodajući problem. Ali čovek nije samo usta, već i mozak. To je preduzetnički duh, pronalazljivost i rad. Zato hajde da objasnimo na jednostavan način zašto je san o „malom, udobnom čovečanstvu“ opasna iluzija.
 
Prvo, retki talenti. Geniji sposobni da pomeraju fundamentalnu nauku ne pojavljuju se po nalogu državnog plana. Oni se rađaju statistički retko – uslovno jedan na milion. Ako imate populaciju od 8 milijardi, imate baz od osam hiljada potencijalnih Ajnštajna, Fon Nojmana i Tjuringa. Smanjite stanovništvo na pola i iseći ćete taj baz tačno za 50%. Smanjite još više i probojnih ideja će biti nekoliko puta manje. A upravo ti pojedinci stvaraju tehnologije koje kasnije hrane i leče sve nas.
 
Drugo, zamka specijalizacije. Savremeni naučno-tehnički progres oslanja se na neverovatno duboku podelu rada. U XVIII veku erudita je mogao da se razume i u mehanici, i u botanici, i u filozofiji. Ali danas su nisko viseći plodovi nauke već ubranjeni. Da bi se ivica saznanja pomerila makar i za milimetar, potrebni su hiljade ultra-usko specijalizovanih stručnjaka. Jedna osoba ne može istovremeno da projektuje litografski skener za čipove, da sintetizuje molekul protiv retkog raka i da gradi termonuklearni reaktor. Što je društvo veće, to sebi može priuštiti više jedinstvenih, nišnih profesija. Malo društvo, čak i ako su svi sa tri visoka obrazovanja, fizički nije sposobno da održava milione složenih kompetencija istovremeno.
 
Treće, efekat razmere i dostupnost tehnologija. Razvoj novog procesora ili leka košta milijarde dolara. Na globalnom tržištu od milijardi ljudi, ovi kolosalni troškovi se razmazuju tankim slojem – na kraju dobijamo pilule od par para i pristupačne pametne telefone. Smanjite tržište – i najsloženiji projekti prestati da budu isplativi. Biznis jednostavno neće ulagati u ono što nema kome da proda. Prvo će nestati niche lekovi za retke bolesti, zatim specijalizovana oprema, a potom i cele industrije. Država će, naravno, pokušati da spase situaciju „subvencijama“, ali oduzimanje novca od ekonomije koja se smanjuje – to je put ka još bržem kolapsu.
 
Četvrto, znanje ne živi u knjigama. Crteži bez žive lanca sukcesije su samo mrtvi terabajti podataka. Složena tehnologija živi samo u rukama praktičara: kada osedeli inženjer prenosi implicitne veštine mladom doktorantu direktno pored mašine ili u laboratoriji. Ako se generacija menja previše malobrojnom, lanci se kidaju. Čovečanstvo je već više puta gubilo tehnologije – od recepta za rimski beton do sposobnosti brzog reprodukovanja raketnih motora lunarnog programa.
 
I na kraju, ne možemo jednostavno stajati u mestu. Priroda ne pravi pauze radi „udobnog života“. Bakterije mutiraju i razvijaju otpornost na antibiotike. Klima donosi iznenađenja, infrastruktura propada, a svemirske pretnje nisu nigde nestale. Da bi civilizacija samo održala trenutni nivo bezbednosti, ona mora da trči svim silama napred – da otkriva nove izvore energije, stvara nove materijale i lekove. Ako usporavamo naučno-tehnološki progres zbog nedostatka mozgova, mi ne ostajemo u mestu, već počinjemo polako da klizimo u novo mračno doba.

Voluntarista, Bitarh

Psihopatija – zombi ideja? Nije baš tako!

Nedavno je dospela u javnost članak, koji pokušava da potpuno opovrgnut koncept psihopatije i njegov naziv kao „zombie-ideja“. Autor članka, Rasmus Rosenberg Larsen, sugeriše da psihopatija zapravo ne postoji, a interesovanje naučne zajednice za ovu ideju podstaknuto je samo kulturnom popularnošću tog koncepta. Ali da li takve tvrdnje zaista imaju osnovu, ili je to samo još jedan pokušaj da se iskoristi tema poricanjem očiglednog? Hajde da sve razmotrimo redom.

Prvenstveno, autor se poziva na sopstvenu metaanalizu, u kojoj otkriva da, prema podacima istraživanja, psihopatske ličnosti na testovima empatije prolaze ništa lošije od običnih ljudi. Međutim, izuzetno je važno napomenuti da u savremenoj nauci ne tvrdi se apsolutna nesposobnost psihopata za empatiju. Često se radi samo o deficitu afektivne empatije (sposobnosti da se osećaju emocije drugih ljudi dok ih posmatraju) koji se izražava u određenoj meri, a istovremeno često o potpunoj očuvanosti kognitivne empatije (jednostavno sposobnost čitanja emocija drugih ljudi bez njihovog osećanja). Autor članka prvenstveno koristi empatiju kao monolitni konstrukt, što je u osnovi netačno.

Osim toga, takvi rezultati mogu imati prilično zanimljivo objašnjenje – psihopatija možda ne sastoji se u odsustvu same empatije, već samo u odsustvu njene automatske aktivacije. Tako je u jednom eksperimentu kod psihopata otkriven isti nivo aktivacije ogledalnih neurona (koji se povezuju sa empatijom) kao i kod običnih ljudi. Ali to se dešavalo samo kada im je postavljen zadatak da je namerno pokažu! Što se tiče spontane empatije, u tom slučaju su pokazali jasan deficit neuronske aktivnosti. Drugi eksperiment je slično dokazao sposobnost psihopata da uzmu perspektivu drugih ljudi (da razumeju njihovo stanje i misli), ali samo kada je to namerni zadatak. Istovremeno, automatsko (refleksno) uzimanje perspektive dešava se samo kod niskopsihopatskih ličnosti.

Autor takođe koristi samu psihopatiju kao monolitni konstrukt, ne pridajući posebnu pažnju njenim pojedinačnim crtama i vezama između njih. To je takođe krajnje pogrešan pristup, s obzirom na to da se u savremenim istraživanjima rezultati i zaključci često navode u okviru multifaktorskih modela psihopatije, koji su sasvim funkcionalni.

Postoje i momenti gde je autor čak i otvoreno lagao. On tvrdi da su često navedena istraživanja u korist koncepta psihopatije, na primer, članak neurobiologa Džejmsa Blera o mehanizmu inhibicije nasilja, koji normalno odvraća čoveka od nanošenja štete drugim ljudima, prisustvo moralno-psiholoških poremećaja kod psihopata, kao i neka neurofiziološka istraživanja, samo pojedinačna svedočanstva koja se zbog toga ne mogu ozbiljno uzeti u obzir. Međutim, osnovne pozicije Blera i njegovog modela inhibitora nasilja, na primer, smanjena sposobnost nasilnih i psihopatskih ličnosti da percipiraju signale nevolje (tuge, straha i drugih) od strane drugih ljudi, reprodukovane su u desetinama istraživanja! Pored toga, već postoji veoma mnogo dokaza u vezi sa vezom strukturnih poremećaja u radu mozga sa psihopatijom.

Konačno, autor je odlučio da uopšte ne pomene najjači argument u korist koncepta psihopatije, a to je njena izuzetno visoka prediktivna snaga u pitanju nasilnog kriminala, a posebno ubistava. Ona se, na primer, potvrđuje brojnim istraživanjima i metaanalizama kriminologa Mita Delisija. Pored toga, za sada ne postoji nijedno istraživanje koje bi takvu vezu opovrglo. Kako primećuje sudski psiholog Džon Maršal u jednom svom članku, psihopatija je najjači indikator nasilja, teško ju je ignorisati u pitanju predviđanja takvog ponašanja, a činjenica da „prosečan“ kriminalac koji je počinio ubistvo pokazuje umerene manifestacije psihopatije, naglašava da to nije samo redak podtip ubica, već opšta tendencija za sve slučajeve fatalnog nasilja.

Voluntarista, Bitarh

Kako je država pretvorila prava u privilegije

Nekada je čovek jednostavno seo u kočije, a kasnije – za volan automobila i krenuo. Ne zato što je država „dozvolila“, već zato što je put bio put, prevoz – prevoz, a odrastao čovek se smatrao sposobnim da odgovara za svoje postupke.
 
Potom se pojavio stacionarni bandit („država“). Nije odmah oduzela slobodu – to bi bilo previše primetno. Delovala je pažljivo: prvo evidentiranje, zatim registracija, zatim licenca i, na kraju, kazna zbog njenog odsustva. I gle, ono što je juče bilo pravo, danas se naziva „dozvola“.
 
Voziti transport bez vozačke dozvole? Kada su automobili tek počeli da se pojavljuju, ljudi su učili da voze otprilike isto kao što su upravljali konjem: praksom, savetima poznanika i ponekad bolnim lekcijama. Dozvola je postepeno postala ne samo potvrda veštine, već dozvola za korišćenje sopstvenog prevoznog sredstva.
 
Preći granicu bez pasoša? Pre ere totalne pasoške kontrole, milioni ljudi su putovali, selili se i tražili posao bez rituala koji su nam uobičajeni sa vizama, pečatima i ponižavajućim pitanjem: „A šta je cilj vašeg putovanja?“. Danas se čovek rodi na planeti, ali da bi prešao nekoliko kilometara u drugom pravcu, mora dokazati službeniku da ima opravdan razlog.
 
Izgraditi kuću na svojoj zemlji bez odobrenja? Čini se, zemlja je tvoja, novac je tvoj, rizik je tvoj. Ali ne: donesi projekat, dobij dozvolu, uskladi razmake, visinu, namenu, materijale, instalacije i, možda, nijansu ograde.
 
Kupiti lek bez recepta? Nekada je čovek mogao sam da odlučuje šta da uzima, konsultujući se sa lekarom, apotekarom ili sopstvenim zdravim razumom. Sada su mnogi preparati dostupni tek nakon zvaničnog blagoslova. I ne radi se o tome da li je lekarski savet koristan. Radi se o drugom: zašto se savet pretvorio u dozvolu?.
 
Otvoriti radionicu, proizvodnju ili mali biznis bez licence? Praviti sapun, peći hleb, prevoziti ljude, popravljati kuće, šišati kosu, podučavati decu, primati goste – država to sve sve češće posmatra ne kao mirnu razmenu između ljudi, već kao sumnjivu i ilegalnu delatnost koju prvo treba legalizovati.
 
Kupovati, nositi i koristiti oružje za samoodbranu bez licence? U mnogim zemljama i epohama oružje je bilo uobičajeni alat slobodnog čoveka – opasno, zahtevajući odgovornost, ali ne i državni poklon. Sistem dozvola okreće sve naopačke: miran čovek mora da objasni zašto mu je potrebno sredstvo zaštite, a država odlučuje da li je dovoljno ubedljivo uplašen za svoj život.
 
A šta učiniti sa detetom koje želi da ode od roditelja-abuzera kod drugog pouzdanog odraslog? U prirodnom poretku, ono bi moglo naći utočište kod rođaka, komšije, učitelja ili poznanika porodice. U dozvoljavajućem poretku, odrasla osoba spremna da pomogne nailazi na zapravo zabranjujuću proceduru regulisanja starateljstva, dok dete u međuvremenu ostaje unutar „propisno regulisanog“ nasilja. Papiri su u redu – znači, očigledno je sve u redu. Birokratija ima neverovatnu sposobnost da ne primećuje čoveka iza savršeno popunjenog obrasca.
 
Baviti se medicinskom praksom bez državne licence? Naravno, ne obmanjivati pacijente, ne skrivati kvalifikacije, ne nanositi štetu – za to mora postojati odgovornost. Ali sam čin dobrovoljne pomoći, konsultacije ili lečenja između ljudi nije uvek zahtevao birokratsku dozvolu. Licenciranje je zamenilo pitanje „Jesi li kompetentan i pošten?“ pitanjem „Da li si unet u ispravan spisak?“.
 
Glavni trik dozvoljavajuće države biće to što će prvo proglasiti prirodnu radnju opasnom, zatim je zabraniti bez dozvole, a onda izdati dozvolu i nazvati to zaštitom slobode. Tako se pravo pretvara u privilegiju. Pravo je ono što možete raditi sve dok ne narušavate prava drugih. Privilegija je ono što možete raditi samo kada vam je rečeno „da“.
 
I najneprijatnije pitanje ovde ne glasi: „Zašto nam to zabranjuju?“. Ono glasi drugačije: „Zašto smo uopšte navikli da tražimo dozvolu za sopstveni život?“.

Voluntarista, Bitarh

Nije ga spasao ni Tor, ni VPN: šta je GDID u Windowsu i zašto je opasan za svakoga od nas

Pre nekog vremena svet je obletela priča o 19-godišnjem hakeru Piteru Stoksu iz grupe Scattered Spider. Momak je provalio u mrežu draguljara i zahtevao 8 miliona dolara za neotkrivanje podataka. Nije bio idiot: koristio je VPN, sedeo preko RDP-a, skrivao tragove. Ali FBI je ipak pokucao na njegova vrata. Znate na čemu je pao? Ne na curenju IP adrese i ne na odavanju saučesnika. Odali ga je sopstveni računar pomoću GDID tehnologije.

GDID (Global Device Identifier) je jedinstveni identifikator koji Microsoft čvrsto vezuje za svaku instalaciju Windowsa. To nije vezivanje za hardver ili nalog, već digitalni pasoš vašeg sistema. I taj sistem maniakalno prikuplja telemetriju: koje programe otvarate, na koje sajtove idete, kada isključujete računar.

Kako funkcioniše zamka sa VPN-om? Mnogi misle da postaju anonimni nakon njegovog uključivanja. Metaforički, VPN su lažne brade i tamne naočare. Stavite ih (promenite IP), uđete u Telegram ili Tor da pročitate opozicione kanale, obavite svoje poslove. Windows beleži: „Korisnik sa GDID br. 12345 otvorio Tor.exe u 14:00“. Zatim skinete svoje „lažne brade“ (isključite VPN) kako biste ušli u bankovnu aplikaciju i napravili porudžbinu na Ozonu sa svoje stvarne kućne IP adrese (kao što verovatno već znate, na mnoge ruske servise nije moguće ući sa uključenim VPN-om). Malo kasnije Windows ponovo pravi zapis: „Korisnik sa GDID br. 12345 ušao da igra Dotu sa IP adrese grada Sizran.“. Dalje sve to uredno pakovano odlazi na servere Korporacije Dobra u Redmond.

Ali ja sam u Rusiji, Microsoft je otišao, FBI ne može do nas da dopre?! Da, viši inspektor ne može jednostavno poslati faks Bilu Gejtsu sa molbom da izda logove opozicionara. Ali:

1) Podaci brokera i telemetrija redovno curiraju. Specijalne službe odlično znaju kako da kupe potrebne baze provajdera i korporacija na crnom tržištu.
2) Državni trojanci i špijunski programi (koji mogu stići do vas pod bilo kojom maskom) umeju da očitaju vaš GDID lokalno. A dalje je stvar tehnike – upariti ga sa logovima provajdera koji, prema „Jarovom zakonu“, i onako piše svu vašu saobraćaj.
3) Ako požele da vas dohvate, mogu da izmište slučaj „sajber prevare“ i pošalju upit preko Interpolove linije. A takve upite korporacije često odobravaju bez suvišnih pitanja.

Kako se onda zaštititi?

Radikalno rešenje – prelazak na Linux. Ako se bavite opozicionom delatnošću, upravljate kanalima ili radite sa osetljivim informacijama – obrišite Windows. Prestanite dobrovoljno puštati korporativnog nadzornika u svoju kuću. U 2026. godini Linux nije crni ekran za geekove. Uslovni Linux Mint ili Ubuntu se instaliraju u par klikova i izgledaju razumljivije od Windowsa. Sistem otvorenog koda nikome ne „šapće“ iz kutije.

Kompromisno rešenje – ućutkajte Windows. Jer ponekad bez Windowsa ne može nigde: specifičnost posla, korporativni softver, omiljene igre. I ako ste prinuđeni da živite u istoj sobi sa špijunom, morate mu barem zatvoriti usta selotejpom. Zbog toga su entuzijasti napravili odlične besplatne alate: wpd.app (Windows Privacy Dashboard) i O&O ShutUp10++.

Preuzmete, pokrenete i u par klikova isečete svu telemetriju. Oni isključuju prikupljanje podataka, blokiraju slanje izveštaja Microsoftu, gase Cortanu i zabranjuju aplikacijama da čitaju vašu lokaciju. Ali važna nijansa: Windows je tvrdoglav stvor. Nakon svakog velikog ažuriranja, sistem će pokušati da se krišom resetuje i ponovo počne da špijunira. Zato proveravajte ove alate nakon ažuriranja.

I zapamtite glavno pravilo digitalne higijene: razdvajajte identitete! Uređaj sa kojeg pišete objave o slobodi ne bi trebalo da zna kako se zovete, gde živite i koja vam je omiljena vrsta kafe kada naručujete dostavu.

Voluntarista, Bitarh

„Takav je zakon džungle“: kako zatvoriti vukove u kavez i slučajno smisliti opravdanje autoritarizmu

Svaki put kada se pokrene razgovor o slobodi, samoorganizaciji i odbacivanju državnog čizme na vratu, u komentarima se obavezno pojavi skeptik. On smatra da su takve ideje samo idealizam, jer u prirodi uvek vlada najjači mužjak. Alfa drži čopor u strahu, a ako ukloniš vođu – vukovi će se međusobno pojesti. I čovek je čoveku vuk!
 
Ali hajde da za sada ostavimo političko-ekonomske traktate po strani i razgovaramo jezikom biologa. Jer glavni biološki adut pristalica „čvrste ruke“ nije samo zabluda, već grandiozni naučni mit u koji ljudi slepo veruju već pola veka.
 
Odakle se uopšte pojavio ovaj mit o zlobnom alfa mužjaku koji režira nad srodnicima, dominira i drži vlast silom? Godine 1970. američki biolog Dejvid Mič izdao je knjigu „Vuk“, u kojoj je jednostavno objasnio surovu hijerarhiju predatora. Knjiga je trenutno postala bestseler, a imidž „alfe“ je rasprostranjen u udžbenicima menadžmenta, filmovima i govorima političara. Zvuči kao idealno opravdanje autoritarizma: mužjaci se bore za status, jak potčinjava slabog, red se održava strahom.
 
Uostalom, postojala je jedna sićušna, ali izuzetno važna nijansa. Mič je vršio posmatranja u tesnom ograđenju zoološkog vrta. Tamo su sabrali odrasle vukove koji se nisu poznavali iz različitih mesta i zatvorili ih iza rešetaka. Naučnici su praktično stvorili zatvorsku baraku, pogledali u kampovski hazar u zatvorenom prostoru sa lokalnim „nadzornicima“ i sa pametnim izrazom lica proglasili da je to prirodni poredak stvari.
 
Kada je taj isti istraživač nakon nekoliko godina izašao u divljinu da posmatra prave, slobodne vukove, uhvatio se za glavu. Nikakvih krvavih tirana tamo nije bilo. Vučji čopor na slobodi je jednostavno srećna porodica. „Alfe“ su obični mama i tata. Oni ne pritiskaju srodnike radi samopotvrđivanja, već uče mlade kako da love, brinu se o ranjenima, dele plen i koordinišu čopor kroz brigu i autoritet.
 
Mič je potom trideset godina uzalud molio izdavače da prestanu da štampaju njegovu staru knjigu. Ali autoritaristima je toliko zavelačnica bajka o „pravu jačeg“ da je mit o alfa mužjaku i danas življi od svih ostalih.
 
Naravno, ljubitelj diktature može priznati da sa vukovima stvari stoje tako. Međutim, mi smo ipak primati, što znači da bi kod nas sigurno trebalo da vlada najzlobniji. Ali ni to nije tačno.
 
Istaknuti primatolog Frans de Val decenijama je proučavao šimpanze i dokazao: vođa kod primata nije nimalo najmišićaviji i najagresivniji mužjak. Glupi tirani na vrhu hijerarhije ne žive dugo. Ako alfa počne da se ponaša kao bananas diktator, tuče slabe i oduzima hranu, srodnici se brzo udruže u koaliciju, pričekaju lancera i prirede mu prerani impičment (uz moguć letaalni ishod).
 
Pravi lider kod šimpanzi je suptilni političar i diplomat. On redovno deli ukusnu hranu, čisti krzno saveznicima, štiti ženke sa mladuncima i, što je najvažnije, razdvaja tuče. Njegov status ne počiva na životinjskom užasu okoline, već na poverenju, poštovanju i uzajamnoj koristi. To je dobrovoljno priznanje liderstva, a ne potčinjavanje pod prisilom.
 
Vidite ironiju? Čitava pseudonaučna koncepcija „prirodne tiranije“ rođena je iz posmatranja životinja koje su nasilno stavljene u kavez. Etatisti svih vrsta obožavaju ovaj trik: prvo zatvoriti ljude u veštački kavez od zabrana, poreza, regulacija i preraspodele dobara, zatim sačekati kada na tlu veštačkog deficita i neslobode počne ogorčena borba za resurse i status, nakon čega izaći na govornicu u belom smokingu i svečano objaviti o iskvarenoj i divljoj prirodi čoveka, kojeg će od međusobnog uništenja spasiti samo stražar sa pendrekom.
 
Tržišni odnosi, horizontalne veze, uzajamna pomoć i dobrovoljne zajednice – to je ono što je zaista ugrađeno u našu prirodu. A nasilje, kult vođe i prinuda – to je sistemska greška koja nastaje tamo gde se ljudi lišavaju slobode i gurnu u ograđenje. Zato prestanite da mešate zakone prirode sa redom u zatvorskoj ćeliji!

Voluntarista, Bitarh

Lomača od knjiga radi kopirajzma: distopija u kojoj već živimo

Zamislite si sliku: kamioni dolaze, istovaraju milione štampanih knjiga, nakon čega ih bezmilosno rastvaraju, prolaze kroz skenere, a zatim šalju u shreder, pod nož i u reciklažu.
 
Mislite da je ovo mračan scenario distopije? Ne, ovo je surova stvarnost 2026. godine. Kompanija Anthropic, tvorci neuronske mreže Claude, pretvorila je milione fizičkih knjiga u konfeti kako bi obučila svoj AI model. Možete odmah pomisliti da su tehnofasisti koji su potpuno poludeli. Samo što je najluđe u ovoj situaciji to što su na ovaj vandalizam krenuli ne zbog dobrog života, ne po sopstvenoj želji, i svakako ne iz mržnje prema književnosti.
 
Prema idiotskim zakonima o „intelektualnoj svojini“ u SAD, ako ste kupili knjigu i skenirali je, ali pritom zadržali fizički original na polici, trenutno postajete pirat koji je napravio „ilegalnu kopiju“. Upravo zbog ovog pravnog apsurda vlasti stalno progone slobodne mrežne biblioteke poput Zlib ili Anna’s Archive.
 
Da ne bi upali pod valjak višebiljardnih tužbi vlasnika autorskih privilegija, korporativni birokrate su pronašli rupu u zakonu: ako se papirni original fizički uništi tokom procesa digitalizacije, onda je sve legalno. Jedna kopija je postojala – i ostala je, samo je promenila format. Zato je kompanija Anthropic bukvalno morala da usitni milione knjiga samo da bi digitalne kopije priznate kao „legalne“.
 
Ray Bradbury je u svom romanu „451 stepeni Fahrenhajta“ upozoravao na vatrogasce koji spaljuju knjige. Ali on je, naivni romantičar, mislio da će se to dešavati zbog direktne državne cenzure. Bradbury je imao previše dobro mišljenje o političarima. U našoj stvarnosti, državne vlasti svojim debilnim zakonima uništavaju milione vrednih knjiga samo zbog autorskih privilegija.
 
I razmere tragedije su kolosalne. Pod nož ne idu samo izlizane žanrovske detektive. Kupuju se cele antikvarijat i skladišta gde prašnjavaju retki radovi, od kojih su mnogi dostupni samo u jednom ili nekoliko primeraka. Uništava se ono što se više nikada neće odštampati.
 
Postoji i jedan važan nijans u ovom književnom genocidu. Znate li zašto AI korporacije tako žestoko love staru staru papirnu literaturu? Zato što su tekstovi objavljeni do otprilike 2022. godine čisti, sto-postotni, organski ljudski proizvod. Bez nikakvih halucinacija neuronskih mreža. U budućnosti će vrednost takvih štampanih knjiga stalno rasti – to je čvrsta garancija da je tekst napisao čovek, a ne AI. I upravo se to jedinstveno nasleđe sada nepovratno melje u prah.
 
Ali hajde da pogledamo ovu situaciju iz ugla opstanka čovečanstva. Uništavanje papirnih knjiga je igra sa vatrom u najdirektnijem smislu. Živimo u izuzetno krhkom svetu. Zamislite bilo koju globalnu prirodnu ili tehnogenu katastrofu: snažan solarni nalet, masovni EMP udar, pad meteora ili totalni blackout. Data centri nestaju. Čuveni „cloud“ se rasipa. Serveri se preko noći pretvaraju u beskorisni metalni otpad.
 
Gde će preživeli uzeti osnovno znanje o inženjerstvu, pružanju prve pomoći, prečišćavanju vode ili agronomiji? Na internetu? On više ne postoji. U bibliotekama? One su poslate pod nož da ne bi uznemiravale autorska prava.
 
Uništavanje fizičkih nosilaca informacija ostavlja civilizaciju potpuno golom i nezaštićenom pred bilo kojom globalnom krizom. Papirna knjiga ne traži struju, ne trebaju joj serveri, ažuriranja i pretplate. Ona jednostavno tiho čuva znanje, čekajući kada ćete je otvoriti.
 
Kakav zaključak se iz toga nameće? Kada nas zakoni primoravaju da uništavamo osnovno znanje kako bismo ugodili statičnom banditima – to više nije zaštita autorskih prava. To je prava, direktna egzistencijalna pretnja opstanku cele naše civilizacije!

Voluntarist, Bitarh

Zakon u ime mrtve devojčice: kako tuđa nesreća postaje nečija moć

Znate li ovu frazu? Njome se može zatvoriti bilo koja diskusija, bilo koji spor o slobodi, pravu i zdravom razumu. Čim činovnik izgovori „štitimo decu“ – i to je to, protivnik već izgleda kao ljubilac ljudi.
 
Američki naučnici sa Univerziteta Teksasa u El Pasu odlučili su da provere: koliko to zapravo funkcioniše? Ne na nivou „pa, svi to razumeju“, već u laboratorijskim uslovima, sa kontrolnim grupama, ciframa i statistikom. Rezultati su bili zastrašujući.
 
Uzmimo nacrt zakona o ograničenju solitarne zatvorske kazne za tinejdžere. Damo ljudima suv tekst. Podržava ga 75%. A sada dodajmo priču o devojčici Rouzmeri, koja je izvršila samoubistvo nakon šest nedelja u izolaciji. Podrška – 100%. Čak ne 90%, ne 95%, već 100%. Ili evo zakona o alkomonitoringu za uslovno oslobođene. Bez priče – 60% je „za“. Sa pričom o poginulom tinejdžeru – 80%.
 
A dalje sledi najzanimljivije. Naučnici su razdvojili varijable: evo vam samo ime žrtve u nazivu zakona, evo vam priča bez imena, a evo vam i jedno i drugo. Pogodite šta je upalilo? Naravno, ne ime, već priča. Sam po sebi „zakon u ime Vasija Pupkina“ gotovo ništa ne daje. Ali tužnom priči od tri pasusa aktivira se režim „potpisaću sve, samo uradite nešto“.
 
Mehanizam je veoma primitivan: uzmeš tragediju, povežeš je sa bilo kojim zakonom koji ti je potreban, i vojlà – kritičko razmišljanje stanovništva se potpuno isključuje. A sada hajde da vidimo kako to funkcioniše kod nas.
 
2012. godina, ginula je Dima Jakovljev – mali dečak kojeg su usvojili Amerikanci i koji je umro od toplotnog udara, ostavljen od strane adoptivnog oca u automobilu. Užasna tragedija. U isto vreme, vlasti SAD usvajaju „Magnitskij zakon“, koji udara po novčanicima ruskih pripadnika bezbednosnih službi i činovnika. I kako bi se osvetili, Duma usvaja zakon koji Amerikancima potpuno zatvara mogućnost usvajanja ruske sirotnje (uključujući i one koji su već stigli da se upoznaju sa budućim adoptivnim roditeljima). I taj akt političke osvete nazvali su upravo „Zakonom Dime Jakovljeva“. On ne pojačava kontrolu nad usvojiteljima, ne reformiše sistem, već jednostavno zatvara granicu za sve američke roditelje i hiljade dece koja su zaista mogla dobiti porodicu.
 
Zašto? „Radi zaštite dece od nasilja“. Iako svako ko je barem jednom otvorio statistiku zna: verovatnoća nasilja u ruskom domu za decu je orders magnitude veća nego u evropskoj ili američkoj adoptivnoj porodici. Ali koga zanima statistika kada postoji mrtav dečak i lepo ime zakona?
 
Ista 2012. godina. Pojavljuje se registar zabranjenih sajtova. Formalni cilj je zaštita dece od sadržaja koji podstiče na samoubistvo, narkotika, pornografije. Ko će to osporiti? „Šta, vi ste za dečju pornografiju?“ – i to je to, razgovor je završen.
 
A dalje počinje ono što smo svi posmatrali. Tinejdžerski problemi uopšte nisu nestali, ali registar Roskomnadzora, kreiran „za decu“, postepeno, kao boa, guta sve redom: opozicione sajtove, nezavisne medije, stranice sa kritikama vlasti, mrežu X (Tviter), Fejsbuk, Instagram, VPN servise i uopšte svaku misao koja se ne poklapa sa generalnom linijom partije. Mehanizam je već uskladen, infrastruktura cenzure je izgrađena, ostaje samo proširivati listu.
 
Čemu sve ovo? Birokratija ne ume da saoseća. Kada država plače nad žrtvama sa govornice, ona zapravo suzama podmazuje taj šraf koji namerava da zavrne u vaša građanska prava. Kreiranje zakona na osnovu pojedinačnih, najemotivnijih i najstrašnijih slučajeva (pravnici to nazivaju „hard cases“) je direktan put ka totalitarizmu. Empatija je prelepa ljudska osobina, i upravo zato je moramo čuvati od znojnih ruku političara.
 
Sledeći put kada vam ponude da odustanete od komadića slobode, tajne korespondencije ili prava izbora u ime „bezbednosti“ i sećanja na novu žrtvu – uključite unutrašnjeg skeptika na maksimum. Jer mrtvima ovi zakoni više ne mogu pomoći. A nama i vama sa ovim represivnim kreativom tek predstoji da živimo.

Voluntarista, Bitarh

Porezi su pljačka. Ali znate šta je još gore? To je nepravedna pljačka!

Koja je bajka najpopularnija među odraslima? Ne, ne ona o tome da „ću početi da se bavim sportom od sledećeg ponedeljka“, pa čak ni ona da „pozvaćemo vas kasnije“. Najžilavija i najomiljenija bajka je mit o „pravednom poreskom sistemu“.
 
Svaki put kada neki političar u skupom odelu (kupljenom, uzgred, vašim novcem) izađe na govornicu i počne da propoveda: „Nateraćemo bogate da plate više kako bismo pomogli siromašnima!“, etatisti nam prodaju sliku plemenitog Robina Huuda. Ali u stvarnosti dobijamo Notingemskog šerifa, koji jednostavno istresa sitniš iz džepova radnika.
 
Hajde da vidimo kako ovaj „praznik pravde“ funkcioniše u stvarnom životu. Važno je razumeti da za ceo ovaj banket plaćate upravo vi – ona ista siromašna i nestalna „srednja klasa“. Ljudi koji jednostavno žele normalno da žive, otplate kredit za stan, odu na odmor i obezbede obrazovanje svojoj deci.
 
Kako nam država prodaje poreze? „Pogledajte onog tipa u Majbaху! Sada ćemo uvesti progresivnu stopu, porez na luksuz, oduzećemo mu imovinu i proživeti!“. Zvuči kao odličan plan, zar ne? Ali tu stupa na scenu surova stvarnost.
 
Stvar je u tome što zaista bogati ljudi ne primaju platu. Oni nemaju platni list koji računovođa Marija Ivanovna gleda uz tužan uzdah, odsečavajući odatle trećinu za državu. Bogatstva bogataša leže u akcijama, trastovima, fondovima, nekretninama i lukavim finansijskim instrumentima. Njima nije potrebno da podižu milione u gotovini da bi kupili jahtu. Oni jednostavno uzmu kredit u banci pod zalog svojih akcija uz smešnu kamatu. A krediti, kao što je poznato, ne oporezuju se!
 
Takođe, superbogati imaju ono što mi nemamo – čitave armije visoko plaćenih advokata i poreskih konsultanata. Za njih poreski zakon nije omča oko vrata, već jednostavno meni u restoranu, gde uvek može pronaći rupu, popust ili ofšor zonu. Oni se ne izbegavaju poreza, već ga optimizuju. I to rade briljantno.
 
A sada se vraćamo našoj srednjoj klasi. Tebi, meni, momku koji radi kao IT stručnjak, lekar ili drži malu kafeteriju. Svi smo mi za državu idealne mlečne krave. Stoimo u toru, nećemo pobeći nigde, a svi naši prihodi su prozirni kao suza bebe. Državi je lenjo i previše skupo da juri po prerijama divlje mustange (milijardere sa njihovim advokatima). Zašto se naprezati ako se može jednostavno doći u štalu i uzeti svoje?
 
Naravno, beskorisno je da se srednja klasa ogorčeno pita zašto nakon svih odbitaka, PDV-a u prodavnicama, akciza na benzin i skrivenih dažbina od plate ostaje samo mrvica. Oligarsi su već prebacili imovinu na Kajmanska ostrva. Tako da ćeš ti plaćati novi ivičnjak i zlatnu četku za toalet u gradskoj upravi. Ništa lično, samo socijalna pravda!
 
Upravo zato se srednja klasa trenutno uništava širom sveta. Država konstantno zateže šrafove, izmišlja nove dažbine, kazne i takse, predstavljajući to kao „brigu o društvu“. Šišaju nas tako često da ne stignemo da nam ponovo izraste vuna. Trudiš se, rasteš kao stručnjak, uzimaš dodatne poslove, otvaraš firmu, nakon čega naglo prelaziš u novu poresku kategoriju. Ti si sada „bogataš“ (po mišljenju poreske uprave, ako možeš sebi priuštiti meso svaki dan – ti si već skoro Rokefeler), i počinju da te mulju udvostručenom snagom.
 
Na kraju, šta imamo? Porezi nisu samo pljačka (iako fraza „Taxation is theft“ nikada neće izgubiti na aktuelnosti), već banalna nepravda. To je sistem u kojem su siromašni zavisni od milostinje, bogati igraju po svojim pravilima u VIP sobi, a za sve to plaća srednja klasa, koja svake godine postaje sve siromašnija pokušavajući da ostane na površini. Zato sledeći put kada čujete od nekog etatiste bajku o tome da porezi čine društvo „jednakim i pravednim“, jednostavno mu se nasmejte u lice!

Voluntarist, Bitarh