Рубрика: Bitarh

Čit-kod Sema Altmana: kako prodati zvaničnicima slobodu pod maskom „nacionalne bezbednosti“

Nedavno je u pravnom sistemu SAD-a detonirala prava ideološka bomba, koja može pomoći u promovisanju libertarijanskih ideja. Novine New York Times su se žalile sudu, tvrdeći da se OpenAI usudio da bez pitanja i plaćenih licenci uči svoje neuronske mreže na njihovim tekstovima. Činilo se kao rutinska priča, sudije u odorama bi trebalo jednostavno da pritisnu biznis autorskim pravima, kao što su to uvek radili.

Ali na ovaj slučaj je reagovalo Ministarstvo pravde SAD i podnelo zvaničnu izjavu u podršku OpenAI-u. Kako je navedeno, pravna pravila koja značajno otežavaju razvoj održive industrije veštačke inteligencije u Sjedinjenim Državama ugrožavaju nacionalnu bezbednost i daju konkurentsku prednost stranim protivnicima. A ako prebacimo sa birokratskog na ljudski jezik, dobijamo sledeće: pošto Kina ne mari za licence i uči svoje modele na sve što padne joj pod ruku, gušenje sopstvenih tehnoloških kompanija na zahtev autorskih prava samo će dovesti do toga da nas pregaze.

Hajde da procenimo lepotu ovog istorijskog trenutka. Libertarijanci su decenijama tvrdili da takozvana „intelektualna svojina“, patenti i autorska prava nisu sveta privatna svojina, već veštačka feudalna privilegija, birokratska dozvola od statičnog bandita koja guši inovacije i prodaje vazduh. I eto iznenada, sam bandit je shvatio: njegova omiljena gušavica za preduzetnike pretvorila se u petlju oko njegovog sopstvenog vrata.

Sema Altmana niko razuman neće nazvati tržišnikom – on obožava da pregovara sa kabinetima i skuplja subvencije. Ali on nam je slučajno pokazao odličan bag u operativnom sistemu države, koji libertarijanci treba da počnu da koriste. Nazvaćemo ga „manevrom nacionalne bezbednosti“ i videćemo kako ova politička tehnologija elegantno poništava bilo kakve zabrane.

Počnimo od poreza i taksi. Treba prestati dajemo da je to pljačka. Bolje je ići sa najjačim argumentima, kao što je: visoki porezi su čista sabotaža u korist geopolitičkih rivala! Kapital i investitori pakuju kofere za UAE i Hong Kong, a to znači – odakle ćemo sutra imati sredstava da postavimo računarske klastere i odbrambene fabrike?

Ovo se takođe odnosi na birokratiju medicinskih zvaničnika (FDA i analoge u drugim zemljama). Pošto deset godina oduzimaju vreme sertifikaciji lekova, vakcina i genetičkog inženjeringa, time stavljaju pod pretnju opstanak nacije pred licem neprijateljskog biološkog oružja!

Ili možda, zabranjivači ponovo žele da razoružaju građane? Samo što u eri hibridnih sukoba narod naoružan do zuba predstavlja besplatnu, distribuiranu i neuništivu armiju teritorijalne odbrane. Pogledajte Švajcarce: cev u svakom domu pretvara svaku spoljnu intervenciju u pakao. Razdeljivanje automatskog oružja bez potvrda samo jača suverenitet!

A imigracione prepreke? Držati strane inženjere, matematičare i naučnike godinama u redovima za vizama – to je poklon našim neprijateljima. Moramo da crpimo mozgove širom sveta kao industrijski usisivač. Svaki neprijatni specijalista će sutra sastavljati rakete za tuđu armiju. A to znači da je otvaranje granica za kvalifikovan kadar pitanje odbrambene sposobnosti!

Može se čak podsetiti i na ograničenja brzine. Mislite da je preterivanje? Ali pratite ruke: ograničenja na autoputevima od 60–90 km/h veštački usporavaju logistiku, kradu milione radnih sati i drže vozače u stresu. A hronični stres dokazano ubija testosteron, stopa nataliteta tone. Pitanje je: odakle će vojni odsek za dvadeset godina uzimati vojnike, operatere dronova i inženjere? Dakle, ograničenje brzine na praznom autoputu je direktno podrivanje demografskog i mobilizacionog potencijala!

Zvuči cinično. Ali koja je razlika pod kojim smo sosom razbijali rešetke regulatornog boksa, ako se na izlazu širi stvarna sloboda delovanja? Statični bandit nikada neće dati svoja ovlašćenja iz poštovanja prema našim traktatima. Ali će sa velikim zadovoljstvom zgaziti kopirajizam, takse i licence ako iskreno poveruje da će ga u suprotnom pojesti konkurent.

Voluntarista, Bitarh

Režim „Limited“: kako je pravo na grešku jednom spasilo svet (i zašto smo dužni da ga vratimo)

Da li ste se ikada zapitali zašto ogromna većina ljudi radije tiho sedi u kancelariji od 9 do 18, umesto da pokrenu sopstveni posao, pokušaju da promene svet ili barem jednostavno glasno iznesu svoje mišljenje? Odgovor je veoma jednostavan – sve je u strahu. Prvobitnom strahu od katastrofalnih posledica. Strahu od gubitka stana zbog neuspešnog startapa, strahu od pada u nemilost kod onih koji drže vlast, strahu da završite na ulici sa „crnom listom“ zbog jedne nepažljive reči.

Bez prava na grešku, društvo se pretvara u paralizovanu stado, gde je svaka inicijativa kažnjiva streljanjem (pa, ili doživotnim dugovima). I da bismo razumeli kako se iz toga izvući, hajde da se setimo kako je čovečanstvo jednom već rešilo ovaj problem.

Znate li odakle su se uopšte pojavile kompanije sa ograničenom odgovornošću (oni isti DOO i LTD)? Mislite li da su monarsi i lordovi prošlog veka iznenada osetili ljubav prema običnom narodu i odlučili da ih sažaliju? Ma ne. Pre pojave ovog koncepta, biznis je bio igra ruske ruletke. Tonuo brod sa vašom robom? Dobrodošli u jamu dugova. Niste uspeli da platite kreditorima? Prodajte poslednje pantalone, ili čak slobodu. Naravno, ljudi su u užasu skrivali novac ispod dušeka. Niko nije želeo da rizikuje glavom radi inovacija.

I tada su države, škripeći zubima, shvatile: ako se rizici ne ograniče, ekonomije jednostavno neće biti. Odlučile su da postignu tako da, ako vaš biznis propadne, izgubite samo ono što ste uložili u osnovni kapital. A vaša kuća, supruga, deca i pas će ostati uz vas. To nije bio čin dobrote, već hladna kalkulacija: ljudi su izdahnuli, izvukli svoje ušteđevine i počela je Industrijska revolucija.

A sada pogledajte šta se dešava sada. Država, opijena žudnjom za kontrolom i prikupljanjem poreza, metodično uništava samu suštinu „ograničene odgovornosti“. Prokletstvo savremenog biznisa je takozvana subsidiarna odgovornost. Poreska uprava ili kreditori lako dolaze po ličnu imovinu preduzetnika. Niste platili dovoljno poreza jer se ispostavilo da je saradnik bio prevarant? Dajte svoj auto, stan, a mi ćemo još i zapleniti račune vaše bake.

Do čega to dovodi? Sigurno ne do prosperiteta. Razumni ljudi ne žele da pokušavaju nešto da rade u takvim uslovima. Biznis odlazi u duboku senku, radi u gotovini, preko kriptovaluta, registruje kompanije na bezdomnike-posrednike ili se jednostavno zatvara. Ljudi odbijaju da stvaraju jer je cena greške ponovo postala fatalna.

Ali hajde da idemo dalje. Danas živimo u dva sveta – fizičkom i digitalnom. I dok u biznisu pokušavaju da nas liše zaštite, na internetu je ona od samog početka izostajala. Danas je Mreža polje miniranja sa neograničenom odgovornošću. Napisao si pogrešan komentar, podelio mim, raspravljao se sa pogrešnom osobom na forumu – i evo, već ti kucaju na prava vrata. Zamislite da igrate video igru u kojoj smrt vašeg lika znači da će vam u stvarnom životu odseći prst. Ko bi želeo da igra? Upravo tako.

Da bismo oslobodili mrežu, neophodno je da prenesemo koncept ograničene odgovornosti u online prostor. Po principu: „Ono što se desilo u Vegasu, ostaje u Vegasu“. Ono što je rečeno i učinjeno online (u okviru mrežne aktivnosti, razmene mišljenja i virtuelnih interakcija) – mora ostati online!

Konservativci će, naravno, vrištati da će tada u mreži početi anarhija i da će se svi skrivati iza maski. Ali u stvarnosti će sve funkcionisati upravo suprotno. Ljudi manijačno kriju svoj identitet, koriste dvostruki VPN i izmišljaju nadimke upravo zato što se plaše stvarnih fizičkih posledica.

Ako će čovek čvrsto znati da je maksimum rizika koji preuzima za svoje reči u mreži – ban na platformi, gubitak virtuelnog rejtinga ili digitalna blokada u okviru konkretne zajednice, onda će se opustiti. Neće više morati da se krije. Korisnici će početi dobrovoljno i aktivno da otkrivaju svoj identitet, jer je profitabilno graditi stvarnu reputaciju. Nastati će prava ekonomija poverenja.

Voluntarista, Bitarh

Dosta je opravdanja, ili zašto je nered – to je super!

Libertarijance često optužuju da ćemo bez jake države imati nered i haos. I mi zašto ne znam, obično počinjemo da se pravdamo, rekavši da nikakvog nereda neće biti, da ćemo i mi imati red! Samo tim činom, iako još nismo ništa konkretno rekli, već smo sjeli na optuženička klupu. To je unapred izgubljena strategija, jer kada se pravdaš, izgledaš kao gubitnik. Tuđa optužba postavlja pravila razgovora, a ti pokušavaš da zaslužiš milost. Zato vredi krenuti u napad i reći: nered i haos su kul!

Različite škole, neočekivane ideje, neobični ljudi, rasprave, eksperimenti, novi načini života – radi toga nam je sloboda potrebna, i takvim „neredom“ treba se samo ponositi. Razvoj ima jednu osobinu koja je nepogodna za vlast: potrebne su mu opcije. U društvu takođe deluje evolucioni mehanizam: nastaju nove ideje i prakse, ljudi ih proveravaju, preuzimaju, spajaju, menjaju. Raznolikost daje materijal za istraživanje, povratna informacija pomaže u učenju. A kada je dozvoljen samo jedan jedini način, društvo gubi mogućnost poređenja. I za kulturnu evoluciju, za razliku od biološke, dovoljno je samo razmeniti dobru ideju – nije potrebno čekati rođenje sledeće generacije.

Uzmimo obrazovanje. Jedno dete voli jasan raspored, drugo se pali za fiziku dok sastavlja bicikl, trećem su potrebna mala grupa i miran tempo. Neka budu različite škole, porodično učenje, radionice, časovi putem interneta. Neka predavači isprobavaju nove metode, pokazuju rezultate, preuzimaju međusobne pronalaske. Roditelji i deca dobijaju izbor. Praktičnost izveštavanja je loš razlog da se svi sečemo pod istom merom.

Naučno-tehnološki progres izgleda otprilike isto. Programeri objavljuju kod, kolege pronalaze greške, neko na toj osnovi pravi novi alat. Različite laboratorije proveravaju različite hipoteze. Konkurenti postaju partneri, amater sugeriše stručnjaku neočekivano rešenje. Korisno je kada osoba sa idejom ima nekoliko vrata na koja može da pokuca. Jer ne može se unapred odobriti plan olaksanja.

U medicini i biotehnologiji takva mogućnost je posebno dragocena. Katalin Kariko se godinama suočavala sa odbijanjima finansiranja istraživanja RNK, ali je kasnije njen zajednički rad sa Driju Vajsmanom pomogao u stvaranju RNK vakcina i doneo im Nobelovu nagradu. Zaključak je ovde jednostavan: potrebne su različite istraživačke grupe, pristupi i izvori novca. Istraživač mora imati mogućnost da ospori uobičajeni pristup i pronađe podršku za drugu hipotezu. Jedna komisija može sasvim lako da pogreši, stoga bi bilo užasno predati joj ključeve od svih laboratorija.

A još važnija je raznolikost u gradovima. Stanovanje, male prodavnice, radionice, kafići, dvorište sa drvećem – svaki deo naselja ima svoj život. Zamislite da stanovnici mogu da se dogovore oko bašte u dvorištu, preduzetnik – da oživi prazan prostor, komšije – da isprobaju novu upotrebu zajedničke površine. Probaju, pogledaju kome je postalo udobnije a kome smeta, pa poprave. Naselje dobija mogućnost da se menja postepeno, uz uvažavanje iskustva onih koji tamo žive.

Sa društvenim normama je još zanimljivije. Neko živi u velikoj porodici, neko sam, neko deli svakodnevicu sa prijateljima. Jedna osoba menja profesiju u pedesetoj, druga bira ulogu oca koji se brine o deci dok majka gradi karijeru. Zahvaljujući takvim ljudima, kod ostalih se širi predstavljanje o mogućem životu. Čak i ako nam lično dobro ide po starom, tuđa sloboda izbora čini svet prostranijim.

Naravno, ova raznolikost ima radne uslove: dobrovoljnost, poštovanje tuđih prava, odgovornost za nanetu štetu, mogućnost kritike i odbijanja. Zahvaljujući njima, može se probati, primetiti greške i ispraviti ih. Dobro je živeti u društvu gde se može reći: „Hajde da probamo drugačije“. Tamo gde nova ideja dobija šansu, a neslagan može pronaći istomišljenike i uraditi po svom. Ako se sve to naziva „neredom i haosom“ – treba to da prihvatimo sa ponosom!

Voluntarista, Bitarh

„Nema nikakvog smisla smanjivati poreze: pohlepne korporacije će odmah podići cene i isisati od tebe sve do poslednjeg novčića“

Sigurno ste čuli slične „remek-dela“ etatističke misli. Čim se spomene da država od običnog radnika skida kožu kroz poreze, akcize i takse, odmah se pojavljuje branilac „jake ruke“. On samouvereno izjavljuje da, ako bi se ukinuo uslovni PDV ili smanjile takse, obični ljudi ne bi postali bogatiji, jer kapitalisti samo čekaju priliku da trenutno prepišu cene hleba, benzina i patika tačno za iznos ostvarene uštede. Ali hajde da ovu bajku rastavimo na delove, jer u njoj definitivno nema mnogo zdravog razuma.

Počnimo od toga da komercijalna firma ne čeka smanjenje poreza da bi iznenada počela da maksimizuje profit. Ona pokušava da izvuče maksimum upravo sada, svake sekunde. Zašto šolja kafe u kafiću pored kuće košta 200 rubalja, a ne 800? Ne zbog bezgranične ljubavi bariste prema proleterijatu. Cenu ograničavaju tri tržišne sile.

Prvenstveno, on ima konkurenta preko puta, koji će ti rado skuvati kafu za 190, kako bi tvoj novac uzeo sebi umesto njega. Takođe postoje i zamenske robe (kupovina konzumiranog praha, priprema čaja u termosu ili uzimanje energetskog pića). Na kraju, imaš pravo da pošalješ kafić dođavola i da uopšte ništa ne kupiš.

Kao što vidimo, ako prodavac može sutra da poveća cenu bez gubitka klijenata, uradiće to danas. Ako to nije uradio danas – to znači da tržište to ne dozvoljava.

Ljubitelji regulacija takođe iskreno veruju u mit da je cena robe jednaka sumi savog novca koji je ostao u džepu kupca. Da je to tako, u zemljama sa niskim porezima apsolutno sve bi koštalo nekoliko puta više za iznos poreske uštede. Ali stvarnost je upravo suprotno. U Dubaju sa niskim porezima tehnika i automobili često koštaju mnogo manje nego u regulisanoj Evropi, gde je na cenu prikačen ogroman PDV, draconške carine i naknada za ekološko recikliranje ambalaže.

Porezi su troškovi. I za tebe i za biznis. Kada se porezi smanjuju, proizvodnja i dostava robe postaju jeftiniji. I na slobodnom tržištu se trenutno nalazi proračunati neiskreno koji spušta cenu za 5–10% kako bi privukao apsolutno sve kupce u okolini. Upravo želja za profitom tera kapitaliste da se takmiče za tvoj novac i snižavaju cene, a ne da organizuju masonske kartelske zavere.

Takođe postoji jedan zanimljiv paradoks. Isto onaj čovek koji zahteva da se ne dira porez, inače će biznis odmah podići cene i sve uzeti, bukvalno u sledećoj poruci izjavljuje da je za poboljšanje blagostanja ljudi potrebno samo povećati neoporezivi minimum, uvesti olakšice i podeliti ljudima ciljane subvencije.

To jest, ako bi zvaničnici prestali da ti oduzimaju 300 dolara u porezima – pohlepne korporacije će ih trenutno uzeti kroz povećanje cena. Ali ako ti isti ti zvaničnici ostave tih 300 dolara u vidu „državne olakšice“ ili „pomoći“ – korporacije će iznenada oslepiti, zacrveneti i proći pored? Koji magični senzor u džepu običnog radnika razlikuje „dolar od smanjenja poreza“ od „dolara od socijalne milostinje“? Zašto u jednom slučaju biznis momentalno sve proguta, a u drugom pokorno ostavi novac čoveku? U tome nema nikakvog smisla.

U suštini, cela ova priča se oslanja na mračni paternalizam, kao da neko mora da opljačka čoveka koji nema izbora. Ili sopstvena država (navodno radi opšteg dobra), ili zli trgovac. Samo što je razlika fundamentalna. Država uzima tvoj novac pod pretnjom zatvora i pendleka – nemaš dugme „odjavi se“. A korporacijama novac daješ dobrovoljno. Ti glasaš svojim novcem. Ako supermarket poveća cenu heljde na tri puta – ostat će sa trulim skladištem i rupom u bilansu, jer će ljudi otići u susednu prodavnicu.

Što više novca ostane običnim ljudima, to će moć više biti u njihovim rukama. Moć da akumuliraju kapital, investiraju, podržavaju poštene proizvođače i kažnjavaju novcem samouverene monopoliste!

Voluntarista, Bitarh

Delo Lindzi Klensi: kako opravdavanje ubistva vraća žene u Srednji vek

Zamislite miran gradić Daxbury u državi Masačusets. Skupe kuće, negovani travnjaci, savršena slika američkog sna. U jednoj od takvih kuća živela je Lindsi Klansi – medicinska sestra iz porodilišta u bostonskoj klinici, uzorna majka troje dece.

Ali u januaru 2023. godine, sve je krenulo po zlu. Lindsi je poslala muža da preuzme unapred poručenu večeru iz restorana i svrati do apoteke po sirup za decu – običan kućni posao od dvadeset minuta. Čim se vrata zatvorila za mužem, brižna majka je spustila u podrum petogodišnju Koru, trogodišnjeg Dosona i osmesečnog Kalana, nakon čega je metodično ugušila svakog od njih sportskim trakovima. Zatim je površno posekla svoje zglobove i vrat, i dramatično skočila kroz prozor na drugom spratu. Deca su stradala u strašnim mukama, dok je sama Lindsi preživela – izvukavši se sa prelonom kičme i invaliditetom.

Čini se da je pred nama monstrualna tragedija, primer razornog ludila i sudski presedan. Ali tada se pojavio hor radikalnih feministkinja. Počeo je pravi sabat: stotine aktivistkinja u roze majicama ispred zgrade suda, jecanje na društvenim mrežama, kampanja pod sloganom „Verujte joj“ i uživajući milionski prikupljeni fondovi.

A kao višak na tom tortu ludila bila je njihova glavna pravna linija. Dame su sa punim ozbiljjem izjavile da je Lindsi apsolutno nevina, da ne sme biti suđena, a da je prinudno lečenje bukvalno fašizam, seksizam i patrijarhalno nasilje. Zašto? Zato što je „sve to hormoni, postporođajni psihoza, biologija je zamutila razum, žena u takvom stanju ne upravlja sobom, stoga ne snosi nikakvu odgovornost”.

Samo, hajde da zamislimo šta bi značilo ako prihvatimo takvu logiku. To bi značilo da je država dužna da odmah prizna žene pravno nesposobnim bićima. Ako ih hormoni čine nekontrolisanim berserkovima bez kontrole nad sopstvenim telom, kakav im je onda izborni listić? Koje pravo imaju da voze automobil od tone i po na prometnom autoputu? Koje pravo imaju da potpisuju ugovore o kreditu, poseduju nekretnine ili zauzimaju odgovorne pozicije? Lindsi je, inače, sama radila kao medicinska sestra i davala infuzije tuđoj deci!

Takvim argumentom radikalne feministkinje bukvalno zahtevaju povratak u doba ranog srednjeg veka, kada se žena smatrala pravnim dodatkom, kućnim ljubimcem, za čije destruktivne postupke je morao odgovarati zakonski vlasnik – otac ili muž. Da li moderne emancipovane aktivistkinje zaista sanjaju o statusu uzgajenog stoka, samo da bi izbegle odgovornost ubice deteta?

Sada je najgori deo cele ove priče: ova noćna mora se uopšte nije smela dogoditi! Verovatno ste sada pomislili da ćemo ponovo početi da pričamo o neophodnosti jačanja mehanizma inhibicije nasilja, ali to rešava samo polovinu zadatka. Ograničavanjem nivoa agresije spasavate život deteta, ali ga ne spasavate od emocionalnog pakla.

Kod najteže postporođajne depresije, majka ostaje kao spaljena pustinja. Ona fizički nije sposobna da voli bebu, dete odrasta sa oštećenom psihom zbog emocionalne deprivacije, a sama žena tiho poludi od osećaja krivice. I ovde na scenu treba da izađe pravo dugoročno rešenje – preparati za jačanje privrženosti (bondinga). Neurobiologija formiranja privrženosti zasnovana na oksitocinskim i dopaminskim petljama poznata je nauci već trideset godina, ako ne i više. U stvaranju ciljanih preparata za izazivanje privrženosti nema apsolutno nikakve magije.

Ali, kao što ste verovatno već pogodili, državni bandit pouzdano drži barijeru zatvorenom. Regulatori poput FDA su kukavice i birokrate koji panično strepe od bilo kakvih inovacija, primoravajući ljude da decenijama gutaju formule starim po pola veka. Oni zahtevaju milijarde dolara i decenije birokratskog ponižavanja samo za formalna odobrenja.

Na taj način, zbog državnih regulatora, problem ostaje nerešen, a priča Lindsi Klansi preti da će se jednog dana ponoviti.

Voluntarista, Bitarh

Od legalizacije do GULaga – jedan korak? Analiziramo glavnu grešku konzervativaca i lifhakove za njihovo ubeđivanje

Sigurno ste upoznati sa situacijom kada pokušavate da objasnite svom prijatelju sa konzervativnim stavovima zašto je dekriminalizacija normalna, ili zašto država ne bi trebalo da se meša u vašu spavaću sobu, a u odgovoru dobijete nešto poput sledećeg:

– Danas ćeš dozvoliti istopolne brakove, a sutra će početi da se venčavaju sa psima!
– Danas nećeš zatvoriti narkomana, a sutra ćemo na ulicama imati zombi-apokalipsu!

Naravno, takva argumentacija će vam delovati besmisleno, biće teško pronaći logiku u njoj. Ali nauka je konačno objasnila šta se dešava u glavi naših autoritarnih protivnika. I, što je najvažnije, dala nam je ključeve kako da radimo sa tim. Nedavno je u Personality and Social Psychology Bulletin objavljeno novo istraživanje koje sve stavlja na svoje mesto. Dakle, hajde da analiziramo kako da to iskoristimo u korist slobode.

Istraživanje je potvrdilo ono što smo i ovako pretpostavljali: konzervativci su mnogo skloniji da veruju argumentima tipa „klizava ivica“ („Slippery Slope“). To je kada mala, naizgled bezopasna radnja (pojeo si kolačić) neizbežno vodi do katastrofe (nabujao si do 300 kg i umro). Za konzervativca, svet je veoma krhka sistema. Izvučete jednu ciglu (tradiciju, zakon) i cela zgrada civilizacije će se srušiti. Ali stvar je u sledećem: istraživanje je pokazalo da je ova sklonost zasnovana na intuitivnom razmišljanju. To je „osećaj“, evolucioni mehanizam, nalik tome kako, čuvši šuštanje u žbunju, odmah možemo pomisliti da je to tigar i da je najbolje pobegati.

Najzanimljiviji deo istraživanja je eksperiment koji je pokazao kako isključiti ovaj efekat. Naučnici su naterali konzervativce da čekaju 10 sekundi pre nego što odgovore i tražili od njih da „dobro razmisle“. Nakon toga, jaz između liberalaca i konzervativaca se smanjio na minimum. Čim se uključi „sporo razmišljanje“ (analitika), strah od klizave ivice isparava.

Kako onda efikasno ubediti konzervativce? Oslanjajući se na ove podatke, dobićemo sledeću strategiju za debate sa konzervativcima (kao i sa etatistima svih vrsta):

Prvo, važno je usporiti tempo i ukloniti emocije. Potrebno je prebaciti mozak protivnika sa „sistema brze reakcije“ (intuicija) na „sistem duboke analize“. Nemojte pritiskati, već postavljajte pitanja koja zahtevaju pauzu i razmišljanje. Teško ćete nekoga ubediti rekavši da legalizacija smanjuje kriminalitet, evo statistike iz Portugalije. Bolje je pitati: „A šta misliš, ako čovek popije pivo u petak, da li će obavezno postati alkoholičar za godinu dana? Ne? A zašto bi sa travom trebalo biti drugačije? Hajde da analiziramo lanac!“.

Drugo, potrebno je popunjavati praznine u lancu. Istraživanje je pokazalo da konzervativci veruju u „klizav put“ samo ako im nisu jasni međukoraci. Uvek treba argumentovati korak po korak: A vodi ka B, B vodi ka V. Ako preskačete korake, intuicija protivnika će tamo sama nacrtati čudovišta.

Treće, koristite njihovo oružje. Libertarijanci takođe često posežu za „klizavim putem“. Na primer, „porezi su pljačka, a čak i najmanje regulisanje je direktan put ka ropstvu“. Iskoristite to!

Konzervativci se plaše haosa? Pokažite im da je proširenje ovlašćenja države upravo taj najopasniji klizav put. „Ako dozvolimo službeniku da odlučuje šta danas treba da čitamo/gledamo/dimimo, onda će sutra odlučiti gde treba da radimo i kako da se molimo. Da li zaista želiš da daš tom komšiji takvu moć?“.

Konzervativci se plaše terorizma? Pokažite im da će razvoj naučno-tehnološkog napretka u društvu u kojem prisustvuju psihopate sa slabom varijantom inhibitora nasilja neizbežno dovesti do globalne katastrofe i samouništenja celog čovečanstva, dok će pokušaj smanjenja ovih rizika kroz pojačano nadgledanje i državnu regulaciju učiniti običan život nemogućim, pretvarajući ga u beskrajnu proveru na aerodromu, ali bez garancije da nekome psihopati ipak neće uspeti da „prođe ispod radara“. Shodno tome, tehnološki razvijenom društvu ne može izbeći praksu jačanja inhibitora nasilja kod psihopata!

Voluntarist, Bitarh

Licenca na sopstvena usta: iluzije o slobodi govora u SAD je vreme sahraniti

Teško je ne primetiti da naši domaći liberali imaju jedan neizlečiv oblik kargo-kulta. Oni i dalje čvrsto veruju da se preko okeana nalazi sjajni grad na brdu, gde Prvi amandman Ustava SAD štiti svakog građanina bolje od tenkovske oklopa. Kao da u „civilizovanom svetu“ čak ni najosetljiviji predsednik ili razdrta službenik ne bi smeo da ušuti televizijskog voditelja, a sloboda emitovanja milijonskoj publici je neprikosnovena sveta vrednost. Ali izgleda da je vreme da skinu ružičaste naočare.

Pre neki dan u SAD se odigrala pokazna drama koju sigurno ne mogu ignorisati čak ni svedoci „slobodne Amerike“. Najpopularnije jutarnje emisije Džimija Kimela na nacionalnom TV kanalu ABC jednostavno je izrezalo iz prenosa celo intervju sa kandidatom za Senat Demokratske partije, Džejmsom Talarikom. Nisu se uplašili ni bojkota gledalaca, niti kaprica oglašivača. Rukovodstvo medijskog giganta je u panici izbacilo razgovor iz emitovnog rasporeda na margine Jutjuba samo zato što su zvaničnici iz Trampove administracije nedvosmisleno okrenuli regulatorni štap pod nazivom FCC (Federalna komisija za komunikacije).

Ali šta je sa Prvim amandmanom, prema kojem država nema pravo da kome god poželi da ušuti? Pratite ruke, jer je ovo klasičan trik državne prevare. Zašto bi Leviatanu bilo dovoljno da prosto zabrani reči, ako može da potčini infrastrukturu? Činovnici ne dolaze u studio vičući o uvođenju cenzure. Ne, oni samo ljubazno kažu da je radio-emisija oskudan javni resurs, da postoji sveto „pravilo jednakog vremena“ (Equal Time Rule) i doktrina služenja javnom interesu. A uz to, lokalnim TV stanicama ABC mreže upravo ističu rokovi za produženje licenci za emitovanje, i bilo bi izuzetno žao ako komisija u njihovim večernjim šalama uoči političku pristrasnost i produži proveru za par-trojku godina.

Trampov novi imenovan šef FCC-a, Brenden Kar, demonstrativno je bacio u smeće višegodišnje olakšice za zabavne vesti i otvoreno je zapretio holdingskom Disney-ju poništavanjem licenci. I šta je uradila milijardarska korporacija? Trenutno je skučila rep i započela primitivnu samocenzuru.

Ovde je pravo vreme da otvorite libertarijansku klasiku. Još 1959. godine, budući nobelovac Ronald Koos objavio je razbijajuću naučnu radu o stvaranju FCC-a. Koos je bukvalno na prste dokazao: radio-frekventni spektar se ni na koji fundamentalni način ne razlikuje od zemljišnih parcela. To je običan ograničen resurs koji bi trebalo da pripada emitentima kao puno pravo privatne svojine po principu prve upotrebe (homesteading). Svi problemi, šumovi i sporovi oko frekvencija elementarno se rešavaju kroz instituciju privatne svojine i sudove – bez ijednog ministarskog parazita.

Ali američka država je još pre veka namerno nacionalizovala radio-talase, proglasivši ih „javnim dobrom“. Zašto? Odgovor je očigledan: isključivo radi političke kontrole. Da bi nad svakim ko uzme mikrofon visio Damoklov mač služničkog milovanja, a da pritom niko ne može da se buni da se time krši neka tamo amandman.

Libertarijancima je vreme da to duboko urezuju u pamćenje: državna licenca je apsolutni oksimoron za slobodu. Šta je licenciranje po svojoj prirodi? Država prvo silom krade od vas prirodno pravo da govorite, emitujete, trgujete ili proizvodite, a zatim vam za novac i zakletvu pokornosti prodaje komadić pečatiranog papira: „U redu, dok dozvoljavamo, ali ako budeš loše postupao – oduzećemo ti“. Pravo, svedeno na status licencirane milostinje od strane zvaničnika, trenutno prestaje da bude pravo.

Zato je vreme da konačno izbacite iz sebe provincijalni kargo-kult i prestanete da se molite zvezdanom zastavom. Američki etatizam je potpuno isti onaj predatorni, stacionarni bandit, samo je naučio da skriva svoje kandže iza složenih birokratskih procedura.

Voluntarist, Bitarh

Kako je država filtrirala migrante tako da su na ulicama ostali samo psihopate

Seuta – sićušna španska enklava na marokanskoj obali. I nedavno se tamo odigrala prava drama. Na mreži se proširio intervju sa lokalnom stanovnicom koja je izašla protestovati protiv prevelikog broja ilegalaca. Opisala je zanimljivu dinamiku: kada je do momaka koji su stigli iz Maroka stiglo da španska država nema nameru da im daje legalizaciju i dokumente na tacni, ogromna većina je napustila grad i odехала. Čini se kao da je birokratija pobedila? Ne baš.

Otišli su najsvisnostiji. Oni koji su želeli da rade pošteno, nisu želeli probleme sa zakonom i tražili su normalan život. A ko je ostao? Naravno, agresivni psihopate, delinkventi i odmetnici. Njima je svejedno za legalni status, policiju i zakone. Na kraju su normalni ljudi otišli, a koncentrisani kriminal se nastanio na ulicama. Sada se Špankinje jednostavno boje da izađu iz kuće nakon zalaska sunca.

Dobio se klasičan, kristalno čist zakon negativne selekcije. Ali hajde da se vratimo malo unazad, kako bismo razumeli kako je Španija uopšte stigla do ovakvog stanja.

Vlasti Španije godinama žale na demografsku rupu, na to da nema ko da zarađuje penzije. A to znači da je hitno potrebna masovna legalizacija stotina hiljada migranata! Ali zašto se u toploj, blagoslovenoj zemlji stvorila ta rupa? Zato što je država ugušila sopstveno stanovništvo brigom i regulisanjem. Neverovatan poreski pritisak, naduven državni aparat, draconsko radno pravo (kada je zapošljavanje mladog momka rizik za ceo život, jer će ga kasnije otpustiti biti preskupo), ludate cene nekretnina zbog urbanističkih zabrana. I sve na to – hiljade apsurdnih zakona o „zločinima“ bez žrtava, koji običnog građanina pretvaraju u večitog neurotičara i potencijalnog prestupnika. Čovek živi u permanentnom stresu pod mikroskopom službenika. A kao što svaki biolog zna, životinje u zatočeništvu jednostavno ne razmnožavaju.

A sada pogledajmo šta se dešava kada država počne nespretno da se „bori“ protiv imigracije svojim uobičajenim zabranjivačkim metodama.

Ako je čovek normalan, razuman radnik, on poštuje privatnu imovinu i lične granice. Da, mogao je ilegalno preplivati more u potrazi za boljim životom. Ali ako mu se kaže da mu ovde neće dozvoliti da legalno radi, da neće imati prava i da ga za najmanji pokret čeka deportacija, šta će on uraditi? Otići će tamo gde postoje šanse, ili će se vratiti kući. Ima šta da izgubi: sopstvenu bezbednost, reputaciju, perspektivu stabilne zarade.

A kome ništa nije bitno? Potpuno odvrnutom sociopati. Baš njega ne zanimaju boravišna dozvola, ugovor o radu i policija. Policija ga nije plašila ni u domovini, neće ga uplašiti ni ovde (naročito znajući bezlegost evropskog pravosuđa). On nije nameravao da se uključi u ekonomiju. Njegov zanat su pljačka i nasilje.

Zabranjivanjem ili maksimalnim otežavanjem legalnog boravka, država podiže barijeru koja filtrira oprezne, umerene i konstruktivne. A preko nje preskaču isključivo predatori. To funkcioniše potpuno isto kao i sa zabranom oružja: kada vlasti zabrane pištolje, oni nestaju kod zakonitih građana, ali nigde ne nestaju kod bandita. Kada država zabrani drogu, ona ne uništava potražnju – ona samo prepušta tržište krvavim kartelima umesto civilizovanim apotekama. I kada država glupo „zabranjuje migraciju“ umesto da otvori put slobodnoj trgovini, privatnom zapošljavanju i strogoj zaštiti privatne imovine od narušavanja – ona garantovano dobija ulice preplavljene talasom nasilja.

Na kraju dobijamo isplačanu običnu ženu iz Seute, koja uveče ne može da stigne do prodavnice. Prvo ju je državni bandit ograbio porezima i lišio sugrađane budućnosti, a zatim je stvorio idealni rezervat za one koji ne priznaju nikakva pravila. Uostalom, ništa novo: svaka intervencija države uvek samo pogoršava situaciju. Čak i tamo gde licemerno obećava da će „uspostaviti red“!

Voluntarista, Bitarh

Iluzija zasićenog demografskog zalaska: zašto u polupraznom svetu neće biti koga da popravlja robote

Uvek kažemo da ako se reguliše svaki korak, ako se čoveka optereti milionom zabrana, licenci i kazni za bilo kakav potez, ljudi će jednostavno prestati da se rađaju. Čovek je biološko biće, a životinje u tesnim kavezima se ne razmnožavaju. Ali kao odgovor samo stiže rečenica: pa neka, i ovako ima previše ljudi, a ako ih bude manje, neće biti gužvi u saobraćaju, priroda će se očistiti, nastupiću tišina i lepota. Obično uzvraćamo ekonomijom: infrastruktura će propasti, solidarni penzioni sistem će pući, a tržišta će se smanjiti na veličinu trafike. Sve će to zaista i biti. Ali iza te fasade krije se nešto mnogo užasnije – tehnološki regres i rizik od sporog, ali neizbežnog izumiranja čovečanstva kao vrste.
 
Ljubitelji smanjenja populacije uporno vide u čoveku samo „višak usta“, „izvor ugljeničnog otiska“ i hodajući problem. Ali čovek nije samo usta, već i mozak. To je preduzetnički duh, pronalazljivost i rad. Zato hajde da objasnimo na jednostavan način zašto je san o „malom, udobnom čovečanstvu“ opasna iluzija.
 
Prvo, retki talenti. Geniji sposobni da pomeraju fundamentalnu nauku ne pojavljuju se po nalogu državnog plana. Oni se rađaju statistički retko – uslovno jedan na milion. Ako imate populaciju od 8 milijardi, imate baz od osam hiljada potencijalnih Ajnštajna, Fon Nojmana i Tjuringa. Smanjite stanovništvo na pola i iseći ćete taj baz tačno za 50%. Smanjite još više i probojnih ideja će biti nekoliko puta manje. A upravo ti pojedinci stvaraju tehnologije koje kasnije hrane i leče sve nas.
 
Drugo, zamka specijalizacije. Savremeni naučno-tehnički progres oslanja se na neverovatno duboku podelu rada. U XVIII veku erudita je mogao da se razume i u mehanici, i u botanici, i u filozofiji. Ali danas su nisko viseći plodovi nauke već ubranjeni. Da bi se ivica saznanja pomerila makar i za milimetar, potrebni su hiljade ultra-usko specijalizovanih stručnjaka. Jedna osoba ne može istovremeno da projektuje litografski skener za čipove, da sintetizuje molekul protiv retkog raka i da gradi termonuklearni reaktor. Što je društvo veće, to sebi može priuštiti više jedinstvenih, nišnih profesija. Malo društvo, čak i ako su svi sa tri visoka obrazovanja, fizički nije sposobno da održava milione složenih kompetencija istovremeno.
 
Treće, efekat razmere i dostupnost tehnologija. Razvoj novog procesora ili leka košta milijarde dolara. Na globalnom tržištu od milijardi ljudi, ovi kolosalni troškovi se razmazuju tankim slojem – na kraju dobijamo pilule od par para i pristupačne pametne telefone. Smanjite tržište – i najsloženiji projekti prestati da budu isplativi. Biznis jednostavno neće ulagati u ono što nema kome da proda. Prvo će nestati niche lekovi za retke bolesti, zatim specijalizovana oprema, a potom i cele industrije. Država će, naravno, pokušati da spase situaciju „subvencijama“, ali oduzimanje novca od ekonomije koja se smanjuje – to je put ka još bržem kolapsu.
 
Četvrto, znanje ne živi u knjigama. Crteži bez žive lanca sukcesije su samo mrtvi terabajti podataka. Složena tehnologija živi samo u rukama praktičara: kada osedeli inženjer prenosi implicitne veštine mladom doktorantu direktno pored mašine ili u laboratoriji. Ako se generacija menja previše malobrojnom, lanci se kidaju. Čovečanstvo je već više puta gubilo tehnologije – od recepta za rimski beton do sposobnosti brzog reprodukovanja raketnih motora lunarnog programa.
 
I na kraju, ne možemo jednostavno stajati u mestu. Priroda ne pravi pauze radi „udobnog života“. Bakterije mutiraju i razvijaju otpornost na antibiotike. Klima donosi iznenađenja, infrastruktura propada, a svemirske pretnje nisu nigde nestale. Da bi civilizacija samo održala trenutni nivo bezbednosti, ona mora da trči svim silama napred – da otkriva nove izvore energije, stvara nove materijale i lekove. Ako usporavamo naučno-tehnološki progres zbog nedostatka mozgova, mi ne ostajemo u mestu, već počinjemo polako da klizimo u novo mračno doba.

Voluntarista, Bitarh

Psihopatija – zombi ideja? Nije baš tako!

Nedavno je dospela u javnost članak, koji pokušava da potpuno opovrgnut koncept psihopatije i njegov naziv kao „zombie-ideja“. Autor članka, Rasmus Rosenberg Larsen, sugeriše da psihopatija zapravo ne postoji, a interesovanje naučne zajednice za ovu ideju podstaknuto je samo kulturnom popularnošću tog koncepta. Ali da li takve tvrdnje zaista imaju osnovu, ili je to samo još jedan pokušaj da se iskoristi tema poricanjem očiglednog? Hajde da sve razmotrimo redom.

Prvenstveno, autor se poziva na sopstvenu metaanalizu, u kojoj otkriva da, prema podacima istraživanja, psihopatske ličnosti na testovima empatije prolaze ništa lošije od običnih ljudi. Međutim, izuzetno je važno napomenuti da u savremenoj nauci ne tvrdi se apsolutna nesposobnost psihopata za empatiju. Često se radi samo o deficitu afektivne empatije (sposobnosti da se osećaju emocije drugih ljudi dok ih posmatraju) koji se izražava u određenoj meri, a istovremeno često o potpunoj očuvanosti kognitivne empatije (jednostavno sposobnost čitanja emocija drugih ljudi bez njihovog osećanja). Autor članka prvenstveno koristi empatiju kao monolitni konstrukt, što je u osnovi netačno.

Osim toga, takvi rezultati mogu imati prilično zanimljivo objašnjenje – psihopatija možda ne sastoji se u odsustvu same empatije, već samo u odsustvu njene automatske aktivacije. Tako je u jednom eksperimentu kod psihopata otkriven isti nivo aktivacije ogledalnih neurona (koji se povezuju sa empatijom) kao i kod običnih ljudi. Ali to se dešavalo samo kada im je postavljen zadatak da je namerno pokažu! Što se tiče spontane empatije, u tom slučaju su pokazali jasan deficit neuronske aktivnosti. Drugi eksperiment je slično dokazao sposobnost psihopata da uzmu perspektivu drugih ljudi (da razumeju njihovo stanje i misli), ali samo kada je to namerni zadatak. Istovremeno, automatsko (refleksno) uzimanje perspektive dešava se samo kod niskopsihopatskih ličnosti.

Autor takođe koristi samu psihopatiju kao monolitni konstrukt, ne pridajući posebnu pažnju njenim pojedinačnim crtama i vezama između njih. To je takođe krajnje pogrešan pristup, s obzirom na to da se u savremenim istraživanjima rezultati i zaključci često navode u okviru multifaktorskih modela psihopatije, koji su sasvim funkcionalni.

Postoje i momenti gde je autor čak i otvoreno lagao. On tvrdi da su često navedena istraživanja u korist koncepta psihopatije, na primer, članak neurobiologa Džejmsa Blera o mehanizmu inhibicije nasilja, koji normalno odvraća čoveka od nanošenja štete drugim ljudima, prisustvo moralno-psiholoških poremećaja kod psihopata, kao i neka neurofiziološka istraživanja, samo pojedinačna svedočanstva koja se zbog toga ne mogu ozbiljno uzeti u obzir. Međutim, osnovne pozicije Blera i njegovog modela inhibitora nasilja, na primer, smanjena sposobnost nasilnih i psihopatskih ličnosti da percipiraju signale nevolje (tuge, straha i drugih) od strane drugih ljudi, reprodukovane su u desetinama istraživanja! Pored toga, već postoji veoma mnogo dokaza u vezi sa vezom strukturnih poremećaja u radu mozga sa psihopatijom.

Konačno, autor je odlučio da uopšte ne pomene najjači argument u korist koncepta psihopatije, a to je njena izuzetno visoka prediktivna snaga u pitanju nasilnog kriminala, a posebno ubistava. Ona se, na primer, potvrđuje brojnim istraživanjima i metaanalizama kriminologa Mita Delisija. Pored toga, za sada ne postoji nijedno istraživanje koje bi takvu vezu opovrglo. Kako primećuje sudski psiholog Džon Maršal u jednom svom članku, psihopatija je najjači indikator nasilja, teško ju je ignorisati u pitanju predviđanja takvog ponašanja, a činjenica da „prosečan“ kriminalac koji je počinio ubistvo pokazuje umerene manifestacije psihopatije, naglašava da to nije samo redak podtip ubica, već opšta tendencija za sve slučajeve fatalnog nasilja.

Voluntarista, Bitarh