Pre neki dan su mi podbacili knjigu uz reči: „A, pa ti si nam ipak trudna, evo, pročitaj nešto zanimljivo“. Preciznije, podbacili su link ka ŽŽ, gde sam banovana, a kada sam se uzbunila, uručili su mi epub fajl. Nesigurno sam počela da klikćem, pretpostavljajući da će biti nešto o trudnoći ili vaspitanju, i, iskreno govoreći, zaista je bilo o tome, ali nimalo na način na koji sam očekivala.
Odmah ću reći, knjiga je napisana odвратnim jezikom. Na mestima je to čisti, neobrađen „neuroslop“ kroz koji mi je bilo fizički teško da se probijam. Ali morala sam, jer je novina pristupa koji je korišćen u knjizi za predstavljanje fenomena čoveka, lično za mene, bila veoma značajna. Dakle, u redu, ako je čovek biolog, ne treba očekivati da će biti i genije u elegantnom stilu pisanja.
Ako veoma ukratko, u njoj se priča sledeće. Čovek je nezavršen projekat, i to je njegova glavna karakteristika. Glavna veština čoveka, duboko ukorenjena u njegovu prirodu, jeste delegiranje. Delegirao je vatri deo digestivnih funkcija, i time se oslobodio složenog digestivnog sistema, a uštedjena energija je otišla na razvoj mozga. Veliki mozak je stvorio poteškoće kod porođaja, pa se čovek rađao nedovršen, a njegov mozak, kao i ostatak tela, počeo je da se nadograđuje već u spoljnoj sredini, i to neverovatno dugo, što znači da je vaspitanje delegirano društvu. Ne samo sadržaj, već i sama neuronska struktura mozga formira se društvenim iskustvom. Ključne funkcije mozga postale su socijalne: razumevanje namera drugih ljudi, modelovanje njihovih namera u sopstvenom mozgu. Uspravno hodanje oslobodilo je ruke za korišćenje alata, što je oslobodilo usta za mimiku i govor. Govor je omogućio čuvanje značenja u simbolima. Pisanost je iznela zajednički um izvan okvira sinhronog kontakta. Obrada informacija je delegirana računarima i veštačkoj inteligenciji. To bi trebalo da oslobodi mozak za nešto novo. Za sada možemo samo da nagađamo za šta. Mi smo nezavršen projekat.
I to je sve, naravno, veoma zanimljivo, ali svako priča šta mu je na umu, a libertarijanci o libertarijanstvu. Čovek je toliko toga delegirao, i na toliko nivoa, da ga je bukvalno nemoguće posmatrati izolovano, kako od spoljašnje sredine koju je stvorio, tako i od društva. I to zamagljuje glavne okvire koji usmeravaju libertarijanski diskurs. Ako je čovek proizvod ne toliko gena, koliko životne sredine, a pre svega društva, onda koncept samoposedovanja počinje da izgleda pomalo izmišljeno. Aksiom delovanja koji leži u osnovi praxeologije takođe počinje da izgleda pomalo izmišljeno. „Čovek deluje birajući sredstva za postizanje ciljeva“ — a zašto, dođavola? Delovanju postoji uzrok, princip kauzalnosti niko nije ukinuo. Ali ideja „cilja“, uzimajući u obzir svo to nebrojeno delegiranje, već deluje prilično neodređeno. Čovek je odličan u refleksiji, i cilj za svoje prošle postupke može savršeno da izmisli post factum, a kada ga izmisli, potpuno da se uveri u njega.
S druge strane, u svetlu svih ovih koncepata, novim bojama su zassjale ideje o duhovima kao spekulativnim kolektivnim subjektima, koju sam predložila u „Libertarijanskoj teoriji rata“. Ispostavlja se da nisu toliko ni spekulativni. U velikoj meri su ne više spekulativni nego i sam čovek. Recimo, postoji autor knjige. To je spekulativni subjekt kojeg ja modelujem u svom mozgu na osnovu teksta knjige. I ako je knjiga napisana u koautorstvu, autor knjige u mom mozgu i dalje ostaje jedinstven spekulativni subjekt, a njegova kolektivnost se uopšte nalazi van okvira. Isto važi i za likove koji su mogli upiti mnoštvo prototipova. To su kolektivni subjekti. Ali na isti način kolektivnim subjektom ispostavlja se i bilo koji čovek kojeg ja na isti način konstruišem u svom mozgu, pridajući mu, između ostalog, crte mnoštva njegovih prototipova od kojih je, po mom mišljenju, nasledio određene osobine. Putin je bukvalno Hitler, da.
Ostavljam svoja razmišljanja nedovršena. Mislim da nema potrebe objašnjavati zašto.
Nedavna objava Bitarcha o mrežama poverenja podsetila me je na moju seriju o decentralizaciji i na to da bi bilo dobro dopuniti je novom napomenom.
Ljudi neizbežno međusobno komuniciraju i žele da od toga izvuku maksimum koristi uz minimum troškova. Naravno, u praksieološkom smislu, odnosno, ne mora nužno biti reč o novčanoj dobiti ili gubitku, već pre o zadovoljstvu ili, naprotiv, nezadovoljstvu. Kod ponovljenih interakcija može se pokušati izgraditi prognoza postupaka kontragenta i, na osnovu toga, unapred odlučiti u kom pravcu sam delovati. A ako kontragent zna da će se interakcija i dalje ponavljati, to znanje će takođe uticati na njegove postupke. Kontragenti koji stalno sarađuju mogu se dogovoriti o saradnji, razdvojiti se ako im je neprijatno jedno s drugim, slati signale koji kontragentu ukazuju na granice dopuštenog, i tako dalje. Kod svakoga se neizbežno stvara određena reputacija u očima drugog.
Takođe, u ljudskim zajednicama ogroman značaj ima prenošenje informacija o reputaciji određene osobe drugoj osobi. Druga osoba nije obavezna da prihvati informacije kao istinite i može, naprotiv, smatrati da je neko namerno dezinformiše. I čak i ako se dobijene informacije ispostave kao potpuno pouzdane, ona i dalje može smatrati da joj se neko uvuče u poverenje kako bi ga kasnije prevario. Slojeva refleksije može biti koliko god želi, zato smo razvili tako složen mozak, da bismo sa užitkom tračali.
Da bi tračali, a naročito prikupljali tračeve o ljudima izvan stalnog kruga komunikacije, ljudi smišljaju razne sisteme za fiksiranje i predstavljanje reputacije. Kakav takav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga ko proučava tuđu reputaciju? On bi želeo da može dobijati informacije o ponašanju osobe u sferi koja ga zanima, pri čemu bi one bile lako dostupne, teško krivljive i teško skrivene. A ako nije reč o proučavanju jedne konkretne osobe, već o potrazi za odgovarajućom opcijom, onda je potrebno da opcija bude mnogo, idealno sve moguće, uz praktične alate za filtriranje podataka.
A kakav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga čiji će se podaci o ponašanju proučavati? Naravno, on bi preferirao da javnosti budu dostupne samo one informacije koje on želi da drži javnim, dok bi one koje nije neophodno da svi znaju, bilo dobro imati mogućnost oblikovati u vidu pouzdanih dokaza i predstaviti samo onima kojima je to potrebno. Takođe je korisno imati mogućnost pružanja ubedljivih lažnih informacija o sebi zlonamernima.
Iz ovog skupa kontradiktornih zahteva jasno je da je idealan sistem reputacije koji zadovoljava sve nemoguć. Opet, do sada smo zanemarivali troškove prikupljanja, skladištenja i predstavljanja informacija o reputaciji, a oni takođe postoje.
Tako je prilično lako zamisliti ekonomski opravdano građenje sistema reputacije u nekoj konkretnoj uskoj oblasti, ali je teško razumeti ko bi i zašto bio zainteresovan da čuva sveobuhvatne otvorene dosije o svim postupcima svih ljudi. Čak i državni organi preferiraju da prikupljaju obimne dosije samo za službeni pristup, i njihovi zaposleni sigurno nisu zainteresovani da sami završe u njima, savršeno razumevši da što je širi krug onih koji imaju obimne informacije o njima, to je više vektora za iznenadne napade.
Ko je, osim potrošača informacija o reputaciji, zainteresovan za to da se te informacije pojave u odgovarajućim sistemima? Naravno oni koji smatraju da će baš njihova reputacija u tom sistemu predstaviti njih onako kako žele da budu predstavljeni. Oni koji pretenduju na titulu vernih supružnika verovatno neće želeti da se vide u otvorenom registru top ljubavnika, iako bi im u drugom kontekstu visoka ocena u tom svojstvu laskanila. Talentovani majstor neće imati ništa protiv toga što će dospeti na listu majstora u odgovarajućoj sferi, dok bi onaj manje talentovani radije izabrao da se pojavi samo na oglasnoj tabli, bez ugrađenog sistema reputacije, ili barem da ima mogućnost da malo veštački poveća svoj rejting.
Koji opšti zaključak mogu izvući iz svih ovih razmatranja u vezi sa procesima centralizacije i decentralizacije u sistemima reputacije? Na slobodnom tržištu mi se čini verovatnijim mnoštvo lokalnih reputacionih sistema, a ne sveobuhvatni monstruozni sistemi socijalnog rejtinga. Čak i ako neki otvoreni sistem čuva podatke o velikom broju lica, to će biti prilično uske informacije. Servisi za agregaciju sveobuhvatnih otvorenih informacija o konkretnoj osobi od interesa takođe su potpuno monetizibilni, međutim, objekti takvih istraživanja verovatno neće biti zainteresovani za to da se informacije o njima iz različitih izvora lako agregiraju. Ipak, rad sa velikim podacima je danas relativno jeftin hobi, tako da će malo ko uspeti ozbiljno da zbuni istraživače tuđeg digitalnog traga.
Ali ovi brojni lokalni sistemi reputacije će, pretpostavljam, biti uglavnom centralizovani. A sistemi distribuiranog skladištenja informacija o reputaciji u elektronskom obliku teško će stekti ozbiljnu popularnost, ostajući nišnim rešenjem za male zajednice. Ovde nema ozbiljnih preduslova za skaliranje.
Pre nedelju dana sam pomenula tri događaja u kojima je država preduzela represivne mere, a ljudi su na njih reagovali na različite načine. Sva tri zapleta su u međuvremenu dobila nastavak.
Drugi ogranak Libertarianske partije Rusije takođe je priznat kao organizacija strani agent
Sada više niko nije uvređen što država primećuje njegovu partiju, a partiju konkurencije ignoriše; obe su dobile po zaslužnom. Obe partije su u odgovoru izjavile potpuno zamrzavanje svojih aktivnosti. I to je više nego logično, jer je pisanje gluposti u svakom naslovu veoma ponižavajuće, a nema nikakvog smisla trpeti to poniženje, s obzirom na to da je organizaciji stranom agentu zabranjeno da se bavi prosvetiteljskim radom i učestvuje u politici, odnosno upravo onim čime su obe LPR-ije tokom cele svoje istorije i bavile.
Tako je određen razvoj doživela i sporedna nit zapleta. Montelibero je tada podsetio na program podrške repatrijantima u Crnu Goru, a crnogorska država je, zauzvrat, podsetila da aktivno teži ka EU, harmonizuje svoju viznu politiku sa Evropskom unijom i stoga od novembra uvodi vizni režim sa RF. Finita, popularna destinacija za relokaciju se zatvara. Kakav je smisao dobijanja crnogorske vize ako će tamo zahtevi biti šengenski, zar nije bolje odmah dobiti šengen i imati bar mogućnost izbora jedne od 27 zemalja za boravak.
Popularni ukrajinski ministar odbrane nije vraćen na dužnost, ali su zato zamenili glavnog komandanta popularnijim
Ovo je, naravno, najčudniji razvoj zapleta, jer se on kreće u potpunom protivurečju sa zvaničnom retorikom. Predsednik Ukrajine je tvrdio da nema nikakvih primesa prema bivšem ministru odbrane, već da postoji jednostavno sukob između njega i glavnog komandanta. I evo, glavni komandant je uklonjen, činilo bi se da je problem rešen. Ali ne, zapravo je upravo smena ministra odbrane bila cilj svih promena. Ministar u odstupanju insistira na svojim pravima, ulica nastavlja proteste, demokratski proces, koji je po definiciji eufemizam za građanski rat, radi punim kapacitetom upravo u tom svom glavnom svojstvu; kada bi kod svih tako radilo, prigovora na demokratiju bi bilo znatno manje.
Mrežna država Baladžija Šrinivasana zaključila je partnerski ugovor sa Kazahstanom, a iz Malezije beži u tri gluhe šume
Na taj način, osnivač Mrežne države nije samo realizovao svoju pretnju o povlačenju kapitala iz toksične jurisdikcije, već je prihvaćen raširenih ruku u drugoj jurisdikciji, a to je upravo ono zbog čega je uopšte i osmišljen koncept mrežne države: mogućnost dobijanja diplomatskog priznanja od tradicionalnih teritorijalnih država.
Predmet konflikta Mrežne države sa Malezijom, ako verovati komentarima na Tviteru, sam po sebi je prilično smešan. Malezijska policija je tada bukvalno upala u njihov kampus ne bez razloga, već su tražila Jevreje ispod poda, što zaplet čini potpuno Tarantinovskim.
Zaključci i prognoze opšteg karaktera
Tradicionalne teritorijalne države sve manje brinu o sopstvenom sistemskom blagostanju i sve više služe trenutnim željama prvih lica ili nekada pokrenutim birokratskim procesima čiji je smisao odavno izgubljen. Sakralnost državnih odluka izgubljena je praktično svuda, sada se aktivno troši legitimitet. Kada legitimitet dovoljno opadne, sabotiranje državnih odluka postaće sveprisutna i sasvim obična pojava. Čini se, međutim, da će raspad sistema državnog upravljanja ostati prilično miran: tamo gde je država agresivna, pojedinci i organizacije izbegavaju silni konflikt sa njom, ali konflikt i dalje podriva snage države.
Ponudilo mi se kao zanimljivo uporediti reakcije različitih subjekata državnih napada na činjenicu napada, s obzirom na to da je u poslednje vreme bilo nekoliko primera različitih nivoa.
Libertarijanska partija Rusije proglašena je organizacijom stranim agentom
Reakcija:
Članovi LPR-a se pitaju, koja tačno od dve LPR-a.
LPR(s) je objavila zvaničnu izjavu: „mi smo patriote i osuđujemo ovu odluku“.
Oni koji nisu u LPR-u čestitaju obe LPR-a na tome što je država priznala njihovo postojanje.
Montelibero podseća na program pomoći za preseljenje u Crnu Goru.
Popularni ukrajinski ministar odbrane je smijenjen
Iznajmljivači i istomišljenici smijenjenog u vojsci objavljuju javne izjave u njegovu podršku.
Strani zvaničnici izražavaju zaprepašćenje.
Šira javnost: protestuje u podršku smijenjenom.
Mrežna država Balaji Srinivasana bila je žrtva svatinga
Reakcija:
Osnivač ljubazno pita na Tviteru, ne želi li Malezija beg kapitala iz ove toksične jurisdikcije u one koje su prijatnije za ovakve startape, poput Kazahstana.
Iznajmljivači i istomišljenici osnivača preciziraju koliko je tačno uloženo i koliko će biti povučeno ako malezijski zvaničnici ne zakunju da je to bila glupa greška i da više neće smeo tako da postupaju.
Zajedničko u sva tri reakcije
Niko ne izražava nikakve sumnje u to da država vrši otvorenu agresiju protiv interesa svojih građana.
Subjekti napada zvanično izražavaju lojalnost državi, iako osuđuju njenu odluku.
Subjekti napada pokušavaju da ubede državu da poništi svoju odluku na miran način.
Jedinstvenost reakcije u jednom od slučajeva
Samo osnivač Mrežne države komunicira sa teritorijalnom državom ravnopravno.
Zaključak
Država je efikasna u nasilju. Subjekti državnih napada radije ne daju siloviti odgovor kako ne bi provocirali eskalaciju. Ipak, oni se odlučuju za asimetričan odgovor. U slučaju LPR-a i Mrežne države to je emigracija, odnosno lišavanje države ekonomskih resursa. U slučaju smijenjenog ministra, to je delegitimacija odluke kroz pritisak javnosti. Rasporedila sam slučajeve prema rastućoj verovatnoći da će toksična odluka biti poništena. U slučaju LPR-a verovatnoća je zanemarljivo mala. Kod Fjodorova, mislim da je verovatnoća oko trideset procenata. Kod Balajija oko sedamdeset procenata. Pratiću ova poslednja dva slučaja.
Veoma malo je napisano o metodama prelaska sa društva sa državom na slobodno anarho-kapitalističko društvo. Najbolje od onoga što je stvoreno, po mom mišljenju, je Novi libertarijanski manifest Konkina. Nedostaju i umetnička dela na ovu temu, barem ona koja pokazuju sve faze prelaska, a ne samo jedan neki upečatljiv trenutak.
Međutim, postoji Meganezijski ciklus Aleksa Rozova koji stoji pomalo zasebno, u početnom delu kojeg prelazak na bezdržavno društvo osvetljen je prilično detaljno, iako, naravno, sa nešto drugačih ideoloških pozicija. O prvom delu ciklusa, „Maui i Pele koji drže svet“, koji opisuje događaje takzvane Aluminijumske revolucije, želeo bih da razgovaram.
Deo 1. Igranje za pobunjenike na početnom nivou težine
Ukratko zaplet knjige.
Hrišćanski sektaši iz Gajanе presreću muslimanske sektaše iz Jemena u vodama ostrva Kuka u Tihom okeanu i oduzmu im pet tona zlata. Zlato je trebalo potrošiti na oružje za hrišćansku sektu, ali su specijalne službe SAD stigle ranije i istresile sektu, ostali su samo komandosi sa zlatom. Oni odlučuju da nastave delo sekte direktno na licu mesta i upoznaju lokalne autoritete. To su ispostavili:
kontrabandisti kokaina iz Meksika i Haitija;
proizvođači nelicencirane elektronike i mehanike iz Novog Zelanda, i pridružila im se pametnica i lepotica iz porodice američkih baptističkih misionara, koja drži prijateljstvo sa severnokorejskim komsomolcima;
dosadan australijski filozof na jahti i njegov sin koji razvija vojne strateške igre;
stimpankeri predvođeni nekim Čehom;
potomci nemačkih kolonista sa Solomonovih ostrva;
eskadrila avio-plaćenika iz Južne Afrike;
i sasvim malo pravih polinezijskih starosedelaca.
kontrabandisti kokaina iz Meksika i Haitija;
proizvođači nelicencirane elektronike i mehanike iz Novog Zelanda, i pridružila im se pametnica i lepotica iz porodice američkih baptističkih misionara, koja drži prijateljstvo sa severnokorejskim komsomolcima;
dosadan australijski filozof na jahti i njegov sin koji razvija vojne strateške igre;
stimpankeri predvođeni nekim Čehom;
potomci nemačkih kolonista sa Solomonovih ostrva;
eskadrila avio-plaćenika iz Južne Afrike;
i sasvim malo pravih polinezijskih starosedelaca.
Zatim sva ova družina konstatuje da su oni izbačeni iz civilizovanog sveta u ovu rupu, ali da sada civilizovani svet napreduje i ovamo. Moraju mu zadati boj pre nego što i ovu rupu civilizuje na svoj način, jer više nema gde bežati. Oni momentalno privuku nekoliko hiljada Indijanaca iz Gajane i crnaca sa Haitija, oslobađaju iz zatočeništa i odmah regrutuju nekoliko hiljada severnokorejskih komsomolaca, započinju rat i lako ga dobijaju bez ikakvog problema, uništavajući usput:
avionosnu grupu SAD, plus oko jednog bataljona marince, plus dva stelt bombardera;
zajedničku internacionalnu vojnu flotilu zajedno sa polovinom Singapura;
britansku privatnu vojnu kompaniju;
brigadu francuske strane legije;
više od deset hiljada naoružanih indonezijskih gastarbajtera;
nekoliko desetina hiljada mirnih građana, pretežno etničkih Evropljana i Indijaca, plus malo Arapa;
lajner sa nekoliko stotina milijardera na brodu;
avion sa princem iz UAE.
avionosnu grupu SAD, plus oko jednog bataljona marince, plus dva stelt bombardera;
zajedničku internacionalnu vojnu flotilu zajedno sa polovinom Singapura;
britansku privatnu vojnu kompaniju;
brigadu francuske strane legije;
više od deset hiljada naoružanih indonezijskih gastarbajtera;
nekoliko desetina hiljada mirnih građana, pretežno etničkih Evropljana i Indijaca, plus malo Arapa;
lajner sa nekoliko stotina milijardera na brodu;
avion sa princem iz UAE.
Opšti gubici pobunjenika nisu navedeni, ali u najkrvavijoj od operacija, prilikom zauzimanja Nove Kaledonije od Francuske, oni su iznosili 78 ljudi. Mislim da teško grešim ako kažem da je Narodna flota Meganezije ukupno izgubila par stotina ubijenih i toliko teško ranjenih. Ah, da, svim ratom upravlja onaj razvojni programer kompjuterskih strategija bez ijednog naoružanog podanika, kojeg su svi lokalni autoriteti jednoglasno izabrali za vođu i kojem su potčinili svoje ni malo male vojne kontingente.
Zatim oni sklapaju mir sa SAD, koji je za Amerikance bio jednako povoljan kao Trampov mir sa Iranom.
I negde u sredini teksta shvate da su već eliminisali gomilu ljudi u skladu sa nekom Hartijom, međutim, zaboravili su da sastave samu Hartiju. Morali su se okupiti na asambleji, gde je australijski filozof predstavio nacrt, i tada su lokalni autoriteti zamalo počeli da se međusobno pucaju. Ali sve je, naravno, prošlo u redu, i nakon toga su ljude eliminisali u skladu sa Hartijom uz potpuno poštovanje procedure.
Postavlja se logično pitanje: ako je pobediti državu vojnim putem tako jednostavno, šta je sprečavalo da se to uradi ranije? Naravno, neću davati najočigledniji odgovor da su sve to prazne fantazije autora i da je pobediti državu u ratu jednostavno nemoguće. Slažimo se oko toga da je ključni faktor bilo istiskivanje svih antidržavnih elemenata na jednu tačku, kao rezultat čega je nastala ovakva sinergija.
Jasno je da i dalje postoji masa prigovora na unutrašnju logiku ove vojne strategije, i ovde je najlogičnije objašnjenje sledeće: ova igra je prolazila na minimalnom nivou težine. Protivnici su glupi, neorganizovani, zanemaruju obavještajni rad i planiranje. Saveznici imaju beskonačne resurse i idealno rade u timu.
Zašto je to urađeno? Očigledno, kako bi se kod svih potencijalnih učesnika pokreta probudila maksimalna zainteresovanost. Venture investitoru su potrebne privlačne brošure, a detaljan opis svih mogućih rizika će ga samo odbiti. Tim više što države ponekad zaista pokazuju tako zapanjujuću neefikasnost da hipotetička Aluminijumska revolucija zaista ima šanse za uspeh.
Deo 2. Ankapovi se pridružuju igri
A sada zamislimo da je na početku igre na terenu bila još jedna frakcija — libertarijanska. Recimo, bilo je tako.
Prema prvobitnom Rozovom zapletu, nakon pljačke zlatnog galeona, sektaši se povlače da zalizu rane na atolu Suvorova, gde se nalazi tajni tranzitni punkt Kokainskog puta. A sada se vratimo četvrt veka unazad…
U 2011. godini ruski politolog Anton Bakov izjavio je da na atolu Suvorova utemeljuje Rusko carstvo — naslednika RC, uništenog tokom prevrata 1917. godine. U trenutnoj realnosti, Bakovljev projekat je propao nakon nekoliko godina, ne izašavši nikada iz okvira internet diskusija. Sličan tok događaja bio je i u Rozovljevoj knjizi. Međutim, u zapletu koji mi konstruišemo, Bakov se pokazao uspešnijim (jer igramo na niskom nivou težine). Uspeo je da se dogovori sa vladom ostrva Kuka o stvaranju memorijalnog kompleksa na atolu Suvorova u čast otkrića atola ruskom ekspedicijom Lazareva. Do 2014. godine na atolu je otvoren memorijal, ruski kulturni centar i pravoslavna crkva. Zatim se dogodila aneksija Krima i, na insistiranje SAD, Rusija je obustavila finansiranje projekta. Čečkisti i obavještajci iz kulturnog centra su se vratili u domovinu, ostao je pop, kao i deo doseljenika.
U Bakovljevom projektu bilo je dve frakcije: konzervatori i libertarijanci. Konzervatori su želeli da kopiraju Rusko carstvo, libertarijanci da grade slobodno društvo. Nakon obustavljanja državnog finansiranja, etatisti su otišli, a libertarijanci su smatrali da im nije u interesu da se vrate u zemlju obolelu od imperijalne histerije. Naprotiv, oni su pozvali određeni broj istomišljenika iz celog sveta. Podsetimo da je Vit Edlička objavio stvaranje Libertlenda tek 2015. godine; Free State Project je tek 2016. objavio da je dostigao prag od 20.000 potpisa, nakon čega je zvanično počelo naseljavanje Slobodne države; prva zemlja za buduću Prosperu kupljena je 2017. godine; projekat Montelibero je uopšte startovao 2021. Tako je, u našoj 2014. godini, pacifički libertarijanski projekat imao prednost, zahvaljujući kojoj su najstrastveniji završili upravo na atolu Suvorova, a ne u Granitnoj državi ili na ostrvu usred Dunava ili Karibskog mora, a kamoli na komadu zemlje u Crnoj Gori.
Glavne frakcije među prvim Suvorovcima:
Rusija iz bakovskog projekta. Njihovo preseljenje je bilo delimično sponzorisano iz mutnih bakovskih kapitala, radi mase, a nakon toga su prepušteni sami sebi. Uglavnom su to IT stručnjaci, čiji je udeo među ruskim libertarijancima uvek bio nesrazmerno visok.
Amerikanci koji tako i nisu stigli do Nju Hempšira. Relativno najbogatiji, zbog čega su imali mogućnost da se relociraju u komforu. Doneli su razvijenu individualnu kulturu posedovanja oružja i kult bitkoina.
Australijski i novozelandski libertarijanci — oni su jednostavno živeli u blizini, i zato su se lako uklopili u ideološki bliski pokret. Pretežno jedriljasi.
Rusija iz bakovskog projekta. Njihovo preseljenje je bilo delimično sponzorisano iz mutnih bakovskih kapitala, radi mase, a nakon toga su prepušteni sami sebi. Uglavnom su to IT stručnjaci, čiji je udeo među ruskim libertarijancima uvek bio nesrazmerno visok.
Amerikanci koji tako i nisu stigli do Nju Hempšira. Relativno najbogatiji, zbog čega su imali mogućnost da se relociraju u komforu. Doneli su razvijenu individualnu kulturu posedovanja oružja i kult bitkoina.
Australijski i novozelandski libertarijanci — oni su jednostavno živeli u blizini, i zato su se lako uklopili u ideološki bliski pokret. Pretežno jedriljasi.
Do početka radnje knjige, libertarijanska kolonija na atolu Suvorova živi već četvrt veka, odrasla je druga generacija kolonista. Brojnost kolonije neposredno na atolu je maksimalno nekoliko stotina ljudi, jer je sam atol prilično mali. Međutim, učesnici projekta žive na svim ostrvima Kuka.
Kako su se tehnologije razvijale u svetu Meganezijskog ciklusa? Revolucija neuronskih mreža se nije dogodila, niti Starlink. Zato su biotehnologije ispostavile se razvijenijim nego u našem svetu. Zbog toga postoje organska integrisana kola, slabija od naprednih silicijumskih, ali dostupnija za decentralizovanu proizvodnju. Takođe postoje transgenne kulture svih sorti i boja. Zašto je ispalo baš tako? Odgovor je očigledan: zato što je sa početkom Ukrajinskog rata KNR iskoristila priliku i silom prisvojila Tajvan, i svetska industrija poluvodiča je propala. Tako je svetska naučna misao krenula u drugom pravcu.
Satelitska veza je slaba, a našim ankapima je potreban pouzdan širokopojasni internet, jer ovde imaju IT stručnjake, koji su uz to zatrpani bitkoinima, plus jedriljase. Zbog toga se rado upuštaju u komplikovanu mrežu vazdušnih brodova-repetitora nad celim Pacifikom. Rozov ne opisuje kako su izgledali čvorovi mreže, ali je poznato da veza nije prekinuta, uprkos tome što su Sjedinjene Države uništile fabriku za proizvodnju odgovarajuće opreme. Znači, vazdušni brod je izuzetno autonoman i ne zahteva redovne popravke i tehničko održavanje. Mislim da, s obzirom na procvat biotehnologija, ovaj vazdušni brod predstavlja nešto poput vesterfeldove meduze, samo bolju. Kolonija mikroorganizama se hrani alkoholom, razlažući ga na ugljenik i vodonik. Od ugljenika ona izgrađuje grafenske zidove aerostata. Vodonikom puni aerostat. Reakcija razlaganja je egzotermna, a proizvedene toplote je dovoljno da se napaja elektromotor i predajnik. Kada alkohol priđe kraju, meduza postepeno gubi vodonik kroz zidove, spušta se ka okeanu i počinje da jede fitoplankton, prerađujući ga u alkohol. U to vreme, po želji, meduza može biti ulovljena i izvršeno tehničko održavanje serverske opreme. Meduze su teritorijalne životinje. One razmenjuju signale i pokušavaju da se rasporede u prostoru tako da ne budu na nekomforno maloj udaljenosti, ali ni toliko daleko da izgube signal. Signale koje prima, meduza retransmituje. Ne znam da li meduza ume da se razmnožava. Najverovatnije joj je za to ipak potreban inkubator, gde se ona okuplja oko servera sa prethodno instaliranim softverom, a zatim počinje da živi svoj meduzin život, noseći server na leđima.
Izvinite zbog ovako dugog tehničkog odstupanja, fantastičari uvek greše time, tako je zakon žanra.
Kratko rečeno, na početku radnje knjige imamo prilično veliku agorističku zajednicu koja se bavi IT-om, logistikom i decentralizovanim finansijama. Zajednica je udarila u granice razvoja jer nema mogućnosti širenja tamo gde su državne regulacije jake. Iz nje povremeno otpadaju grupe koje se nastanjuju na određenim ostrvima, ali zadržavaju vezu sa zajednicom, pre svega zahvaljujući bitkoin standardu i tokenomiki ala Montelibero. Međutim, to je prilično sporo širenje. Sa kokainskim donovima libertarijanci nemaju šta da dele, ali postoje određeni ekonomski kontakti. Donovi dobijaju vezu i pomoć sa prometom. Libertarijanci s vremena na vreme naručuju od donova usluge prinude (enforcement).
I tada, kao Roberta u Ruanapur, na njih padaju sektaši-socijalisti iz LiRe, sa pet tona zlata i planovima da započnu rat.
U daljem tekstu pretpostavljam da su svi već pogledali film i formirali neko svoje mišljenje, a ako nisu, nije toliko važno da li ćete ga pogledati pre ili posle čitanja ovog teksta.
U recenzijama film često nazivaju agitacijom, pamfletom ili političkim manifestom. To nije tačno. Pred nama je film-instrukcija. On ne kritikuje postojeće stanje stvari. On daje uputstvo kako postupiti i šta je za to potrebno. Evo narativa koji treba prenositi: ako si vidilant; ako si u vestima video prilog o vidilantu; ako si voditelj koji govori o vidilantu; ako si svedok kojeg policija ispituje o vidilantu. Ne daje se nikakav širok spektar mišljenja — samo jasni, ispravni odgovori, gledalac ne sme biti zbunjen, potrebna mu je jasna instrukcija. Ključna poruka je: gledaj, pokazujem ti kako se to radi. Potom ćeš i sam raditi. To je jedina teza koja se u filmu ponavlja nekoliko puta, uključujući i sam kraj.
Uspešnom vidilantu je potrebno: imati borbene veštine, stabilan izvor prihoda, sposobnost da artikuliše svoj stav, preciznost i pažnju prema detaljima, pokazivati poslovnu poštenost, ne ostavljati režimu taoce u vidu članova porodice, zadovoljavajući se površnim vezama; običnim izvršiocima na strani protivnika uvek nuditi povlačenje i pucati samo u slučaju odbijanja. Od ostalih se traži: da izraze jasan društveni zahtev, tipa, super je što postoje takvi ljudi, oni su nam veoma potrebni i u našoj zemlji. Novinari treba: da bombarduju javnost i establišment pitanjem, kao što je, da li naš sistem treba da štiti žrtve nasilja ili kriminalce? A ako se loše nosi sa kriminalcima, zašto ometać one koji se nose bolje? Ili ste za to da bude više kriminala? Svedoci treba: pokazujući spremnost na saradnju, da sabotiraju policijske akcije za hvatanje vidilanta.
Posebno je prikazan važan mehanizam povratne informacije, neophodan vidilantu kako bi ostao u okvirima društvenog zahteva, a ne da ga zamenjuje lišnim predstavama o moralu. Glavni junak uvek pita žrtvu da li je zadovoljna već sprovedenim procedurama vraćanja pravde. I tek kada žrtva izjavi da nije zadovoljna, ona daje vidilantu sankciju za delovanje. Međutim, vidilant može, naravno, tražiti i direktno opaženu nepravdu kako bi je odmah ispravio. Za to mu je samo potrebno da se po gradu ne kreće betmobilom, već da ponekad koristi javni prevoz, hoda pešice, svraća u barove i tako dalje. Ukratko, da ne bude odvojen od života.
Ovde završavam sa opštim zaključcima i prelazim na razne simpatične detalje.
Radnja filma se odvija u nekoj prosečnoj Evropi, međutim po slici je očigledno da je to Hrvatska. Jasno je zašto je baš tako. Prvo, Hrvatska je praktično lišena onih nedostataka protiv kojih se bori glavni junak: to je gotovo monoetnično i prilično rasističko društvo, bez utisnute bolne poslušnosti građana. Ukratko, Uve Bol koristi sveto pravo sovjetskog građanina da viče na Crvenom trgu kako je Regan idiot. Drugo, ciljna publika filma uopšte nisu Amerikanci, a za njih su sve evropske zemlje otprilike iste. Treće, oni koji su malo upoznati sa regionalnim specifičnostima mogu se dodatno našmejati na račun toga.
Tako, na primer, upravo u svetlu hrvatskih specifičnosti dodatni smisao dobija epizoda u kući za prostituciju. Devojka ne zna zašto se po zidovima pojavljuje buđ, što znači da joj je ovo prva zima na Jadranu. Očigledno je da u njenoj rodnoj Ukrajini taj problem ne postoji. A za nas je to jasan signal: autor pokazuje da nisu svi migranti podjednako štetni, postoje korisni, vredni, spremni na prihvatanje lokalnih kulturnih vrednosti, njima treba delikatno pojasniti lokalne specifičnosti i pošteno platiti za pošten rad.
Sigurno postoje i drugi zanimljivi momenti, ali ostaviću vam da ih otkrijete sami. Glavno što sam želeo da kažem, rečeno je na samom početku. Pred vama je instrukcija. Zabeležite i primenjujte kreativno.
U komentarima na objavu Bitara i Voluntariste rasplamsala se diskusija o ugovorima i njihovoj obaveznosti. Iznosila su se mišljenja kako je ugovor svetinja, ali i ona da ugovor sam po sebi ne vredi papiru na kojem je napisan, već je važna samo dobra volja ugovornih strana. Sve je to bilo praćeno pitanjima o tome kako se uopšte predviđa izgradnja ancap-a ako se tamo ugovori neće poštovati. Pokušaću da definišem svoj pristup ovom problemu.
Ancap je slobodno tržište plus decentralizacija prava. To jest, s jedne strane, on podrazumeva razvijene odnose razmene — darivanje i prisila nisu potpuno isključeni, ali definitivno ne dominiraju. A s druge strane, ne postoji garancija spuštena odozgo da će razmena biti poštena. Posebno u situacijama odloženog razmene, kada jedna strana transakcije pruža stvarnu vrednost već sada, a druga obećava neku pretpostavljenu vrednost kasnije.
Pod ugovorom ću u okviru ovog teksta podrazumevati pratnju transakcije razmene određenim neočiglednim uslovima. Upravo njih je potrebno fiksirati u eksplicitnom obliku, jer bi se u suprotnom sigurno ispostavilo da su strane različito razumele jedna drugu. Nema posebnog smisla sastavljati detaljan tekst koji opisuje transakciju kupovine povrća na pijaci. Tamo se često ne pita ni za cenu: osoba jednostavno skupi robu, pokaže prodavcu, on navede neki iznos u granicama razuma, osoba plati i ode: sve funkcioniše na osnovu podrazumevanih pravila — toliko da čovek može čak i ne znati jezik, već samo pokazivati cifre na kalkulatoru.
Druga stvar je ako se pretpostavlja da transakcija treba da se desi samo u slučaju da obe strane pristanu na neku odloženu interakciju. Na primer, postoji ugovor o zaposlenju. Jedna strana obećava produktivan rad, druga obećava platu. Ali pored toga javlja se želja da se potvrdi o čemu su strane saglasne: koja strana obezbeđuje prostor, alat i materijale; koji rad se smatra produktivnim i, shodno tome, plaćenim, a koji rad je, naprotiv, sabotaža i podložan kazni; u kojoj meri radnik snosi odgovornost za štetu poslodavcu, a u kojoj meri poslodavac za štetu radniku, i tako dalje. Fiksiranje ovog saglasja u eksplicitnoj formi omogućava, prvo, da strane same ne zaborave nakon nekog vremena o čemu je postignut dogovor, a drugo, da se pozovu na taj sporazum u slučaju da bilo koja strana odluči da privuče neka treća lica kako bi osigurala svoje interese.
Trebao bi mi izvršni radnik za izgradnju palate…
Ovde postoji očigledan problem. Dugotrajni odnosi neizbežno su praćeni promenama, ponekad veoma radikalnim. Ove promene može biti nemoguće predvideti unapred, ili je njihova mogućnost na početku delovala previše nebitno da bi se uopšte opisivala. Zaposliš radnika — a posle nekog vremena otkriješ da je on već biznis partner ili čak supružnik. Ili, naprotiv, da je to konkurent koji je osigurao start svog biznisa koristeći tvoju bazu klijenata. Ili manje radikalno: zaposliš osobu za čišćenje, a ona se ispostavi da odlično kuva. Ili toliko pedantno čisti prostor da usput „očisti“ i neke vrednosti koje su u njemu čuvane.
Ali zapošljavanje je samo polovina problema. Na kraju krajeva, ako su se odnosi primetno promenili, ali obe strane imaju interes da ih nastave, novi odnosi se mogu utvrditi izmenama u ugovoru. A ako je jedna od strana zainteresovana za raskid odnosa, ona može jednostavno dati otkaz ili, shodno tome, izbaciti radnika napolje. Pri tome strane mogu imati nerešene potraživanja, ali ako se raskid odnosa ne odlaže, obim tih potraživanja će biti mali, pa će biti lakše oprostiti ih nego insistirati na konačnoj računici.
Gore je ako je reč o investicijama. Tamo je jednostran raskid odnosa upravo ono čega investitor od samog početka želi da izbegne, dok je primalac investicije upravo u takvom scenariju od početka zainteresovan: samo mi daj svoje novce i otiđi zauvek. Da bi, uprkos tako snažnoj asimetriji u stimulansima, investicije uopšte postojale kao primetan fenomen, potreban je sistemski faktor prisile primalaca investicija da teže ispunjenju prvobitnih sporazuma, a ne da postave investitora pred činjenično stanje: novac je potrošen, povrata nema, možda će nešto biti vraćeno jednog dana, inšallah. Istovremeno, kada ovaj faktor deluje previše strogo, onda preduzetnik snosi dodatne rizike: uspeh biznisa nikada nije garantovan, čak i ako je preduzetnik radio sve u skladu sa početnim biznis planom za koji su investicije dobijene. On zaista može završiti u situaciji gde su investicije potrošene, uspeh nije postignut, nema šta da vrati, a tu još i pomenuti faktor prisile započinje svoje nasilne akcije naplate duga. Što je prisila jeftinija za investitora, to će on rado investirati u sumnjive projekte, i to će uslovi pod kojima pruža investicije biti stroži.
Investicioni klima se upravo formira od osećaja takvih nijansi: kolika je verovatnoća iznenadnog mešanja trećih lica i prirodnih sila u bilateralne odnose fiksirane ugovorom; koliko su preduzetnici savesni u poštovanju dogovorenih planova, ili su pre skloni da sakupljaju novac za jedno, a troše ga na drugo; ali i obrnuto, kolika je verovatnoća da cilj pružanja investicija nije stvaranje i razvoj biznisa, već zaduživanje preduzetnika i pretvaranje njegov u kmet.
Drugim rečima, obe krajnosti štete ekonomskom prosperitetu u društvu. Loša je uslovno leva krajnost, kada radnika nije moguće motivisati i svaki malo-malo složen projekat jednostavno nije ostvariv, jer su se svi razišli svojim poslovima i sa posla nose svaki ekser. A ako si dovoljno glup da pozajmiš novac, bolje je da se odmah oprostiš od svog novca, biće potrošen na razne dobre stvari, ali tebi od toga po samom dizajnu društva nije predviđena nikakva korist. Ali loša je i uslovno desna krajnost, kada radnik ima izbor između nekoliko vrsta robničkih ugovora i gladi, a ako neko ima želju da radi za sebe pomoću pozajmljenih sredstava, redotravljanja će ga postaviti u podjednako teške uslove kao i plaćenog radnika, samo uz dodatnu svakodnevnu perspektivu upadanja u dugovničko ropstvo. Ako neko počne da se bavi biznisom sopstvenim, pošteno ušteđenim sredstvima, onaj ko ima resurse za prisiljavanje svojih radnika i dužnika na red, oseća nepreborav kamen iskušenje da koristi te resurse kako bi stavljao smetnje nezavisnom konkurentu, čak i ako će se to smatrati protivpravnim postupkom.
Ifriti ili džinovi? Marks ili Pinoče?
U primeni na temu ugovora, to znači da su, s jedne strane, ugovori, kao svedočanstva o postojanju složenih i strukturiranih deklaracija strana, u društvu sa razvijenim tržištem potpuno neophodni i, uopšte govoreći, treba da uživaju poštovanje. Ali, s druge strane, težnja da se za svaku cenu ispoštuje svaki ugovor do poslednjeg slova, kao i težnja da se u ugovore upišu svi zamislivi uslovi interakcije strana sa nepojmljivom preciznošću — kontraproduktivna je i dovodi do gubitka tog istog poštovanja prema ugovorima, budući da oni počinju da se doživljavaju više kao instrument nasilja one strane koja je sastavila ugovor nad onom kojoj je predat gotov tekst na potpis.
Najvažnije u ugovornim odnosima je pretpostavka savesnosti učesnika. I same strane ugovora i javno mnjenje moraju biti uvereni da je ugovor, prvo, privilegija ravnopravnih (dokument koji opisuje neravnopravne odnose zove se „statut“), drugo, proizilazi iz težnje strana ka sopstvenoj koristi, a treće, dobar ugovor je koristan za obe strane. Upravo ta pretpostavka savesnosti primorava jednu stranu da ozbiljno i dobronamerno razmotri izjavu druge strane da prethodni uslovi ugovora više nisu za nju korisni, i stoga je poželjno da se oni revidiraju, a ako to nije moguće, da se ugovor pažljivo raskine.
Ali savesnost nije svojstvena svima i ne u svim uslovima. Da bi se pretpostavka savesnosti opravdala, a ne podsticala ponovnim zaključivanjem ugovora sa prevarantima, potrebno je razumeti da na tu samu savesnost deluju snažni stimulansi. Ostaje razumeti koji bi to mogli biti stimulansi u svetu sa razvijenim tržištem i odsustvom centralizovane prisile.
Istorijski, takvi stimulansi su obezbeđivani gotovo isključivo putem pripadnosti ugovornog partnera određenoj zajednici koja snosi deo odgovornosti za svog člana, a zbog toga je primorana da samostalno osigura njegovu savesnost u odnosima sa spoljnim svetom. Ako su trgovci iz tog i tog polisa varali pri trgovini, sledeći trgovci iz tog polisa mogu biti opljačkani ili im može biti zabranjen ulazak u luku. A ako se opljačkaju trgovci iz tog i tog polisa bez razloga, nakon toga umesto trgovaca može doploviti i kaznena ekspedicija. Ili neće doploviti niko, jer je vaš polis stekao loš glas među trgovcima. Ako zaposlite kamenoresca iz gildije slobodnih kamenoresaca, on će raditi tako da ne bude sramota njegovu korporaciju. Ako zaposleni Švajcarci pobegnu sa bojnog polja, koga će zanimati zapošljavanje Švajcaraca?
Međutim, oslanjanje isključivo na takve osiguravajuće grupe nosi i određene troškove. U neki trenutak, na primer, može se ispostaviti da imate pravo da zaposlite samo člana sindikata, inače su i vama i vašem radniku zagarantovani problemi. I tada pripadnost profesionalnoj zajednici više nije znak kvaliteta, već jednostavno nametnuta neizbežnost. Povezivanje čoveka za korporaciju oduzima tržištu fleksibilnost, primorava ga da propusti povoljne prilike, usporava progres i, na kraju, šteti opštem prosperitetu, a da ne govorimo o tome što provocira konflikte ni iz čega — odnosno tada kada se određene strane mešaju u tuđe stvari, tvrdeći da u tom poslu imaju i svoj interes.
Ali ako osoba ne pripada grupi koja snosi odgovornost za nju, kako onda garantovati njenu savesnost putem čisto tržišnih stimulansa? U mnogim slučajevima može pomoći osiguranje. U transakciju se uključuje treća strana koja prima premiju i zauzvrat se obavezuje da garantuje nadoknadu štete od nepredviđenih okolnosti koje su nastale uprkos savesnom izvršenju ugovornih obaveza od strane ugovarača. Ova strana je zainteresovana da ne plati ništa u slučaju osiguranja, i stoga će pokušati da dokaže nesavesnost jedne ili druge strane. To znači da strane postaju zainteresovane da sastave ugovor i vode poslove maksimalno transparentno, kako ne bi ostale odgovorne kada dođe do perspektive isplate osiguranja.
Da li će nam takva šema pomoći? Nažalost, samo delimično. Ona nimalo ne štiti od svesne prevare ako je korist od nje veća od iznosa premije osiguranja. Prevarant je otišao sa novcem, a osiguravajuća kuća rašire ruke i kaže da je očigledno reč o nesavesnosti ugovornog partnera, od čega ona nije osigurala niti namerava da osigurava, jer ako danas plaćate gubitak od postupaka prevaranta, sutra će polovina svih transakcija postati prevara.
Za obezbeđivanje garancija pri trgovini i zapošljavanju dobro pomažu mehanizmi escrow računa i različite šeme založivanja. U slučaju escrow-a, učesnici transakcije gube mogućnost da dobiju uplatu dok trećoj strani ne dokažu činjenicu izvršenja ugovornih obaveza. U slučaju zaloga, gubitak jednog učesnika transakcije usled postupaka drugog nadoknađuje se iz vrednosti zaloga. Ali to nimalo ne pomaže u zaštiti investitora, jer pri investiranju u stvaranje biznisa od nule upravo on ulaže novac, dok preduzetnik samo daje obećanje da će taj novac usmeriti na stvaranje posla koji treba da donese profit.
Da li je ova ranjivost toliko kritična? Treba pogledati kontekst. Tržište razvija naviku ka tipizovanim radnjama jer one štede transakcione troškove. Na razvijenom tržištu konkurencija dovodi do smanjenja osiguravajućih provizija, pa osiguranje rizika ne postaje posebno skupo, i to se radi praktično svuda. Svet tipizovanih tržišnih interakcija pretvara se u udoban park sa popločanim stazama, detaljnom infografikom i ogradama na svim opasnim mestima. Simpatično, udobno, lepo i bez ikakvog drajva. Drugim rečima, smanjuje se maržalnost biznisa. Dobar plen može se ostvariti samo pri otvaranju novog tržišta. I samo tu ulazimo u prostor nezaštićenih investicija.
Venturirano investiranje, na samu biznis ideju — to je svestan rizik radi šanse za veliki dobitak. Da, ova sfera će privlačiti čudne ljude: projektante, info-prevarante, obične kriminalce. Ali i sa strane investitora u ovu sferu će ulaziti oni koji su spremni da sarađuju sa takvom publikom, da među ludačkim projektima prepoznaju one čije ludilo izgleda plemenito, da pojačaju manijake-izumitelje sposobnim menadžerima i tehničkim stručnjacima — ukratko, tržište će nagraditi one koji se puštaju na more ne u koritu, već barem u karaveli. A potom će o njima pisati legende, i neko će takođe zaraditi na širenju tih legendi.
U prošlom postu na ovu temu pričala sam o tome kako sam postavila sopstveni personalni nostr-relej. Koristila sam strfry, koji je veoma popularan za velike releje jer je stabilan i efikasan. Međutim, želela sam i jednostavnije podešavanje, kako ne bih morala svaki put da „čarobnim štapićem“ radim preko konzolnih komandi. Pokušaj da dodam veb-kontrolni panel preko postojećeg releja nije uspeo. Relej Khatru, koji je predložio Grok, ispostavio se kao projekat koji je napušten početkom 2026. godine. Ali njegov programer — @fiatjaf, autor samog nostra, a on projekte ne napušta tek tako. Tada sam počela da istražujem šta on sada razvija kao zamenu i naletela sam na Pyramid. To je specijalizovani relej za održavanje zajednica, što znači da on, naravno, može i osnovne funkcije releja, ali uz to pomaže u upravljanju privatnim i klupskim stvarima.
Nakon malo muke, obrisala sam strfry i instalirala pyramid. Voilà — imam engine za razvoj onlajn zajednice, a nakon pola dana pojavio se i prvi pozvani klijent novog releja. Sa njim smo diskutovali o procesu na nostru u komentarima mog prethodnog posta, i tagovala sam kreatora softvera. Fiatjaf je lajkovao taj komentar, a zatim mi je pisao na Telegramu, čestitao mi na instalaciji piramide i počeo da traži feedback, kako o releju, tako i o nostru uopšte. Već smo imali istoriju prepiske, još iz vremena kada je kreirao popularan kustodijalni lightning novčanik u formatu telegram bota, a ja sam ga aktivno reklamirala (projekat je ugašen, i upravo je nostr došao kao njegova zamena).
Uglavnom, dala sam sav feedback na koji sam bila sposobna, s obzirom na moje skromno iskustvo i kompetencije:
Tražila sam praktičniji format za dodavanje novog korisnika na relej: korisnik klikne da ostavi zahtev, ja kliknem da odobrim ili odbijem zahtev, ukratko, način na koji smo navikli iz Telegrama. Dobila sam obećanje da će to uskoro biti urađeno.
Tražila sam servis za monitoring dostupnosti releja iz različitih delova mreže, predloživši varijantu implementacije koja ne zahteva iznajmljivanje servera širom sveta. Fiatjaf je rekao da je ta varijanta sumnjiva, ali da će umesto toga pokušati da poveže jedan eksterni servis.
Tražila sam servis za lokalno generisanje ključeva, kako bi novi korisnici mogli biti sigurni da nostr-klijent neće imati pristup njihovom privatnom ključu. Odgovorio je da je već napravio ceo set takvih alata — i za oflajn generisanje ključeva, i za oflajn potpisivanje događaja, tako da zagovornici sigurnosti mogu mirno spavati.
Tu je moja mašta za sada presušila, ali sasvim je moguće da čitaoci imaju ili će uskoro imati svoje genijalne ideje.
Uglavnom, onima koji žele da testiraju specijalizovani relej za održavanje zajednica, dobrodošli. Ostavite zahteve u komentarima, slaću link sa pozivnicom u privatne poruke — za sada važi ovaj, ne baš najpraktičniji mehanizam povezivanja.
https://relay.ancapchan.info — moj relej, gde možete posmatrati kako raste stablo učesnika zajednice i kako se pojavljuju njihove objave
Nadam se da vam neće biti potreban poseban vodič o tome kako da napravite nalog na nostru. Pošto je to veoma decentralizovan ekosistem, već postoji mnoštvo načina za ulazak u njega, kao i načina korišćenja. Uostalom, preporučiću vam da odmah počnete preko klijenta Nostria. Tamo takođe poznajem programera, to je Sondre Bjellos, učesnik projekata Liberstad i Montelibero, živi tri kilometra od mene (kada ne ode u svoju Norvešku, naravno) i veoma aktivno razvija svoj klijent .
Juče sam se razbudila i poželela svoj lični relej za Nostr. Moje veštine u sistemskom administriranju su skoro nula, čak mi je i sajt ancapchan.info nekada napravljen i podešen bez mog učešća. Ali od tada su se pojavili LLM-ovi, bilo bi greh ne iskoristiti ih. Tako sam doprla do Groka, i nakon nekoliko sati mučenja, relej relay.ancapchan.info je podignut. Ovde su se u potpunosti pokazale specifičnosti decentralizacije protokola. Recimo, slanje testne poruke samo preko mog releja bilo je praktično preko klijenta Snort, sinhronizaciju releja je zgodno raditi preko Amethysta na Androidu, slanje proizvoljnog događaja u obliku sirovog json-a ume Nostria, i tako dalje.
Zadatak ličnog releja je da čuva kompletnu arhivu mojih publikacija, privatnih poruka i svega ostalog, kao i sadržaj onih koje pratim. Ovo je solidan korak ka lokalnoj autonomiji, iako je i dalje daleko od ideala koji sam opisala u trećim „Bilješkama o decentralizaciji“. Još uvek moram da se pozabavim bekapovanjem i upravljanjem sadržajem, a možda će stvar doći i do toga da ovaj relej stavim na raspolaganje lokalnoj zajednici. I ako se ispostavi da je tražen u zajednici, to će biti, ponovnim ponavljanjem, korak ka centralizaciji: neko se muči sa sopstvenim serverom, a neko koristi zajedničke, zašto da ne.
Ovim tempom ću sebi još normalno povezati novčanik sa Nostrom (trenutno radi praktično samo za primanje), podesiti Lightning čvor, ili čak početi nešto da vibekodiram…
Čitaoci takođe raduju svojim primerima korišćenja neuronskih mreža. Tako je jedan od njih otvorio resurs gde besplatno postavlja knjige koje su ozvučile neuronske mreže, uključujući one o libertarijanizmu/AEP. Naravno, određeni deo „krinža“ u ozvučavanju neuronskim mrežama i dalje postoji, ali je to toliko jeftinije da je greh ne koristiti. Onima kojima je lakše da slušaju nego da čitaju, dobrodošli: sajt, telegram bot. Uzgred, tamo već leži i ozvučavanje moje dve knjige (direktne linkove za preuzimanje sam već prebacila na svoje stranice knjiga: Ankap, Rat).
Internet je počeo tako što su ljudi počeli da objavljuju podatke u elektronskom obliku: to jest, ne samo da ih čuvaju kod sebe, već i da omogućavaju pristup njima putem udaljenog povezivanja. Da bi se to obezbedilo, potreban je minimalni skup komponenti: 1) uređaj za skladištenje podataka; 2) kanal komunikacije na koji je povezan uređaj za skladištenje podataka; 3) protokol za omogućavanje udaljenog pristupa tim podacima. Različitih tipova uređaja, kanala i protokola može biti veoma mnogo, sve dok mogu nekako da se povežu. Izgleda prilično perspektivno u pogledu obezbeđivanja decentralizovane razmene podataka, zar ne? Naravno. Ali i za produbljivanje centralizacije ovde postoji nepregledno polje.
Jednotipne uređaje je jeftinije proizvoditi. Jednotipne kanale komunikacije je jeftinije održavati. Korišćenje jedinstvenog protokola je uopšte neprocenjivo korisna stvar. Ali najvažnije je — uključuje se funkcionalna podela između različitih komponenti sistema, kada se ispostavi, na primer, da je podatke jeftinije čuvati na velikom stacionarnom serveru sa stabilnim i brzim kanalom komunikacije, a pristup njima je jednostavniji sa jeftinim personalnim klijentima. I to je to, počinje platformska ekonomija u kojoj se oni kojima je potrebno čuvati i konzumirati podatke nalaze u potpunoj zavisnosti od pravila koja postavlja platforma za skladištenje i objavljivanje.
Naravno, takvo stanje stvari je kroz celu istoriju strašno iritiralo i proizvođače i potrošače podataka, koji bi radije zadržali kontrolu kod sebe, samo što je pitanje kako doći do te kontrole bez prevelikog novca, tako da sve radi brzo i da ne zahteva od svakog korisnika ogromne veštine. Borba za korisnika, praćena uključivanjem države kao regulatora konflikata i sopstvenim inicijativama države za obezbeđivanje interesa političara — sve je to dobro dokumentovano i generalno poznato. Borba za digitalnu autonomiju je takođe prilično dokumentovana i dovoljno poznata. Moglo bi se napraviti pregled dinamičke ravnoteže između procesa centralizacije i decentralizacije u trenutku pisanja ovog teksta, ali ja želim da pristupim sa druge strane. A konkretno: kako ja lično vidim idealan rad interneta za sebe pri trenutnom nivou tehnologije?
Trenutni presek nivoa tehnologije
Skladištenje podataka. Bez ulaganja u kupovinu specijalizovanih uređaja, prosečan korisnik lako obezbeđuje kapacitete od redi stotina gigabajta na telefonu i redi terabajta na glomaznijim personalnim uređajima.
Kanali komunikacije. Više ili manje stacionarni korisnik relativno lako može priuštiti celodnevni neograničen kanal sa brzinama od nekoliko do desetina megabajta u sekundi. Korisnik koji aktivno putuje, bez dodatnih ulaganja, može s vremena na vreme biti oflajn, imati limite saobraćaja i skromniji kapacitet kanala.
Oblaci. Za cenu koja je uporediva sa troškovima personalnog pristupa internetu, korisnik može iznajmiti oblak kapacitete za skladištenje i obradu podataka, koji malo premašuju snagu njegovih personalnih uređaja.
Novac. Zahvaljujući kriptovalutama, korisnik tehnički može putem mreže plaćati bilo koje servise direktno njihovim dobavljačima proizvoljno malim delovima sa proizvoljno visokom učestalošću.
Sada ću malo sanjati
Mesečno proizvedem svega nekoliko gigabajta podataka, uglavnom loših fotografija. Sa lošim video snimcima, recimo, to bi bilo desetine gigabajta (najveću subjektivnu vrednost za mene, naravno, predstavljaju tekstovi, to su uopšte jadne stotine kilobajta, a sa svim ćaskanjem u četovima, recimo, nekoliko megabajta). Želeo bih da imam bezuslovan pristup svemu tom sadržaju sa bilo kog svog uređaja, kao i mogućnost deljenja pristupa pojedinačnim jedinicama sadržaja kako za ograničen, tako i za neograničen krug lica. Za to mi je potrebno da moji tekstovi budu potpuno sinhronizovani između nekoliko mojih personalnih uređaja i oblaka skladišta, a da fotografije i video snimci postepeno slegnu u jeftinija i kapacitetnija skladišta, nenametljivo napuštajući, recimo, telefon — ali uz mogućnost da se bilo koji arhivski podaci lako vrate u lokalni pristup.
Pored toga, konzumiram tuđi sadržaj. Tu se radi o stotinama gigabajta mesečno. Potrebna mi je mogućnost da selektivno čuvam bilo koje podatke u lična skladišta. Veoma poželjno — uz čuvanje metapodataka o tome gde i kada sam taj sadržaj nabavio. Takođe bi bilo dobro da se lokalno sačuvani sadržaj ubacuje prilikom ponovnog surfovanja istim mrežnim resursom, kako ne bih morao ponovo da preuzimam — a ako se sadržaj na mreži ažurirao, da imam mogućnost da zamenim svoju verziju novijom ili da sačuvam arhivsku varijantu kod sebe.
Takođe mi je važna zgodna mogućnost da direktno doniram za tuđi sadržaj i primam donacije za svoj. Za to je potrebna mogućnost vezivanja metapodataka o platnim detaljima za proizvoljan objekat.
Dakle, zapravo mi je potreban operativni sistem za rad na mreži koji bi povezivao lokalno smeštene materijale sa mrežnim adresama preko kojih bi oni trebali biti dostupni, obezbeđivao fleksibilnu sinhronizaciju podataka između skladišta, omogućavao podešavanje prava pristupa, sadržao sredstva za pregled i uređivanje podataka, kao i alat za upravljanje novcem. Naravno, sve to mora biti dovoljno pouzdano zaštićeno od neovlašćenog pristupa.
Ispada da je, kako bi mi se obezbedio maksimalno decentralizovan rad na mreži, potrebno prilično kompleksno centralizovano rešenje. Ono, naravno, može se sastojati od modula različitih dobavljača, međutim, ti moduli moraju usklađeno raditi zajedno, stoga se centralizacija ovde direktno nameće.
A šta imamo danas?
Postoje pojedinačni servisi za organizaciju lokalnog skladištenja podataka i za organizaciju oblaka skladištenja. Postoje servisi za sinhronizaciju lokalnih foldera sa oblacima. Postoje alati za određene mrežne aktivnosti: objavljivanje fotografija, videa, tekstova, traka, razmenu poruka, novca, planova, lista zadataka i mnoštva drugih tipova podataka. Postoji mogućnost iznajmljivanja servera i održavanja sajtova na njima. Postoji mogućnost iznajmljivanja domenskog imena. Ukratko, postoji ogromna, cvetuća raznolikost alata za rad na mreži, čiji je razvoj prilično decentralizovan. I sve to mi ne daje mogućnost potpune kontrole nad mojim podacima.
