Kako je država pretvorila prava u privilegije

Nekada je čovek jednostavno seo u kočije, a kasnije – za volan automobila i krenuo. Ne zato što je država „dozvolila“, već zato što je put bio put, prevoz – prevoz, a odrastao čovek se smatrao sposobnim da odgovara za svoje postupke.
 
Potom se pojavio stacionarni bandit („država“). Nije odmah oduzela slobodu – to bi bilo previše primetno. Delovala je pažljivo: prvo evidentiranje, zatim registracija, zatim licenca i, na kraju, kazna zbog njenog odsustva. I gle, ono što je juče bilo pravo, danas se naziva „dozvola“.
 
Voziti transport bez vozačke dozvole? Kada su automobili tek počeli da se pojavljuju, ljudi su učili da voze otprilike isto kao što su upravljali konjem: praksom, savetima poznanika i ponekad bolnim lekcijama. Dozvola je postepeno postala ne samo potvrda veštine, već dozvola za korišćenje sopstvenog prevoznog sredstva.
 
Preći granicu bez pasoša? Pre ere totalne pasoške kontrole, milioni ljudi su putovali, selili se i tražili posao bez rituala koji su nam uobičajeni sa vizama, pečatima i ponižavajućim pitanjem: „A šta je cilj vašeg putovanja?“. Danas se čovek rodi na planeti, ali da bi prešao nekoliko kilometara u drugom pravcu, mora dokazati službeniku da ima opravdan razlog.
 
Izgraditi kuću na svojoj zemlji bez odobrenja? Čini se, zemlja je tvoja, novac je tvoj, rizik je tvoj. Ali ne: donesi projekat, dobij dozvolu, uskladi razmake, visinu, namenu, materijale, instalacije i, možda, nijansu ograde.
 
Kupiti lek bez recepta? Nekada je čovek mogao sam da odlučuje šta da uzima, konsultujući se sa lekarom, apotekarom ili sopstvenim zdravim razumom. Sada su mnogi preparati dostupni tek nakon zvaničnog blagoslova. I ne radi se o tome da li je lekarski savet koristan. Radi se o drugom: zašto se savet pretvorio u dozvolu?.
 
Otvoriti radionicu, proizvodnju ili mali biznis bez licence? Praviti sapun, peći hleb, prevoziti ljude, popravljati kuće, šišati kosu, podučavati decu, primati goste – država to sve sve češće posmatra ne kao mirnu razmenu između ljudi, već kao sumnjivu i ilegalnu delatnost koju prvo treba legalizovati.
 
Kupovati, nositi i koristiti oružje za samoodbranu bez licence? U mnogim zemljama i epohama oružje je bilo uobičajeni alat slobodnog čoveka – opasno, zahtevajući odgovornost, ali ne i državni poklon. Sistem dozvola okreće sve naopačke: miran čovek mora da objasni zašto mu je potrebno sredstvo zaštite, a država odlučuje da li je dovoljno ubedljivo uplašen za svoj život.
 
A šta učiniti sa detetom koje želi da ode od roditelja-abuzera kod drugog pouzdanog odraslog? U prirodnom poretku, ono bi moglo naći utočište kod rođaka, komšije, učitelja ili poznanika porodice. U dozvoljavajućem poretku, odrasla osoba spremna da pomogne nailazi na zapravo zabranjujuću proceduru regulisanja starateljstva, dok dete u međuvremenu ostaje unutar „propisno regulisanog“ nasilja. Papiri su u redu – znači, očigledno je sve u redu. Birokratija ima neverovatnu sposobnost da ne primećuje čoveka iza savršeno popunjenog obrasca.
 
Baviti se medicinskom praksom bez državne licence? Naravno, ne obmanjivati pacijente, ne skrivati kvalifikacije, ne nanositi štetu – za to mora postojati odgovornost. Ali sam čin dobrovoljne pomoći, konsultacije ili lečenja između ljudi nije uvek zahtevao birokratsku dozvolu. Licenciranje je zamenilo pitanje „Jesi li kompetentan i pošten?“ pitanjem „Da li si unet u ispravan spisak?“.
 
Glavni trik dozvoljavajuće države biće to što će prvo proglasiti prirodnu radnju opasnom, zatim je zabraniti bez dozvole, a onda izdati dozvolu i nazvati to zaštitom slobode. Tako se pravo pretvara u privilegiju. Pravo je ono što možete raditi sve dok ne narušavate prava drugih. Privilegija je ono što možete raditi samo kada vam je rečeno „da“.
 
I najneprijatnije pitanje ovde ne glasi: „Zašto nam to zabranjuju?“. Ono glasi drugačije: „Zašto smo uopšte navikli da tražimo dozvolu za sopstveni život?“.

Voluntarista, Bitarh

Libertarijanstvo i leva agenda, skice. Za šta se može ne voleti tržište.

Malo sam zastala, pokušavajući da pristupim knjizi. Ispostavilo se da je moja predrasuda protiv leve ideje toliko jaka da jednostavno ne uspem da počnem da opisujem predmet upoznavanja, a da odmah ne ubacim kritiku u tekst, a tako, naravno, ne bi trebalo pisati, jer to protivreči zadatku knjige.

Zato sam za sada odložila te pokušaje i pristupila sa druge strane. Šta je razlog zašto se ne može voleti tržište, pristalice tržišta, opis tržišta u libertarijanskim izvorima i tako dalje?

Ključnom pozitivnom kvalitetom tržišnog poretka libertarijanci smatraju to što je to prostor dobrovoljnih transakcija. Tokom tržišne transakcije, svako se rastaje sa onim što manje ceni i stiče ono što više ceni. I tu se, naravno, nameće kritika koju bih podelila u dve kategorije.

Prva. Čovek u okviru tržišne transakcije se rastaje sa novcem i stiče ciglu koja mu sada potpuno sigurno neće pasti na automobil. Ili vakcinu protiv virusa koji je sasvim slučajno pobegao iz laboratorije. Ili dozvolu za ono čime bi mogao da se bavi i bez dozvole. Ili sprovođenje zabrane drugima da rade ono što bi on, rastajući sa novcem, želeo da im zabrani. Ili robove. Ili političku funkciju u državi…

U okviru tržišnog sistema — tvrde levi — svaka stvar može postati roba. A ova vaša veštačka ograničenja, poput napada i samopripadnosti, koja iz nekog razloga moraju izuzeti određene kategorije stvari iz kategorije robe — to je nefunkcionalna glupost, jer za nju ne postoje normalni instrumentalni kriterijumi, to je sve predmet ličnih etičkih normi i uopšte stvar ukusa, vi sami tvrdim da su sve vrednosti subjektivne.

Druga primedba na tržište sastoji se u tvrdnji njegovih adepata: novac se na tržištu dobija zahvaljujući koristi koju se pruža drugim ljudima. A pošto je tako — tvrde levi — onda je za vas, tržišnike, što je čovek bogatiji, to je korisniji drugim ljudima. A to znači i da je njegovo mišljenje vrednije. I tako bilo koji internet prevarant, popularni pevač koji samo otvara usta, pobednik na lutriji i naslednik milijardi mogu, kao odgovor na bilo kakav prigovor njihovom neverovatno vrednom mišljenju, odgovoriti: ako si tako pametan, pokaži svoje pare.

Dalji zaključci su prilično očigledni. Ako je novac mera svega i ako ljudi zbog njega čine zlo, onda neka novac nestane. Ako tržište dozvoljava da se sve pretvori u robu, onda upravo odbacivanje tržišta vraća ljudima ljudsko dostojanstvo, jer sada čovek više nije na prodaju. Ako novac naduvava intelektualne prazne ljude, onda će se bez novca jasnije čuti glas pravog intelektualca.

Ovde ću zastati, jer sebe sprečavam i pokušavam da se uzdržim od kritike svega gore navedenog. Za sada mi više želim da saznam vaše mišljenje o tome da li sam krenula u pravom smeru u svojim razmišljanjima.

Nije ga spasao ni Tor, ni VPN: šta je GDID u Windowsu i zašto je opasan za svakoga od nas

Pre nekog vremena svet je obletela priča o 19-godišnjem hakeru Piteru Stoksu iz grupe Scattered Spider. Momak je provalio u mrežu draguljara i zahtevao 8 miliona dolara za neotkrivanje podataka. Nije bio idiot: koristio je VPN, sedeo preko RDP-a, skrivao tragove. Ali FBI je ipak pokucao na njegova vrata. Znate na čemu je pao? Ne na curenju IP adrese i ne na odavanju saučesnika. Odali ga je sopstveni računar pomoću GDID tehnologije.

GDID (Global Device Identifier) je jedinstveni identifikator koji Microsoft čvrsto vezuje za svaku instalaciju Windowsa. To nije vezivanje za hardver ili nalog, već digitalni pasoš vašeg sistema. I taj sistem maniakalno prikuplja telemetriju: koje programe otvarate, na koje sajtove idete, kada isključujete računar.

Kako funkcioniše zamka sa VPN-om? Mnogi misle da postaju anonimni nakon njegovog uključivanja. Metaforički, VPN su lažne brade i tamne naočare. Stavite ih (promenite IP), uđete u Telegram ili Tor da pročitate opozicione kanale, obavite svoje poslove. Windows beleži: „Korisnik sa GDID br. 12345 otvorio Tor.exe u 14:00“. Zatim skinete svoje „lažne brade“ (isključite VPN) kako biste ušli u bankovnu aplikaciju i napravili porudžbinu na Ozonu sa svoje stvarne kućne IP adrese (kao što verovatno već znate, na mnoge ruske servise nije moguće ući sa uključenim VPN-om). Malo kasnije Windows ponovo pravi zapis: „Korisnik sa GDID br. 12345 ušao da igra Dotu sa IP adrese grada Sizran.“. Dalje sve to uredno pakovano odlazi na servere Korporacije Dobra u Redmond.

Ali ja sam u Rusiji, Microsoft je otišao, FBI ne može do nas da dopre?! Da, viši inspektor ne može jednostavno poslati faks Bilu Gejtsu sa molbom da izda logove opozicionara. Ali:

1) Podaci brokera i telemetrija redovno curiraju. Specijalne službe odlično znaju kako da kupe potrebne baze provajdera i korporacija na crnom tržištu.
2) Državni trojanci i špijunski programi (koji mogu stići do vas pod bilo kojom maskom) umeju da očitaju vaš GDID lokalno. A dalje je stvar tehnike – upariti ga sa logovima provajdera koji, prema „Jarovom zakonu“, i onako piše svu vašu saobraćaj.
3) Ako požele da vas dohvate, mogu da izmište slučaj „sajber prevare“ i pošalju upit preko Interpolove linije. A takve upite korporacije često odobravaju bez suvišnih pitanja.

Kako se onda zaštititi?

Radikalno rešenje – prelazak na Linux. Ako se bavite opozicionom delatnošću, upravljate kanalima ili radite sa osetljivim informacijama – obrišite Windows. Prestanite dobrovoljno puštati korporativnog nadzornika u svoju kuću. U 2026. godini Linux nije crni ekran za geekove. Uslovni Linux Mint ili Ubuntu se instaliraju u par klikova i izgledaju razumljivije od Windowsa. Sistem otvorenog koda nikome ne „šapće“ iz kutije.

Kompromisno rešenje – ućutkajte Windows. Jer ponekad bez Windowsa ne može nigde: specifičnost posla, korporativni softver, omiljene igre. I ako ste prinuđeni da živite u istoj sobi sa špijunom, morate mu barem zatvoriti usta selotejpom. Zbog toga su entuzijasti napravili odlične besplatne alate: wpd.app (Windows Privacy Dashboard) i O&O ShutUp10++.

Preuzmete, pokrenete i u par klikova isečete svu telemetriju. Oni isključuju prikupljanje podataka, blokiraju slanje izveštaja Microsoftu, gase Cortanu i zabranjuju aplikacijama da čitaju vašu lokaciju. Ali važna nijansa: Windows je tvrdoglav stvor. Nakon svakog velikog ažuriranja, sistem će pokušati da se krišom resetuje i ponovo počne da špijunira. Zato proveravajte ove alate nakon ažuriranja.

I zapamtite glavno pravilo digitalne higijene: razdvajajte identitete! Uređaj sa kojeg pišete objave o slobodi ne bi trebalo da zna kako se zovete, gde živite i koja vam je omiljena vrsta kafe kada naručujete dostavu.

Voluntarista, Bitarh

„Takav je zakon džungle“: kako zatvoriti vukove u kavez i slučajno smisliti opravdanje autoritarizmu

Svaki put kada se pokrene razgovor o slobodi, samoorganizaciji i odbacivanju državnog čizme na vratu, u komentarima se obavezno pojavi skeptik. On smatra da su takve ideje samo idealizam, jer u prirodi uvek vlada najjači mužjak. Alfa drži čopor u strahu, a ako ukloniš vođu – vukovi će se međusobno pojesti. I čovek je čoveku vuk!
 
Ali hajde da za sada ostavimo političko-ekonomske traktate po strani i razgovaramo jezikom biologa. Jer glavni biološki adut pristalica „čvrste ruke“ nije samo zabluda, već grandiozni naučni mit u koji ljudi slepo veruju već pola veka.
 
Odakle se uopšte pojavio ovaj mit o zlobnom alfa mužjaku koji režira nad srodnicima, dominira i drži vlast silom? Godine 1970. američki biolog Dejvid Mič izdao je knjigu „Vuk“, u kojoj je jednostavno objasnio surovu hijerarhiju predatora. Knjiga je trenutno postala bestseler, a imidž „alfe“ je rasprostranjen u udžbenicima menadžmenta, filmovima i govorima političara. Zvuči kao idealno opravdanje autoritarizma: mužjaci se bore za status, jak potčinjava slabog, red se održava strahom.
 
Uostalom, postojala je jedna sićušna, ali izuzetno važna nijansa. Mič je vršio posmatranja u tesnom ograđenju zoološkog vrta. Tamo su sabrali odrasle vukove koji se nisu poznavali iz različitih mesta i zatvorili ih iza rešetaka. Naučnici su praktično stvorili zatvorsku baraku, pogledali u kampovski hazar u zatvorenom prostoru sa lokalnim „nadzornicima“ i sa pametnim izrazom lica proglasili da je to prirodni poredak stvari.
 
Kada je taj isti istraživač nakon nekoliko godina izašao u divljinu da posmatra prave, slobodne vukove, uhvatio se za glavu. Nikakvih krvavih tirana tamo nije bilo. Vučji čopor na slobodi je jednostavno srećna porodica. „Alfe“ su obični mama i tata. Oni ne pritiskaju srodnike radi samopotvrđivanja, već uče mlade kako da love, brinu se o ranjenima, dele plen i koordinišu čopor kroz brigu i autoritet.
 
Mič je potom trideset godina uzalud molio izdavače da prestanu da štampaju njegovu staru knjigu. Ali autoritaristima je toliko zavelačnica bajka o „pravu jačeg“ da je mit o alfa mužjaku i danas življi od svih ostalih.
 
Naravno, ljubitelj diktature može priznati da sa vukovima stvari stoje tako. Međutim, mi smo ipak primati, što znači da bi kod nas sigurno trebalo da vlada najzlobniji. Ali ni to nije tačno.
 
Istaknuti primatolog Frans de Val decenijama je proučavao šimpanze i dokazao: vođa kod primata nije nimalo najmišićaviji i najagresivniji mužjak. Glupi tirani na vrhu hijerarhije ne žive dugo. Ako alfa počne da se ponaša kao bananas diktator, tuče slabe i oduzima hranu, srodnici se brzo udruže u koaliciju, pričekaju lancera i prirede mu prerani impičment (uz moguć letaalni ishod).
 
Pravi lider kod šimpanzi je suptilni političar i diplomat. On redovno deli ukusnu hranu, čisti krzno saveznicima, štiti ženke sa mladuncima i, što je najvažnije, razdvaja tuče. Njegov status ne počiva na životinjskom užasu okoline, već na poverenju, poštovanju i uzajamnoj koristi. To je dobrovoljno priznanje liderstva, a ne potčinjavanje pod prisilom.
 
Vidite ironiju? Čitava pseudonaučna koncepcija „prirodne tiranije“ rođena je iz posmatranja životinja koje su nasilno stavljene u kavez. Etatisti svih vrsta obožavaju ovaj trik: prvo zatvoriti ljude u veštački kavez od zabrana, poreza, regulacija i preraspodele dobara, zatim sačekati kada na tlu veštačkog deficita i neslobode počne ogorčena borba za resurse i status, nakon čega izaći na govornicu u belom smokingu i svečano objaviti o iskvarenoj i divljoj prirodi čoveka, kojeg će od međusobnog uništenja spasiti samo stražar sa pendrekom.
 
Tržišni odnosi, horizontalne veze, uzajamna pomoć i dobrovoljne zajednice – to je ono što je zaista ugrađeno u našu prirodu. A nasilje, kult vođe i prinuda – to je sistemska greška koja nastaje tamo gde se ljudi lišavaju slobode i gurnu u ograđenje. Zato prestanite da mešate zakone prirode sa redom u zatvorskoj ćeliji!

Voluntarista, Bitarh

Nezavršen projekat

Pre neki dan su mi podbacili knjigu uz reči: „A, pa ti si nam ipak trudna, evo, pročitaj nešto zanimljivo“. Preciznije, podbacili su link ka ŽŽ, gde sam banovana, a kada sam se uzbunila, uručili su mi epub fajl. Nesigurno sam počela da klikćem, pretpostavljajući da će biti nešto o trudnoći ili vaspitanju, i, iskreno govoreći, zaista je bilo o tome, ali nimalo na način na koji sam očekivala.

Odmah ću reći, knjiga je napisana odвратnim jezikom. Na mestima je to čisti, neobrađen „neuroslop“ kroz koji mi je bilo fizički teško da se probijam. Ali morala sam, jer je novina pristupa koji je korišćen u knjizi za predstavljanje fenomena čoveka, lično za mene, bila veoma značajna. Dakle, u redu, ako je čovek biolog, ne treba očekivati da će biti i genije u elegantnom stilu pisanja.

Ako veoma ukratko, u njoj se priča sledeće. Čovek je nezavršen projekat, i to je njegova glavna karakteristika. Glavna veština čoveka, duboko ukorenjena u njegovu prirodu, jeste delegiranje. Delegirao je vatri deo digestivnih funkcija, i time se oslobodio složenog digestivnog sistema, a uštedjena energija je otišla na razvoj mozga. Veliki mozak je stvorio poteškoće kod porođaja, pa se čovek rađao nedovršen, a njegov mozak, kao i ostatak tela, počeo je da se nadograđuje već u spoljnoj sredini, i to neverovatno dugo, što znači da je vaspitanje delegirano društvu. Ne samo sadržaj, već i sama neuronska struktura mozga formira se društvenim iskustvom. Ključne funkcije mozga postale su socijalne: razumevanje namera drugih ljudi, modelovanje njihovih namera u sopstvenom mozgu. Uspravno hodanje oslobodilo je ruke za korišćenje alata, što je oslobodilo usta za mimiku i govor. Govor je omogućio čuvanje značenja u simbolima. Pisanost je iznela zajednički um izvan okvira sinhronog kontakta. Obrada informacija je delegirana računarima i veštačkoj inteligenciji. To bi trebalo da oslobodi mozak za nešto novo. Za sada možemo samo da nagađamo za šta. Mi smo nezavršen projekat.

I to je sve, naravno, veoma zanimljivo, ali svako priča šta mu je na umu, a libertarijanci o libertarijanstvu. Čovek je toliko toga delegirao, i na toliko nivoa, da ga je bukvalno nemoguće posmatrati izolovano, kako od spoljašnje sredine koju je stvorio, tako i od društva. I to zamagljuje glavne okvire koji usmeravaju libertarijanski diskurs. Ako je čovek proizvod ne toliko gena, koliko životne sredine, a pre svega društva, onda koncept samoposedovanja počinje da izgleda pomalo izmišljeno. Aksiom delovanja koji leži u osnovi praxeologije takođe počinje da izgleda pomalo izmišljeno. „Čovek deluje birajući sredstva za postizanje ciljeva“ — a zašto, dođavola? Delovanju postoji uzrok, princip kauzalnosti niko nije ukinuo. Ali ideja „cilja“, uzimajući u obzir svo to nebrojeno delegiranje, već deluje prilično neodređeno. Čovek je odličan u refleksiji, i cilj za svoje prošle postupke može savršeno da izmisli post factum, a kada ga izmisli, potpuno da se uveri u njega.

S druge strane, u svetlu svih ovih koncepata, novim bojama su zassjale ideje o duhovima kao spekulativnim kolektivnim subjektima, koju sam predložila u „Libertarijanskoj teoriji rata“. Ispostavlja se da nisu toliko ni spekulativni. U velikoj meri su ne više spekulativni nego i sam čovek. Recimo, postoji autor knjige. To je spekulativni subjekt kojeg ja modelujem u svom mozgu na osnovu teksta knjige. I ako je knjiga napisana u koautorstvu, autor knjige u mom mozgu i dalje ostaje jedinstven spekulativni subjekt, a njegova kolektivnost se uopšte nalazi van okvira. Isto važi i za likove koji su mogli upiti mnoštvo prototipova. To su kolektivni subjekti. Ali na isti način kolektivnim subjektom ispostavlja se i bilo koji čovek kojeg ja na isti način konstruišem u svom mozgu, pridajući mu, između ostalog, crte mnoštva njegovih prototipova od kojih je, po mom mišljenju, nasledio određene osobine. Putin je bukvalno Hitler, da.

Ostavljam svoja razmišljanja nedovršena. Mislim da nema potrebe objašnjavati zašto.

Lomača od knjiga radi kopirajzma: distopija u kojoj već živimo

Zamislite si sliku: kamioni dolaze, istovaraju milione štampanih knjiga, nakon čega ih bezmilosno rastvaraju, prolaze kroz skenere, a zatim šalju u shreder, pod nož i u reciklažu.
 
Mislite da je ovo mračan scenario distopije? Ne, ovo je surova stvarnost 2026. godine. Kompanija Anthropic, tvorci neuronske mreže Claude, pretvorila je milione fizičkih knjiga u konfeti kako bi obučila svoj AI model. Možete odmah pomisliti da su tehnofasisti koji su potpuno poludeli. Samo što je najluđe u ovoj situaciji to što su na ovaj vandalizam krenuli ne zbog dobrog života, ne po sopstvenoj želji, i svakako ne iz mržnje prema književnosti.
 
Prema idiotskim zakonima o „intelektualnoj svojini“ u SAD, ako ste kupili knjigu i skenirali je, ali pritom zadržali fizički original na polici, trenutno postajete pirat koji je napravio „ilegalnu kopiju“. Upravo zbog ovog pravnog apsurda vlasti stalno progone slobodne mrežne biblioteke poput Zlib ili Anna’s Archive.
 
Da ne bi upali pod valjak višebiljardnih tužbi vlasnika autorskih privilegija, korporativni birokrate su pronašli rupu u zakonu: ako se papirni original fizički uništi tokom procesa digitalizacije, onda je sve legalno. Jedna kopija je postojala – i ostala je, samo je promenila format. Zato je kompanija Anthropic bukvalno morala da usitni milione knjiga samo da bi digitalne kopije priznate kao „legalne“.
 
Ray Bradbury je u svom romanu „451 stepeni Fahrenhajta“ upozoravao na vatrogasce koji spaljuju knjige. Ali on je, naivni romantičar, mislio da će se to dešavati zbog direktne državne cenzure. Bradbury je imao previše dobro mišljenje o političarima. U našoj stvarnosti, državne vlasti svojim debilnim zakonima uništavaju milione vrednih knjiga samo zbog autorskih privilegija.
 
I razmere tragedije su kolosalne. Pod nož ne idu samo izlizane žanrovske detektive. Kupuju se cele antikvarijat i skladišta gde prašnjavaju retki radovi, od kojih su mnogi dostupni samo u jednom ili nekoliko primeraka. Uništava se ono što se više nikada neće odštampati.
 
Postoji i jedan važan nijans u ovom književnom genocidu. Znate li zašto AI korporacije tako žestoko love staru staru papirnu literaturu? Zato što su tekstovi objavljeni do otprilike 2022. godine čisti, sto-postotni, organski ljudski proizvod. Bez nikakvih halucinacija neuronskih mreža. U budućnosti će vrednost takvih štampanih knjiga stalno rasti – to je čvrsta garancija da je tekst napisao čovek, a ne AI. I upravo se to jedinstveno nasleđe sada nepovratno melje u prah.
 
Ali hajde da pogledamo ovu situaciju iz ugla opstanka čovečanstva. Uništavanje papirnih knjiga je igra sa vatrom u najdirektnijem smislu. Živimo u izuzetno krhkom svetu. Zamislite bilo koju globalnu prirodnu ili tehnogenu katastrofu: snažan solarni nalet, masovni EMP udar, pad meteora ili totalni blackout. Data centri nestaju. Čuveni „cloud“ se rasipa. Serveri se preko noći pretvaraju u beskorisni metalni otpad.
 
Gde će preživeli uzeti osnovno znanje o inženjerstvu, pružanju prve pomoći, prečišćavanju vode ili agronomiji? Na internetu? On više ne postoji. U bibliotekama? One su poslate pod nož da ne bi uznemiravale autorska prava.
 
Uništavanje fizičkih nosilaca informacija ostavlja civilizaciju potpuno golom i nezaštićenom pred bilo kojom globalnom krizom. Papirna knjiga ne traži struju, ne trebaju joj serveri, ažuriranja i pretplate. Ona jednostavno tiho čuva znanje, čekajući kada ćete je otvoriti.
 
Kakav zaključak se iz toga nameće? Kada nas zakoni primoravaju da uništavamo osnovno znanje kako bismo ugodili statičnom banditima – to više nije zaštita autorskih prava. To je prava, direktna egzistencijalna pretnja opstanku cele naše civilizacije!

Voluntarist, Bitarh

Konferencija slobodnih gradova 2026, dan 2

Po uzoru prethodne objave izlažem glavne teze drugog dana Free Cities Conference 2026.

1. Panel o sistidingu (Seasteading Panel)

  • Govornici: Joe Quirk (moderator), O’Shane Balloon, Jorge Schmidt (pravnici za pomorsko pravo), Chad i Nadja Elvartovski (prvi sistideri).
  • Tema: Pravne realnosti, dobijanje zastava i bezbednost sistidinga u međunarodnim vodama.
  • Ključne teze:
    • Iskustvo Čeda i Nadje: Izgradivši prvi prototip plivajuće kuće u priležnoj zoni Tajlanda (na 14 nautičkih milja od obale), suočili su se sa oštrom reakcijom tajlandske vojske, koja ih je optužila za ugrožavanje suvereniteta (što je pretilo doživotnim zatvorom ili smrtnom kaznom).
    • Uloga zastave: Nalazjenje u priležnoj zoni (od 12 do 24 milja) omogućava primorskim državama da vrše carinsku i imigracionu kontrolu. Registracija broda pod zastavom (na primer, Paname) ne daje punu ekstrateritorijalnost, ali prebacuje sistidera iz statusa „piratskog“ ili nedokumentovanog broda pod zaštitu međunarodno priznatog registra. Bez zastave, svaka država ima pravo, u okviru univerzalne jurisdikcije, da pregleda brod.
    • Porezi i državljanstvo: Zastava Paname ne daje automatsko državljanstvo ili pravo na boravak na kopnu. Sa tačke gledišta poreza, Panama koristi teritorijalni princip (porezi se plaćaju samo na prihode unutar zemlje). Ipak, O’Shane Balloon je podsetio da građani SAD plaćaju porez na prihode iz celog sveta, i da je čak i rad u Antarktiku oporeziv, jer to nije teritorija strane „države“.
    • Bezbednost od pirata: Bezbednost je prvi korak u blank-slate (čistom) upravljanju na vodi. Zastave nekih zemalja (na primer, Mongolije) direktno dozvoljavaju prisustvo oružja na brodu, što omogućava legalno angažovanje privatnih obezbednih firmi.

2. Debate o intelektualnoj svojini (IP Debate)

  • Govornici: Aleks Voss (moderator), Stefan Kinsela (patentni zastupnik, protivnik IP) i Brajan O’Hirn (pravnik, zagovornik IP).
  • Tema: Da li slobodni gradovi treba da štite intelektualnu svojinu?.
  • Ključne teze:
    • Stefan Kinsela (protiv IP):
      • Patenti i autorska prava su državne privilegije i monopoli koji su proistekli iz kraljevskih ukaza, a ne prirodna prava. Prava svojine su potrebna samo za rešavanje konflikata oko retkih (fizički ograničenih) resursa. Ideje nisu fizički ograničene i mogu se slobodno kopirati, što istorijski čini čovečanstvo bogatijim.
      • Velike korporacije koriste patente ne za zaštitu izumitelja, već za stvaranje kartela. Slobodni gradovi treba da svedu zaštitu IP na minimum (isključe softver, uklone krivične kazne, skrate rokove), ne plašeći se sankcija, jer je patentno pravo strogo nacionalnog karaktera i ne sprečava rezidente da patentiraju svoje izume direktno u SAD ili EU.
    • Brajan O’Hirn (za IP):
      • IP je jedna od poslednjih linija odbrane čoveka i njegovog intelekta od korporativnih monopola koji su srasli sa centralnim bankama. Bez zaštite autorskih prava, velike korporacije će besplatno preuzimati sve razvojne projekte.
      • IP prava su simetrična (svako ima pravo da zaštiti svoj izum). Brajan je predložio segmentaciju patentnog sistema po oblastima (na primer, davanje dugih patenata skupoj farmaceutičkoj industriji i kratkih ili nulih softveru). Kao primer je naveo Dž. K. Rouling, koja nikada ne bi postala milijarder iz pozicije samohrane majke bez zaštite autorskih prava.

3. Per Bilund (Per Bylund, ekonomista)

  • Tema: Kako učiniti slobodne gradove preduzetničkim supersilama.
  • Ključne teze:
    • Suština preduzetništva: To je stvaranje subjektivne vrednosti za potrošača, a ne samo zadovoljavanje „nezadovoljene potražnje“ (potražnja se formira tek kada je ponuda stvorena).
    • Izum vs Inovacija: Izum je stvaranje nove stvari koja sama po sebi možda nema vrednost. Inovacija je iznošenje proizvoda na tržište i stvaranje stvarne koristi za potrošača (na primer, Pet Rock 1975. godine nije bio izum kamena, već je bio uspešna inovacija).
    • Saveti za slobodne gradove:
      • Ne subvencionisati preduzetništvo veštački (kritika modela Klausa Švaba i Mariane Macukato, koji preusmeravaju resurse na opsluživanje države umesto potrošača).
      • Obezbediti jasna i jednostavna prava svojine (isključujući IP) i učiniti troškove poslovanja dijametralno suprotnim onome što radi Poreska služba SAD (IRS).
      • Posmatrati slobodan grad kao „platformu za razmenu“ (po tipu Sears kataloga).
      • Fokusirati se na B2B klijente, a ne B2C, jer su potrošači ćudljivi, dok se biznis orijentiše na objektivni profit, i upravo B2B čini osnovu austrijskog ekonomskog modela.
      • Ne planirati industrijske klastere odgore — oni moraju nastati organski putem konkurencije i selekcije samih preduzetnika.

4. Panel o institucionalnim investicijama (Institutional Investment)

  • Govornici: Aleks Vos (moderator), Trej Gof (Prospera), Lada Moberg (makroinvestitor), Patri Fridman (Pronomos Capital).
  • Tema: Kako slobodni gradovi mogu privući veliki institucionalni kapital.
  • Ključne teze:
    • Ventuarni kapital vs Nekretnine: Ventuarni kapital (VC) je pogodan za rane faze, kada investitori veruju u tim osnivača i priču. Sa rastom projekta (Growth faza) potrebni su realni finansijski pokazatelji i potvrđena unit-ekonomija. Veliki fondovi za nekretnine i infrastrukturu ulaze uz zalog čvrste imovine (kolaterala), koji smanjuje rizike. Nekretnine u slobodnim gradovima služe kao „sunđer“ (value soak), koji upija pozitivne eksternalije dobrog upravljanja.
    • Politički rizici: Rizik od eksproprijacije od strane države je izuzetno teško proceniti u privatnom sektoru, zbog čega je komercijalno osiguranje od političkih rizika neverovatno skupo. Takve rizike mogu efikasno osigurati samo državne strukture (na primer, Međunarodna korporacija za razvoj SAD — DFC), jer iza njih stoji diplomatska i silitna moć države.
    • Efekat mase: Investicije su proces sličan ponašanju stada. Čim se privuče barem jedan veliki „dosadan“ investitor (na primer, ista ta DFC SAD), to će poslužiti kao snažan signal sigurnosti za celo svetsko finansijsko tržište.

5. Fransisko Litvaj (Francisco Litvay)

  • Tema: Posebne ekonomske zone kao instrument teorije zastava (Flag Theory).
  • Ključne teze:
    • Teorija zastava: Raspodela ključnih sfera života (državljanstvo, rezidentstvo, kompanija, bankovni račun) po zemljama koje nude najbolje uslove.
    • Drugi pasoš: Nijedna PEZ nema pravo da izdaje sopstveno državljanstvo. Najbliži put su investicije u biznis unutar PEZ-a zemalja koje nude državljanstvo za investicije (Egipat — od 350k $, Turska — od 400k $, karipski programi — od 1,5 miliona $).
    • Poresko rezidentstvo: Madera (Portugal) daje 10 godina 0% poreza na strane prihode i nizak PDV; Prospera (Honduras) nudi status poreskog rezidenta za fiksnih 5.000 $ godišnje uz boravak na ostrvu od 7 dana; Indonezija je uvela vize na 5–10 godina za investicije od 350k $ do 700k $ u novi finansijski centar.
    • Biznis prednosti: Urugvajska Zonamerica (0% poreza na izvoz usluga); izvozne zone Paragvaja (porez od 1% na dodatu vrednost, jeftina energija); UAE (popularne frizone za dobijanje rezidentstva); ADGM/DIFC (UAE) i Cayman Enterprise City — najbolje zone za kripto projekte i finteh.

6. Maks Medina (Max Medina, arhitekta)

  • Tema: Nevidljiva arhitektura: zašto su svi gradovi isti i kako projektovati slobodan grad.
  • Ključne teze:
    • Nevidljiva arhitektura: Oblik zgrada ne određuju arhitekte, već nevidljiva pravila, regulacije, ekonomski faktori i norme insolacije.
    • Principi projektovanja: Simbioza prirode, ljudi i tehnologije. Inspiracija treba da budu ekosistemi (koralni rif i kišna šuma) kao višeslojni, superefikasni bio-gradovi.
    • Projekti u Prosperi:
      • Pioneer Village: Modularno naselje koje može da raste tokom vremena slično koralnomC rifu.
      • Circular Factory: Fabrika za proizvodnju modularnih kuća sa krovom koji imitira planine. Uključuje pivo-baštu gde klijenti mogu piti pivo dok roboti sastavljaju njihove kuće. Robotima upravljaju lokalne Honduraske žene.
      • Beta Residences: Prototip modularnog stanovanja (sada hotel), koji omogućava proširenje površine kuće za dva puta kako porodica raste, jednostavnim pomeranjem pregrada. Trošak izgradnje se ispostavio za 60% jeftinijim od analoga na ostrvu.
    • Projektovanje za Mesec: Iskustvo rada na projektima mesečevih baza zajedno sa NASA-om i Ilonom Maskom, gde u osnovi leži trijada: preživljavanje, zajednica i cilj.

7. Džeremi Kaufman (Jeremy Kaufman)

  • Tema: Projekat „Slobodna država“ (Free State Project) u Njuhampširu.
  • Ključne teze:
    • Glavno pitanje politike: šta je važnije — pravila ili ljudi?. Projekat „Slobodna država“ je dokazao da su ljudi primarni.
    • Počevši kao assurance contract na Yahoo forumu početkom 2000-ih sa ciljem da se okupi 20 000 libertarijanaca u jednoj državi, projekat je postao najuspešniji pokret za slobodu u SAD.
    • Uspehi Njuhampšira: U državi ne postoji porez na dohodak niti porez na promet. Libertarijanski aktivisti sada kontrolišu oko 25% zakonodavnog tela države. U državi važe najbolji zakoni o oružju, postoji najniži nivo ubistava u SAD, legalizovane su leteće mašine i uveden je opšti školski sistem vaučera (school choice).
    • Strategija istiskivanja: Demokratski protivnici su toliko zastrašeni aktivnošću libertarijanaca da sami odgovaraju progresivnim levjacima preko društvenih mreža da ne sele u državu, pomažući projektu da selektuje pravu populaciju.

8. Mark Luter (Mark Lutter)

  • Tema: Prelazak čarter gradova od ideje do stvarnosti.
  • Ključne teze:
    • Pravila određuju prosperitet: Razlika između Severne Koreje i Južne Koreje (uz istu kulturu i geografiju) leži isključivo u pravilima.
    • Lekcija iz Šenžena: To nije bio samo industrijski park, već zona površine više od 320 km² sa kolosalnom samostalnošću. Ekonomske reforme otkrivaju svoj potencijal samo uz dovoljan razmer populacije.
    • Urban Expansion Company: Nova inicijativa Instituta za čarter gradove (CCI). Umesto beskonačnih i složenih pregovora sa vladama radi dobijanja suverenih koncesija (concessions), kompanija počinje da gradi fizičke satelitske gradove u Africi po biznis-modelu developera.
    • Biznis-model: Kupovina velikih površina zemljišta (prvi projekat — oko 700 ha za 40 000 stanovnika), dovođenje osnovne infrastrukture (putevi, kanalizacija, voda, struja) i prodaja placeva stanovnicima za samostalnu izgradnju. Ovo omogućava zaobilaženje regulatornih barijera u građevinarstvu i pruža srednjoj klasi pristupačnije stanovanje.

9. Patrick Lamson-Hall (Fitted Projects)

  • Tema: Kako planirati funkcionalne slobodne gradove: 5 lekcija.
  • Ključne teze:
    • Pokret odlično razume teoriju državnog upravljanja, ali je slabiji u urbanizmu, koji se poslednjih 100 godina nalazi u krizi zbog neuspeha utopijskih projekata.
    • Lekcija 1: Grad nije zgrada. Precizne specifikacije čine zgradu boljom, ali ubijaju grad. Dobar grad mora da se razvija emergentno. Strogo zoniranje lišava grad fleksibilnosti (na primer, ometa otvaranje mačijeg kafea na mestu netraženog frizerskog salona). „Dobri gradovi grade scenu, a ne pišu scenario“.
    • Lekcija 2: Estetika i funkcija su potčinjene tržištu. Ljudi dolaze u gradove zbog radnih mesta, a ne samo u lepe izolati. Svaki elitni anklav zavisi od servisnog osoblja, i ako ih ne integrišete u ekonomiju grada, gubite njihovu kupovnu moć.
    • Lekcija 3: Lokacija je najvažnija odluka. Dve kritične stvari koje se ne smeju potceniti: blizina dobrog međunarodnog aerodroma (ispravljanje ove greške košta milijarde) i blizina zrelog tržišta rada.
    • Lekcija 4: Novi urbanistički koncepti retko funkcionišu. Budite skeptični prema eko-gradovima (Songdo) ili projektima tipa „The Line“, koji optimizuju transportne sisteme umesto udobnosti ljudi i zahtevaju prisilu da bi radili.
    • Lekcija 5: Fokus na javni prostor. Developer treba da se skloni iz privatnog sektora i fokusira se na javni prostor (ulice, parkove). Mreža ulica je najtrajnije rešenje (rimska mreža Torina vidljiva je i nakon 1000 godina).

10. Maks Borders (Max Borders, Human Respect Labs)

  • Tema: Punospektralne slobodne jurisdikcije.
  • Ključne teze:
    • Petlje odgovornosti (Accountability Loops): Odnosi „građanin-klijent“ i „pružalac usluga“ moraju biti regulisani jasnim povratnim informacijama. Svi sporovi treba da se rešavaju privatnom arbitražom, a ne izborima.
    • Uloga kulture i filozofije: Sama preduzetnička inicijativa nije dovoljna, neophodno je formirati kulturu i „imperiju razuma“ (solidarnost/asabiyyah), kako bi zajednica izdržala u teškim vremenima.
    • Smer liberalizma: Govornik je podelio učesnike na „gnostike“ (puriste-teoretičare otuđene od stvarnosti) i „droide“ (čiste pragmatike koji ignorišu filozofiju). Pokretu su potrebni „usmereni liberali“ — pragmatici koji imaju kompas vrednosti, ali znaju da se kreću korak po korak od A do B.
    • Human Respect Labs: Grant program (mikrofinansiranje do 30.000 dolara) za podršku ranim projektima liberalnih inovatora i komunikatora.

11. Dušan Matuška (Dušan Matuška)

  • Tema: Lekcije iz „bitkojnizacije“ ostrva Roatan.
  • Ključne teze:
    • Lekcija 1: Poverenje zahteva vreme. Bilo je potrebno 2 godine rada da se prevaziđe negativan uticaj lokalnih „širokoformatnih“ kripto-prevaranata (na primer, pastora iz French Harbor-a koji je prodavao shitcoin-e vernicima).
    • Lekcija 2: Počnite sa finansijskom pismenošću. Besmisleno je nuditi bitkojn kao sredstvo štednje ljudima koji žive od plate do plate. Prvo ih treba naučiti kako da vode budžet.
    • Lekcija 3: Kvalitet je važniji od kvantiteta. Juriti za brojem prodajnih mesta koja prihvataju BTC je greška, jer zbog fluktuacije kadrova novi bariste često ne znaju kako da koriste novčanike. Efikasnije je učiniti same vlasnike lokala bitkojnerima, koji će potom obučiti osoblje.
    • Lekcija 4: Ne izgovarajte reč „Bitkojn“ odmah. Prevazilazeći strah direktora škola od kriptovaluta, Dušanov tim je prvo predavao istoriju novca i kolaps fijata, što je otvorilo vrata za desetonedeljne obrazovne kurseve.
    • Replaceability: Projekat mora biti održiv i nezavisan od osnivača; važno je obučiti lokalne ambasadore.

12. Panel „Život na okeanu sa različitim budžetima“ (Ocean Living on a Budget)

  • Govornici: Ched Elvartovski (Ocean Builders), Mejson (Atlas Yachts), Micel Satner (Arcpad).
  • Tema: Šta se može kupiti na vodi za 3k, 30k i 600k dolara.
  • Ključne teze:
    • Budžet 3,000 – 30,000 dolara: Za 3,000 dolara može se iznajmiti luksuzna plutajuća vila na nedelju dana (Maldivi/Filipini), a za 30,000 dolara izgraditi najjednostavniju plutajuću kuću od šperploče i staklenih vlakana sopstvenim rukama po metodi True North Yachts za zatvorene lagune. Za 500 dolara na Filipinima može se kupiti udeo od 0,75% u Reef Resort-u sa isplatom dividendi u kriptovalutama.
    • Budžet 300,000 – 600,000 dolara: Sa ovim budžetom može se nabaviti Arcpad D (deep-sea seastead) u vrednosti od 300k dolara, sa trajanjem od 80–95 godina (verzija C je uspešno izdržala četiri tajfuna 2024. godine na Filipinima bez ikakvih oštećenja). Kod Mejsona (Atlas Yachts) za 275k dolara može se kupiti plutajući kondominijum od 42 metra (katamaran-studio), a za 375k–650k dolara — potpuno opremljene porodične plutajuće kuće na solarnu energiju i desalinizatore.
    • Troškovi eksploatacije: Ravni su praktično nuli. Aluminijumski korpusi Atlas Yachts ne zahtevaju održavanje, a na stacionarnim platformama Arcpad pušta se slaba struja kako bi se sprečila korozija i nakupljanje biomase, koja dodatno štiti metal i privlači ribu. Otpad se prerađuje putem incineratorskih toaleta (ostaje samo pepeo). Jedina redovna taksa je godišnji trošak registracije zastave plovila (oko par stotina dolara).

13. Džo Mekini (Joe McKinney)

  • Tema: Suverene plemenske vlade i SEZ u SAD-u.
  • Ključne teze:
    • Čisto ugovorne slobodne zone često propadnu pri promeni vlasti, jer konstitucije moraju postati „žive“ kroz prevazilaženje neizbežnih konflikata (slično braku ili Linkolnovom ponovnom uspostavljanju SAD-a nakon Građanskog rata).
    • Suverenitet indijanskih plemena: To je najmoćniji, vekovima proveren pravni instrument decentralizacije u SAD-u. Plemena poseduju unutrašnji suverenitet koji je stariji od samih SAD-a i fiksiran je u Ustavu. Ona mogu kreirati sopstvene sudove, komercijalne kodekse i zone.
    • Kejs Catawba Digital Economic Zone: Prva digitalna SEZ, kreirana zajedno sa plemenom Catawba, koja omogućava registraciju fintek kompanija zaobilazeći jurisdikciju država. Poništenje Chevron doktrine u sudovima SAD-a dodatno je ojačalo pozicije plemena pred federalnim agencijama.

14. Tim Alen (Timothy Allen)

  • Tema: Rezultati 200 sati razgovora u podkastu „Free Cities Podcast“.
  • Ključne teze:
    • Top 3 luda državna regulisanja:
      1. Licenca za kolica u Liberlandu: Hrvatska policija je kaznila liberlendere zbog vožnje motorizovanih građevinskih kolica bez vozačke dozvole.
      2. Panamski paradoks Veritas Villages: Pravila udruženja stanara odobrena od strane vlade kreirala su birokratsku petlju, što je zakomplikovalo sve jednostavne svakodnevne promene unutar zajednice.
      3. Tunel za slepe miševa od 114 miliona funti u Velikoj Britaniji: U okviru projekta brzog puta HS2, radi zaštite 50 slepih miševa izgrađen je zaštitni tunel, što je koštalo više od 2,2 miliona funti po jednom mišu.
    • Top 3 libertarianska fail-a:
      1. Samouništenje libertarianskog centra u New Hampshire-u: Nakon što su glasanjem proterali dva problemna stanara, zajednica se zapalila u beskonačnim ideološkim „čišćenjima“ i inkviziciji, sve dok u centru nije ostalo niko.
      2. Idealan hak Massima Mazzonea: U Ciudad Morazán (izgrađenom na 100% libertarianskim principima) žive i rade obični honduraski radnici koji ne raspravljaju o Hayeku i Misesu, zahvaljujući čemu društvo napreduje — zagarantovan uspeh u odsustvu libertarijanaca.
      3. Štetne ideje Joe Quirka: Joe-ova knjiga „Seasteading“ tera bogate ljude da napuste komforan život, troše milione i skoro dva puta umru na baržama.
    • Top 3 otmica u SEZ:
      1. Taoci u Bir Tawil-u: Christoph Hoyermann je proglasio slobodan grad u Bir Tawil-u. Lokalni beduini sa Kaljnikovim automatima uzeli su ih kao taoce na 20 sati zato što je neko u šali postavio zastavu sa slikom penisa.
      2. Prevrat u Sealand-u (1978): Osnivači Sealand-a su namamljeni u Austriju, a na platformu je desantiran odred iz helikoptera, koji je zarobio 26-godišnjeg sina princa i poslao ga traulerom u Holandiju.
      3. James Bond u Sealand-u: Sin princa Michael je angažovao kaskadera iz James Bondovih filmova, doleteli su helikopterom bez vrata i sa sačevkama, vratili Sealand i zaključali izdajnika u lokalni zatvor.
    • Zaključak: 2026. godina je bila prelomna — prešli smo sa apstraktne teorije na Booking.com, stvarne šolje kafe i igrališta za decu u slobodnim zonama.

15. Titus Gebel (Titus Gebel, zatvaranje konferencije)

  • Tema: Završna reč, tajnost i budućnost.
  • Ključne teze:
    • Na konferenciji je prisustvovao rekordan broj učesnika — 260 osoba. Održavanje događaja unutar stvarnog slobodnog grada Prospera (a ne u Pragu ili Švajcarskoj) dokazalo je da se pokret materijalizovao.
    • Tajnost pajplajna: Odgovarajući na pitanja učesnika, Titus je objasnio zašto fond ne otkriva listu budućih projekata: to je politički previše ranjivo, opozicija u zemljama domaćinima trenutno pokreće populistički narativ o „izdaji domovine“ i krivi za sve Pitera Thila.
    • Primer Šenžena: Reforme Deng Sjaopinga bile su uspešan pokušaj dekriminalizacije tržišta u komunističkoj Kini po uzoru na slobodan Hong Kong. Čak i ako države pokušavaju da zatvore kapitalizam u okvirima malih zona, ovaj trend se više ne može zaustaviti.

Konferencija slobodnih gradova 2026, dan 1

U Prosperi se održava Free Cities Conference 2026.

Počela sam da slušam transmisiju prvog dana, ali sam brzo postala umorna od percepcije toliko engleskog govora sluhom, pa sam sačekala kraj transmisije i učitala ceo prvi dan u gemini notebook. Zatim sam tražila da mi izvuče glavne teze iz govora. Evo šta je ispalo:

1. Piter Jang (voditelj, uvodna reč)

  • Tema izlaganja: Uvod u koncept „slobodnih gradova“ i program konferencije.
  • Ključne teze:
    • Koncept slobodnog grada zasniva se na dva elementa: de-facto ili pravna autonomija (specijalna zona koja razvija ideju SEZ) i zaštita individualnih prava (život, sloboda, vlasništvo), što omogućava ljudima da slobodno grade biznise i partnerstva.
    • Na konferenciji su predstavljena 4 tipa projekata: razumni zajednice (Veritas Villages), sistiding (Arcpad, Liber Arcs), migracioni pokreti (Free State Project u New Hampshire-u) i SEZ nove generacije (Morazán, Prospera).
    • Program prvog dana fokusiran je na konkretne projekte i sistiding; drugi dan je posvećen makro-problemima (uključujući debate o intelektualnoj svojini); treći dan — decentralizovani networking.
    • Decentralizovano upravljanje je budućnost, sposobna radikalno da podigne kvalitet života i pobedi siromaštvo zahvaljujući konkurenciji sistema.

2. Tit Gebel (Titus Gebel)

  • Tema izlaganja: Korak u budućnost (Stepping into the future).
  • Ključne teze:
    • Budućnost društva će odrediti tri sfere: država kao usluga (GSP) i meritokratija, bezdozvolne inovacije i lepa arhitektura.
    • Država kao usluga: provajder štiti život, slobodu i vlasništvo za fiksnu naknadu na osnovu ugovora (bez prisilnih poreza, DEI, ESG i mešanja u poslove građana), uz nezavisnu arbitražu.
    • Neophodno je poštovati suverenitet države domaćina — to oslobađa projekat brige o spoljnoj politici i odbrani, daje automatsku integraciju u bankarski sistem i omogućava izvršenje rešenja arbitraže u inostranstvu.
    • Arhitektonski principi Tibolis-a: walkability (pešačka dostupnost svih objekata u okviru 5–10 minuta za stimulisanje lične komunikacije), mešovita upotreba (mixed use) i lepota kao produktivni kapital (uključujući smanjenje vizuelnog šuma od reklama).

3. Erik Briman (Eric Brimman)

  • Tema izlaganja: Razvoj Prospera modela za stvaranje prosperiteta.
  • Ključne teze:
    • Legitimnost libertarijanskih ideja u praksi dokazuje se samo time koliko one stvarno poboljšavaju život i blagostanje konkretnih ljudi.
    • Koncept MAYA (Most Advanced Yet Acceptable / Najnaprednije, ali prihvatljivo): inovacije moraju ostati u granicama mogućeg u postojećem svetu (u okvirima suvereniteta države domaćina), inače će nagomilavanje prevelikog broja noviteta dovesti do automatskog neuspeha.
    • Političke lekcije: projekti neizbežno postoje u političkom polju. Prospera je napravila grešku što nije radila u ranim fazama na osvajanju političke i socijalne legitimnosti na svim nivoima društva države domaćina. Papirni sporazumi sami po sebi ne funkcionišu bez društvene licence, iako zahtevaju čvrst pravni temelj.
    • St. John’s Bay: novi poluprivatni grad na bazi Prospera-e za mlade porodice preduzetnika. Njega će dopuniti kontinentalni industrijski park Satu po uspešnom modelu „Hong Kong — Šenžen“ (ostrvo kao hab talenata i finansija, kontinent kao baza za jeftinu proizvodnju).
    • Su-kreiranje: odustajanje od centralizovanog planiranja u korist su-investitora koji dobijaju stvarno pravo vlasništva nad zemljištem i akcije.

4. Patrik Hebert (Patrick Hebert)

  • Tema izlaganja: Izgradnja samoodrživih zajednica Veritas Villages u Latinskoj Americi.
  • Ključne teze:
    • Filozofija FIRST: Freedom (sloboda), Independence (nezavisnost), Resiliency (otpornost), Sustainability (održivost), Transparency (transparentnost).
    • Dok Kanada i Evropa klize u autoritarizam i visoke poreze, Latinska Amerika postepeno odlazi od socijalizma u pravcu tržišta.
    • Apsolutna autonomija: 100% off-grid premium kuće na solarnu energiju. U Panami su lobirali za zakon o „Zelenim gradovima“, koji dozvoljava kućama da se ne povezuju na državnu električnu mrežu. Sopstvena voda bez hlora iz dubokih bunara, sopstvene farme, bašte i ribnjaci.
    • Bitcoin integracija: do 20% zemlje kupuje se za BTC. Korporativne rezerve čuvaju se u bitkoinima, zaposleni primaju deo plate u njima. Stanovnici rudare BTC koristeći višak solarne energije kako bi potpuno pokrili troškove zajednice i smanjili troškove života na nulu.
    • Upravljanje: Zajednica potpuno funkcioniše na blokčejnu koristeći kvadratično glasanje (quadratic voting) za beskonfliktno rešavanje sporova.

5. Mikael Torup (Mikuel Thorup)

  • Tema izlaganja: Stogodišnji mentalitet i tisućletna porodica.
  • Ključne teze:
    • Nemoguće je detaljno planirati život 1000 godina unapred, ali je moguće odgajiti porodicu sposobnu da se prilagodi promenama zakona, jezika i država. Potreban je stogodišnji mentalitet, koji obuhvata tri generacije.
    • Prenos bogatstva još uvek nije nasleđe. Imovina predata nepripremljenim naslednicima bez razvoja osećaja odgovornosti dovodi do brze likvidacije kapitala.
    • Porodica treba da razvija 8 vrsta kapitala: ekonomski, fizički, intelektualni, socijalni, reputacioni, emocionalni, kulturni i duhovni.
    • Pronatalizam i vaspitanje: važno je stvarati velike porodice i uliti deci želju da imaju svoju decu. Vaspitanje se odvija kroz lični primer (modeling): Mikaelova deca sedе sa njim na stvarnim sastancima upravnih odbora i poslovnim sastancima.
    • Porodični ofis (Family office) je ključni institucionalni sistem za koordinaciju imovine, jurisdikcija i pripremu nove generacije.

6. Deni Hatler (Danny Hatler)

  • Tema izlaganja: Prezentacija Los Freedom Ranking 2026.
  • Ključne teze:
    • Tradicionalni indeksi slobode (Heritage, Cato) ocenjuju samo priznate države i naglašeno su nagnuti ka razvijenosti državne regulacije.
    • Novi Los rangiranje uključuje 235 teritorija (uključujući privatne gradove, prekomorske teritorije, pojedinačne savezne države SAD, kantone Švajcarske i slobodne ekonomske zone).
    • Sloboda je definisana klasično: „pravo čoveka da ga ostave na miru“, sve dok ne šteti drugima. Ocena se vrši po 6 kategorija: porezi, novac, ekonomija, svojina, ličnost i prostor.
    • U rangiranju Prospera zauzima 1. mesto sa ocenom 9.313, dok se kontinentalni Honduras nalazi na 189. mestu sa ocenom 2.13. Rangiranje je potpuno interaktivno i prilagođava se individualnim vrednostima korisnika.

7. Džo Kvirk (Joe Quirk)

  • Tema izlaganja: Legalizacija i pravni arbitraž u sistidingu.
  • Ključne teze:
    • Istorijsko dostignuće: pravnik Džordž Šmit dobio je prvu zastavu Paname za sisted u međunarodnim vodama, što otvara 2/3 planete za jurisdikcionu slobodu.
    • Prvi profitabilni sisted — plutajući rizort Reef Resort Mitčela Satnera na Filipinima (hotel na vodi + visokotehnološka samoočišćavajuća ribnjača koja proizvodi 10 puta više hrane nego što troši).
    • Mobilnost kao zaštita od korupcije: kada je obalska straža počela da iznuđuje mite od Reef Resort-a, rizort je jednostavno podigao sidro i prešao ka ostrvu sa prijateljskijim gradonačelnikom. U budućnosti će države početi da se takmiče za plutajuće gradove, nudeći im povoljne regulatorne pakete pod svojim zastavama.
    • Sloboda za bioteh: plutajuće platforme van zone kontrole FDA predstavljaju tržište od triliona dolara za ubrzano testiranje revolucionarnih lekova i tehnologija za produžetak života.

8. Jan Bertram (Yan Bertram)

  • Tema izlaganja: Baza znanja Free Cities Foundation i novi portal.
  • Ključne teze:
    • Pokrenut je Knowledge Hub — jedinstvena međusobno povezana digitalna baza svih materijala fondacije (članci, podkasti, izlaganja, profili projekata i govornika) iz poslednjih 8 godina.
    • Borba za digitalni narativ: Govornik je pozvao projekte da optimizuju svoje sajtove za AI krolere (LLM), kako bi se algoritmi obučavali na tačnim podacima o alternativnom upravljanju, a ne na izobličenim člancima mejnstrim medija.
    • Otvoren je donatorski portal (dostupan uz mikro-donaciju od 5$) sa ekskluzivnim sadržajem i mogućnošću dodavanja događaja u zajednički kalendar zajednice.

9. Nikolas Ancinger (Nicholas Anzinger)

  • Tema izlaganja: Petogodišnja retrospektiva razvoja Prospera i biotehnološko ubrzanje.
  • Ključne teze:
    • Počevši od organizacije Build Prospera Summit-a 2022. godine, Nikolas je osnovao venture fond Infinita VC, koji je investirao u 34 startapa (od kojih 4 direktno rade sa Prospera-om, koristeći njenu fleksibilnu regulativu).
    • Kreiranje privremenog pop-up grada Vitalia (2024. godina) privuklo je više od 500 ljudi, uključujući Baladžija Šrinivasanu, Navala Ravikanta i Brajana Džonsona, i učinilo Prospera-u globalni centar dugovečnosti.
    • U Vitalii su bioteh-startapi dobili mogućnost da sprovedu brza klinička ispitivanja (na primer, gensku terapiju Unlimited Bio).
    • Iskustvo Prospera-e preneto je u SAD: Nikolasov tim pomogao je u izradi zakona SB535 u Montani, koji dozvoljava privatne nadzorne savete za sprovođenje eksperimentalnog lečenja (prošireno pravo na pokušaj lečenja — right-to-try).

10. Mičel Satner (Mitchell Sutner)

  • Tema izlaganja: Beskonačna budućnost plivajućih gradova i Arcpad tehnologija.
  • Ključne teze:
    • Prednosti sistidinga u odnosu na kopnene gradove: odsustvo potrebe za dozvolama (potrebna je samo zastava, a ne usaglašavanje zakona sa zemljom domaćinom); mobilnost; modularnost (troškovi proširenja opadaju zbog efekta razmere, za razliku od sve skuplje zemlje na kopnu); visoka gustina proizvodnje hrane.
    • Jurisdictional quilting (jurisdikciono zakrpljeno ćebe): stanovnici modularnog plivajućeg grada mogu fizički prelaziti iz kuće pod zastavom Paname (za biznis) u kuću pod zastavom Holandije ili SAD, birajući zakone koji im najviše odgovaraju.
    • Arcpad D: završena modularna konstrukcija od staklenih vlakana i nerđajućeg čelika sa životnim vekom od 80–95 godina. Ona se rastavlja i isporučuje u standardnom morskom kontejneru, a sklapa se na licu mesta prema uputstvu (po principu IKEA nameštaja). Dobijeno je zvanično odobrenje pomorske administracije Paname.

11. Tim Stern (Tim Stern)

  • Tema izlaganja: Smena vlasti u Venezueli i projekat Crypto City.
  • Ključne teze:
    • Iznenadni pad Madurovog režima u januaru 2026. godine i izmena naftnih zakona otvaraju kolosalan potencijal za povratak kapitala i eksplozivan rast ekonomije.
    • Crypto City na ostrvu Margarita: posebna ekonomska zona površine 40 ha sa poreskim režimom bez poreza. Izgradnja se odvija u terasama (300 kuća) kako bi svaki stanovnik imao pogled na okean.
    • Upravljanje putem DAO: stanovnici sami glasaju o prijemu novih komšija na osnovu njihovih biografija. Zajednica koristi DAO na blokčejnu za kolektivno finansiranje projekata u Venezueli (rudnik dijamanata, dom za stara osoba za roditelje ekspata, državna lutrija na Margariti).

12. Mejson (Mason)

  • Tema izlaganja: Kuća na vodi Atlas Yachts.
  • Ključne teze:
    • Mobilnost daje slobodu (kao kraljica u šahu).
    • Atlas Yacht (ranije Libra Arcs) — to je pravi „plivajući kondominijum“ na solarnu energiju za stalno stanovanje porodice, a ne statusni izletni brod.
    • Opremljen je ogromnim solarnim krovom, desalinatorom (obrnuta osmoza) i Starlinkom, što vlasnika čini potpuno nezavisnim od spoljnih električnih mreža i vodovoda.
    • Open-source model: nacrti broda su dostupni javnosti kako bi kupci mogli da ih grade u bilo kom brodogradilištu, kao i da samostalno remontuju i prilagođavaju svoj stambeni prostor.
    • Modeli se sastoje od 4 tipa plovila (od 39 do 79 stopa) po ceni običnog kondominijuma ($275k–$950k), ali bez poreza na imovinu i komunalnih troškova.

13. Patri Fridman (Patri Friedman)

  • Tema izlaganja: Pitanja i odgovori (Ask Me Anything).
  • Ključne teze:
    • Najperspektivniji projekat fonda Pronomos trenutno je holding Alpha City u Africi (rad u 7 zemalja na stvaranju specijalnih jurisdikcija: geotermalni AI-data centri, univerziteti, poljoprivreda).
    • Model usklađivanja stimulansa: država domaćina postaje manjinski akcionar projekta, ostvarujući direktnu korist od njegovog uspeha.
    • Problem „hladnog starta“: infrastruktura na novom mestu je veoma skupa, a ljude je teško privući. Afrički projekti to rešavaju putem besplatnog dodeljivanja ogromnih zemljišnih površina od strane država, što odmah jača bilans kompanije.
    • Slobodan grad je pre svega komercijalni proizvod i biznis. Sistemska sloboda je važnija od lične ideologije stanovnika, stoga nije neophodno zapošljavati samo libertarijance, već je bolje privući najbolje profesionalce (urbaniste, inžinjere).

14. Telmon (Telmon)

  • Tema izlaganja: Edge City kao inkubator društva i mrežnih gradova.
  • Ključne teze:
    • Edge City organizuje mesečne pop-up sela za naučnike, filozofe i tehnološke preduzetnike (12 000 učesnika u 3 godine).
    • Principi zajednice: zdravlje po defaultu (trening, zdrava hrana), multidisciplinarnost, ko-kretanje (95% aktivnosti kreiraju sami učesnici) i kontinuitet generacija (dečji kampovi).
    • Mesečni pop-up kampovi su „verzija 0.1“ za testiranje dugoročnih partnerstava sa stalnim pametnim gradovima i SEZ (kao što su Gelyphu Mindful City u Butanu ili Esmeralda u Kaliforniji).
    • Sprovodi se eksperiment Agent Village: svaki stanovnik dobija AI-agenta sa kontekstom celog grada, koji pomaže u koordinaciji sastanaka, sastavljanju rasporeda i upravljanju zajedničkim budžetom.

15. Billy Tetrude i Stacia Wilson

  • Tema izlaganja: Kako izgraditi „freestead“ u Teksasu.
  • Ključne teze:
    • Freestead koristi postojeće zakonodavstvo za kreiranje slobodnog grada bez potrebe da se od vlada traže posebni statusi, međunarodni ugovori ili SEZ.
    • Set alata freesteada: obavezna arbitraža (stvara alternativne sudove i pravne norme); preusmeravanje poreza (plaćanje zakupa zemljišta po georgističkom sistemu umesto poreza na imovinu); privatni putevi (omogućavaju uklanjanje automobila, sužavanje ulica i raspodelu komunalnih troškova na nivou blokova); odsustvo strogih regulativa (u neinkorporiranim okrugima); screening stanovnika (za formiranje društva sa visokim nivoom poverenja).
    • Stacia Wilson je naglasila važnost formiranja jasnih, filtrirajućih vrednosnih ograničenja (na primer, „preuzmi ličnu odgovornost za sve u životu“) još u fazi marketinga, kako bi se nepoželjne osobe same eliminisale.

16. Oliver Porter

  • Tema izlaganja: Kontraktni municipalni model grada Sandy Springs.
  • Ključne teze:
    • Stanovnici Sandy Springs-a (100 hiljada ljudi) godinama su davali ogroman udeo poreza u budžet okruga, dobijajući zauzvrat užasne municipalne usluge. Nakon što su dobili autonomiju 2005. godine, grad je primenio korporativni pristup.
    • Potpuno kontraktni grad: u administraciji Sandy Springs-a pri pokretanju bilo je samo dva zaposlena. Apsolutno sve gradske usluge (popravka puteva, čišćenje, administracija) nabavljale su se putem konkursa od privatnih korporacija.
    • Rezultati: za 10 godina porezi nisu porasli ni za cent, kvalitet usluga je ušao u top 10% u zemlji, ostvaren je suficit od 40 miliona dolara uz apsolutno nulti dugoročni dug i penzione obaveze. Po ovom modelu u Džordžiji su kasnije kreirana još 12 gradova.

17. Massimo Mazzone

  • Tema izlaganja: Filozofski koreni preduzetničkih zajednica i Ciudad Morazán.
  • Ključne teze:
    • Socijalni ugovor u tradicionalnim državama je prisilan. Alternativa su privatni propritetarni gradovi (entrepreneurial communities / entriccom), koji rade po modelu tržnih centara (jedan vlasnik zemljišta pruža usluge bezbednosti i infrastrukture za kiriju). To isključuje kolektivni izbor i političke sporove — nezadovoljni jednostavno odlaze.
    • Ciudad Morazán funkcioniše u okvirima ZEDE zakona Hondure: slobodna ekonomska zona (0% PDV-a, carina i poreza državi, osim 12% doprinosa za opštenacionalne potrebe poput vojske), jedinstveni porez na dohodak od 5%, sopstvena policija bez prava na nasilje (koja radi po ugovoru sa stanovnicima) i potpuni nedostatak jurisdikcije državnih organa u radnom i obrazovnom pravu.
    • Za razliku od Prospera, Morazán nije ciljan na bogate libertarijance, već na lokalne radnike u fabrikama (maquilas). Model zakupa nekretnina (bez njihove prodaje) osigurava projekat od pretvaranja u totalitarnu demokratiju.

18. Joyce (Джойс)

  • Tema izlaganja: Pokret „Živi i pusti druge da žive“ (Live and Let Live – 3L).
  • Ključne teze:
    • Pokret je osnovao Mark Viktor i nudi formulu za rešavanje konflikata: „Da li je pojedinac, grupa ili vlada izvršila agresiju?“. Ako zajednica ne može jednoznaczno da se složi, pitanje se rešava na najlokalnijem nivou zajednice.
    • Primena u Morazánu: privatna policija nema pravo da primeni silu, izriče kazne ili zatvara ljude u zatvore. Oni prate ugovore stanovnika. Prekršitelji pravila dobijaju upozorenja, a za teške prekršaje administracija jednostavno ne produžava zakup, i osoba odlazi bez nasilja.

Mislim da je konferencija pružila koristan presek trenutnog stanja stvari: u kojoj meri su libertarijanci, imajući pristojne resurse i ne budući pod sankcijama, danas u stanju da napreduju u temi promovisanja čarter grada, sa kojim se teškošću suočili i kakve su zaključke izveli.

Naravno, ruskim libertarijancima, kao ljudima relativno nebogatim i snažno ograničenim u pravima — pre svega na bilo kakve inicijative za samoupravljanje širom sveta — uрядo će biti teško da reprodukuju bilo šta od toga za sebe. Za nas bi bila sreća da obezbedimo nivo interakcije u režimu „živimo među sobom relativno mirno, ne izazivamo pažnju države, uspostavili smo neko interno tržište“. Znanje o tome da ne treba juriti sve inovacije odjednom na jednom malom prostoru, za nas je pomalo suvišno, iako i zanimljivo.

Ipak, pojedinačni ruski libertarijanac sasvim može pokušati da se uklopi u neki ili drugi projekat čarter grada u privatnom redu, možda negde postoji potreba za običnim redovnim građanima, a ne samo za bogatim investitorima koji se ne smatraju povezanim sa tajnim službama.

Zakon u ime mrtve devojčice: kako tuđa nesreća postaje nečija moć

Znate li ovu frazu? Njome se može zatvoriti bilo koja diskusija, bilo koji spor o slobodi, pravu i zdravom razumu. Čim činovnik izgovori „štitimo decu“ – i to je to, protivnik već izgleda kao ljubilac ljudi.
 
Američki naučnici sa Univerziteta Teksasa u El Pasu odlučili su da provere: koliko to zapravo funkcioniše? Ne na nivou „pa, svi to razumeju“, već u laboratorijskim uslovima, sa kontrolnim grupama, ciframa i statistikom. Rezultati su bili zastrašujući.
 
Uzmimo nacrt zakona o ograničenju solitarne zatvorske kazne za tinejdžere. Damo ljudima suv tekst. Podržava ga 75%. A sada dodajmo priču o devojčici Rouzmeri, koja je izvršila samoubistvo nakon šest nedelja u izolaciji. Podrška – 100%. Čak ne 90%, ne 95%, već 100%. Ili evo zakona o alkomonitoringu za uslovno oslobođene. Bez priče – 60% je „za“. Sa pričom o poginulom tinejdžeru – 80%.
 
A dalje sledi najzanimljivije. Naučnici su razdvojili varijable: evo vam samo ime žrtve u nazivu zakona, evo vam priča bez imena, a evo vam i jedno i drugo. Pogodite šta je upalilo? Naravno, ne ime, već priča. Sam po sebi „zakon u ime Vasija Pupkina“ gotovo ništa ne daje. Ali tužnom priči od tri pasusa aktivira se režim „potpisaću sve, samo uradite nešto“.
 
Mehanizam je veoma primitivan: uzmeš tragediju, povežeš je sa bilo kojim zakonom koji ti je potreban, i vojlà – kritičko razmišljanje stanovništva se potpuno isključuje. A sada hajde da vidimo kako to funkcioniše kod nas.
 
2012. godina, ginula je Dima Jakovljev – mali dečak kojeg su usvojili Amerikanci i koji je umro od toplotnog udara, ostavljen od strane adoptivnog oca u automobilu. Užasna tragedija. U isto vreme, vlasti SAD usvajaju „Magnitskij zakon“, koji udara po novčanicima ruskih pripadnika bezbednosnih službi i činovnika. I kako bi se osvetili, Duma usvaja zakon koji Amerikancima potpuno zatvara mogućnost usvajanja ruske sirotnje (uključujući i one koji su već stigli da se upoznaju sa budućim adoptivnim roditeljima). I taj akt političke osvete nazvali su upravo „Zakonom Dime Jakovljeva“. On ne pojačava kontrolu nad usvojiteljima, ne reformiše sistem, već jednostavno zatvara granicu za sve američke roditelje i hiljade dece koja su zaista mogla dobiti porodicu.
 
Zašto? „Radi zaštite dece od nasilja“. Iako svako ko je barem jednom otvorio statistiku zna: verovatnoća nasilja u ruskom domu za decu je orders magnitude veća nego u evropskoj ili američkoj adoptivnoj porodici. Ali koga zanima statistika kada postoji mrtav dečak i lepo ime zakona?
 
Ista 2012. godina. Pojavljuje se registar zabranjenih sajtova. Formalni cilj je zaštita dece od sadržaja koji podstiče na samoubistvo, narkotika, pornografije. Ko će to osporiti? „Šta, vi ste za dečju pornografiju?“ – i to je to, razgovor je završen.
 
A dalje počinje ono što smo svi posmatrali. Tinejdžerski problemi uopšte nisu nestali, ali registar Roskomnadzora, kreiran „za decu“, postepeno, kao boa, guta sve redom: opozicione sajtove, nezavisne medije, stranice sa kritikama vlasti, mrežu X (Tviter), Fejsbuk, Instagram, VPN servise i uopšte svaku misao koja se ne poklapa sa generalnom linijom partije. Mehanizam je već uskladen, infrastruktura cenzure je izgrađena, ostaje samo proširivati listu.
 
Čemu sve ovo? Birokratija ne ume da saoseća. Kada država plače nad žrtvama sa govornice, ona zapravo suzama podmazuje taj šraf koji namerava da zavrne u vaša građanska prava. Kreiranje zakona na osnovu pojedinačnih, najemotivnijih i najstrašnijih slučajeva (pravnici to nazivaju „hard cases“) je direktan put ka totalitarizmu. Empatija je prelepa ljudska osobina, i upravo zato je moramo čuvati od znojnih ruku političara.
 
Sledeći put kada vam ponude da odustanete od komadića slobode, tajne korespondencije ili prava izbora u ime „bezbednosti“ i sećanja na novu žrtvu – uključite unutrašnjeg skeptika na maksimum. Jer mrtvima ovi zakoni više ne mogu pomoći. A nama i vama sa ovim represivnim kreativom tek predstoji da živimo.

Voluntarista, Bitarh

Libertarijanizam i leva agenda. Proces je počeo.

Skicirala sam nacrt plana knjige, koji će se postepeno pretvoriti u njen sadržaj, i objavila sam predgovor. Naravno, za sada o svemu tome razmišljam sa određenim naporom, ali računam da ću postepeno uhvatiti ritam.

Ako se neko od čitalaca smatra bliskim levoj ideji, ostavite svoje razmišljanja u komentarima. Glavno što me sada zanima je — u čemu, po vašem mišljenju, ona prvenstveno sastoji. Ja ću, naravno, i sama pokušati to da formulišem za sebe, bez zapadanja u karikature, ali proveriti sopstvenu viziju kroz mnoštvo tuđih mišljenja biće daleko pouzdanije.