Konferencija slobodnih gradova 2026, dan 1

U Prosperi se održava Free Cities Conference 2026.

Počela sam da slušam transmisiju prvog dana, ali sam brzo postala umorna od percepcije toliko engleskog govora sluhom, pa sam sačekala kraj transmisije i učitala ceo prvi dan u gemini notebook. Zatim sam tražila da mi izvuče glavne teze iz govora. Evo šta je ispalo:

1. Piter Jang (voditelj, uvodna reč)

  • Tema izlaganja: Uvod u koncept „slobodnih gradova“ i program konferencije.
  • Ključne teze:
    • Koncept slobodnog grada zasniva se na dva elementa: de-facto ili pravna autonomija (specijalna zona koja razvija ideju SEZ) i zaštita individualnih prava (život, sloboda, vlasništvo), što omogućava ljudima da slobodno grade biznise i partnerstva.
    • Na konferenciji su predstavljena 4 tipa projekata: razumni zajednice (Veritas Villages), sistiding (Arcpad, Liber Arcs), migracioni pokreti (Free State Project u New Hampshire-u) i SEZ nove generacije (Morazán, Prospera).
    • Program prvog dana fokusiran je na konkretne projekte i sistiding; drugi dan je posvećen makro-problemima (uključujući debate o intelektualnoj svojini); treći dan — decentralizovani networking.
    • Decentralizovano upravljanje je budućnost, sposobna radikalno da podigne kvalitet života i pobedi siromaštvo zahvaljujući konkurenciji sistema.

2. Tit Gebel (Titus Gebel)

  • Tema izlaganja: Korak u budućnost (Stepping into the future).
  • Ključne teze:
    • Budućnost društva će odrediti tri sfere: država kao usluga (GSP) i meritokratija, bezdozvolne inovacije i lepa arhitektura.
    • Država kao usluga: provajder štiti život, slobodu i vlasništvo za fiksnu naknadu na osnovu ugovora (bez prisilnih poreza, DEI, ESG i mešanja u poslove građana), uz nezavisnu arbitražu.
    • Neophodno je poštovati suverenitet države domaćina — to oslobađa projekat brige o spoljnoj politici i odbrani, daje automatsku integraciju u bankarski sistem i omogućava izvršenje rešenja arbitraže u inostranstvu.
    • Arhitektonski principi Tibolis-a: walkability (pešačka dostupnost svih objekata u okviru 5–10 minuta za stimulisanje lične komunikacije), mešovita upotreba (mixed use) i lepota kao produktivni kapital (uključujući smanjenje vizuelnog šuma od reklama).

3. Erik Briman (Eric Brimman)

  • Tema izlaganja: Razvoj Prospera modela za stvaranje prosperiteta.
  • Ključne teze:
    • Legitimnost libertarijanskih ideja u praksi dokazuje se samo time koliko one stvarno poboljšavaju život i blagostanje konkretnih ljudi.
    • Koncept MAYA (Most Advanced Yet Acceptable / Najnaprednije, ali prihvatljivo): inovacije moraju ostati u granicama mogućeg u postojećem svetu (u okvirima suvereniteta države domaćina), inače će nagomilavanje prevelikog broja noviteta dovesti do automatskog neuspeha.
    • Političke lekcije: projekti neizbežno postoje u političkom polju. Prospera je napravila grešku što nije radila u ranim fazama na osvajanju političke i socijalne legitimnosti na svim nivoima društva države domaćina. Papirni sporazumi sami po sebi ne funkcionišu bez društvene licence, iako zahtevaju čvrst pravni temelj.
    • St. John’s Bay: novi poluprivatni grad na bazi Prospera-e za mlade porodice preduzetnika. Njega će dopuniti kontinentalni industrijski park Satu po uspešnom modelu „Hong Kong — Šenžen“ (ostrvo kao hab talenata i finansija, kontinent kao baza za jeftinu proizvodnju).
    • Su-kreiranje: odustajanje od centralizovanog planiranja u korist su-investitora koji dobijaju stvarno pravo vlasništva nad zemljištem i akcije.

4. Patrik Hebert (Patrick Hebert)

  • Tema izlaganja: Izgradnja samoodrživih zajednica Veritas Villages u Latinskoj Americi.
  • Ključne teze:
    • Filozofija FIRST: Freedom (sloboda), Independence (nezavisnost), Resiliency (otpornost), Sustainability (održivost), Transparency (transparentnost).
    • Dok Kanada i Evropa klize u autoritarizam i visoke poreze, Latinska Amerika postepeno odlazi od socijalizma u pravcu tržišta.
    • Apsolutna autonomija: 100% off-grid premium kuće na solarnu energiju. U Panami su lobirali za zakon o „Zelenim gradovima“, koji dozvoljava kućama da se ne povezuju na državnu električnu mrežu. Sopstvena voda bez hlora iz dubokih bunara, sopstvene farme, bašte i ribnjaci.
    • Bitcoin integracija: do 20% zemlje kupuje se za BTC. Korporativne rezerve čuvaju se u bitkoinima, zaposleni primaju deo plate u njima. Stanovnici rudare BTC koristeći višak solarne energije kako bi potpuno pokrili troškove zajednice i smanjili troškove života na nulu.
    • Upravljanje: Zajednica potpuno funkcioniše na blokčejnu koristeći kvadratično glasanje (quadratic voting) za beskonfliktno rešavanje sporova.

5. Mikael Torup (Mikuel Thorup)

  • Tema izlaganja: Stogodišnji mentalitet i tisućletna porodica.
  • Ključne teze:
    • Nemoguće je detaljno planirati život 1000 godina unapred, ali je moguće odgajiti porodicu sposobnu da se prilagodi promenama zakona, jezika i država. Potreban je stogodišnji mentalitet, koji obuhvata tri generacije.
    • Prenos bogatstva još uvek nije nasleđe. Imovina predata nepripremljenim naslednicima bez razvoja osećaja odgovornosti dovodi do brze likvidacije kapitala.
    • Porodica treba da razvija 8 vrsta kapitala: ekonomski, fizički, intelektualni, socijalni, reputacioni, emocionalni, kulturni i duhovni.
    • Pronatalizam i vaspitanje: važno je stvarati velike porodice i uliti deci želju da imaju svoju decu. Vaspitanje se odvija kroz lični primer (modeling): Mikaelova deca sedе sa njim na stvarnim sastancima upravnih odbora i poslovnim sastancima.
    • Porodični ofis (Family office) je ključni institucionalni sistem za koordinaciju imovine, jurisdikcija i pripremu nove generacije.

6. Deni Hatler (Danny Hatler)

  • Tema izlaganja: Prezentacija Los Freedom Ranking 2026.
  • Ključne teze:
    • Tradicionalni indeksi slobode (Heritage, Cato) ocenjuju samo priznate države i naglašeno su nagnuti ka razvijenosti državne regulacije.
    • Novi Los rangiranje uključuje 235 teritorija (uključujući privatne gradove, prekomorske teritorije, pojedinačne savezne države SAD, kantone Švajcarske i slobodne ekonomske zone).
    • Sloboda je definisana klasično: „pravo čoveka da ga ostave na miru“, sve dok ne šteti drugima. Ocena se vrši po 6 kategorija: porezi, novac, ekonomija, svojina, ličnost i prostor.
    • U rangiranju Prospera zauzima 1. mesto sa ocenom 9.313, dok se kontinentalni Honduras nalazi na 189. mestu sa ocenom 2.13. Rangiranje je potpuno interaktivno i prilagođava se individualnim vrednostima korisnika.

7. Džo Kvirk (Joe Quirk)

  • Tema izlaganja: Legalizacija i pravni arbitraž u sistidingu.
  • Ključne teze:
    • Istorijsko dostignuće: pravnik Džordž Šmit dobio je prvu zastavu Paname za sisted u međunarodnim vodama, što otvara 2/3 planete za jurisdikcionu slobodu.
    • Prvi profitabilni sisted — plutajući rizort Reef Resort Mitčela Satnera na Filipinima (hotel na vodi + visokotehnološka samoočišćavajuća ribnjača koja proizvodi 10 puta više hrane nego što troši).
    • Mobilnost kao zaštita od korupcije: kada je obalska straža počela da iznuđuje mite od Reef Resort-a, rizort je jednostavno podigao sidro i prešao ka ostrvu sa prijateljskijim gradonačelnikom. U budućnosti će države početi da se takmiče za plutajuće gradove, nudeći im povoljne regulatorne pakete pod svojim zastavama.
    • Sloboda za bioteh: plutajuće platforme van zone kontrole FDA predstavljaju tržište od triliona dolara za ubrzano testiranje revolucionarnih lekova i tehnologija za produžetak života.

8. Jan Bertram (Yan Bertram)

  • Tema izlaganja: Baza znanja Free Cities Foundation i novi portal.
  • Ključne teze:
    • Pokrenut je Knowledge Hub — jedinstvena međusobno povezana digitalna baza svih materijala fondacije (članci, podkasti, izlaganja, profili projekata i govornika) iz poslednjih 8 godina.
    • Borba za digitalni narativ: Govornik je pozvao projekte da optimizuju svoje sajtove za AI krolere (LLM), kako bi se algoritmi obučavali na tačnim podacima o alternativnom upravljanju, a ne na izobličenim člancima mejnstrim medija.
    • Otvoren je donatorski portal (dostupan uz mikro-donaciju od 5$) sa ekskluzivnim sadržajem i mogućnošću dodavanja događaja u zajednički kalendar zajednice.

9. Nikolas Ancinger (Nicholas Anzinger)

  • Tema izlaganja: Petogodišnja retrospektiva razvoja Prospera i biotehnološko ubrzanje.
  • Ključne teze:
    • Počevši od organizacije Build Prospera Summit-a 2022. godine, Nikolas je osnovao venture fond Infinita VC, koji je investirao u 34 startapa (od kojih 4 direktno rade sa Prospera-om, koristeći njenu fleksibilnu regulativu).
    • Kreiranje privremenog pop-up grada Vitalia (2024. godina) privuklo je više od 500 ljudi, uključujući Baladžija Šrinivasanu, Navala Ravikanta i Brajana Džonsona, i učinilo Prospera-u globalni centar dugovečnosti.
    • U Vitalii su bioteh-startapi dobili mogućnost da sprovedu brza klinička ispitivanja (na primer, gensku terapiju Unlimited Bio).
    • Iskustvo Prospera-e preneto je u SAD: Nikolasov tim pomogao je u izradi zakona SB535 u Montani, koji dozvoljava privatne nadzorne savete za sprovođenje eksperimentalnog lečenja (prošireno pravo na pokušaj lečenja — right-to-try).

10. Mičel Satner (Mitchell Sutner)

  • Tema izlaganja: Beskonačna budućnost plivajućih gradova i Arcpad tehnologija.
  • Ključne teze:
    • Prednosti sistidinga u odnosu na kopnene gradove: odsustvo potrebe za dozvolama (potrebna je samo zastava, a ne usaglašavanje zakona sa zemljom domaćinom); mobilnost; modularnost (troškovi proširenja opadaju zbog efekta razmere, za razliku od sve skuplje zemlje na kopnu); visoka gustina proizvodnje hrane.
    • Jurisdictional quilting (jurisdikciono zakrpljeno ćebe): stanovnici modularnog plivajućeg grada mogu fizički prelaziti iz kuće pod zastavom Paname (za biznis) u kuću pod zastavom Holandije ili SAD, birajući zakone koji im najviše odgovaraju.
    • Arcpad D: završena modularna konstrukcija od staklenih vlakana i nerđajućeg čelika sa životnim vekom od 80–95 godina. Ona se rastavlja i isporučuje u standardnom morskom kontejneru, a sklapa se na licu mesta prema uputstvu (po principu IKEA nameštaja). Dobijeno je zvanično odobrenje pomorske administracije Paname.

11. Tim Stern (Tim Stern)

  • Tema izlaganja: Smena vlasti u Venezueli i projekat Crypto City.
  • Ključne teze:
    • Iznenadni pad Madurovog režima u januaru 2026. godine i izmena naftnih zakona otvaraju kolosalan potencijal za povratak kapitala i eksplozivan rast ekonomije.
    • Crypto City na ostrvu Margarita: posebna ekonomska zona površine 40 ha sa poreskim režimom bez poreza. Izgradnja se odvija u terasama (300 kuća) kako bi svaki stanovnik imao pogled na okean.
    • Upravljanje putem DAO: stanovnici sami glasaju o prijemu novih komšija na osnovu njihovih biografija. Zajednica koristi DAO na blokčejnu za kolektivno finansiranje projekata u Venezueli (rudnik dijamanata, dom za stara osoba za roditelje ekspata, državna lutrija na Margariti).

12. Mejson (Mason)

  • Tema izlaganja: Kuća na vodi Atlas Yachts.
  • Ključne teze:
    • Mobilnost daje slobodu (kao kraljica u šahu).
    • Atlas Yacht (ranije Libra Arcs) — to je pravi „plivajući kondominijum“ na solarnu energiju za stalno stanovanje porodice, a ne statusni izletni brod.
    • Opremljen je ogromnim solarnim krovom, desalinatorom (obrnuta osmoza) i Starlinkom, što vlasnika čini potpuno nezavisnim od spoljnih električnih mreža i vodovoda.
    • Open-source model: nacrti broda su dostupni javnosti kako bi kupci mogli da ih grade u bilo kom brodogradilištu, kao i da samostalno remontuju i prilagođavaju svoj stambeni prostor.
    • Modeli se sastoje od 4 tipa plovila (od 39 do 79 stopa) po ceni običnog kondominijuma ($275k–$950k), ali bez poreza na imovinu i komunalnih troškova.

13. Patri Fridman (Patri Friedman)

  • Tema izlaganja: Pitanja i odgovori (Ask Me Anything).
  • Ključne teze:
    • Najperspektivniji projekat fonda Pronomos trenutno je holding Alpha City u Africi (rad u 7 zemalja na stvaranju specijalnih jurisdikcija: geotermalni AI-data centri, univerziteti, poljoprivreda).
    • Model usklađivanja stimulansa: država domaćina postaje manjinski akcionar projekta, ostvarujući direktnu korist od njegovog uspeha.
    • Problem „hladnog starta“: infrastruktura na novom mestu je veoma skupa, a ljude je teško privući. Afrički projekti to rešavaju putem besplatnog dodeljivanja ogromnih zemljišnih površina od strane država, što odmah jača bilans kompanije.
    • Slobodan grad je pre svega komercijalni proizvod i biznis. Sistemska sloboda je važnija od lične ideologije stanovnika, stoga nije neophodno zapošljavati samo libertarijance, već je bolje privući najbolje profesionalce (urbaniste, inžinjere).

14. Telmon (Telmon)

  • Tema izlaganja: Edge City kao inkubator društva i mrežnih gradova.
  • Ključne teze:
    • Edge City organizuje mesečne pop-up sela za naučnike, filozofe i tehnološke preduzetnike (12 000 učesnika u 3 godine).
    • Principi zajednice: zdravlje po defaultu (trening, zdrava hrana), multidisciplinarnost, ko-kretanje (95% aktivnosti kreiraju sami učesnici) i kontinuitet generacija (dečji kampovi).
    • Mesečni pop-up kampovi su „verzija 0.1“ za testiranje dugoročnih partnerstava sa stalnim pametnim gradovima i SEZ (kao što su Gelyphu Mindful City u Butanu ili Esmeralda u Kaliforniji).
    • Sprovodi se eksperiment Agent Village: svaki stanovnik dobija AI-agenta sa kontekstom celog grada, koji pomaže u koordinaciji sastanaka, sastavljanju rasporeda i upravljanju zajedničkim budžetom.

15. Billy Tetrude i Stacia Wilson

  • Tema izlaganja: Kako izgraditi „freestead“ u Teksasu.
  • Ključne teze:
    • Freestead koristi postojeće zakonodavstvo za kreiranje slobodnog grada bez potrebe da se od vlada traže posebni statusi, međunarodni ugovori ili SEZ.
    • Set alata freesteada: obavezna arbitraža (stvara alternativne sudove i pravne norme); preusmeravanje poreza (plaćanje zakupa zemljišta po georgističkom sistemu umesto poreza na imovinu); privatni putevi (omogućavaju uklanjanje automobila, sužavanje ulica i raspodelu komunalnih troškova na nivou blokova); odsustvo strogih regulativa (u neinkorporiranim okrugima); screening stanovnika (za formiranje društva sa visokim nivoom poverenja).
    • Stacia Wilson je naglasila važnost formiranja jasnih, filtrirajućih vrednosnih ograničenja (na primer, „preuzmi ličnu odgovornost za sve u životu“) još u fazi marketinga, kako bi se nepoželjne osobe same eliminisale.

16. Oliver Porter

  • Tema izlaganja: Kontraktni municipalni model grada Sandy Springs.
  • Ključne teze:
    • Stanovnici Sandy Springs-a (100 hiljada ljudi) godinama su davali ogroman udeo poreza u budžet okruga, dobijajući zauzvrat užasne municipalne usluge. Nakon što su dobili autonomiju 2005. godine, grad je primenio korporativni pristup.
    • Potpuno kontraktni grad: u administraciji Sandy Springs-a pri pokretanju bilo je samo dva zaposlena. Apsolutno sve gradske usluge (popravka puteva, čišćenje, administracija) nabavljale su se putem konkursa od privatnih korporacija.
    • Rezultati: za 10 godina porezi nisu porasli ni za cent, kvalitet usluga je ušao u top 10% u zemlji, ostvaren je suficit od 40 miliona dolara uz apsolutno nulti dugoročni dug i penzione obaveze. Po ovom modelu u Džordžiji su kasnije kreirana još 12 gradova.

17. Massimo Mazzone

  • Tema izlaganja: Filozofski koreni preduzetničkih zajednica i Ciudad Morazán.
  • Ključne teze:
    • Socijalni ugovor u tradicionalnim državama je prisilan. Alternativa su privatni propritetarni gradovi (entrepreneurial communities / entriccom), koji rade po modelu tržnih centara (jedan vlasnik zemljišta pruža usluge bezbednosti i infrastrukture za kiriju). To isključuje kolektivni izbor i političke sporove — nezadovoljni jednostavno odlaze.
    • Ciudad Morazán funkcioniše u okvirima ZEDE zakona Hondure: slobodna ekonomska zona (0% PDV-a, carina i poreza državi, osim 12% doprinosa za opštenacionalne potrebe poput vojske), jedinstveni porez na dohodak od 5%, sopstvena policija bez prava na nasilje (koja radi po ugovoru sa stanovnicima) i potpuni nedostatak jurisdikcije državnih organa u radnom i obrazovnom pravu.
    • Za razliku od Prospera, Morazán nije ciljan na bogate libertarijance, već na lokalne radnike u fabrikama (maquilas). Model zakupa nekretnina (bez njihove prodaje) osigurava projekat od pretvaranja u totalitarnu demokratiju.

18. Joyce (Джойс)

  • Tema izlaganja: Pokret „Živi i pusti druge da žive“ (Live and Let Live – 3L).
  • Ključne teze:
    • Pokret je osnovao Mark Viktor i nudi formulu za rešavanje konflikata: „Da li je pojedinac, grupa ili vlada izvršila agresiju?“. Ako zajednica ne može jednoznaczno da se složi, pitanje se rešava na najlokalnijem nivou zajednice.
    • Primena u Morazánu: privatna policija nema pravo da primeni silu, izriče kazne ili zatvara ljude u zatvore. Oni prate ugovore stanovnika. Prekršitelji pravila dobijaju upozorenja, a za teške prekršaje administracija jednostavno ne produžava zakup, i osoba odlazi bez nasilja.

Mislim da je konferencija pružila koristan presek trenutnog stanja stvari: u kojoj meri su libertarijanci, imajući pristojne resurse i ne budući pod sankcijama, danas u stanju da napreduju u temi promovisanja čarter grada, sa kojim se teškošću suočili i kakve su zaključke izveli.

Naravno, ruskim libertarijancima, kao ljudima relativno nebogatim i snažno ograničenim u pravima — pre svega na bilo kakve inicijative za samoupravljanje širom sveta — uрядo će biti teško da reprodukuju bilo šta od toga za sebe. Za nas bi bila sreća da obezbedimo nivo interakcije u režimu „živimo među sobom relativno mirno, ne izazivamo pažnju države, uspostavili smo neko interno tržište“. Znanje o tome da ne treba juriti sve inovacije odjednom na jednom malom prostoru, za nas je pomalo suvišno, iako i zanimljivo.

Ipak, pojedinačni ruski libertarijanac sasvim može pokušati da se uklopi u neki ili drugi projekat čarter grada u privatnom redu, možda negde postoji potreba za običnim redovnim građanima, a ne samo za bogatim investitorima koji se ne smatraju povezanim sa tajnim službama.

Zakon u ime mrtve devojčice: kako tuđa nesreća postaje nečija moć

Znate li ovu frazu? Njome se može zatvoriti bilo koja diskusija, bilo koji spor o slobodi, pravu i zdravom razumu. Čim činovnik izgovori „štitimo decu“ – i to je to, protivnik već izgleda kao ljubilac ljudi.
 
Američki naučnici sa Univerziteta Teksasa u El Pasu odlučili su da provere: koliko to zapravo funkcioniše? Ne na nivou „pa, svi to razumeju“, već u laboratorijskim uslovima, sa kontrolnim grupama, ciframa i statistikom. Rezultati su bili zastrašujući.
 
Uzmimo nacrt zakona o ograničenju solitarne zatvorske kazne za tinejdžere. Damo ljudima suv tekst. Podržava ga 75%. A sada dodajmo priču o devojčici Rouzmeri, koja je izvršila samoubistvo nakon šest nedelja u izolaciji. Podrška – 100%. Čak ne 90%, ne 95%, već 100%. Ili evo zakona o alkomonitoringu za uslovno oslobođene. Bez priče – 60% je „za“. Sa pričom o poginulom tinejdžeru – 80%.
 
A dalje sledi najzanimljivije. Naučnici su razdvojili varijable: evo vam samo ime žrtve u nazivu zakona, evo vam priča bez imena, a evo vam i jedno i drugo. Pogodite šta je upalilo? Naravno, ne ime, već priča. Sam po sebi „zakon u ime Vasija Pupkina“ gotovo ništa ne daje. Ali tužnom priči od tri pasusa aktivira se režim „potpisaću sve, samo uradite nešto“.
 
Mehanizam je veoma primitivan: uzmeš tragediju, povežeš je sa bilo kojim zakonom koji ti je potreban, i vojlà – kritičko razmišljanje stanovništva se potpuno isključuje. A sada hajde da vidimo kako to funkcioniše kod nas.
 
2012. godina, ginula je Dima Jakovljev – mali dečak kojeg su usvojili Amerikanci i koji je umro od toplotnog udara, ostavljen od strane adoptivnog oca u automobilu. Užasna tragedija. U isto vreme, vlasti SAD usvajaju „Magnitskij zakon“, koji udara po novčanicima ruskih pripadnika bezbednosnih službi i činovnika. I kako bi se osvetili, Duma usvaja zakon koji Amerikancima potpuno zatvara mogućnost usvajanja ruske sirotnje (uključujući i one koji su već stigli da se upoznaju sa budućim adoptivnim roditeljima). I taj akt političke osvete nazvali su upravo „Zakonom Dime Jakovljeva“. On ne pojačava kontrolu nad usvojiteljima, ne reformiše sistem, već jednostavno zatvara granicu za sve američke roditelje i hiljade dece koja su zaista mogla dobiti porodicu.
 
Zašto? „Radi zaštite dece od nasilja“. Iako svako ko je barem jednom otvorio statistiku zna: verovatnoća nasilja u ruskom domu za decu je orders magnitude veća nego u evropskoj ili američkoj adoptivnoj porodici. Ali koga zanima statistika kada postoji mrtav dečak i lepo ime zakona?
 
Ista 2012. godina. Pojavljuje se registar zabranjenih sajtova. Formalni cilj je zaštita dece od sadržaja koji podstiče na samoubistvo, narkotika, pornografije. Ko će to osporiti? „Šta, vi ste za dečju pornografiju?“ – i to je to, razgovor je završen.
 
A dalje počinje ono što smo svi posmatrali. Tinejdžerski problemi uopšte nisu nestali, ali registar Roskomnadzora, kreiran „za decu“, postepeno, kao boa, guta sve redom: opozicione sajtove, nezavisne medije, stranice sa kritikama vlasti, mrežu X (Tviter), Fejsbuk, Instagram, VPN servise i uopšte svaku misao koja se ne poklapa sa generalnom linijom partije. Mehanizam je već uskladen, infrastruktura cenzure je izgrađena, ostaje samo proširivati listu.
 
Čemu sve ovo? Birokratija ne ume da saoseća. Kada država plače nad žrtvama sa govornice, ona zapravo suzama podmazuje taj šraf koji namerava da zavrne u vaša građanska prava. Kreiranje zakona na osnovu pojedinačnih, najemotivnijih i najstrašnijih slučajeva (pravnici to nazivaju „hard cases“) je direktan put ka totalitarizmu. Empatija je prelepa ljudska osobina, i upravo zato je moramo čuvati od znojnih ruku političara.
 
Sledeći put kada vam ponude da odustanete od komadića slobode, tajne korespondencije ili prava izbora u ime „bezbednosti“ i sećanja na novu žrtvu – uključite unutrašnjeg skeptika na maksimum. Jer mrtvima ovi zakoni više ne mogu pomoći. A nama i vama sa ovim represivnim kreativom tek predstoji da živimo.

Voluntarista, Bitarh

Libertarijanizam i leva agenda. Proces je počeo.

Skicirala sam nacrt plana knjige, koji će se postepeno pretvoriti u njen sadržaj, i objavila sam predgovor. Naravno, za sada o svemu tome razmišljam sa određenim naporom, ali računam da ću postepeno uhvatiti ritam.

Ako se neko od čitalaca smatra bliskim levoj ideji, ostavite svoje razmišljanja u komentarima. Glavno što me sada zanima je — u čemu, po vašem mišljenju, ona prvenstveno sastoji. Ja ću, naravno, i sama pokušati to da formulišem za sebe, bez zapadanja u karikature, ali proveriti sopstvenu viziju kroz mnoštvo tuđih mišljenja biće daleko pouzdanije.

„Bog je trpeo i nama je zapovedao“: kako tradicionalne porodice razmnožavaju idealne robove za državu

Sigurno ste čuli popularnu priču u našim krugovima, da ako želiš pobediti Levijatana – odeš u šume, rodi deset dece, podučavaj ih kod kuće po svetim knjigama zaobilazeći državne škole i imaćeš slobodu. Mnogi libertarijanci, naročito konzervativnog smisla, odnose se prema religiji, konkretno prema hrišćanstvu, sa velikom simpatijom. I logika ovde, na prvi pogled, deluje nepobitno. Crkva istorijski gradi fantastične paralelne institucije. Ona je sposobna da iščupa decu iz čvrstog stiska državnog obrazovnog sistema, gde im od najranijih dana utuvljuju etatizam i veru u to da su „porezi plaćanje za civilizaciju“. Nekome se može učiniti da je to idealan štit od totalitarizma.
 
Samo što i sunce ima mrlje, a u zatvorenim zajednicama te mrlje ponekad postaju prave crne rupe. Govorimo o nasilju nad decom, elegantno prikrivenom „božanskim planom“.
 
Nedavno je sprovedeno obimno psihološko istraživanje, i brojke su ispale prilično jezive. Ispostavilo se da je jedna stvar ako dete tuku tek tako (što je samo po sebi odvratno). Ali ako ga tuku kaišem, govoreći: „Grešnik si, Bog će te kazniti“, ili ga teraju da ćuti o nasilju zarad „ časti zajednice“, trauma se množi sa sto. Osećaj krivice jednostavno izgori psihu iznutra.
 
I upravo ovde se srušila nada velikog broja libertarijanaca. Mnogi od nas fantaziraju da će iz zatvorenih tradicionalnih zajednica izaći ponosni slobodnomišljavci, neka mala John Galtova, koji će pokazati srednji prst stacionarnom banditi. Ali u stvarnosti tako odrastaju slomljeni, potisnuti ljudi sa ekstremnim nivoom anksioznosti i depresije. Dete koje su od detinjstva „lomili“ u ime viših sila neće ići da sruši državu, jer jednostavno nema snage za to. Odrastiće kao osoba navikla da se pokorava autoritetu koji ga udara čizmom ili svetom knjigom po glavi. Naći će sebi novog gospodara, a država obožava takve ljude.
 
A sada o glavnom – principu neagresije (NAP). Nasilje nad detetom je direktno i najgrublje kršenje NAP-a. Deca nisu vlasništvo roditelja, kao stolica ili kripto-novčanik. Ona imaju prava. I ako otac pravi kod kuće filijalu inkvizicije zato što se dete nije pravilno pomolilo ili je postavilo neprijatno pitanje – to nije „sloboda veroispovesti“, već banalna, otvorena agresija.
 
I upravo ovde će mnogim pravim anarhistima treptati oko, ali libertarijanci moraju maksimalno pažljivo pratiti šta se dešava iza visokih ograda „paralelnih institucija“. Ako vidimo otvoreno fizičko ili brutalno psihološko nasilje nad decom, nema apsolutno ništa sramotnog u tome da na takve roditelje pustimo službu za socijalnu zaštitu.
 
Da, nekome se može veoma dopasti ideja pozivanja države u pomoć. Ali hajde da ostanemo u realnosti. Mi još uvek nemamo privatne detektivske agencije za zaštitu prava dece koje im nude utočište i normalnu zamensku porodicu, a agresorima dozu leka za pojačanje njihovog inhibitora nasilja. A spasiti žrtvu od kršenja NAP-a u trenutku je važnije od teoretske čistoće. Ako kućni tiranin kvari život bespomoćnoj osobi, koristiti postojeći mehanizam zaštite (makar i državni) je normalno i moralno opravdano. To je zaštita osnovnog prava na život i nepovredivost. Ne postajete etatista zato što spasavate dete od batina. Postajete čovek.
 
Decentralizacija i sloboda od države su predivne stvari. Ali ne sme se dozvoliti tiranima da se skrivaju iza Biblije ili bilo čega drugog, pretvarajući svoje porodice u suverene totalitarne sekte. Prava sloboda ne počinje time što odbijamo da plaćamo poreze, već priznanjem prava svakog čoveka, čak i najmalog, na život bez nasilja.

Voluntarist, Bitarh

Kako su me prevarili

Objava Bitartha sa Voluntaristom o tome da su porezi nepravedna pljačka, koja mi je delovala pomalo dosadno, ipak je izazvala živu diskusiju, budući da se u čatu komentara na telegram kanalu nalazi Aleks Rozov, živ i razuman levica. Glavna poruka objave bila je da se porezi reklamiraju kao sredstvo za oduzimanje novca bogatima i prenos istog siromašnima, međutim, bogati imaju mnoštvo instrumenata za izbegavanje poreza, te stoga srednja klasa najviše trpi zbog poreza. Na to je Aleks pitao, šta je sa uvođenjem poreza baš za bogate (2% godišnje od trživne vrednosti imovine iznad 10 miliona dolara), da li bi ga autori objave podržali kao pravedan? Bitarth na to nije hteo da odgovori jer je bio uhvaćen u očiglednu logičku zamku, jer libertarijanci zapravo ne osuđuju poreze zbog nepravedne raspodele poreskog tereta, i stoga ne mogu odobriti zakonik koji povećava teret kategoriji koja je do tada uspešno izbegavala oporezivanje, a da pritom ne upadnu u kontradikciju sa sopstvenom ideologijom.

Na tome bi se diskusija mogla završiti, ali je razgovor skrenuo u malo drugom pravcu. Kao odgovor na Aleksovo pitanje o tome da li je moralno što značajan procenat ljudi živi u bedi, a još veći procenat balansira na ivici bede, ja, koja balansiram na ivici siromaštva zato što trošim nesrazmerno mnogo snage na delatnost koja donosi previše skromne donacije, odgovorila sam da je svaka raspodela bogatstva dobijena putem isključivo dobrovoljnih transakcija moralna. Međutim, u uslovima totalne sistematske pljačke praktično je nemoguće utvrditi kakva bi bila raspodela bogatstva putem isključivo dobrovoljnih transakcija.

Na to je Aleks opravdano odgovorio da je nemoguće ispraviti stvarnu situaciju ako se prema njoj odnosi kao prema idealnoj. Stvarnost je takva da je disproporcija u raspodeli bogatstva i moći samoodržavajući ciklus koji se pogoršava.

Složila sam se sa ovom tezom, ali sam primetila da, pošto pljačku smatramo amoralnom, žaljenje zbog toga što od pljačke dobijamo premalo je jednostavno irelevantno, i zadatak obnove pravde zapravo sastoji u ukidanju mehanizama pljačke. U slučaju uspeha, može se uopšte zatvoriti oko toga šta je ta nepravedna mašina prisilne redistribucije uspela da proizvede, glavno je da smo je polomili, i sada je ostalo samo udarati po rukama svakoga ko pokuša da je popravi.

Nakon toga je Aleks razumno pitao ko će udarati po rukama i šta će ga sprečiti da on sam popravi mašinu. Odgovorila sam da takav vigilantizam mora biti strogo decentralizovan — upravo da bi se sprečila očigledna opasnost zauzimanja monopoljca nad obnavljanjem pravde. Sistematski decentralizovani napori zahtevaju moralni pritisak društva.

I tada je Aleks izbacio asa iz rukava, pitajući kako ja planiram da obezbedim moralni pritisak u tom pravcu, ako on sada deluje upravo suprotno: široke mase s oduševljenjem pozdravljaju fiskalne mere protiv super-bogatih. Međutim, pošto smo već prešli na diskusiju o moralnim pozicijama, ovde sam sebi mogla dozvoliti etički, a ne logički ispad, predloživši mu da barem on sam ne pojačava moralni pritisak u trenutnom ključu i time malo pomeri opštu ravnotežu u pravednu stranu.

I, naravno, posle toga je Aleksu ostalo samo da me „dokrajči“ predlogom da, pošto računam na promenu moralnog vektora u društvu putem ubeđivanja influensera iz levih i srodnih oblasti političkog spektra, zašto kao test ne pokušam da ubedim njega. Pa dobro, znači, baviću se time, to je dostojan i zanimljiv zadatak.

Tako najavljujem novu knjigu pod radnim naslovom „Kovanje libertarijanskog kursa u levom diskursu“, a s obzirom na to koliko mi vremena oduzimaju ovakvi veliki formati, plašim se da će rezultat sada morati da se čeka godinu ili dve.

Oprostimo neuronskoj mreži nepažnju prema dizajnu karata: da crta besprekorno, osećali bismo se još inferiornije

Porezi su pljačka. Ali znate šta je još gore? To je nepravedna pljačka!

Koja je bajka najpopularnija među odraslima? Ne, ne ona o tome da „ću početi da se bavim sportom od sledećeg ponedeljka“, pa čak ni ona da „pozvaćemo vas kasnije“. Najžilavija i najomiljenija bajka je mit o „pravednom poreskom sistemu“.
 
Svaki put kada neki političar u skupom odelu (kupljenom, uzgred, vašim novcem) izađe na govornicu i počne da propoveda: „Nateraćemo bogate da plate više kako bismo pomogli siromašnima!“, etatisti nam prodaju sliku plemenitog Robina Huuda. Ali u stvarnosti dobijamo Notingemskog šerifa, koji jednostavno istresa sitniš iz džepova radnika.
 
Hajde da vidimo kako ovaj „praznik pravde“ funkcioniše u stvarnom životu. Važno je razumeti da za ceo ovaj banket plaćate upravo vi – ona ista siromašna i nestalna „srednja klasa“. Ljudi koji jednostavno žele normalno da žive, otplate kredit za stan, odu na odmor i obezbede obrazovanje svojoj deci.
 
Kako nam država prodaje poreze? „Pogledajte onog tipa u Majbaху! Sada ćemo uvesti progresivnu stopu, porez na luksuz, oduzećemo mu imovinu i proživeti!“. Zvuči kao odličan plan, zar ne? Ali tu stupa na scenu surova stvarnost.
 
Stvar je u tome što zaista bogati ljudi ne primaju platu. Oni nemaju platni list koji računovođa Marija Ivanovna gleda uz tužan uzdah, odsečavajući odatle trećinu za državu. Bogatstva bogataša leže u akcijama, trastovima, fondovima, nekretninama i lukavim finansijskim instrumentima. Njima nije potrebno da podižu milione u gotovini da bi kupili jahtu. Oni jednostavno uzmu kredit u banci pod zalog svojih akcija uz smešnu kamatu. A krediti, kao što je poznato, ne oporezuju se!
 
Takođe, superbogati imaju ono što mi nemamo – čitave armije visoko plaćenih advokata i poreskih konsultanata. Za njih poreski zakon nije omča oko vrata, već jednostavno meni u restoranu, gde uvek može pronaći rupu, popust ili ofšor zonu. Oni se ne izbegavaju poreza, već ga optimizuju. I to rade briljantno.
 
A sada se vraćamo našoj srednjoj klasi. Tebi, meni, momku koji radi kao IT stručnjak, lekar ili drži malu kafeteriju. Svi smo mi za državu idealne mlečne krave. Stoimo u toru, nećemo pobeći nigde, a svi naši prihodi su prozirni kao suza bebe. Državi je lenjo i previše skupo da juri po prerijama divlje mustange (milijardere sa njihovim advokatima). Zašto se naprezati ako se može jednostavno doći u štalu i uzeti svoje?
 
Naravno, beskorisno je da se srednja klasa ogorčeno pita zašto nakon svih odbitaka, PDV-a u prodavnicama, akciza na benzin i skrivenih dažbina od plate ostaje samo mrvica. Oligarsi su već prebacili imovinu na Kajmanska ostrva. Tako da ćeš ti plaćati novi ivičnjak i zlatnu četku za toalet u gradskoj upravi. Ništa lično, samo socijalna pravda!
 
Upravo zato se srednja klasa trenutno uništava širom sveta. Država konstantno zateže šrafove, izmišlja nove dažbine, kazne i takse, predstavljajući to kao „brigu o društvu“. Šišaju nas tako često da ne stignemo da nam ponovo izraste vuna. Trudiš se, rasteš kao stručnjak, uzimaš dodatne poslove, otvaraš firmu, nakon čega naglo prelaziš u novu poresku kategoriju. Ti si sada „bogataš“ (po mišljenju poreske uprave, ako možeš sebi priuštiti meso svaki dan – ti si već skoro Rokefeler), i počinju da te mulju udvostručenom snagom.
 
Na kraju, šta imamo? Porezi nisu samo pljačka (iako fraza „Taxation is theft“ nikada neće izgubiti na aktuelnosti), već banalna nepravda. To je sistem u kojem su siromašni zavisni od milostinje, bogati igraju po svojim pravilima u VIP sobi, a za sve to plaća srednja klasa, koja svake godine postaje sve siromašnija pokušavajući da ostane na površini. Zato sledeći put kada čujete od nekog etatiste bajku o tome da porezi čine društvo „jednakim i pravednim“, jednostavno mu se nasmejte u lice!

Voluntarist, Bitarh

Malo novosti kanala

Na mom sajtu se od 2018. godine nakupilo mnoštvo tekstova, i odjednom sam osetila potrebu da sav taj korpus materijala prevedem na engleski. Desi se ponekad da razgovaram sa nekim govornikom engleskog, pomenem da imam sajt sa materijalima o ankapu, on se zainteresuje, ode na navedenu adresu, a tamo ćirilica. I čak nema ni dugmeta za prebacivanje na engleski. Iznoglašeno je to ispalo glupo. Pa eto: sada postoji dugme.

Zbog toga sam savladala vibe-coding, napravila WordPress dodatak i set Python alata koji komuniciraju sa tim dodatkom, kao i API pozive ka LLM-u, jer bez njih ne može. Strašno je uzbudljivo, a pritom sam uspela da se ograničim isključivo na besplatne alate. Trebaće mi još nekoliko dana da do-prevedem poslednje, najstarije objave, i da pokrenem skriptu za zamenu internih linkova u prevodima sa ruskih na engleske. Ali, naravno, to će biti čisto neuronski prevod, i izvorni govornici će se možda mrštiti čitajući određene fraze. S druge strane, ako englesku verziju sajta ne nudimo Amerikancima, već recimo Nemcima, postoji šansa da uopšte ništa ne primete. Ipak, ako među čitaocima bude onih koji žele i mogu da lektirišu, ako ne sve objave jednu za drugom, već barem one najvrednije, to bi bilo sjajno. Kada se završi engleska verzija sajta, na isti način ću napraviti i srpsku, a onda ćemo videti.

Zapravo, nisam se bacila na ovu aktivnost bez razloga, već zato što ove jeseni ipak preselim u Srbiju. Crna Gora uvodi vize za Ruse, i svi načini za legalan život u toj zemlji postaju previše skupi za mene. Pritom, retorika vlade ne ostavlja sumnje u to da ne planiraju da stanu, i istiskivanje stranaca pre stupanja u EU je njihova svesna politika. Tako da ne vidim razlog da se držim te zemlje do poslednjeg, bolje ću pokušati da se od nule razvijem u susednoj. I ako je Crna Gora Montelibero, onda je Srbija Liberland. Znači, biće mnogo komunikacije sa engleskoj jezikovnom publikom, a to znači da je potreban prevod sajta — otprilike je takav bio moj tok misli.

To je bila druga vest, a treća je još veselija. Otprilike sredinom aprila planiram da se porodim. I činjenica da pritom neću morati da se oslanjam na čuvenu crnogorsku medicinu već me ispunjava velikom radošću, tako da se sve sklapa izuzetno povoljno.

Zbog trudnoće postajem sve manje pogodna za fizički rad, pa sam počela da tražim poslove na daljinu. Za sada sam uradila prelom svoje „Libertarijanske teorije rata“ za izdavačku kuću „Sloboda“, klijentu se dopalo, dao mi je novu knjigu, sada radim na njoj, a videćemo kasnije koliki im je red čekanja za narudžbine. Mala je verovatnoća da će ovaj jedan honorarni posao biti dovoljan za život, ali početak je napravljen. Ako imate još zanimljivih opcija za rad na daljinu, predložite. Ali čak i ako nemate, možete jednostavno donirati za razvoj projekta, jer on, kao što vidite, sasvim napreduje.

Država je slomila demografiju, i sada je čak ni migranti neće spasiti

Svaki moderni etatista ima na raspolaganju prilično zanimljiv „čit-kod“. Države širom sveta su svojim gušećim regulacijama, ludim porezima i inflacijom uguralle autohtono stanovništvo u takvu demografsku jamu iz koje se ne može jednostavno izaći. Dobijati decu u vreme kada poreska uprava nevidljivom (i sasvim vidljivom) rukom otima polovinu tvojih prihoda, a hipoteka liči na doživotno ropstvo zbog igara centralnih banaka – to je nedozvoljen luksuz za mnoge mlade porodice.
 
I tada prosečni autoritarni birokrat češe potiljak. On zapravo ima dva puta:
 
Prvi put je totalna deregulacija. Radikalno smanjiti poreze, olakšati regulacije, ukloniti birokratske barijere, dati ljudima da dišu, grade kuće, stvaraju biznise, bogaćaju se i samouvereno gledaju u sutrašnjicu. Učiniti tako da ljudi sami požele da rađaju, jer su sigurni u svoju budućnost.
 
Drugi put je, uz stezanje srca, pustiti milione migranata u zemlju, kako bi se barem nekako zapušili zevajući rupovi u budžetu i na tržištu rada, ali pritom ni za milimetar ne popustiti omču oko vrata sopstvenih građana.
 
Kao što mislite, šta činovnik bira? Naravno, drugu opciju! Autoritarni etatisti obično ne vole migrante, ali se boje gubitka moći nad ekonomijom i društvom do drhtaja u kolenima. Bolje je uvesti novu krv, nego dati slobodu svojoj.
 
Ali tu se dogodio sistemski kvar, „čit-kod“ je prestao da radi. Pogledajmo Španiju (o tome je nedavno odlično pisano u El Confidencial). Lokalni socijalisti su godinama molili migrante kao spasitelje solidarnog penzionog sistema (tj. legalizovane finansijske piramide). Ali iznenada je isplivala neprijatna istina – migranti stare! U Španiju je krenuo masovni priliv ljudi starijih od 45 godina.
 
I tada matematika udara činovnika pravo u lice. Čak i ako gospoda etatisti sanjaju o uvođenju takvih idealnih „pasivnih hamstera“ od 55+ godina, koji će tiho mesti ulice, voziti volan i reč krivu neće reći protiv vlasti – to više ekonomski ne funkcioniše. Takav „hamster“ će mlitavo odraditi 5–10 godina, platiti svoje tri pare poreza (ako uopšte izađe iz sive zone), a zatim nastupa penzioni uzrast. I šta dalje? A dalje će taj čovek 20+ godina isisavati iz budžeta koji puca po šavovima novac za minimalnu socijalnu penziju i besplatnu medicinu, koja u starosti košta beskrajno skupo. Umesto rešenja demografskog problema, država dobija gigantsku finansijsku crnu rupu. Prisustvo takvih migranata stvara kolosalno opterećenje za budžet, zapravo ne donoseći ekonomiji nikakav neto plus.
 
I znate šta je najironičnije? Etatizam je zarazna stvar, proširio se celom planetom. Birokratska omča nije ekskluziv razvijenih zemalja. Jer vlade onih zemalja odakle tradicionalno dolaze migranti, sa ne manjim entuzijazmom igraju iste igre: uvode nove zabrane, množe činovnike i terorišu biznis. Ishod je predvidiv: tamo stopa rađanja takođe ubrzano leti u provaliju! Mit o tome da negde na globalnom jugu postoji „beskonačan rezervoar mlade radne snage“ razbio se o realnost. U zemljama Latinske Amerike, Severne Afrike ili Centralne Azije mladih postaje sve manje, jer je dobijanje dece u uslovima njihovog rodnog, lokalnog državnog regulisanja – isti takav finansijski samoubistvo. Zato u bogate zemlje sada ne putuju zdravi dvadesetogodišnjaci, već upravo oni umorni ljudi pred pedesete. Države širom sveta su svojim ludim pravilima napravile globalnu demografsku zimu.
 
Alternativa opciji „ne mešati se u živote ljudi“ jednostavno ne postoji. Želite da nacija raste, a demografska kriza ostane u prošlosti? Ukinite poreze i totalnu regulisanost života! Kada čovek ima slobodu, vlasništvo i sigurnost da sutra država neće doći da to otme – on će sam izgraditi veliku porodicu. A dok etatisti nastavljaju da stežu omču, nikakvo uvoženje pokornih „hamstera“ neće spasiti njihove budžete od neizbežnog bankrota.

Voluntarista, Bitarh

Beleške o decentralizaciji, deo 4. Reputacija.

Nedavna objava Bitarcha o mrežama poverenja podsetila me je na moju seriju o decentralizaciji i na to da bi bilo dobro dopuniti je novom napomenom.

Ljudi neizbežno međusobno komuniciraju i žele da od toga izvuku maksimum koristi uz minimum troškova. Naravno, u praksieološkom smislu, odnosno, ne mora nužno biti reč o novčanoj dobiti ili gubitku, već pre o zadovoljstvu ili, naprotiv, nezadovoljstvu. Kod ponovljenih interakcija može se pokušati izgraditi prognoza postupaka kontragenta i, na osnovu toga, unapred odlučiti u kom pravcu sam delovati. A ako kontragent zna da će se interakcija i dalje ponavljati, to znanje će takođe uticati na njegove postupke. Kontragenti koji stalno sarađuju mogu se dogovoriti o saradnji, razdvojiti se ako im je neprijatno jedno s drugim, slati signale koji kontragentu ukazuju na granice dopuštenog, i tako dalje. Kod svakoga se neizbežno stvara određena reputacija u očima drugog.

Takođe, u ljudskim zajednicama ogroman značaj ima prenošenje informacija o reputaciji određene osobe drugoj osobi. Druga osoba nije obavezna da prihvati informacije kao istinite i može, naprotiv, smatrati da je neko namerno dezinformiše. I čak i ako se dobijene informacije ispostave kao potpuno pouzdane, ona i dalje može smatrati da joj se neko uvuče u poverenje kako bi ga kasnije prevario. Slojeva refleksije može biti koliko god želi, zato smo razvili tako složen mozak, da bismo sa užitkom tračali.

Da bi tračali, a naročito prikupljali tračeve o ljudima izvan stalnog kruga komunikacije, ljudi smišljaju razne sisteme za fiksiranje i predstavljanje reputacije. Kakav takav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga ko proučava tuđu reputaciju? On bi želeo da može dobijati informacije o ponašanju osobe u sferi koja ga zanima, pri čemu bi one bile lako dostupne, teško krivljive i teško skrivene. A ako nije reč o proučavanju jedne konkretne osobe, već o potrazi za odgovarajućom opcijom, onda je potrebno da opcija bude mnogo, idealno sve moguće, uz praktične alate za filtriranje podataka.

A kakav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga čiji će se podaci o ponašanju proučavati? Naravno, on bi preferirao da javnosti budu dostupne samo one informacije koje on želi da drži javnim, dok bi one koje nije neophodno da svi znaju, bilo dobro imati mogućnost oblikovati u vidu pouzdanih dokaza i predstaviti samo onima kojima je to potrebno. Takođe je korisno imati mogućnost pružanja ubedljivih lažnih informacija o sebi zlonamernima.

Iz ovog skupa kontradiktornih zahteva jasno je da je idealan sistem reputacije koji zadovoljava sve nemoguć. Opet, do sada smo zanemarivali troškove prikupljanja, skladištenja i predstavljanja informacija o reputaciji, a oni takođe postoje.

Tako je prilično lako zamisliti ekonomski opravdano građenje sistema reputacije u nekoj konkretnoj uskoj oblasti, ali je teško razumeti ko bi i zašto bio zainteresovan da čuva sveobuhvatne otvorene dosije o svim postupcima svih ljudi. Čak i državni organi preferiraju da prikupljaju obimne dosije samo za službeni pristup, i njihovi zaposleni sigurno nisu zainteresovani da sami završe u njima, savršeno razumevši da što je širi krug onih koji imaju obimne informacije o njima, to je više vektora za iznenadne napade.

Ko je, osim potrošača informacija o reputaciji, zainteresovan za to da se te informacije pojave u odgovarajućim sistemima? Naravno oni koji smatraju da će baš njihova reputacija u tom sistemu predstaviti njih onako kako žele da budu predstavljeni. Oni koji pretenduju na titulu vernih supružnika verovatno neće želeti da se vide u otvorenom registru top ljubavnika, iako bi im u drugom kontekstu visoka ocena u tom svojstvu laskanila. Talentovani majstor neće imati ništa protiv toga što će dospeti na listu majstora u odgovarajućoj sferi, dok bi onaj manje talentovani radije izabrao da se pojavi samo na oglasnoj tabli, bez ugrađenog sistema reputacije, ili barem da ima mogućnost da malo veštački poveća svoj rejting.

Koji opšti zaključak mogu izvući iz svih ovih razmatranja u vezi sa procesima centralizacije i decentralizacije u sistemima reputacije? Na slobodnom tržištu mi se čini verovatnijim mnoštvo lokalnih reputacionih sistema, a ne sveobuhvatni monstruozni sistemi socijalnog rejtinga. Čak i ako neki otvoreni sistem čuva podatke o velikom broju lica, to će biti prilično uske informacije. Servisi za agregaciju sveobuhvatnih otvorenih informacija o konkretnoj osobi od interesa takođe su potpuno monetizibilni, međutim, objekti takvih istraživanja verovatno neće biti zainteresovani za to da se informacije o njima iz različitih izvora lako agregiraju. Ipak, rad sa velikim podacima je danas relativno jeftin hobi, tako da će malo ko uspeti ozbiljno da zbuni istraživače tuđeg digitalnog traga.

Ali ovi brojni lokalni sistemi reputacije će, pretpostavljam, biti uglavnom centralizovani. A sistemi distribuiranog skladištenja informacija o reputaciji u elektronskom obliku teško će stekti ozbiljnu popularnost, ostajući nišnim rešenjem za male zajednice. Ovde nema ozbiljnih preduslova za skaliranje.

Pisani ugovori su potporni štap za slabe koji uništava civilizaciju

Sada živimo u neverovatnom vremenu kada, da biste kupili pretplatu na striming servis, morate pristati na pravni talmud koji po obimu prevazilazi „Rat i mir“. Navikli smo da mislimo da je to normalno, znak „civilizovanosti“ i „pravne države“. Samo što u stvarnosti papirni ugovor debeo kao cigla nije znak progresa, već pre lekarski izveštaj o bolesti društva. Dijagnoza koja vrišti: „Više ne verujemo jedni drugima!“.
 
Iz tog razloga, hajde da razmotrimo jednu smele ideju: u zaista zdravom, slobodnom društvu, ogromna većina transakcija trebalo bi da se zaključuje jednostavnim rukovanjem. I ovde nije reč samo o romantici u duhu vesterna, već o suhoparnoj, pragmatičnoj i izuzetno efikasnoj stvari – institutu reputacije.
 
Čim prestanemo da verujemo reči, počinjemo da razmnožavamo papire. A gde su papiri – tu su pravnici, notari, regulatori i, naravno, naš omiljeni stacionarni bandit, koji rado preuzima ulogu vrhovnog arbitra za vaše poreze. Ali hajde da pogledamo u istoriju. Mislite da bi ljudi, bez državne kontrole i tona makulature, jednostavno počeli da se kidaju jedni druge? Nikako.
 
Kako su radile berze dijamanata u Antverpenu i Njujorku? Vekovima su tamo pravoslavni Jevreji zaključivali poslove vredne milione dolara. Znate kako je izgledao ugovor za partiju dijamanata? Nikako. Dva čoveka bi pogledala kamenje, rukovale i izgovorile: „Mazal u’Bracha“ („Sreće i blagoslova“). I to je to, posao je završen. Ako bi neko prekršio reč ili pokušao da podmetne smeće, nije ga vukli na sud. On je jednostavno zauvek izbačen iz zajednice. Njegova reputacija bi bila svedena na nulu i više nije mogao da kupi čak ni hleb od svojih. Rizik da izgubi obraz i biznis bio je hiljadu puta strašniji od bilo kakve državne kazne.
 
Još jedan primer je srednjovekovno Lex Mercatoria (Trgovinsko pravo). Zamislite: 11. vek, trgovci trguju od Engleske do Levanta. Ne postoji jedna jedinstvena država, već gomila različitih feudalaca. Kako da zaključuju ugovore? Stvorili su privatno pravo, bez kraljeva i činovnika. Ako je trgovac iz Genove prevario trgovca suknom iz Flandrije, ovaj nije pisao žalbu Papi rimskom. Vest o prevari bi se proširila svim sajmovima u Šampanji, i sa Genovljaninom jednostavno niko više nije hteo da posluje. Reputacija je bila tvrđa od zlata.
 
A šta tek reći o Divljem zapadu. Iz filmova deluje kao da su tamo ljudi samo pucali jedni u druge. U stvarnosti, dok tamo nije stigla federalna vlast sa svojim zakonima, ljudi (rudarji, farmeri, stočari) stvarali su klubove zahteva (claims clubs). Zemlju su kupovali i prodavali na časnu reč i zapis u knjizi kluba. Konflikte su rešavali komšije uz čašu viskija, a ne sudije u perikama. I to je radilo!
 
Ali danas smo odzvonili u veštini dogovaranja. Najvažniju ljudsku funkciju – sposobnost preuzimanja odgovornosti i rešavanja konflikata – dali smo na autsorski rad Levijatanu. Čim nešto krene naopako: „Tužiću te!“ ili „Zvaću policiju!“. Savremeni čovek se pretvorio u slabog i infantilnog tinejdžera koji trči da se požali „tatici-državi“ jer mu je neko srušio kulić u pesku. I „tatica“ je tome beskrajno radovan. Jer dok se mi tužimo, on prikuplja takse, širi aparat birokrata i piše nove zakone o tome kako pravilno da dišemo.
 
Totalno oslanjanje na pisane ugovore je potpora za društvo kojem su noge atrofirale. To je put u ništavilo! Pad socijalnog poverenja i totalna pravna infantilnost bukvalno izjeda savremenu zapadnu civilizaciju iznutra. Rimsko carstvo nije palo samo zbog varvara, već se zagušilo u sopstvenoj birokratiji i porezima, kada građani prestanu da budu građani i postanu samo „poreska baza“. I mi sada gazimo po istim grabljama. Društvo u kojem ljudi ne mogu verovati jedni drugima na reč, gde svako komšiju smatra potencijalnim prevarantom, a za kupovinu polovnog automobila potreban je ugovor od 100 stranica – to je krhko društvo. Ono će kolapsirati čim birokratski aparat zakaže, a to će se neizbežno dogoditi sa verovatnoćom od 100% na duge staze.

Voluntarista, Bitarh