Тег: napredak

Zašto siti gladnom nije drug, već tehnologije guraju oni kojima gori dupetina

Znate šta povezuje udobnu stolicu na Stanfordu, patent za narednih 20 godina i doživotni grant NSF-a? Tačno – želju da se ništa ne menja. A zašto da? Hleb i puter su već namazani, sa kavijarom odozgo, konkurenti su potisnuti autorskim pravima i NDA ugovorima, a svaka nova ideja je rizik da tvoj lepi višegodišnji rad postane zastareo i pre nego što izađe u časopisu Nature. Zato, kada neki zasićeni profesor namršti nos na novu tehnologiju – to nije „promišljen naučni skepticizam“, već jednostavno instinkt za očuvanjem udobnog mesta.

Slučaj koji treba istetovirati na čelu svakog skeptika: EUV-litografija. Sredinom 1980-ih, japanski inženjer Hiroo Kinoshita iz NTT-a prvi put na svetu kreirao je sliku ekstremnim ultraljubičastim zracima i 1986. godine izvestio o tome na skupu Japanskog društva za primenjenu fiziku. Reakcija sale? Citiramo samog Kinoshitu: „Publika je bila izuzetno skeptična. Međutim, moje uverenje se nije promenilo“. U istom periodu u Bell Labs-u, Aubert Wood i Bill Silfvast pokušali su da proture istu ideju u SAD-u – i dobili su od recenzenata „izuzetno negativnu reakciju“: navodno, čak i ako se svaki komponent sastavi, sistem će biti toliko složen da će njegovo vreme rada biti „zanemarljivo malo“. A sada pogledajmo 2026. godinu. Svaki čip u vašem pametnom telefonu, svaka grafička kartica, svaki AI akcelerator – sve je to napravljeno na mašinama koje koriste upravo tu EUV-litografiju, iz koje su se mejnstrimnici smejali. A šta bi bilo da je Kinoshita poslušao „uvažene kolege“ i otišao da predaje optiku studentima prve godine?

Sada pređimo na ukrajinske rovove. Sećate li se kako su još 2020. ozbiljni gospodnici iz vojnih akademija podmehivali ideju o FPV-dronovima? „Igračke za decu“, „neozbiljno oružje“, „pravi rat su tenkovi i artiljerija“. Vojna nauka je uopšte jedna od najkonzervativnijih močvara na planeti – tamo se karijere grade decenijama i za „neozbiljne ideje“ se definitivno ne dobija pohvala. Ali 2022. godine, kada je pred OSU stalo pitanje fizičkog preživljavanja, iznenada se ispostavilo da jeftini FPV-dron sa kumulativnim bojevim glavom uništava tenk od milion dolara. I konzervativni vojnici, kojima je još juče sve to bilo „protiv regulative“, za godinu i po dana pretvorili su sam pravljene letelice entuzijasta u čitav rod vojske. Zato što je alternativa bila smrt. A smrt je odličan motivator da se odbaci korporativni ponos i uzme ono što radi.

Zakonitost je jednostavna: tehnologije ne pokreću oni kojima je „sve u redu“. Tehnologije pokreću oni koji imaju izbor između toga da „prihvate novo“ ili da „crknu“ (metaforički ili bukvalno). Zato hajde da nabrojimo neke kategorije ljudi kojima je zaista hitno:

– Startaperi bez novca. Nemaju šta da izgube osim svojih prevelikih obećanja. Zato upravo garažni timovi, a ne R&D odeljenja IBM-a, rađaju ono što menja industrije.
– Vojske slabije strane u ratu. Ukrajina sa dronovima, mudžahedini sa „stingerima“, Finci sa Molotovljevim koktelima. Jaka strana uvek ima iskušenje da „pobraće masom“, dok slaba strana ima na raspolaganju samo mozak.
– Naučnici iz „pogrešnih“ zemalja i instituta. Kada ne možeš dobiti grant od NSF-a jednostavno zato što nisi iz „pravne“ laboratorije, primoran si da napraviš proboj kako bi te uopšte primetili. Polovina Nobelovih nagrada u poslednjih 30 godina pripada ljudima koje je mejnstrim prvo poslao do đavola.
– Pacijenti sa neizlečivim bolestima. Najočajniji pokretači biohakinga i DIY-medicine. Oni bukvalno nemaju šta da izgube, zato prvi testiraju gensku terapiju iz garaže.
– Žrtve porodičnog i domaćeg nasilja u zemljama trećeg sveta. Kada nemaš opciju da se obratiš policiji ili socijalnoj službi zbog oca nasilnika, skrivito dodavanje u hranu preparata za pojačanje inhibitora nasilja više ne deluje kao neka luda ideja.

Zaključak? Ako želite da vidite budućnost – gledajte one koji nemaju izbora. Oni su pravi pokretač progresa. A „uvaženi eksperti“ će stići za 15 godina – kada će na toj tehnologiji već biti moguće odbraniti još jednu disertaciju i mirno dočekati penziju.

P.S. Hiroo Kinoshita je, inače, doživeo to. I nadajmo se da se ponekad lukavo osmehuje dok čita godišnje izveštaje ASML-a.

Voluntarist, Bitarh

Nauka je metod, a ne publikacija u časopisu, ili zašto je važnije probati nego objaviti

U komentarima na naše objave povremeno izbija diskusija koja zaslužuje poseban post. Iskreno, možemo čak zahvaliti skeptiku „Sperry UNIVAC“, koji konstantno komentariše naše publikacije, što je tako jasno osvetlio problem. Nastao je klasičan konflikt dva pogleda na svet: institucionalnog i slobodnog (ili, ako želite, hakerskog). Suština prigovora je jednostavna i stara kao svet: „Gde je vaša potvrda sa pečatom? Gde je publikacija u recenziranom časopisu? Ako nema članka – znači nema nauke, i vi ste jednostavno niko“.

Hajde da odahnemo i raščlanimo ovo bez agresije, sa tačke gledišta zdravog razuma i slobode. Postoji opasna zabluda da se nauka dešava samo kada se ozbiljni gospoda u belim mantilima okupe u kancelariji, napišu složen tekst, pošalju ga drugim gospodama, a oni stave pečat „ODOBRENO“. Međutim, nauka je metod, način spoznaje sveta kroz postavljanje i proveru hipoteza. Ako pomešam dva reaktiva kod sebe u garaži i dobijem novi molekul, taj molekul će objektivno postojati. Njega je potpuno svejedno da li ja imam diplomu, da li je to odobrio etički komitet i da li je neki poštovani profesor stavio „lajk“. Stvarnost ne zahteva birokratsku potvrdu.

Pozivanje na autoritet nije argument! Naš oponent piše: „Poznajem biologe, mogu da pitam“. Ali istorija nauke je groblje autoritativnih mišljenja koja su se razbila o praksu entuzijasta. Braća Rajt nisu objavljivali preprintove pre leta. Oni su popravljali bicikle. A „ozbiljni naučnici“ tog vremena pisali su traktate o nemogućnosti letilica težih od vazduha. Stiv Voznjak je sastavljao prvi Apple u garaži, a ne u IBM laboratoriji. Da su čekali recenzije „ravnopravnih naučnika“, i dalje bismo se vozili konjima i računali na abakusu.

Mi, libertarijanci, verujemo u spontani poredak i decentralizaciju. Smatramo da je monopol nad istinom najštetniji od svih monopola. Savremena akademska nauka se nalazi u dubokoj krizi. Prvo, to je kriza reprodukcije – ogroman broj „recenziranih“ članaka je nemoguće ponoviti. Drugo, uticaj politike i grantova – naučnici često istražuju ono za šta im se plaća, a ne ono što je potrebno. Konačno, „gatekeeping“ – sistem je uređen tako da eliminiše „strance“, čak i ako imaju revolucionarne ideje.

Što se tiče našeg projekta, potraga za preparatima za pojačanje mehanizma inhibicije nasilja ne se radi zbog redka u biografiji ili indeksa citiranosti, već radi rešavanja problema. Iako nemamo „telo“ u vidu članka u Nature-u (međutim, eksperimenti na životinjama koje smo sproveli u suštini samo ponavljaju eksperimente naučnika iz takvih članaka), imamo podatke, eksperimente, otvorenost za diskusiju o suštini, a ne o formi, i ponudu svakome da ponovo proveri ono što tvrdimo – sva uputstva se nalaze na našem sajtu.

Naravno, skeptik je u pravu u jednoj stvari: metodologija je važna. Ne može se jednostavno popiti smuti i reći „pobedio sam starenje“. Potrebni su kontrola, uzorak, poštenje, čemu težimo. Ali zahtevati od entuzijasta potpuno usklađivanje sa birokratskim ritualima velike akademije je kao zahtevati od indi-developera igara da se pridržava korporativnih standarda Ubisofta.

Živimo u eri Open Source-a. Linus Torvalds nije objavio Linux u naučnom časopisu, već u mailing listi. I to je promenilo svet. Biohakeri danas su kompjuterski hakeri osamdesetih. Mogu ih zvati čudacima i marginalcima. Ali upravo u „garažama“ se često rađa ono što će sutra postati mejnstrim. Poštujemo akademsku nauku, ali ne pravimo od nje idola. Ako vam je važna „forma“ (članak, recenzija, status) – za vas je univerzitetska biblioteka. Ako vam je važno da „idete napred“ (tražite, probate, grešite i pronalazite) – dobrodošli kod biohakera. I bolje je raspravljati o podacima, o dozama, o receptorima, nego se meriti diplomama i poznanstvima.

P.S. Naš kritičar je takođe pomenuo Perelmana, ali ironija je u tome što je Grigorij Jakovljevič upravo poslao do đavola celu akademsku zajednicu sa njenim pravilima, nagradama i ritualima, objavivši dokaz jednostavno na internetu. Tako da, hvala na primeru, on igra za nas!

Voluntarist, Bitarh