Тег: napredak

Zašto siti gladnom nije drug, već tehnologije guraju oni kojima gori dupetina

Znate šta povezuje udobnu stolicu na Stanfordu, patent za narednih 20 godina i doživotni grant NSF-a? Tačno – želju da se ništa ne menja. A zašto da? Hleb i puter su već namazani, sa kavijarom odozgo, konkurenti su potisnuti autorskim pravima i NDA ugovorima, a svaka nova ideja je rizik da tvoj lepi višegodišnji rad postane zastareo i pre nego što izađe u časopisu Nature. Zato, kada neki zasićeni profesor namršti nos na novu tehnologiju – to nije „promišljen naučni skepticizam“, već jednostavno instinkt za očuvanjem udobnog mesta.

Slučaj koji treba istetovirati na čelu svakog skeptika: EUV-litografija. Sredinom 1980-ih, japanski inženjer Hiroo Kinoshita iz NTT-a prvi put na svetu kreirao je sliku ekstremnim ultraljubičastim zracima i 1986. godine izvestio o tome na skupu Japanskog društva za primenjenu fiziku. Reakcija sale? Citiramo samog Kinoshitu: „Publika je bila izuzetno skeptična. Međutim, moje uverenje se nije promenilo“. U istom periodu u Bell Labs-u, Aubert Wood i Bill Silfvast pokušali su da proture istu ideju u SAD-u – i dobili su od recenzenata „izuzetno negativnu reakciju“: navodno, čak i ako se svaki komponent sastavi, sistem će biti toliko složen da će njegovo vreme rada biti „zanemarljivo malo“. A sada pogledajmo 2026. godinu. Svaki čip u vašem pametnom telefonu, svaka grafička kartica, svaki AI akcelerator – sve je to napravljeno na mašinama koje koriste upravo tu EUV-litografiju, iz koje su se mejnstrimnici smejali. A šta bi bilo da je Kinoshita poslušao „uvažene kolege“ i otišao da predaje optiku studentima prve godine?

Sada pređimo na ukrajinske rovove. Sećate li se kako su još 2020. ozbiljni gospodnici iz vojnih akademija podmehivali ideju o FPV-dronovima? „Igračke za decu“, „neozbiljno oružje“, „pravi rat su tenkovi i artiljerija“. Vojna nauka je uopšte jedna od najkonzervativnijih močvara na planeti – tamo se karijere grade decenijama i za „neozbiljne ideje“ se definitivno ne dobija pohvala. Ali 2022. godine, kada je pred OSU stalo pitanje fizičkog preživljavanja, iznenada se ispostavilo da jeftini FPV-dron sa kumulativnim bojevim glavom uništava tenk od milion dolara. I konzervativni vojnici, kojima je još juče sve to bilo „protiv regulative“, za godinu i po dana pretvorili su sam pravljene letelice entuzijasta u čitav rod vojske. Zato što je alternativa bila smrt. A smrt je odličan motivator da se odbaci korporativni ponos i uzme ono što radi.

Zakonitost je jednostavna: tehnologije ne pokreću oni kojima je „sve u redu“. Tehnologije pokreću oni koji imaju izbor između toga da „prihvate novo“ ili da „crknu“ (metaforički ili bukvalno). Zato hajde da nabrojimo neke kategorije ljudi kojima je zaista hitno:

– Startaperi bez novca. Nemaju šta da izgube osim svojih prevelikih obećanja. Zato upravo garažni timovi, a ne R&D odeljenja IBM-a, rađaju ono što menja industrije.
– Vojske slabije strane u ratu. Ukrajina sa dronovima, mudžahedini sa „stingerima“, Finci sa Molotovljevim koktelima. Jaka strana uvek ima iskušenje da „pobraće masom“, dok slaba strana ima na raspolaganju samo mozak.
– Naučnici iz „pogrešnih“ zemalja i instituta. Kada ne možeš dobiti grant od NSF-a jednostavno zato što nisi iz „pravne“ laboratorije, primoran si da napraviš proboj kako bi te uopšte primetili. Polovina Nobelovih nagrada u poslednjih 30 godina pripada ljudima koje je mejnstrim prvo poslao do đavola.
– Pacijenti sa neizlečivim bolestima. Najočajniji pokretači biohakinga i DIY-medicine. Oni bukvalno nemaju šta da izgube, zato prvi testiraju gensku terapiju iz garaže.
– Žrtve porodičnog i domaćeg nasilja u zemljama trećeg sveta. Kada nemaš opciju da se obratiš policiji ili socijalnoj službi zbog oca nasilnika, skrivito dodavanje u hranu preparata za pojačanje inhibitora nasilja više ne deluje kao neka luda ideja.

Zaključak? Ako želite da vidite budućnost – gledajte one koji nemaju izbora. Oni su pravi pokretač progresa. A „uvaženi eksperti“ će stići za 15 godina – kada će na toj tehnologiji već biti moguće odbraniti još jednu disertaciju i mirno dočekati penziju.

P.S. Hiroo Kinoshita je, inače, doživeo to. I nadajmo se da se ponekad lukavo osmehuje dok čita godišnje izveštaje ASML-a.

Voluntarist, Bitarh

Nauka je metod, a ne publikacija u časopisu, ili zašto je važnije probati nego objaviti

U komentarima na naše objave povremeno izbija diskusija koja zaslužuje poseban post. Iskreno, možemo čak zahvaliti skeptiku „Sperry UNIVAC“, koji konstantno komentariše naše publikacije, što je tako jasno osvetlio problem. Nastao je klasičan konflikt dva pogleda na svet: institucionalnog i slobodnog (ili, ako želite, hakerskog). Suština prigovora je jednostavna i stara kao svet: „Gde je vaša potvrda sa pečatom? Gde je publikacija u recenziranom časopisu? Ako nema članka – znači nema nauke, i vi ste jednostavno niko“.

Hajde da odahnemo i raščlanimo ovo bez agresije, sa tačke gledišta zdravog razuma i slobode. Postoji opasna zabluda da se nauka dešava samo kada se ozbiljni gospoda u belim mantilima okupe u kancelariji, napišu složen tekst, pošalju ga drugim gospodama, a oni stave pečat „ODOBRENO“. Međutim, nauka je metod, način spoznaje sveta kroz postavljanje i proveru hipoteza. Ako pomešam dva reaktiva kod sebe u garaži i dobijem novi molekul, taj molekul će objektivno postojati. Njega je potpuno svejedno da li ja imam diplomu, da li je to odobrio etički komitet i da li je neki poštovani profesor stavio „lajk“. Stvarnost ne zahteva birokratsku potvrdu.

Pozivanje na autoritet nije argument! Naš oponent piše: „Poznajem biologe, mogu da pitam“. Ali istorija nauke je groblje autoritativnih mišljenja koja su se razbila o praksu entuzijasta. Braća Rajt nisu objavljivali preprintove pre leta. Oni su popravljali bicikle. A „ozbiljni naučnici“ tog vremena pisali su traktate o nemogućnosti letilica težih od vazduha. Stiv Voznjak je sastavljao prvi Apple u garaži, a ne u IBM laboratoriji. Da su čekali recenzije „ravnopravnih naučnika“, i dalje bismo se vozili konjima i računali na abakusu.

Mi, libertarijanci, verujemo u spontani poredak i decentralizaciju. Smatramo da je monopol nad istinom najštetniji od svih monopola. Savremena akademska nauka se nalazi u dubokoj krizi. Prvo, to je kriza reprodukcije – ogroman broj „recenziranih“ članaka je nemoguće ponoviti. Drugo, uticaj politike i grantova – naučnici često istražuju ono za šta im se plaća, a ne ono što je potrebno. Konačno, „gatekeeping“ – sistem je uređen tako da eliminiše „strance“, čak i ako imaju revolucionarne ideje.

Što se tiče našeg projekta, potraga za preparatima za pojačanje mehanizma inhibicije nasilja ne se radi zbog redka u biografiji ili indeksa citiranosti, već radi rešavanja problema. Iako nemamo „telo“ u vidu članka u Nature-u (međutim, eksperimenti na životinjama koje smo sproveli u suštini samo ponavljaju eksperimente naučnika iz takvih članaka), imamo podatke, eksperimente, otvorenost za diskusiju o suštini, a ne o formi, i ponudu svakome da ponovo proveri ono što tvrdimo – sva uputstva se nalaze na našem sajtu.

Naravno, skeptik je u pravu u jednoj stvari: metodologija je važna. Ne može se jednostavno popiti smuti i reći „pobedio sam starenje“. Potrebni su kontrola, uzorak, poštenje, čemu težimo. Ali zahtevati od entuzijasta potpuno usklađivanje sa birokratskim ritualima velike akademije je kao zahtevati od indi-developera igara da se pridržava korporativnih standarda Ubisofta.

Živimo u eri Open Source-a. Linus Torvalds nije objavio Linux u naučnom časopisu, već u mailing listi. I to je promenilo svet. Biohakeri danas su kompjuterski hakeri osamdesetih. Mogu ih zvati čudacima i marginalcima. Ali upravo u „garažama“ se često rađa ono što će sutra postati mejnstrim. Poštujemo akademsku nauku, ali ne pravimo od nje idola. Ako vam je važna „forma“ (članak, recenzija, status) – za vas je univerzitetska biblioteka. Ako vam je važno da „idete napred“ (tražite, probate, grešite i pronalazite) – dobrodošli kod biohakera. I bolje je raspravljati o podacima, o dozama, o receptorima, nego se meriti diplomama i poznanstvima.

P.S. Naš kritičar je takođe pomenuo Perelmana, ali ironija je u tome što je Grigorij Jakovljevič upravo poslao do đavola celu akademsku zajednicu sa njenim pravilima, nagradama i ritualima, objavivši dokaz jednostavno na internetu. Tako da, hvala na primeru, on igra za nas!

Voluntarist, Bitarh

Šta je zajedničko za srednji vek, Akademgorodok i Silikonsku dolinu?

Mnogi od vas sigurno smatraju da „nauka treba da bude slobodna“. Ali hajde da kopamo malo dublje – zašto je to važno i zašto bi libertarijanci posebno trebalo da brinu o rastućim pokušajima države i političara da naređuju naučnicima šta da misle i čemu da uče?

Naravno, pre svega je važno da razumemo da nauka nije samo skup dosadnih gospoda i dama u laboratorijama. Nauka je motor slobode i progresa. Ako naučnicima i predavačima omogućimo da slobodno misle, eksperimentišu, pa čak i greše, na kraju profitira celo društvo.

Kao primer: kada su se u Srednjem veku pojavili prvi univerziteti, kraljevi i pape uopšte nisu razumeli ko su ti čudni ljudi koji se okupljaju u grupama i pričaju na latinskom o nekim „idejama“. Studenti i profesori Univerziteta u Bolonji bili su toliko drski da su od vlasti izvojli pravo na samoupravljanje. U resultatu, nauka je procvetala – i univerziteti su postali ostrva slobode čak i u mračnoj feudalnoj Evropi.

Prenosimo se u 20. vek. SSSR nije bio najslobodnije mesto, zar ne? Ali usred „Hruščevnog odleđivanja“, u sibirskoj tajgi, osnovan je Akademgradok. Naučnicima je dozvoljeno istraživanje čak i onoga što je bilo zabranjeno u Moskvi. Genetika, koju je Staljin zabranio, iznenada je oživela, i Akademgradok je postao jedno od retkih mesta gde se moglo slobodno raspravljati i čitati zabranjene knjige. Nastao je paradoks: komunistička država je izgradila sićušni libertarijanski raj usred tajge. Istina, na kratko – ali čak je i kratka sloboda stvorila čitave naučne škole svetskog nivoa.

Danas je Silikonska dolina postala sinonim za inovacije. A njena formula uspeha je jednostavna: uzmemo univerzitete (Stanford, Berkli i dr.), dodamo mnogo slobode i mrvicu kapitalizma, pažljivo promešamo i ostavimo da odstoji. Rezultat je mesto kojem teže milioni talenata iz celog sveta. A sada zamislite: šta ako bi činovnici ili političari odlučivali koje tehnologije treba razvijati, a koje zabraniti iz ideoloških razloga? Najverovatnije bi iPhone bio veličine cigle i zvao bi se „Gosfon-1“.

Sada o tužnom. U poslednje vreme širom sveta se množe pokušaji konzervativnih političara da se umešaju u rad univerziteta. To se, na primer, već dugo dešava u SAD-u, a tokom Trampovog predsedstvaultva situacija se samo pogoršala, jer se federalna vlast ne stidi nametnuti svoje želje čak i univerzitetima svetskog ranga, kao što su Harvard i Kolumbija, primoravajući neprijatne rukovodioce na ostavke ili pokušavajući da zabrane studiranje stranim studentima, što bi sasvim sigurno dovelo do smanjenja njihovih budžeta i gubitka konkurentnosti. U Rusiji država uopšte pokušava da drži naučnike u potpunoj potčinjenosti, smatrajući ih prilično neprijatnim ljudima. Kao rezultat imamo cenzuru i otkaze zbog pogleda. A oni koji bi mogli doneti korist svojoj zemlji, odlaze u inostranstvo. U Turskoj, nakon pokušaja puča, Erdogan je sproveo „čišćenje“: više od 6.000 univerzitetskih predavača je otpušteno zbog političke nelojalnosti. Samo zamislite – čitav univerzitetski gradić je nestao za par meseci.

Zašto je libertarijancima važno da štite nauku? Zato što je nauka slobodno tržište ideja. To je upravo ona konkurencija koja omogućava otkrivanje istine i odbacivanje zabluda. Što je više države u nauci, to je veći rizik od greške, jer je centralizovano upravljanje znanjem jednako apsurdno kao i upravljanje vremenom.

Šta se može uraditi? Podržati naučnike koji se suočavaju sa pritiskom i cenzurom. Zahtevati od države da prestane da se meša u obrazovanje. Štiti pravo univerziteta na autonomiju i samoupravljanje. Jer sloboda nauke uopšte nije privilegija naučnika. To je garancija našeg zajedničkog progresa i blagostanja!

Voluntarist, Bitarh

Između progresa za 80 dana: kako tehnologije menjaju svet, koristeći samo ono što je već pri ruci

U slobodno vreme sam ponovo gledao film zasnovan na romanu Žila Verna, „Izokolo sveta za osamdeset dana“, i uhvatio sam se u misli koja se savršeno uklapa u našu sliku sveta. Šta je zajedničko džentlmenu Phileasu Foggu i, recimo, Steve-u Jobsu? Čini se da ništa. Jedan je izmišljeni lik viktorijanskog doba, drugi je stvarni titan Silicijumske doline. Ali trik je u tome što su obojica izveli genijalan potez koji je dostupan svakome od nas. I za to im nisu bili potrebni beskrajni državni grantovi ili veliki naučni centri.

U čemu je bio Foggov genije? Da li je možda izumeo superbrzi parobrod? Izgradio lični hiperlup? Ne! Ovaj momak nije izumeo apsolutno ništa. Njegov opklada je postala moguća samo zato što je svet do 1872. godine već bio opleten spremnom infrastrukturom. Parobrodi su već plovili, šine su već bile prodate kroz celu Ameriku i Indiju, telegraf je već zujao. Sve to su stvorili različiti ljudi, različite kompanije, u različito vreme i sa različitim ciljevima.

Šta je onda Fogg uradio? On je jednostavno pogledao sve te razbacane kockice i prvi je u njima video jedinstven sistem. Nije video samo „brod do Sueca“ i „voz do Kalkute“, već globalnu transportnu mrežu koju može da „hakuje“ – odnosno da je koristi ne prema primarnoj nameni (samo da stigne iz tačke A u tačku B), već za izvršenje lude, ambiciozne zadnje – da obiđe planetu zbog opklade. Njegov proboj je bio u novoj kombinaciji, a ne u novom izumu. On je, u suštini, bio genijalan projektni menadžer koji je pronašao sinergiju u onome što je svima ležalo pod nogama.

A sada se prebacimo u naše vreme. Zar isto to ne vidimo u najvećim probojima poslednjih 50 godina? Na primer, personalni računar. To nije bio izum jedne stvari. To je bila genijalna kombinacija već postojećih stvari: mikroprocesora, diskovnog pogona, monitora, tastature, miša. Proboj je bio u ideji da se to sve spoji i postavi ne u korporaciju, već na sto običnog čoveka. Ili internet – jednostavno skup opštih pravila (protokola), jezik na kojem su se već postojeći računari dogovorili da komuniciraju jedni s drugima. Genije je bio u stvaranju tog „jezika“, tog univerzalnog interfejsa. Ne zaboravimo ni pametne telefone. Steve Jobs je na prezentaciji prvog iPhone-a upravo to i rekao: „Ovo nije jedan uređaj. Ovo su tri: telefon, plejer sa širokim ekranom i internet komunikator“. Apple nije izumeo ni mobilnu vezu, ni ekran na dodir, ni GPS. Uzeli su sve najbolje što je već bilo na tržištu, genijalno su to spojili u jednom kućištu, napisali intuitivan softver i dali svetu švajcarski nož digitalne ere.

Najvažnije je – za takve proboje nije potreban hadronski kolajder ili budžet NASA-e. Potrebna je sloboda misli, zapažljivost i pravo na eksperiment. Upravo ti, koji čitaš ovaj post, možeš sutra smisliti kako da ukrstiš dve poznate tehnologije i dobiješ nešto što će promeniti svet.

A šta tome najviše smeta? Naravno, stari dobri birokrat. Zamislite da je Fogg za svaki prelazak granice morao da dobije vizu, kao što sada moraju stanovnici mnogih zemalja sa „slabim“ pasošem? Još bi popunjavao upitnike negde u Mumbaju. Upravo državna regulacija, sa svojom strasti da sve „uoredi“, „sertifikuje“ i „proveri“, ubija tu fleksibilnost i brzinu koja je potrebna za kombinatorne proboje. Dok činovnici pišu regulativu o korišćenju dronova za dostavu pice, slobodni entuzijasti već smišljaju kako pomoću istih dronova i neuronskih mreža da prate šumske požare.

Tako da, prijatelji, sledeći veliki proboj verovatno već postoji – samo u obliku razbacanih delova. Sve potrebne tehnologije, servisi i ideje leže na stolu. Da ne govorimo više, uspeh našeg projekta za pronalaženje preparata za pojačanje inhibitora nasilja postignut je minimalnim sredstvima zahvaljujući analizi već postojećih istraživanja u neurobiologiji i ponovnoj proveri široko dostupnih preparata na životinjama. I uzgred, etologija na problemu nasilja se ne završava, kao ni naša istraživanja!

Voluntarista, Bitarh

Tehnologije se rađaju u garažama, a ne u kasarnama: istina o ulozi VPK

Hajde da pričamo o raširenom mitu koji je sigurno svako čuo: „bez vojnih razvoja sedeli bismo bez interneta, pametnih telefona i GPS-a“. Drugim rečima, smatra se da su rat i odbrana glavni pokretači tehničkog progresa. Ali da li je to zaista tako?

Uzmimo isti taj internet. Govori nam se da ga je navodno izumeo Pentagon u slučaju nuklearnog rata, ali činjenice to ne potvrđuju. Zapravo, ARPANET (preteča modernog interneta) je prvobitno bio civilni projekat kojim su se bavili različiti američki univerziteti, samo što je bio finansiran iz vojnog budžeta. Vojnici su dali novac, a sav posao uradili su univerzitetski naučnici i programeri. A slavni HTTP protokol, preko kojeg sada zajedno čitamo ovu objavu, uopšte su smislili fizičari iz CERN-a u Evropi – isključivo radi lakše razmene naučnih članaka. Vojska ovde uopšte nema nikakve zasluge!

Šta je sa GPS-om? Da, ovde su zaista vojnici lansirali satelite kako bi rakete preciznije pogađale metu. Ali zašto je GPS postao dostupan svima? Zato što su civili od vojne igračke napravili „narodnu“ tehnologiju. Predsednik Regan otvorio je GPS za sve nakon tragedije sa korejskim avionom, kako bi povećao bezbednost letova, i na kraju su civilni developeri pretvorili navigacioni sistem iz vojne tajne u popularnu aplikaciju za pronalaženje najbliže picerije.

A znate li ko je stvorio prvi mikroprocesor? Ne, nisu generali niti tajne službe – razvila ga je kompanija Intel za kalkulator. U međuvremenu je vojska imala svoje zatvorene razvojne projekte koje bi svet video tek za 30 godina, da nije bilo civilnih inženjera. Dok su vojnici razmišljali kako da ne otkriju tajne, tržište je već uveliko koristilo komercijalne procesore.

Svemir? Činilo bi se da su baš ovde vojnici ispred svih. Da, rakete su prvo kreirane kao borbene, ali stvarna kosmička dostignuća desila su se uglavnom zahvaljujući civilnim programima NASA-e, a danas privatnim kompanijama poput SpaceX-a i Blue Origin-a. Dok vojska raspravlja o tome kako najbolje pucati iz svemira, Ilon Mask je već lansirao raketu koja se sama vraća nazad.

Zašto vojnici nisu uvek najjači inovatori? Zato što je vojnicima glavni prioritet pouzdanost. Oni preferiraju proverene tehnologije i izbegavaju rizike. Pokušajte da ponudite generalu eksperimentalnu tehniku na bojnom polju – pogledao bi vas kao ludaka. Međutim, preduzetnici i naučnici se ne plaše rizika, i upravo zato se većina pravih prodora dešava u garažama Silikonske doline, laboratorijama i univerzitetima, a ne u tajnim podrumima tajnih službi.

Istorija SSSR-a je jasan primer kako oslanjanje isključivo na odbranu vodi do tehničke zaostalosti u svakodnevnom životu. Sećate li se šale: sovjetska mikrotalasna je toliko pouzdana da se u nju možete sakriti tokom nuklearnog udara – jer je to tajni odbrambeni uređaj težine pola tone. Civilna ekonomija bolje se nosi sa inovacijama jer konkurencija i sloboda stvaraju snažne stimulanse za prodore. Vojne tehnologije obično samo stižu iza onoga što su već kreirali civili.

Usput, ako mislite da vojska finansira fundamentalnu nauku, ponovo grešite. Vojnicima su potrebna zagarantovana rešenja ovde i sada, a ne istraživanja koja će dati rezultat za 30 godina, i to nije sigurno da će biti primena u borbi. Fundamentalnim istraživanjima bave se univerziteti i privatne laboratorije. Upravo oni daju svetu kvantne računare, nove lekove i materijale budućnosti. A vojska jednostavno uzima gotove tehnologije sa police.

Još jedan primer: IBM, Apple i Google svake godine registruju hiljade patenata, dok odbrambeni resori to rade u malom broju. Komercijalne kompanije se takmiče u inovacijama, dok je konkurencija kod vojnika često ograničena na budžetske tendere, gde nije glavni kvalitet, već prijateljstvo sa pravim ljudima u ministrstvima. Zato, kada vam neko kaže da progres nije moguć bez rata, podsetite ga: prava pokretačka snaga čovečanstva su mirna radoznalost, kreativna sloboda i normalna tržišna konkurencija, a ne rakete i tenkovi.

Voluntarist, Bitarh

Nekoliko reči o naučno-tehničkom progresu i savremenoj civilizaciji

Voluntarist, Bitarh

Postoji stav prema kojem su naučno-tehnički napredak i moderna civilizacija zlo koje može samo učiniti čoveka nesrećnim. Naravno, ovaj stav nije toliko popularan i teško da će ikada dobiti značajnu podršku, ali želeo bih da kažem nekoliko reči o tome koliko je on zapravo neodrživ.

Razgovor se može započeti time što su sami protivnici napretka u velikoj meri preživeli samo zahvaljujući njemu, a nisu, sa velikom verovatnoćom, umrli od gladi, hladnoće ili bolesti još u ranom detinjstvu. Uostalom, radikalno povećanje preživljivosti ljudi i dostupnosti blaga je očigledna posledica napretka. Ali ponekad nije toliko očigledna činjenica da samo zahvaljujući napretku čovečanstvo uopšte ima bilo kakvu šansu da preživi u dugoročnoj perspektivi.

Neko može tvrditi da je napredak stvorio sredstva koja mogu ozbiljno naškoditi celom čovečanstvu (uništavajući ekologiju ili čak budući oružje masovnog uništenja). Međutim, besmisleno je raspravljati o tome da upravo nedostatak napretka može najviše naškoditi čovečanstvu. U tom slučaju, ono sa 100% verovatnoće neće moći da izađe iz granica matične planete i poginuće pri najbližoj katastrofi planetarnih razmera. Zemlja nije večna, osim toga, neka katastrofa može se dogoditi vrlo brzo, a ne za stotine miliona godina. Ispada da se protiviti napretku znači zastupati potpuno uništenje čovečanstva u budućnosti. Da li je neko od kritika napretka spreman otvoreno da podrži upravo takvu ideju?

Još jedan argument protiv napretka su navodne patnje ljudi u gradskoj sredini koja za njih nije prirodna. Umesto toga, predlaže se život blizu prirode, na koji je ljudska psiha najbolje prilagođena, i zarad sreće čoveka sada može se žrtvovati mogućnost očuvanja čovečanstva u budućnosti. Naravno, u stvarnosti su praistorijski ljudi mnogo patili, arheološki dokazi često pokazuju na njihovim ostacima tragove dugotrajnog fiziološkog stresa od gladi i bolesti. Prelazak na primitivnu poljoprivredu takođe ne rešava ovaj problem u potpunosti; još pre nekoliko vekova neuspeh u sakupljanju plodova (na primer, zbog klimatskih faktora) bio je čest uzrok gladi, a i seljaci prošlosti su redovno patili od deficita i monotonije hrane. Prosečan stanovnik modernog grada, koji je stalno sit, na toplom i prilično zdrav, očigledno će biti srećniji. Ali ovde nije reč čak ni o tome, već o tome da, prema tvrdnjama protivnika napretka, stanište čoveka mora biti konzervirano.

Jedan od najprirodnijih procesa za sve živo može se nazvati adaptacijom na promenljive uslove sredine. I modernu gradsku civilizaciju, kao i bilo koji oblik potencijalne buduće civilizacije, može se lako nazvati novim staništem na koje se jednostavno treba adaptirati. Štaviše, čovek dobija i prednost – on sam upravlja time kako će nova sredina biti uređena, što adaptaciju čini lakšom. Bez napretka, promena sredine bi se svakako dogodila zbog neizbežnih klimatskih promena, samo što bi ljudi morali da zaobiđu tu prednost, dobijajući povećanu šansu za prevremeno izumiranje umesto adaptacije.

Protivnik napretka spreman je da se pozove na prirodnost određene sredine za čoveka. Ali zašto onda negira tako prirodan proces kao što je adaptacija? Zašto ga jedna prirodnost zadovoljava, a druga ne?

Konačno, treba reći da protivnici napretka jednostavno nemaju nikakve šanse da svoje ideje sprovedu u stvarnost. Neće uspeti da ubede sve, i jedini izlaz za njih je da druge nasilno primoraju na odricanje od napretka. Ali bez napretka jednostavno neće postojati značajna sredstva za sprovođenje takve prisile, naročito u globalnom razmeru. I grupe ljudi koje promovišu napredak će uvek imati prednost u pogledu sredstava koja omogućavaju zaštitu od takve nasilne prisile. Dakle, sve ideje protiv napretka su jednostavno mrtvorođene.

Ljude porobljava nasilje, a ne tehnologije

Voluntarista, Bitarh

Pozicije ludditskog i antiprogresivnog karaktera, koje se protive naučno-tehničkom progresu, iako su prilično nepopularne, ipak postoje, stvarajući mit o porobljavanju ljudi tehnologijama. Ove pozicije optužuju upravo tehnologije za to što ljudi brzo gube slobodu i srećan život. Na primer, uz njihovu pomoć vlade dobijaju sve više moći i mogućnosti da manipulišu ljudima, što znači da je naučno-tehnički progres, još od trenutka industrijalizacije društva – zlo koje je potrebno iskoreniti. Naravno, mnogi će i bez dodatnih objašnjenja smatrati takvu argumentaciju krajnje apsurdnom, ali hajde ipak da pogledamo šta nije u redu sa njom.

Suština je u tome da tehnologije same po sebi ne dovode ni do kakvog porobljavanja čoveka. Do toga prvenstveno dovodi nasilje kao metod rešavanja problema i dostizanja određenih ciljeva, uključujući i upotrebu od strane istih tih vlada. Sve one se oslanjaju na pretnju primenom određenih „legitimnih“ i „zakonitih“ silnih mera prema bilo kom običnom čoveku, ako taj ne bude sledio određeni poredak. Tehnologije u ovom slučaju samo čine takvu pretnju efikasnijom u izvršenju i pomažu u jačanju moći već postojećih vlada.

Ali razmislite – čak i najjednostavnijim alatom, kao što je čekić, mnogo je lakše zastrašiti, potčiniti, ili čak i potpuno osakatiti čoveka, nego golim pesnicama. Samo što je čekić stvoren da zakucava eksere, i to je problem u čoveku koji je sposoban da počini nasilje koristeći bilo koje dostupne alate, a ne u samom čekiću. A sa oružjem je upravo ista situacija – problem nije u njemu, već u mizernom procentu ljudi spremnih da ga primene u izvršenju nasilnih napada.

Rešenje je potrebno upravo za problem nasilja i činjenicu da neki ljudi teže silnom potčinjavanju drugih ljudi. Čim taj problem bude rešen i nasilne hijerarhije dominacije nestanu iz društva, tehnologije više neće na bilo koji način doprinositi porobljavanju ljudi. Boriti se treba protiv nasilja i mizernog procenta nasilnika u društvu, a ne protiv tehnologija, koje su inače jedino što je moglo spasiti ljude od beskonačne gladi, bolesti, smrtnosti dece i drugih užasnih pojava iz prošlosti, a takođe će omogućiti čovečanstvu da preživi i nastavi svoje postojanje u dugoročnoj perspektivi.

Neizbirno nasilje, „legitimno“ nasilje i naučno-tehnički progres

Voluntarista, Bitarh

Trenutno je u društvu, naročito zapadnog tipa, prihvaćen model takozvanog dopustivog, selektivnog ili „legitimnog“ nasilja. On se sastoji u tome da je nasilje dopustivo prema određenoj osobi na osnovu zakona koji je prihvatila većina ljudi na određenoj teritoriji. Međutim, pošto je to kulturna norma, ona se ne može posmatrati kao nešto dati; neophodno je razumeti da ova norma u drugim društvima može biti drugačija. Značajan deo ljudske istorije, i u značajnom broju društava, praktikovan je potpuno drugačiji model neselektivnog nasilja. Danas nas na to naročito mogu podsetiti talibani koji su nedavno preuzeli vlast u Avganistanu. Taj model se sastoji od sledećeg:

  • Nasilje se može primeniti ne samo na prekršca zakona, već i na njegovu porodicu, rođake, prijatelje, a čak i slučajni ljudi koji su počinili potpuno neznatne prekršaje, ili oni koji uopšte nisu ništa učinili, mogu postati žrtve nasilja u svrhu zastrašivanja društva i učvršćivanja vlasti;
  • Odsustvo slobode da se pristane ili ne pristane na utvrđeni zakon, uključujući i promenu mesta boravka i stanovanja zbog ograničenja slobode kretanja.

U ostalim jednakim uslovima, pristalice neselektivnog nasilja imaju veće šanse za pobedu u poređenju sa onima koji zagovaraju umereno nasilje. Oni se neće ustručavati da zastraše društvo, sprovedu brutalne čistke, pa čak i organizuju masovne ubistva i genocid. Zbog mnogo veće spremnosti da vrše nasilje, njihov nasilni potencijal je daleko veći.

Ali u stvarnosti, uslovi po pravilu nisu jednaki. I jedan od važnih uslova je nivo tehnološkog razvoja. Na primer, ovaj uslov je odlučujuće uticao na kolonijalna osvajanja Evropljana, ili u nedavnoj borbi protiv terorizma na Bliskom istoku (uključujući i Islamsku državu). Da ove okolnosti nije bilo, da je nivo tehnološkog razvoja svima bio jednak, predstavnici zapadnog sveta bi jednostavno izgubili u ogromnoj većini bitaka. Ne bi bilo ni kolonizacije zemalja koje su već naseljavali drugi narodi, a o borbi protiv terorističkih grupa uopšte nema šta reći. Strana koja pribegava manje selektivnom nasilju imala bi mnogo veće šanse za pobedu, i u tim slučajevima posledice bi bile fatalne.

U odsustvu značajne tehnološke nadmoći, zapadni svet može lako biti osvojen običnom gomilom talibana, pripadnika ISIS-a ili nekih drugih psiha naoružanih Kaljnikovim automatima. U slučaju očuvanja poretka selektivnog nasilja, on ne može bez naučno-tehničkog progresa. Ali naučno-tehnički progres zauzvrat stvara određene rizike nasilja, uključujući i katastrofalne. Nije daleko vreme kada će čak i male organizacije, ili pojedinci, moći, na primer, ponovo stvoriti opasan virus ili ovladati energetskim nosiocima super-kapaciteta. Strašno je zamisliti šta bi se dogodilo ako bi visoke tehnologije bile primenjene u nasilne svrhe. Pored toga, takvim tehnologijama na kraju mogu doći do ruku isti ti teroristi (tehnologijama je svojstvo da prelaze iz ruku u ruke), i tada tehnološki jaz više neće igrati ulogu – u slučaju oružja za masovno uništenje nije potrebno biti razvijeniji ili jači od protivnika, dovoljno je samo naneti mu neprihvatljivu štetu.

S obzirom na kritičnu važnost naučno-tehničkog progresa, kao i rizika koje on stvara, može se zaključiti o neophodnosti borbe protiv nasilja. Dok se nasilje prihvata kao nešto dato, različite grupe ljudi biraće različne pristupe između selektivnog i neselektivnog nasilja. I oni koji izaberu drugu opciju — manje civilizovane i nasilnije ljudi — predstavljaće ozbiljnu pretnju životima onih koji zagovaraju selektivno ili umereno nasilje. Naročito bih želeo da ovu misao doprem do konzervativaca, koji često ne vole progres. Preostaje samo boriti se protiv nasilja kao fenomena u celini. Tek potpunim iskorenjivanjem nasilja može se otarasiti i odgovarajućih rizika.