Postoji stav prema kojem su naučno-tehnički napredak i moderna civilizacija zlo koje može samo učiniti čoveka nesrećnim. Naravno, ovaj stav nije toliko popularan i teško da će ikada dobiti značajnu podršku, ali želeo bih da kažem nekoliko reči o tome koliko je on zapravo neodrživ.
Razgovor se može započeti time što su sami protivnici napretka u velikoj meri preživeli samo zahvaljujući njemu, a nisu, sa velikom verovatnoćom, umrli od gladi, hladnoće ili bolesti još u ranom detinjstvu. Uostalom, radikalno povećanje preživljivosti ljudi i dostupnosti blaga je očigledna posledica napretka. Ali ponekad nije toliko očigledna činjenica da samo zahvaljujući napretku čovečanstvo uopšte ima bilo kakvu šansu da preživi u dugoročnoj perspektivi.
Neko može tvrditi da je napredak stvorio sredstva koja mogu ozbiljno naškoditi celom čovečanstvu (uništavajući ekologiju ili čak budući oružje masovnog uništenja). Međutim, besmisleno je raspravljati o tome da upravo nedostatak napretka može najviše naškoditi čovečanstvu. U tom slučaju, ono sa 100% verovatnoće neće moći da izađe iz granica matične planete i poginuće pri najbližoj katastrofi planetarnih razmera. Zemlja nije večna, osim toga, neka katastrofa može se dogoditi vrlo brzo, a ne za stotine miliona godina. Ispada da se protiviti napretku znači zastupati potpuno uništenje čovečanstva u budućnosti. Da li je neko od kritika napretka spreman otvoreno da podrži upravo takvu ideju?
Još jedan argument protiv napretka su navodne patnje ljudi u gradskoj sredini koja za njih nije prirodna. Umesto toga, predlaže se život blizu prirode, na koji je ljudska psiha najbolje prilagođena, i zarad sreće čoveka sada može se žrtvovati mogućnost očuvanja čovečanstva u budućnosti. Naravno, u stvarnosti su praistorijski ljudi mnogo patili, arheološki dokazi često pokazuju na njihovim ostacima tragove dugotrajnog fiziološkog stresa od gladi i bolesti. Prelazak na primitivnu poljoprivredu takođe ne rešava ovaj problem u potpunosti; još pre nekoliko vekova neuspeh u sakupljanju plodova (na primer, zbog klimatskih faktora) bio je čest uzrok gladi, a i seljaci prošlosti su redovno patili od deficita i monotonije hrane. Prosečan stanovnik modernog grada, koji je stalno sit, na toplom i prilično zdrav, očigledno će biti srećniji. Ali ovde nije reč čak ni o tome, već o tome da, prema tvrdnjama protivnika napretka, stanište čoveka mora biti konzervirano.
Jedan od najprirodnijih procesa za sve živo može se nazvati adaptacijom na promenljive uslove sredine. I modernu gradsku civilizaciju, kao i bilo koji oblik potencijalne buduće civilizacije, može se lako nazvati novim staništem na koje se jednostavno treba adaptirati. Štaviše, čovek dobija i prednost – on sam upravlja time kako će nova sredina biti uređena, što adaptaciju čini lakšom. Bez napretka, promena sredine bi se svakako dogodila zbog neizbežnih klimatskih promena, samo što bi ljudi morali da zaobiđu tu prednost, dobijajući povećanu šansu za prevremeno izumiranje umesto adaptacije.
Protivnik napretka spreman je da se pozove na prirodnost određene sredine za čoveka. Ali zašto onda negira tako prirodan proces kao što je adaptacija? Zašto ga jedna prirodnost zadovoljava, a druga ne?
Konačno, treba reći da protivnici napretka jednostavno nemaju nikakve šanse da svoje ideje sprovedu u stvarnost. Neće uspeti da ubede sve, i jedini izlaz za njih je da druge nasilno primoraju na odricanje od napretka. Ali bez napretka jednostavno neće postojati značajna sredstva za sprovođenje takve prisile, naročito u globalnom razmeru. I grupe ljudi koje promovišu napredak će uvek imati prednost u pogledu sredstava koja omogućavaju zaštitu od takve nasilne prisile. Dakle, sve ideje protiv napretka su jednostavno mrtvorođene.
