Тег: NTP

Iluzija zasićenog demografskog zalaska: zašto u polupraznom svetu neće biti koga da popravlja robote

Uvek kažemo da ako se reguliše svaki korak, ako se čoveka optereti milionom zabrana, licenci i kazni za bilo kakav potez, ljudi će jednostavno prestati da se rađaju. Čovek je biološko biće, a životinje u tesnim kavezima se ne razmnožavaju. Ali kao odgovor samo stiže rečenica: pa neka, i ovako ima previše ljudi, a ako ih bude manje, neće biti gužvi u saobraćaju, priroda će se očistiti, nastupiću tišina i lepota. Obično uzvraćamo ekonomijom: infrastruktura će propasti, solidarni penzioni sistem će pući, a tržišta će se smanjiti na veličinu trafike. Sve će to zaista i biti. Ali iza te fasade krije se nešto mnogo užasnije – tehnološki regres i rizik od sporog, ali neizbežnog izumiranja čovečanstva kao vrste.
 
Ljubitelji smanjenja populacije uporno vide u čoveku samo „višak usta“, „izvor ugljeničnog otiska“ i hodajući problem. Ali čovek nije samo usta, već i mozak. To je preduzetnički duh, pronalazljivost i rad. Zato hajde da objasnimo na jednostavan način zašto je san o „malom, udobnom čovečanstvu“ opasna iluzija.
 
Prvo, retki talenti. Geniji sposobni da pomeraju fundamentalnu nauku ne pojavljuju se po nalogu državnog plana. Oni se rađaju statistički retko – uslovno jedan na milion. Ako imate populaciju od 8 milijardi, imate baz od osam hiljada potencijalnih Ajnštajna, Fon Nojmana i Tjuringa. Smanjite stanovništvo na pola i iseći ćete taj baz tačno za 50%. Smanjite još više i probojnih ideja će biti nekoliko puta manje. A upravo ti pojedinci stvaraju tehnologije koje kasnije hrane i leče sve nas.
 
Drugo, zamka specijalizacije. Savremeni naučno-tehnički progres oslanja se na neverovatno duboku podelu rada. U XVIII veku erudita je mogao da se razume i u mehanici, i u botanici, i u filozofiji. Ali danas su nisko viseći plodovi nauke već ubranjeni. Da bi se ivica saznanja pomerila makar i za milimetar, potrebni su hiljade ultra-usko specijalizovanih stručnjaka. Jedna osoba ne može istovremeno da projektuje litografski skener za čipove, da sintetizuje molekul protiv retkog raka i da gradi termonuklearni reaktor. Što je društvo veće, to sebi može priuštiti više jedinstvenih, nišnih profesija. Malo društvo, čak i ako su svi sa tri visoka obrazovanja, fizički nije sposobno da održava milione složenih kompetencija istovremeno.
 
Treće, efekat razmere i dostupnost tehnologija. Razvoj novog procesora ili leka košta milijarde dolara. Na globalnom tržištu od milijardi ljudi, ovi kolosalni troškovi se razmazuju tankim slojem – na kraju dobijamo pilule od par para i pristupačne pametne telefone. Smanjite tržište – i najsloženiji projekti prestati da budu isplativi. Biznis jednostavno neće ulagati u ono što nema kome da proda. Prvo će nestati niche lekovi za retke bolesti, zatim specijalizovana oprema, a potom i cele industrije. Država će, naravno, pokušati da spase situaciju „subvencijama“, ali oduzimanje novca od ekonomije koja se smanjuje – to je put ka još bržem kolapsu.
 
Četvrto, znanje ne živi u knjigama. Crteži bez žive lanca sukcesije su samo mrtvi terabajti podataka. Složena tehnologija živi samo u rukama praktičara: kada osedeli inženjer prenosi implicitne veštine mladom doktorantu direktno pored mašine ili u laboratoriji. Ako se generacija menja previše malobrojnom, lanci se kidaju. Čovečanstvo je već više puta gubilo tehnologije – od recepta za rimski beton do sposobnosti brzog reprodukovanja raketnih motora lunarnog programa.
 
I na kraju, ne možemo jednostavno stajati u mestu. Priroda ne pravi pauze radi „udobnog života“. Bakterije mutiraju i razvijaju otpornost na antibiotike. Klima donosi iznenađenja, infrastruktura propada, a svemirske pretnje nisu nigde nestale. Da bi civilizacija samo održala trenutni nivo bezbednosti, ona mora da trči svim silama napred – da otkriva nove izvore energije, stvara nove materijale i lekove. Ako usporavamo naučno-tehnološki progres zbog nedostatka mozgova, mi ne ostajemo u mestu, već počinjemo polako da klizimo u novo mračno doba.

Voluntarista, Bitarh

Nekoliko reči o naučno-tehničkom progresu i savremenoj civilizaciji

Voluntarist, Bitarh

Postoji stav prema kojem su naučno-tehnički napredak i moderna civilizacija zlo koje može samo učiniti čoveka nesrećnim. Naravno, ovaj stav nije toliko popularan i teško da će ikada dobiti značajnu podršku, ali želeo bih da kažem nekoliko reči o tome koliko je on zapravo neodrživ.

Razgovor se može započeti time što su sami protivnici napretka u velikoj meri preživeli samo zahvaljujući njemu, a nisu, sa velikom verovatnoćom, umrli od gladi, hladnoće ili bolesti još u ranom detinjstvu. Uostalom, radikalno povećanje preživljivosti ljudi i dostupnosti blaga je očigledna posledica napretka. Ali ponekad nije toliko očigledna činjenica da samo zahvaljujući napretku čovečanstvo uopšte ima bilo kakvu šansu da preživi u dugoročnoj perspektivi.

Neko može tvrditi da je napredak stvorio sredstva koja mogu ozbiljno naškoditi celom čovečanstvu (uništavajući ekologiju ili čak budući oružje masovnog uništenja). Međutim, besmisleno je raspravljati o tome da upravo nedostatak napretka može najviše naškoditi čovečanstvu. U tom slučaju, ono sa 100% verovatnoće neće moći da izađe iz granica matične planete i poginuće pri najbližoj katastrofi planetarnih razmera. Zemlja nije večna, osim toga, neka katastrofa može se dogoditi vrlo brzo, a ne za stotine miliona godina. Ispada da se protiviti napretku znači zastupati potpuno uništenje čovečanstva u budućnosti. Da li je neko od kritika napretka spreman otvoreno da podrži upravo takvu ideju?

Još jedan argument protiv napretka su navodne patnje ljudi u gradskoj sredini koja za njih nije prirodna. Umesto toga, predlaže se život blizu prirode, na koji je ljudska psiha najbolje prilagođena, i zarad sreće čoveka sada može se žrtvovati mogućnost očuvanja čovečanstva u budućnosti. Naravno, u stvarnosti su praistorijski ljudi mnogo patili, arheološki dokazi često pokazuju na njihovim ostacima tragove dugotrajnog fiziološkog stresa od gladi i bolesti. Prelazak na primitivnu poljoprivredu takođe ne rešava ovaj problem u potpunosti; još pre nekoliko vekova neuspeh u sakupljanju plodova (na primer, zbog klimatskih faktora) bio je čest uzrok gladi, a i seljaci prošlosti su redovno patili od deficita i monotonije hrane. Prosečan stanovnik modernog grada, koji je stalno sit, na toplom i prilično zdrav, očigledno će biti srećniji. Ali ovde nije reč čak ni o tome, već o tome da, prema tvrdnjama protivnika napretka, stanište čoveka mora biti konzervirano.

Jedan od najprirodnijih procesa za sve živo može se nazvati adaptacijom na promenljive uslove sredine. I modernu gradsku civilizaciju, kao i bilo koji oblik potencijalne buduće civilizacije, može se lako nazvati novim staništem na koje se jednostavno treba adaptirati. Štaviše, čovek dobija i prednost – on sam upravlja time kako će nova sredina biti uređena, što adaptaciju čini lakšom. Bez napretka, promena sredine bi se svakako dogodila zbog neizbežnih klimatskih promena, samo što bi ljudi morali da zaobiđu tu prednost, dobijajući povećanu šansu za prevremeno izumiranje umesto adaptacije.

Protivnik napretka spreman je da se pozove na prirodnost određene sredine za čoveka. Ali zašto onda negira tako prirodan proces kao što je adaptacija? Zašto ga jedna prirodnost zadovoljava, a druga ne?

Konačno, treba reći da protivnici napretka jednostavno nemaju nikakve šanse da svoje ideje sprovedu u stvarnost. Neće uspeti da ubede sve, i jedini izlaz za njih je da druge nasilno primoraju na odricanje od napretka. Ali bez napretka jednostavno neće postojati značajna sredstva za sprovođenje takve prisile, naročito u globalnom razmeru. I grupe ljudi koje promovišu napredak će uvek imati prednost u pogledu sredstava koja omogućavaju zaštitu od takve nasilne prisile. Dakle, sve ideje protiv napretka su jednostavno mrtvorođene.