Тег: Demographics

Država je slomila demografiju, i sada je čak ni migranti neće spasiti

Svaki moderni etatista ima na raspolaganju prilično zanimljiv „čit-kod“. Države širom sveta su svojim gušećim regulacijama, ludim porezima i inflacijom uguralle autohtono stanovništvo u takvu demografsku jamu iz koje se ne može jednostavno izaći. Dobijati decu u vreme kada poreska uprava nevidljivom (i sasvim vidljivom) rukom otima polovinu tvojih prihoda, a hipoteka liči na doživotno ropstvo zbog igara centralnih banaka – to je nedozvoljen luksuz za mnoge mlade porodice.
 
I tada prosečni autoritarni birokrat češe potiljak. On zapravo ima dva puta:
 
Prvi put je totalna deregulacija. Radikalno smanjiti poreze, olakšati regulacije, ukloniti birokratske barijere, dati ljudima da dišu, grade kuće, stvaraju biznise, bogaćaju se i samouvereno gledaju u sutrašnjicu. Učiniti tako da ljudi sami požele da rađaju, jer su sigurni u svoju budućnost.
 
Drugi put je, uz stezanje srca, pustiti milione migranata u zemlju, kako bi se barem nekako zapušili zevajući rupovi u budžetu i na tržištu rada, ali pritom ni za milimetar ne popustiti omču oko vrata sopstvenih građana.
 
Kao što mislite, šta činovnik bira? Naravno, drugu opciju! Autoritarni etatisti obično ne vole migrante, ali se boje gubitka moći nad ekonomijom i društvom do drhtaja u kolenima. Bolje je uvesti novu krv, nego dati slobodu svojoj.
 
Ali tu se dogodio sistemski kvar, „čit-kod“ je prestao da radi. Pogledajmo Španiju (o tome je nedavno odlično pisano u El Confidencial). Lokalni socijalisti su godinama molili migrante kao spasitelje solidarnog penzionog sistema (tj. legalizovane finansijske piramide). Ali iznenada je isplivala neprijatna istina – migranti stare! U Španiju je krenuo masovni priliv ljudi starijih od 45 godina.
 
I tada matematika udara činovnika pravo u lice. Čak i ako gospoda etatisti sanjaju o uvođenju takvih idealnih „pasivnih hamstera“ od 55+ godina, koji će tiho mesti ulice, voziti volan i reč krivu neće reći protiv vlasti – to više ekonomski ne funkcioniše. Takav „hamster“ će mlitavo odraditi 5–10 godina, platiti svoje tri pare poreza (ako uopšte izađe iz sive zone), a zatim nastupa penzioni uzrast. I šta dalje? A dalje će taj čovek 20+ godina isisavati iz budžeta koji puca po šavovima novac za minimalnu socijalnu penziju i besplatnu medicinu, koja u starosti košta beskrajno skupo. Umesto rešenja demografskog problema, država dobija gigantsku finansijsku crnu rupu. Prisustvo takvih migranata stvara kolosalno opterećenje za budžet, zapravo ne donoseći ekonomiji nikakav neto plus.
 
I znate šta je najironičnije? Etatizam je zarazna stvar, proširio se celom planetom. Birokratska omča nije ekskluziv razvijenih zemalja. Jer vlade onih zemalja odakle tradicionalno dolaze migranti, sa ne manjim entuzijazmom igraju iste igre: uvode nove zabrane, množe činovnike i terorišu biznis. Ishod je predvidiv: tamo stopa rađanja takođe ubrzano leti u provaliju! Mit o tome da negde na globalnom jugu postoji „beskonačan rezervoar mlade radne snage“ razbio se o realnost. U zemljama Latinske Amerike, Severne Afrike ili Centralne Azije mladih postaje sve manje, jer je dobijanje dece u uslovima njihovog rodnog, lokalnog državnog regulisanja – isti takav finansijski samoubistvo. Zato u bogate zemlje sada ne putuju zdravi dvadesetogodišnjaci, već upravo oni umorni ljudi pred pedesete. Države širom sveta su svojim ludim pravilima napravile globalnu demografsku zimu.
 
Alternativa opciji „ne mešati se u živote ljudi“ jednostavno ne postoji. Želite da nacija raste, a demografska kriza ostane u prošlosti? Ukinite poreze i totalnu regulisanost života! Kada čovek ima slobodu, vlasništvo i sigurnost da sutra država neće doći da to otme – on će sam izgraditi veliku porodicu. A dok etatisti nastavljaju da stežu omču, nikakvo uvoženje pokornih „hamstera“ neće spasiti njihove budžete od neizbežnog bankrota.

Voluntarista, Bitarh

Kako milijarderi izbegavaju pritisak države

U nastavku prethodne objave o stopi rađanja kod milijardera.

U prethodnoj objavi smo analizirali zašto milijarderi i veliki bogataši imaju dobru stopu rađanja u poređenju sa ostatkom stanovništva – oni uspešno izbegavaju problem državne regulacije koja guši psihu. Ostali ljudi, živeći kao u kavezu pod nadzorom „činovnika-dresera“, počinju da se ponašaju kao progonjene zveri kojima je nestao instinkt za opstankom roda.

Zašto onda milijarderi uspešno zaobilaze ovaj problem? Zato što imaju protivotrov za državni pritisak – novac i uticaj. Velikim bogatstvom kupuju neprivrsivost i mir koji su običnim smrtnicima nepoznati. Ono što je za nas neizbežna obaveza, za njih je rešiv organizacioni problem uz par telefonskih poziva.

Evo kako se elita oslobađa problema koji guše ostale:

1) Armija pravnika: Kod bogate osobe svaki pravni okršaj sa državom završava se pre nego što uopšte počne. Kazne će osporiti i poništiti, pronaći će pravne praznine. Milijarderi se ne plaše zakona – oni ih okreću u svoju korist. Ako treba zaobići glupu regulaciju – unajmiće najbolje advokate, lobićesu za potrebne amandmane.

2) Lični asistenti: Bogataše nećete sresti u redovima u domovima zdravlja ili administrativnim centrima. Oni imaju asistente koji će umesto njih obaviti sav papirni posao. Birokratska rutina je prebačena na plaćene ljude. Stres od birokratije za njih je nula – oni se u to ne uranjaju sami.

3) Privatni avioni i vozači: Njima ne preti oduzimanje dozvole zbog prekoračenja brzine – imaju lične vozače koji će sami rešiti stvari sa policijom. Ne stoje u gužvama u autobusima i ne guše se u metrou. Privatni avion ih oslobađa ponižavajućih kontrola na granici. Ne osećaju na sebi „pastirski bič“ kojim nas stacionarni banditi teraju u svakodnevnom životu.

4) Privatne škole i medicina: Njihova deca uče u elitnim školama i na fakultetima, van sistema obaveznih standarda kojima su svi ostali potčinjeni. Ne moraju da brinu da će državna škola loše uticati na dete – oni jednostavno prelaze u privatni sektor. Isto važi i za medicinu: svaki problem se rešava novcem u privatnoj klinici, zaobilazeći redove i nizak kvalitet državnih bolnica.

5) Minimizacija poreza: Dok se sa vaše plate automatski odbija porez na dohodak, velike korporacije i njihovi vlasnici kriju profit u ofšor zonama i koriste poreske olakšice.

6) Milijarder plaća državi relativno manje nego vi, u procentu u odnosu na svoje prihode – iako bi, na prvi pogled, trebalo da bude obrnuto. Ali on ima najbolje knjigovođe, finansijske konsultante i mogućnost da premesti biznis tamo gde je porez niži. U konačnici, superbogati često izbegavaju veći deo poreskog tereta, prebacujući ga na srednju klasu.

7) Privatno obezbeđenje: Mnogim milijarderima jednostavno nije potrebna državna policija – imaju ličnu službu bezbednosti. Obezbeđenje često ima pristup oružju, specijalnim sistemima kontrole, visokim tehnologijama nadzora (od video nadzora do sredstava praćenja na internetu). U rezultatu, milijarder može sam postavljati pravila u svojim posedima (vilama, korporativnim kampusima, „zatvorenim“ naseljima), često ignorišući državne zakone.

8) Uticaj i veze: Konačno, najlukaviji postavljaju i smenjuju vladare. Ako im zakon smeta – obezbediće njegovu izmenu. Ako regulator pritiska njihovu industriju – pronaći će pristup pravom ministru. Država služi velikom kapitalu, a ne komanduje njime. U određenom smislu, milijarderi sami drže državu na kratkom povocu, koristeći je u svojim interesima.

Sve zajedno, to daje zapanjujući efekat: na superbogate većina državnih ograničenja praktično ne utiče. Oni žive kao da su van države – ili iznad nje. Pravila su napisana za vas, a ne za njih. Zato su njihove ruke slobodne tamo gde ste vi svezani rukama i nogama.

P.S. Posebno za autoritarno-desne koji u ovome ne vide problem: 12 dece Ilona Muska nikako ne kompenzuje nula dece miliona običnih ljudi.

Voluntarista, Bitarh

Država guši natalitet: zašto se milijarderi množe, a običan narod izumire

Najbogatiji ljudi na planeti uopšte ne izumiru – naprotiv, oni imaju više dece nego prosečan građanin. Istraživanja pokazuju da je među milijarderima prosečan broj dece po porodici oko 3.2, dok kod običnih ljudi u razvijenim zemljama on jedva prelazi 1.5, i to daleko da nije svuda. Jednostavnije rečeno, mnogi milijarderi imaju po 3–4 deteta ili više, dok se prosečan poreski obveznik s труdom odlučuje čak i za drugo. Pogledajte primere: Ilon Mask – najbogatiji preduzetnik na svetu – otac je najmanje 12 dece. Osnivač Amazona, Džef Bezos, ima četvoro dece. Kreator Facebook-a, Mark Cukerberg, nedavno je po treći put postao otac. Mnogi najveći preduzetnici imaju porodice koje su daleko veće od prosečnih.

Odakle takva plodnost? Zato što to mogu sebi priuštiti! Finansijski – naravno, ali stvar nije samo u novcu kao takvom. Stvar je u slobodi koju im kapital daje. Milijarderi mogu „kupiti“ sebi slobodu od mnogih ograničenja koja koče ostale. I pre svega – slobodu od pritiska države. Oni su zapravo iskupili indulgenciju od sistema koji guši sve ostale. Dok vi trošite najbolje godine na borbu sa birokratijom i plaćanje poreza, oni su se ogradili od tog pritiska i mirno odgajaju svoje dinastije. Sloboda rađa bogatstvo i decu – to je formula elite.

A šta je sa običnim ljudima? Zašto je za njih višedetčnost postala luksuz? Pogledajte svakodnevnu stvarnost prosečnog građanina: ona podseća na život zveri u kavezu. Nas i vas okružuju konstantni stisak sistema. I svaki dan pod tim pritiskom ne prolazi bez traga. Paklena birokratija, porezi i takse, regulacije na svakom koraku, kazne za svaku sitnicu, licence i dozvole za sve i svašta, zabrane mnogih vrsta aktivnosti i modela ponašanja – svaki od ovih faktora dodaje anksioznost i pritisak. Na kraju, običan građanin živi sa konstantnim osećajem da nešto duguje državi, da je pod nadzorom i zabranama.

Takav hronični stres nije najbolja atmosfera za rađanje dece, zar ne? Pokušajte da zasnovate veliku porodicu kada vam je glava puna poreskih prijava, a zbog neplaćene kazne vam mogu blokirati račun. Organizam reaguje na konstantnu napetost predvidivo: libido se potiskuje, hormonski balans se narušava. Priroda „razume“ da u stanju opasnosti i stresa nije vreme za razmnožavanje.

I to nisu prazne reči. Čak su i u zoološkim vrtovima odavno primetili očigledno. Životinje u zatočeništvu pod hroničnim stresom prestaju da se razmnožavaju ili naglo smanje svoju fertilnost. Mnoge životinje ne daju potomstvo dok tomlje u kavezima, sve dok im se ne poboljšaju uslovi. Kod geparda i belih nosorogova u zatočeništvu libido praktično nestaje i stopa rađanja opada.

Kod ljudi, kao što istraživanja pokazuju, stres, anksioznost i depresija takođe smanjuju fertilnost. I upravo odsustvo nametnutog stresa omogućava milijarderima da mirno imaju onoliko dece koliko požele, ne obazirući se na birokratske prepreke i finansijske omčice.

Šta uraditi ako zaista želimo da podignemo stopu rađanja, ne samo među bogatašima? Neki socijalisti imaju spreman odgovor: hajde da oduzmemo novac milijarderima i podelimo ga siromašnima, uvedemo nove dodatke, materijalni kapital, olakšice i slično. Ali to je pogrešno rešenje. Državna redistribucija neće dovesti do baby-booma, ali će sigurno dovesti do još veće kontrole nad građanima. U mnogim zemljama vlasti su uvodile velikodušne „pro-natalističke“ dodatke i isplate, ali stopa rađanja zbog toga skoro nije porasla, a nakon nekog vremena je uopšte opala. Zauzvrat je porasao poreski teret na zaposlene građane. Analiza svetskog iskustva jasno pokazuje: skoro svuda gde je država pokušala administrativno da poveća rađanje, ti pokušaji su doživeli potpuni neuspeh.

Umesto da se pojačava državni nadzor nad porodicom, potrebno je uraditi upravo suprotno: ukloniti državne barijere i dati ljudima slobodu da sami odlučuju koliko dece će rađati. Ukinuti upravo one poreze i regulacije koji guše život čoveka. Uklonimo stacionarnog bandita – i ljudi će ponovo početi da se razmnožavaju prirodnim putem.

Voluntarista, Bitarh

U čemu su sve države propale

U savremenom svetu postoji jedan problem koji nijedna država nije rešila – to je problem pada nataliteta. Njegov nivo naglo opada čak i u onim zemljama u kojima on trenutno premašuje nivo reprodukcije stanovništva (jednak 2,1 – tj. na 100 žena treba da se rodi najmanje 210 dece). Verovatno ne treba objašnjavati zašto je to problem. Ali ako neko ipak ne razume, ukazaćemo samo na jednu posledicu – za smanjenjem broja stanovništva slediće pad nivoa proizvodnje, ekonomski propad i usporavanje tehnološkog progresa. Industrijska proizvodnja čak i jednostavnih dobara uključuje ogroman broj radne snage, a o tehnološki složenim dobrima i ne treba ni govoriti – u njihovim proizvodnim lancima učestvuju istovremeno milioni ljudi iz različitih delova sveta. Takođe, što je više ljudi, to je više preduzetnika, inovatora i tvoraca sposobnih da svojim izumima značajno poboljšaju život čitavog čovečanstva.

Za sada ne postoji mogućnost potpune automatizacije mnogih proizvodnih procesa (a i za to su potrebni izumitelji, kojih će pri malom stanovništvu takođe biti malo). A rešenje problema kroz podsticanje imigracije ima svoje nedostatke (i to neće raditi u budućnosti, pri globalnom padu nataliteta). Zato pred državnim vlastima već dugo stoji zadatak da reše demografsku krizu. Ali za sada su u tome potpuno propali! Kao što pokazuju istraživanja, praktično sve države koje vode „pronatalističku“ politiku nisu ostvarile zacrtane ciljeve. Štaviše, to košta ogromne sume i predstavlja teret za poreske obveznike, što samo pogoršava stanje stvari. Demografska kriza definitivno nije rešiva državnim instrumentima, i etatisti, koji smatraju državno mešanje rešenjem svih problema, moraju to priznati.

Ono što bi se moglo uraditi jeste da se smanji nivo državnog mešanja. „Prvo, ne naškodi“ – upravo takvom principu je potrebno slediti. A države itekako nanose štetu. Svojim ograničenjima i regulacijama one smanjuju ponudu stanova na tržištu, zbog čega njihova vrednost snažno raste. A povećanje poreza, zabranjujuće regulacije i tarife na građevinske materijale samo pogoršavaju ovaj problem. Regulacije, porezi i tarife takođe čine znatno skupljim i nedostupnijim mnoga druga dobra neophodna pri rađanju dece, uključujući čak i najobičniju hranu. Slično funkcioniše i sa obrazovanjem i medicinom.

Preterana regulisanost života i ekonomske aktivnosti čini rađanje dece neizdrživim teretom, koji čak ni mrvice u vidu finansijske pomoći roditeljima nisu blizu da pokriju (a i takve mrvice same po sebi predstavljaju poreski teret). Država šteti i pokušajima da preuzme stvar u svoje ruke. Tako su u Mađarskoj nacionalizovale klinike za lečenje neplodnosti i subvencionisale ih iz državnog budžeta. Ali to je dovelo samo do smanjenja ponude njihovih usluga i povećanja vremena čekanja. U krajnjoj liniji, država svojim odlukama i ograničava slobodu čoveka i pogoršava probleme sa natalitetom. I šta će na to odgovoriti etatisti?

Takođe, mnogi ljudi obično zaboravljaju na psihološki faktor, kada stres od regulisanosti života potiskuje reproduktivnu funkciju. Radnici u zoološkim vrtovima dobro znaju da se mnoge vrste životinja uopšte ne razmnožavaju u zatočeništvu, bez obzira na to koliko bili dobri uslovi u pogledu ishrane i nege. Čovek je jedna od bioloških vrsta i, shodno tome, takođe je podložan ovoj pojavi.

Kao što smatraju istraživači, da bi se rešila demografska kriza, neophodno je gledati u pravcu deregulacije svih aspekata života – rada, trgovine, medicine, obrazovanja, stanovanja i mera bezbednosti, kako bi se uklonio konstantan stres od mešanja u život i smanjili „troškovi“ rađanja dece. A dok je ukupni koeficijent plodnosti ispod nivoa reprodukcije, etatisti uopšte nemaju nikakvo moralno pravo da podržavaju bilo kakvu politiku koja ograničava slobodu čoveka. U suprotnom, oni zapravo podržavaju degeneraciju nacije, o čemu im treba svaki put podsetiti!

Voluntarist, Bitarh

Šta se često ne uzima u obzir pri proceni reproduktivnog uspeha nasilnih jedinki

Voluntarist, Bitarh

Nasilničko ponašanje i psihopatske predispozicije dugo su se, kroz mnoga istraživanja, smatrala adaptivnim crtama koje bi trebalo da daju reproduktivnu prednost. Naravno, aktuelnija istraživanja opovrgavaju ovakav pogled. Istraživanja plemenskih naroda nisu pronašla realnu prednost ubica u broju dece u odnosu na one koji nisu ubice. Istraživanja psihopatskih ličnosti, iako pokazuju njihov uspeh u romantičnim odnosima (što je objašnjivo manipulativnim ponašanjem i sposobnošću korišćenja osećanja drugih radi sopstvene koristi), to nije uvek slučaj u dugoročnim odnosima i dobijanju dece. Ovakvi zaključci, koji na prvi pogled mnogima deluju kontraintuitivno, zapravo su veoma logični ako pogledamo šta zapravo predstavljaju nasilni pojedinci i kako to utiče na uspeh u nastavku roda.

Vredi postaviti jedno jednostavno pitanje: zašto nasilnom pojedincu uopšte treba deca? Odgovor na ovo pitanje je prilično očigledan u slučaju normalnih ljudi, koji žele da se brinu o nekome, da nekoga vaspitaju, ostave nešto za sobom u budućnosti, jednostavno zato što osećaju potrebu za tim. Ali nasilnike mnogo ređe brinu takve stvari, njima je zanimljivija direktna lična korist ovde i sada, čemu potreba da se brine o nekome ili brine o dalekoj budućnosti može samo smetati. Naravno, to ne znači da takva osećanja kod nasilnih pojedinaca uopšte ne postoje, ona mogu biti izražena podjednako kao i kod normalnih ljudi. Ali, barem u proseku, to se od njih može očekivati ređe.

Čak i ako samo pretražimo internet, na primer posetimo sajt „Quora“, gde različiti ljudi komuniciraju u formatu pitanja i odgovora, možemo videti potvrde onoga što govore aktuelna istraživanja. Navimo kao primer komentar jedne žene koja odgovara na pitanje da li psihopate žele decu. Ona skreće pažnju i na svoj egoizam, neželju da se brine o nekome i troši svoje vreme, kao i na negativne aspekte povezane sa dobijanjem dece. Ona smatra da je većina roditelja nesrećna i da je dobijanje dece „paklen kult“.

Međutim, treba napomenuti da postoje i razlozi zbog kojih psihopata može težiti dobijanju dece. Prvenstveno navodimo društveni uticaj. U prošlosti je bilo neprihvatljivo i osuđivano svesno i otvoreno odbijanje stvaranja porodice i nastavka roda, takvu osobu bi mnogi verovatno smatrali abnormalnom. Sličan pritisak je mogao igrati svoju ulogu, kao što njegovo odsustvo sigurno igra u savremenom svetu, gde odbijanje porodice i dece postaje apsolutno normalan lični izbor. Naravno, normalna osoba sa osećanjima koja su prethodno navedena često će i dalje biti sklona tome da dobije decu, najmanje bar jedno dete. A kod psihopate su u takvim uslovima mnogo veće šanse da postane krajnje ubeđeni „childfree“ (bez uvrede za nenasilne ljude koji su odlučili da ne dobiju decu).

Takođe, razlog mogu biti lični uverenja osobe, društveni uticaj koji u nekim situacijama i dalje postoji i koji podstiče dobijanje dece i osuđuje odbijanje toga, ili čak jednostavno slučajna trudnoća. Ali čak i ako psihopata dobije dete, malo je verovatno da će moći uticati na njega na pozitivan način. Naprotiv, najverovatnije će rezultat biti psihološka trauma kod deteta, što će samo smanjiti njegov reproduktivni uspeh u budućnosti. Kao što vidimo, nasilje ponovo nije adaptivna crta u dugoročnoj perspektivi.

Dobro je što su psihopate ipak manje uspešni u nastavku roda nego normalni i psihički zdravi pojedinci, naročito u savremenim društvenim uslovima. Ipak, bilo bi još bolje da nijedan od njih uopšte ne dobija i ne vaspitava decu, barem dok ne bude razvijena efikasna terapija za njihovo stanje, usmerena na obnavljanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja koji im nedostaje.