Najbogatiji ljudi na planeti uopšte ne izumiru – naprotiv, oni imaju više dece nego prosečan građanin. Istraživanja pokazuju da je među milijarderima prosečan broj dece po porodici oko 3.2, dok kod običnih ljudi u razvijenim zemljama on jedva prelazi 1.5, i to daleko da nije svuda. Jednostavnije rečeno, mnogi milijarderi imaju po 3–4 deteta ili više, dok se prosečan poreski obveznik s труdom odlučuje čak i za drugo. Pogledajte primere: Ilon Mask – najbogatiji preduzetnik na svetu – otac je najmanje 12 dece. Osnivač Amazona, Džef Bezos, ima četvoro dece. Kreator Facebook-a, Mark Cukerberg, nedavno je po treći put postao otac. Mnogi najveći preduzetnici imaju porodice koje su daleko veće od prosečnih.
Odakle takva plodnost? Zato što to mogu sebi priuštiti! Finansijski – naravno, ali stvar nije samo u novcu kao takvom. Stvar je u slobodi koju im kapital daje. Milijarderi mogu „kupiti“ sebi slobodu od mnogih ograničenja koja koče ostale. I pre svega – slobodu od pritiska države. Oni su zapravo iskupili indulgenciju od sistema koji guši sve ostale. Dok vi trošite najbolje godine na borbu sa birokratijom i plaćanje poreza, oni su se ogradili od tog pritiska i mirno odgajaju svoje dinastije. Sloboda rađa bogatstvo i decu – to je formula elite.
A šta je sa običnim ljudima? Zašto je za njih višedetčnost postala luksuz? Pogledajte svakodnevnu stvarnost prosečnog građanina: ona podseća na život zveri u kavezu. Nas i vas okružuju konstantni stisak sistema. I svaki dan pod tim pritiskom ne prolazi bez traga. Paklena birokratija, porezi i takse, regulacije na svakom koraku, kazne za svaku sitnicu, licence i dozvole za sve i svašta, zabrane mnogih vrsta aktivnosti i modela ponašanja – svaki od ovih faktora dodaje anksioznost i pritisak. Na kraju, običan građanin živi sa konstantnim osećajem da nešto duguje državi, da je pod nadzorom i zabranama.
Takav hronični stres nije najbolja atmosfera za rađanje dece, zar ne? Pokušajte da zasnovate veliku porodicu kada vam je glava puna poreskih prijava, a zbog neplaćene kazne vam mogu blokirati račun. Organizam reaguje na konstantnu napetost predvidivo: libido se potiskuje, hormonski balans se narušava. Priroda „razume“ da u stanju opasnosti i stresa nije vreme za razmnožavanje.
I to nisu prazne reči. Čak su i u zoološkim vrtovima odavno primetili očigledno. Životinje u zatočeništvu pod hroničnim stresom prestaju da se razmnožavaju ili naglo smanje svoju fertilnost. Mnoge životinje ne daju potomstvo dok tomlje u kavezima, sve dok im se ne poboljšaju uslovi. Kod geparda i belih nosorogova u zatočeništvu libido praktično nestaje i stopa rađanja opada.
Kod ljudi, kao što istraživanja pokazuju, stres, anksioznost i depresija takođe smanjuju fertilnost. I upravo odsustvo nametnutog stresa omogućava milijarderima da mirno imaju onoliko dece koliko požele, ne obazirući se na birokratske prepreke i finansijske omčice.
Šta uraditi ako zaista želimo da podignemo stopu rađanja, ne samo među bogatašima? Neki socijalisti imaju spreman odgovor: hajde da oduzmemo novac milijarderima i podelimo ga siromašnima, uvedemo nove dodatke, materijalni kapital, olakšice i slično. Ali to je pogrešno rešenje. Državna redistribucija neće dovesti do baby-booma, ali će sigurno dovesti do još veće kontrole nad građanima. U mnogim zemljama vlasti su uvodile velikodušne „pro-natalističke“ dodatke i isplate, ali stopa rađanja zbog toga skoro nije porasla, a nakon nekog vremena je uopšte opala. Zauzvrat je porasao poreski teret na zaposlene građane. Analiza svetskog iskustva jasno pokazuje: skoro svuda gde je država pokušala administrativno da poveća rađanje, ti pokušaji su doživeli potpuni neuspeh.
Umesto da se pojačava državni nadzor nad porodicom, potrebno je uraditi upravo suprotno: ukloniti državne barijere i dati ljudima slobodu da sami odlučuju koliko dece će rađati. Ukinuti upravo one poreze i regulacije koji guše život čoveka. Uklonimo stacionarnog bandita – i ljudi će ponovo početi da se razmnožavaju prirodnim putem.
