Рубрика: Answers

Nedavno su se na Github-u pojavili klonovi Adobe proizvoda dobijeni reverznim inženjeringom istih. Šta mislite, da li će ovo doneti smrt autorskom pravu, ili će kopirajzam postajati sve jači?

Link do projekta: https://github.com/storytold

Anonimno pitanje

Ovo nije čak ni inženjering na obrnutom putu (reverse engineering). Koliko sam uspeo da razumem, u okviru projekta nema pokušaja obnavljanja izvornog koda originalnog softvera, već se jednostavno pravi potpuno novi, koristeći drugi jezik (Rust), a takođe je od početka prilagođen za korišćenje od strane AI agenata, što znači da ima i grafički interfejs za ljude, kao i konzolni za silicijumske entitete. Od originalnog softvera tu postoji kompatibilnost sa formatima datoteka, sličan izgled i set funkcija. Na taj način, advokatima iz Adobe-a i Microsofta neće imati šta da uhvate. Na kraju krajeva, niko ne zabranjuje Linux distribucije koje izgledaju što sličnije Windowsu.

Ponovo, čak i ako bi se nekako misteriozno programerima vlasničkog softvera pojavilo pravo da progone programere otvorenog softvera koji je funkcionalno sličan vlasničkom, nema nikakvih problema sa tim da se, na primer, pređe sa GitHub-a na Nostr (tamo se može pokrenuti Git distribuiran preko relay-a i blossom servera), i koga posle toga goniti? Skup otvorenih ključeva? Iza njih stoje AI agenti koji ambiciozno nešto tamo kodiraju. Da se pristup vlasničkim AI modelima daje samo zaposlenima velikih kompanija putem belih lista? AI provajderi su i ovako gubitni, a nakon takvih restriktivnih mera bi samo propali, a sa njima i sve velike IT kompanije, jer one sada već ne umeju da kodiraju bez AI modela. Ukratko rečeno, programeri vlasničkog softvera će morati da se pomire sa sudbinom.

Uopšte, svet se sada zamršenim putevima kreće ka nekoj vrsti tehno-komunizma. Osnovne infrastrukturne usluge postaju opšte dostupne, a naknada se traži samo za premium pristup. Sposobnost da se uradi nešto niskog nivoa na informacionom nivou postaje toliko nišna, koliko je već skoro vek postala nišna sposobnost ručnog pravljenja stvari na materijalnom nivou. Glavna ljudska prednost, koja se do sada nije reprodukovala mašinama, ostaje sposobnost da se želi. Oni koji su spremni želeti dugo, strukturirano, dosledno i u okviru jednog projekta, mogu tu svoju veštinu monetizovati, a koji će se tačno krajnji potrošački proizvod pojaviti kao rezultat – to je sporedno pitanje. Ispostavlja se: od svakoga prema sposobnostima, svakome prema žeđenju.

Uuu, ja sam zli vlasnik prava! Razneću sve u komade!

Molim te, uradi filozofsku analizu ovog videa

Konkretno, o slobodi, vlasništvu, dobrovoljnoj interakciji i granicama individualne autonomije

https://rt.pornhub.com/view_video.php?viewkey=ph6075cd75089c4

Nihilista (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00012 BTC)

Pitanje me je prilično zbunilo, ali šta da se radi. Novac je plaćen – moram odgovoriti.

Na videu OnlyFans model igra igru dominacije sa svojim partnerom: veže ga za krevet, jaše ga i prisiljava da završi u nju, dok on puca kao devojčica, govoreći nešto poput, „možeš bez krimpinga, danas nisam raspoložen.

U današnje vreme, situacija je potpuno obična. Generisani video snimci još uvek nisu istisnuli stvarne snimke. Brak i deca nikako ne smetaju samoizražavanju na OnlyFans-u, pogotovo što su oni van kadra. Jednostavne uloge u krevetu su običan začin za seks, posebno ako je on pred publikom.

Ukratko, pred nama je nešto što ni na koji način ne krši libertarijanske principe, kao ni mejnstrim liberalne norme. U Crnoj Gori sam se tri puta susretala sa devojkama koje su radile u industriji adult sadržaja: sa jednom na plaži, sa drugom na lekarskom pregledu, a treća je radila i kao DJ. Nisu skrivale svoj posao, nisu se stidela, i u društvima u kojima su se družile, to uopšte nije bilo senzacija. Jednostavno još jedna vrsta rada na daljinu. Ako su ih išta zanimale u vezi sa poslom, to je bilo to koliko ih je koštalo da obezbede dovoljno širok i stabilan internet kanal za slanje podataka. Ne isključujem da su muškarci na njihov posao gledali sa nešto većom rezervisanošću, to mi je teško da procenim. Bar sam usput čula uzrujavanje nekog momka koji je tvrdio da mu poznanica nudi da radi kao „drugi broj“ u kadru, a on to ne bi ni u mrtvom, jer joj se samo i bez interesa pridvoravao, i bio je, naravno, šokiran što su ga doživeli više kao kandidata za poslovne partnere nego kao romantičnog udvarača.

Kod Aleksa Rozova skoro trećina obima njegovih knjiga predstavlja osuđivanje različitih oblika puritanizma, i prilikom njihovog čitanja mi je uvek bilo nejasno odakle on uzima toliko puritana i zašto im posvećuje toliko pažnje; to je isto kao da ja počnem besno da osuđujem neki klasični marksizam u svakoj drugoj objavi — očigledno marginalnu ideologiju u trenutku, čiji je vrhunac uticaja odavno prošao. Ukratko, kako god da gledam, nejasno mi je šta je u ovom videu toliko posebno da vredi diskusije.

Uzgred, možemo ga posmatrati upravo kao kratki umetnički film. I tada nas ne zanima sama glumica, već postupak njene junakinje koja je okovala muškarca za krevet kako bi ga nasilno zatrudnila. U tom slučaju, zaista, i sam postupak postaje kršenje principa neagresije, i, najverovatnije, on predstavlja prolog još većem kršenju principa neagresije. Najverovatniji motiv za tako neobičan prekršaj je želja da sebi osigura alimentaciju (inače nema nikakvih problema sa dobijanjem pristanka, a samim tim ni prinuda nije potrebna; recimo, ja nisam imala problema sa pronalaženjem oca za svoje dete). Muškarac u ovom scenariju mora biti dovoljno imućan da bi zbog alimentacije od njega imelo smisla upustiti se u takvu avanturu, i dovoljno bezopasan da se ne razmatraju ozbiljni scenariji prisiljavanja na odricanje od kriminalne namere. Pa dobro, u tom slučaju, pred nama je ilustracija kriminalne zavere između sitne iznaničarke i ozbiljne bande. Zapravo, to je isti scenario kao i klasična pljačka, u kojoj se prvo na sceni pojavi mali klinac, provocira žrtvu na grubost, i tada se pojavljuje oružana podrška koja naplaćuje tu grubost. Da li vredi u ovom scenariju ozbiljno zameriti klincu? Jasno je da je glavni problem u bandi. Isto je i u slučaju sa alimentacijom — problem je u državi.

Naravno, to ne znači da će, ako ne bude bandi, svi maltretirati male klince, niti da će, ako ne bude države, neko brinuti o nesrećnoj ženi koja je ostala sama sa decom u rukama, dok je otac otišao u suton. Jednostavno će proces rešavanja ovakvih situacija postati mnogo varijabilniji nego tipičan etatistički scenario sa obraćanjem najstrašnijem lokalnom nasilniku.

Eto, verovatno na kakva filozofska razmišljanja ovaj prosečan pornografski video može da me navede.

Molim vas, napravite izbor knjiga, članaka, autora i predavanja o austrijskoj ekonomskoj školi

Štaviše, interesuje me baš klasično-liberalna perspektiva, a ne anarho-kapitalizam. Ukratko, potreban mi je punopravan kurs mladog ekonomiste: od Mengera i Böhm-Bawerka do Mizesa, Hayeka i Kirznera. Sastavi mi konačno normalan program obuke! Inače ću samo haotično skupljati literaturu iz delova.

Nihilista (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00011848 BTC)

Ja ću, verovatno, dati nekoliko selekcija. Prva je moj sopstveni put, po redu sastavljanja.

  1. Jean Callahan. Ekonomija za obične ljude
  2. Hernando de Soto. Novac, bankarski kredit i ekonomski ciklusi
  3. Ludwig von Mises. Ljudsko delovanje
  4. Pavel Usanov. Ciklus predavanja „Nauka o bogatstvu“
  5. Elinor Ostrom. Upravljanje zajedničkim resursima
  6. Friedrich Hayek. Privatni novac
  7. Saifedean Ammous. Bitcoin standard

Kako se to dešavalo? Callahana mi je podbačena dok sam samo hodala i pitala šta je to AEŠ o kojoj ovde tvrdite i gde o tome mogu nešto smisleno pročitati. To se zaista ispostavilo da je prilično smislen uvod. Doživela sam prosvetljenje i dalje sam ciljano gledala šta se nalazi na prednjem kraju AEŠ. Izabrala sam de Sota, kao sasvim živog i okrepljenog savremenika, i odjednom sam savladala svu mudrost koju je izlagao o tome kako je uređeno delimično rezervisanje, bankarski multiplikator i ostala prevara. Dobro, mislim, to je bila zanimljiva specijalna tema, a sada mi dajte nešto najpotpunije i najdetaljnije. Sela sam da čitam Misesa i zaglavila u njemu. On ima dosadan stil, savladala sam samo prve delove, Praksiologiju i Katalaktiku, a posle sam se dosadila. To je bilo nažalost, pa sam prešla na audio prijem, i Usanov je u svom ciklusu predavanja, u suštini, izneo prošireno izlaganje Misesa. Ostrom sam ciljano pročitala jer sam želela da razumem kako je uređen normalan, funkcionalan anarhički socijalizam (to knjiga nije o AEŠ, ali daje materijal koji se kasnije može interpretirati u duhu AEŠ). Hajeka i Amusa sam, opet, sa interesovanjem usvojila, kako bih u opštu sliku ekonomske teorije smestila tako novomodan fenomen kao što je Bitcoin.

Jasno je da je u međuvremenu bilo još nekih knjiga i članaka, ali češće publicistika, poput Bastije, ili ne toliko ekonomija, koliko srodna pitanja: Molinari, Proizvodnja bezbednosti; Rothbard, Etika slobode; Friedman, Mehanika slobode. Posebno je takođe bilo mnogo materijala od Usanova o istoriji ekonomske misli, što je takođe u okviru pitanja pomalo van teme.

Pre otprilike tri godine, odgovarajući na ovo pitanje, dala bih jednostavniji izbor.

  1. Pavel Usanov. Nauka o bogatstvu. Odlično menja Callahanu kao uvod, ali se može ostaviti i Callahana, njegov jezik je življi.
  2. Pavel Usanov. Ciklus predavanja „Nauka o bogatstvu“ i jednostavno razna slučajna predavanja o različitim specijalnim pitanjima.
  3. Saifedean Ammous. Bitcoin Standard. To ne ne toliko zbog nekih nijansi teorije, koliko zbog samoprogramiranja u ulozi bitcoin maksimaliste. Drugim rečima, subjektivni ukus, ne možemo to uzeti u obzir.

A upravo sada je sve postalo znatno jednostavnije, i lista se skraćuje na dve tačke.

  1. ChatGPT (ili analog, jer uglavnom ćaskam baš s njim). Tražite da vam ispriča osnove austrijske ekonomske teorije i, postavljajući pitanja tokom izlaganja, proizvoljno produbljujte nijanse. Tokom procesa ispitujte autore: ko je najbolje pisao o ovoj temi.
  2. Gemini notebook. Dobivši nazive knjiga od četbota, preuzmite ono što nađete na javnom dostupu i učitajte u NotebookLM. A zatim počnete da mučite taj servis već po sadržaju konkretnih knjiga, pri čemu možete učitati njih nekoliko odjednom, i neuronska mreža će ih sve koristiti za odgovore. Tako ćete dobiti sažetke upravo iz primarnih izvora, oslobođene ideološki protumačenja koje je moguće prilikom komunikacije sa običnim četbotom. Ovaj servis takođe može generisati i audio rezimee za one koji bolje razumeju slušanjem, ali njihovo kvalitet me još uvek ne zadovoljava previše.

Naravno, nahranila sam ChatGPT nacrt posta. On je mrzovoljno izjavio da ne treba očekivati previše od jadnog deljenja konkurenata, i da ja, naravno, uzalud ne preporučujem još mnoštvo potpuno neophodnih knjiga, i da nikog nije briga što ih ja lično nisam pročitala, ali da u svakom pristojnom izboru moraju biti. Da bih se osigurala u času pobune mašina, izvršavam preporuke.

  1. Israel Kirzner. Konkurencija i preduzetništvo. Skup ideja iz Kirznera sam prihvatila u raštrkanom obliku kroz različite članke i predavanja, ali pošto je stvar takva, moraću da pokušam da pročitam te koncepte u originalnom izlaganju.
  2. Friedrich Hayek. Individualizam i ekonomski poredak. Ideje spontanog poretka postale su toliko uobičajene u raspravama libertarijanaca da mi čak nije ni padalo na pamet da pogledam šta je o toj temi pisao jedan od glavnih autora koncepta. Takođe ću morati to da ispravim.
  3. Carl Menger. Osnovi političke ekonomije Zainteresovana ne toliko istorijom AET, koliko aktuelnim stanjem teorije, retko sam ulazila u 19. vek, pa tako nisam uložila trud ni da se upoznam sa Mengerom, koji je zapravo postavio temelje austrijske ekonomske teorije. Najverovatnije neću ni pokušati, ali možda je neko od čitalaca pristalica tradicionalnijih pogleda na savladavanje složenih predmeta i želi da prati put razvoja teorije. U tom slučaju, ova knjiga postaje dobra polazna tačka.

ChatGPT takođe toplo preporučuje Mizesovu „Teoriju i istoriju“ (to su pre razmišljanja o metodologiji nego direktno ekonomska teorija) i Böhm-Bawerkovu „Pozitivnu teoriju kapitala“ (teorija kapitala je veoma razvijena od strane njegovih naslednika, pa je preporuka, kao i u slučaju sa Mengerom, više informativnog karaktera). Uz to, ove dve knjige nisam uspela odmah da pronađem u elektronskom obliku, tako da će upoznavanje sa njima ionako biti lakše indirektno, preko pitanja četbotu, ako ih ne nabavite u štampanom izdanju.

Mahnovština 2

U prvom delu pokušala sam da pokažem onaj specifičan logički obrt koji omogućava libertarijancima (u našoj hipotetičkoj prošlosti to su gradski radnici i pretežno tehnička inteligencija, koji su istovremeno prihvatili i radikalno liberalne ideje Gustava de Molinarija, koji je nedavno držao predavanja u Rusiji, i ekonomsku teoriju Austrijaca Mengera i Böm-Baverka, i Kropotkinov anarhizam) da aktivno učestvuju u ruskom građanskom ratu upravo na strani onih koji žele da ponovo raspodele imovinu, odnosno praktičnih seoskih anarhista pod vođstvom Mahna.

Kako gradu i selu da sarađuju kao ravnopravni partneri u uslovima spoljne pretnje? Selo je sposobno da armiji pruži ljude, konje i hranu. Građani su mnogo manjeg broja, ali mogu obezbediti armiji tehnološku opremu, od kolica sa oprugama za tačanke do šina i vagona, plus da popravljaju sve, od pušaka do lokomotiva i topova. Upravo grad daje artilerijce, mašinovođe i telefoniste. Ali Jekaterinoslav je, iako prilično industrijski razvijen, ipak samo jedan grad i on nije sposoban da proizvodi čitav asortiman vojne opreme. On ne proizvodi čak ni municiju, pa čak ni tekstil. A to znači da slobodna krajina ne samo da mora nekako uspostaviti razmenu između grada i sela, već i da trguje sa dalekim mestima, uzimajući u obzir neprijateljsko okruženje. Ne može se sve dobiti od tog istog neprijateljskog okruženja u borbi kao ratni plen.

Istorijski Mahno je stupio u vojni savez sa boljševicima, upadajući u kritičnu zavisnost od njihovih snabdevanja municijom, dok je sam plaćao krvlju boraca. Naš, ubeđen libertarijanskom propovešću o tome da se sloboda ne prodaje i da je tržište bolje od robstva, preduzeće pokušaj direktne trgovine sa zemljama Entente i ne samo sa njima, koristeći pristup luci Berdjanjska i železničkoj liniji koja iz Jekaterinoslava vodi ka njoj. To će pomoći ne samo u kupovini nedostajuće industrijske robe u zamenu za žito, već i, na primer, u oživljavanju cevarne, uspostavljanjem prodaje njenih proizvoda putem mora do Batuma, a zatim i do kaspijskih naftnih polja. Mahnu daju do znanja da je zalog mira uzajamna zavisnost, a ne samo spremnost da sabljom poseče svakoga ko upadne u rodne stepe. Komšije moraju biti zainteresovane za to da živiš i da budeš blagostanje, a ne za to da te što pre uklone sa lica zemlje.

Denikinu se šalje emisar koji objašnjava da američki predsednik Vilson izjavljuje pravo nacija na samoodređenje, i stoga slogan o jednoj i nedeljivoj Rusiji treba skloniti negde u ugao, pošto vam je on saveznik. Ako želite – podignite na zastave slogane o odbrani civilizacije od boljševičkog varvarstva. Ako želite – branite ideju neodlučenosti i ponovnog sazivanja Ustavotvorne skupštine. Ali o našem slobodnom kraju ćete morati da zaboravite, isto kao i na Finsku, Baltik, Poljsku, dve Ukrajine, Dalekoistočnu republiku i mnoge druge zemlje koje će smatrati korisnim da opstaju bez vlasti Petrograda ili bilo kog drugog grada. Ukratko: vaša istina je vaša, naša je naša, dont tread on us. Slično se saopštava i Lenjinovoj vladi. Kaže se: mi ne upadamo kod vas u Petrograd, i vi ne upadate kod nas u Gulaipole, a ako treba da razmenimo hleb za platno, to nam je uvek po volji. Teže je sa Petljurovskom Ukrajinom, pošto ne možemo sprečiti seljake u njegovoj zoni uticaja da pređu na našu stranu, i neizbežno postajemo njegov neprijatelj. Ali on će imati toliko problema sa Dobrovoljačkom armijom koja je neutralna prema nama, da ne treba posebno brinuti o njemu.

Ho li Dobrovoljačka armija pobediti boljševike ako mi nećemo delovati u njenim pozadinama? Možda i neće, ali boljševicima će sigurno biti mnogo teže, i Krim sigurno neće uzeti (mi smo na putu ka Krimu, i propustićemo Denikinove povlačenjske jedinice, menjajući im artiljeriju za hleb). A onda će Crveni dobiti po glavi i od Pilsudskog. Ovaj poslednji se, naravno, može upustiti i kod nas, ali to je malo verovatno: prosperan kraj u kojem već godinu dana nema rata, već postoji trgovina, uključujući i sa Pilsudskim saveznicima, teško će mu delovati kao pogodna meta, za razliku od zauzimanja Smolenska. Ponovo: Pilsudskom su potrebne baferne teritorije između njega i Rusije – i to smo mi.

Šta ćemo dobiti na izlazu? Raspad Ruske imperije na desetak dovoljno stabilnih suverenih oblasti sa različitim modelima samouprave. U poređenju sa njima, Guljajpolje neće biti najegzotičnije – jer postoje i boljševici i neka neka Mongolija sa baronom Ungernom. Nijedna od oblasti neće imati mogućnost da podmetne ostale pod sebe, što je u to vreme za svet bilo sasvim prirodno stanje: raspale su i Osmansko carstvo i Austro-Ugarska i Kina.

Ovde bi verovatno bio potreban pasus sa veoma kratkim opisom modela samouprave slobodnog kraja. Zemlja je postala veoma izolovana i na neko vreme je prestala da bude oskudan resurs. Svako ko želi može uzeti komad i obrađivati onoliko koliko može da izdrži. U gradovima, na velikim preduzećima, radnički skupovi imenuju i kontrolišu zanatske majstore i ostali menadžment, zbog čega postoji određeni nered, kao što je i uobičajeno u egalitarnim demokratijama. Mala preduzeća su samostalna ili kooperativna. Mnogo je potrošačkih kooperativa – to je korisna forma organizacije bilo za zapošljavanje čistača ulica, bilo za zajedničku kupovinu u selu. U opticaju je zlatni karbanac, međutim, krupnog novca je u početku prilično malo. Za male transakcije prvo se koristi šta god padne na pamet, ali postepeno tržište sitnog novca preuzimaju žetoni koje izdaje Jekaterinoslavljeva tovanačka fabrika, koji garantuju zamenu na pokaz za pakovanje cigareta. Usled razvoja spoljne trgovine pojavljuju se i strani industrijski poduzetnici. Međutim, centralna vlast koja bi mogla da zaštiti njihove interese ne postoji. Oni moraju da pregovaraju sa izabranicima radničkih kolektiva i drugim autoritetnim licima o tome pod kojim će uslovima biti pušteni na tržište. Obično to podrazumeva kolektivni ugovor sa radnicima i kartelske sporazume o usklađivanju cena sa susednim preduzećima. Zajednica, majka je! Vojska ostaje dobrovoljna, ali ima dobru raciju, i u mirnom vremenu se bavi uglavnom graničnim patroliranjem, tako da postoji određeni višak onih koji žele da služe u njoj. Tako, postepeno navikavajući se na miran civilizovan život, koji crni samo sukobima sa Sovjetskom Rusijom zbog sovjetskih seljaka koji beže u slobodni kraj, proživljavamo dvadesete godine.

A šta dalje? Hoće li Hitler uspeti da se nosi sa mnogo jačom Poljskom? Hoće li mnogo slabija Sovjetska Rusija napasti Finsku? Hoće li Japan ratovati sa Sjedinjenim Državama, nemajući Rajh kao saveznika, ili će se ograničiti na azijska osvajanja? Hoće li Velika Britanija i Francuska zadržati veći deo svojih afričkih kolonija? Hoće li se pojaviti glupa država Izrael? Najverovatnije će svet u dvadesetom veku biti mnogo manje lud mesto, mnogo sličnije prirodnom nastavku devetnaestog veka, gde će Veliki rat ostati najstrašniji spomenik ljudskoj aroganciji.

Ipak, čak ni ova grana razvoja neće izbeći uspon etatizma, pa čak i, na primer, Veliku depresiju. Međutim, ako je u ostvarenom dvadesetom veku komunisti širom sveta imali sjajni svetionik u obliku potpuno mitologizovane Sovjetske Rusije, onda će u našoj hipotetskoj realnosti takav svetionik u vidu Gulaipolja imati i anarhisti širom sveta. Ovaj svet će sigurno biti ništa manje složen i zanimljiv, i zato hvala Nihilisti na pitanju, bilo mi je veliko zadovoljstvo da razmišljam o ovoj temi.

Mahnovština

Možeš li, molim te, uraditi recenziju jednog YouTube videa o Mahnovštini? Konkretno, zanima me kontekst Građanskog rata. Zamisli da si libertarijanka i živiš u Rusiji tih godina. Za koga bi ti bilo logičnije da se zalažeš: za kadetsku stranku sa njihovim parlamentarizmom, tržišnom ekonomijom i građanskim slobodama, ili za Mahnovce sa njihovim anarhizmom, raspodelom zemlje i kolektivnim samoupravljanjem?

Nihilista (pitanje je praćeno donacijom od 0.00012BTC)

Evo, zapravo, videa:

Pitanje je zanimljivo, ali kratak odgovor na njega nije previše težak: naravno, libertarijancima u to vreme i na tim mestima imalo je smisla podržati upravo Mahnovce. U uslovima građanskog rata svakako je nemoguće izgraditi normalno slobodno tržište, ali funkcionalni instituti anarhije su manje-više realni.

Ipak, ona ključna teza u vezi sa Mahnovčinskim pokretom, koja se u predloženom videu ponavlja dva puta – država uvek pobeđuje one koji odbijaju da budu njena – zahteva adekvatan odgovor. Zato ćemo pokušati da procenimo šta bi pridruživanje libertarijanaca Mahnovčinskom pokretu moglo da pruži.

Za početak: odakle bi oni uopšte mogli da se pojave. Očigledno, iz grada. Dela Mengera i Böhm-Bavorka su već objavljena na ruskom jeziku i služe kao osnova za naučnu kritiku marksizma. Tako da naši hipotetički libertarijanci predstavljaju neki čitalački klub koji bi mogao dalje mirno proučavati svu tu teoriju, da praksa nije došla pravo na prag. U uslovima opšteg oživljavanja političke misli pre Februarske revolucije, mogli su se prepirati u časopisima sa Miljukovom i Struveom o tome kako da uredimo Rusiju, ali kada su se širom zemlje počeli pojavljivati Sovjeti, postalo je očigledno da težnju radnika ka samoupravljanju ne treba ignorisati.

Glavna teza libertarijanaca u vezi sa istorijskom privatnom svojinom u periodu burnih društvenih preobražaja je sledeća. Da, mirna razmena prava vlasništva je očigledna osnova za nastavak posedovanja istog. Ali prisilno oduzimanje svojine je podjednako očigledna osnova za restituciju. A u uslovima u kojima je propali korumpirani carski režim svojim zloupotrebama iskrivljavao sve odnose, uključujući i one koji se tiču svojine, niko ne može istinski utvrditi u kojoj meri je svaki prelaz vlasničkih prava bio dobrovoljan, a u kojoj prisilan. I to znači da braniti sve istorijska prava svojine zapravo znači prvenstveno braniti nepravdu. A epska borba za predelu svojine i samih društvenih odnosa koja se upravo sada odvija na našem pragu — u potpunosti potvrđuje ovu tezu.

Dakle, uz svo poštovanje prema predstavniku kadeta, gospodinu Struveu, članu posebnog saveta kod generala Denikina, istina je radije na strani Baćke Mahna. Seljaci imaju puno pravo da predele zemlju tako da svaki koji obrađuje zemlju raspolaže plodovima svog rada, a radnici imaju puno pravo da organizuju sopstveno radničko samoupravljanje. Ali to je upravo restitucija, a ne trajni poredak stvari, i prava svojine bi postepeno trebalo da se stabilizuju kako bi se dalje prenosila sa subjekta na subjekta isključivo mirnim putem. Permanentna revolucija o kojoj sanja drug Trotski — to je za one kojima je rat majka, dok je nama bliži miran rad, za razliku od onog Trotskog koji nije orao zemlju niti je radio u fabrici. Ali u nečemu je i drug Trotski u pravu — moramo se permanentno oslobađati svih onih koji bi pokušali da uspostave političku vlast, sve dok oni koji to žele ne nestanu, inače će svi osvoji revolucije propasti uzalud, jer je vlast prisila, a prisilni prelaz prava svojine će rađati nove zahteve za restituciju.

Ukratko rečeno, kada su u našoj hipotetičkoj realnosti u oktobru 1919. godine mahnovci ušli u Jekaterinoslav, tamo su pronašli dobro organizovan radnički libertarijanski pokret iz baze, i njihova dalja saradnja je išla potpuno ravnopravno. Kako su libertarijanski radnici predložili da se organizuje interakcija grada sa selom?

O tome ću pisati već u sledećem postu, kako ne bih odlagao objavu, jer mi je zbog selidbe u Srbiju došlo do duge pauze.

Rog obilja

Aleks Rozov u komentarima na mom kanalu, a prethodno na kanalu „Gutači mitova“, predložio je zanimljivu postavku:

Postoji mit da je nimfa Amalteja, Okeanova ćerka, u obliku koze nahranila bebu Zevsa u pećini na Kritu. Amalteja je imala rog obilja iz kojeg bi, na magičnu reč, beskrajnim dotokom padali plodovi zemlje… Kada je Amalteja skinula kožnu posteljicu i nestala, rog se negde izgubio.

Pretpostavimo da se Amaltejin rog odjednom našao tamo gde je i izgubljen: na Kritu.

Kako će to uticati na svetsku politiku i ekonomiju?

Pa, pokušajću da maštam.

Dakle, nakon još jednog zemljotresa, odron je otvorio drevnu pećinu, a nakon par dana, u nju su se uputili turisti-hikeri. U pećini je otkriveno kameno ležaj, sto, a na stolu kozi rog u odličnom stanju. Pošto su na Kritu svim turistima već „pobubali uši“ Zevsovim pećinama i mitom o njegovoj dojilji, hikeri samo mrmljaju: „Evo još jedne, čak je i rog na svom mestu. Hej, Roge, šta će nam pokloniti? Daj bar par naranci.“ Rog daje. Nakon što su se oporavili od prvobitnog šoka, hikeri počinju da zatrpavaju zahtevima i brzo otkrivaju da Rog ne sipa pivo, niti daje meso. Rečeno je – plodovi zemlje, znači, biće plodovi zemlje, tačka. Komanda snimljena i reprodukovana sa telefona savršeno se izvršava: Rog ne zahteva ličnu prisutnost za izvršenje naredbe, potrebno mu je samo uputstvo šta da posluži. Takođe se ispostavlja da Rog izvan pećine gubi svoja magična svojstva. Upravo to određuje da Rog neće napustiti Kret, i njegova dalja sudbina biće vezana upravo za ovo ostrvo. U suprotnom, naravno, turisti ne bi imali nikakvih problema sa iznošenjem koziog roga van Grčke, jer to ipak nije zlatno blago.

Šta se dešava dalje? Turisti disciplinovano obraćaju se Eforsu Antikviteta, i počinju određene pravne zamršene situacije. Predmet je očigledno stariji od 1453. godine, a to znači da nesumnjivo pripada državi. Teorijski, mesto mu je u muzeju, a turistima pripada nagrada za pronalazak. Ali predmet je beskoristan van pećine, a pećina se nalazi na privatnom zemljištu. Za razliku od kontinentalne Grčke, na Kritu u unutrašnjosti ostrva veći deo zemlje je upravo privatan ili opštinski, a ne državni. Dakle, lokalni arheolozi počinju da istražuju pećinu, a sam rog, pored njih, pokušavaju da istraže i razni drugi stručnjaci, koje, naravno, zanima fizika materijalizacije plodova zemlje. Vlasnik pećine, neko Manolis Petrakis, postavlja pored restoran „Amaltheia“, gde goste časti jelima vegetarijanske kuhinje, i pokreće odmah tu proizvodnju vina, jer je u Grčkoj teško smisliti maržniji način prerade plodova zemlje nego napraviti vino sa lepom legendom. Na taj način, danju rog istražuju naučnici, a noću on vlasniku lokacije daruje sirovinu za preradu.

Dalje u igru ulazi veliki biznis prema lokalnim merilima. Država, gospodin Petrakis i agroindustrijska kompanija AGROCRETA dogovaraju se o osnivanju specijalnog privatno-državnog preduzeća „Konzorcijum Amaltheia“. U koncesionom ugovoru je navedeno da država konzorcijumum daje na 30 godina ekskluzivno pravo na korišćenje Roga i obezbeđuje dozvole za postavljanje infrastrukture, za šta ima fiksnu godišnju uplatu od 50 miliona evra i 20% neto dobiti konzorcijuma. Gospodin Petrakis konzorcijumu daje na korišćenje svoju nepokretnost na 30 godina, dobija fiksnu godišnju uplatu od 2 miliona evra i 10% neto dobiti konzorcijuma. Kompanija AGROCRETA ulaže novac, upravlja konzorcijumom, snosi preduzetničke rizike i od toga ima 70% neto dobiti.

Sada je zadatak konzorcijuma da izgradi logistiku od pećine do luke Heraklion, koja se nalazi na 50 km udaljenosti preko neprohodnog planinskog terena, a koja je u vrhuncu imala promet od oko 3 miliona tona godišnje. Put „Princezna Ksenija“ u Crnoj Gori gradio je 7 godina, i uz dužinu od 41 km koštao je skoro milijardu evra. OK, konzorcijumu nije potreban autoput, samo dobar put za ozbiljan promet robe. Ali ipak, za to treba planirati najmanje 4 godine, najmanje 500 miliona, a gradnju će, naravno, angažovati Kinece. A do tada će morati da nasipaju makadam, zatim da izlivaju beton do najbližeg lokalnog puta, i da budu ograničeni njegovim skromnim kapacitetom

Na taj način će se od samog početka pred rukovodstvom konzorcijuma postaviti pitanje: šta proizvoditi?

Dokle god sav saobraćaj obezbeđuju ATV vozila i helikopteri, mora se raditi po specijalnim porudžbinama, poput „odneti za zanatskog pržera gospodina Papadakisa 100 kg zrna kafe, potpunih analogija lota koji je prodat na aukciji u Kostarici po ceni od 50 dolara po kilogramu“ – ali takva isporuka neće dugo zadovoljiti sve hipstere na celom ostrvu, dok ostali jednostavno neće razumeti zašto uzimati tako skupu kafu kada u supermarketu postoji Lavazza.

Kada krenu prvi kamioni, već se mogu puniti, na primer, kakao sičkom, jer je tamo više nego solidna cena po tonu sirovine, a svetsko tržište je prilično veliko. Kako se promet robe bude dalje širio, moglo bi se razmisliti o prirodnom kaučuku, ali evo problema: on se ne jede. Glupi artefakt je začaran da vlasnika snabde plodovima zemlje za hranu, a ne za bilo šta drugo. Tako da će kaučuk, mahagoni i slično nažalost morati ostaviti lokalnim proizvođačima, ali se bar na šafranu ili prirodnoj vanili može maksimalno nadoknaditi, jednostavno izbacivanjem svih ostalih proizvođača sa svetskog tržišta, jer zašto su oni uopšte potrebni.

A kada se, konačno, izgradi puna saobraćajnica, projektovana za veliki saobraćaj sposoban da potpuno optereti luku, suštinski, glavni tereti će ostati isti kakvi su i bili – kakao i kafa, a kapacitet konzorcijuma će biti dovoljan samo za grabljenje određenog dela svetskog tržišta ovih proizvoda, dalje logistika neće dozvoliti. Naravno, pored toga, čitav Krit će imati pristup jeftinom durijanu, kokosima i ostaloj egzotici koja je ranije bila skupa isključivo zbog dugog logističkog puta. Ali nema smisla nositi ove tropske proizvode izvan EU, tamo počinju carine, i neka Azija sama trpi, Iraklion nije beskrajan.

A ako se neko plaši da će sa Krita neprekidnim dotokom izbijati pirinač, pšenica i krompir, plaši se uzalud. To će se dešavati samo tokom godina lokalnih neuspeha u poljoprivredi, ratnih kriza i sličnog. Rog ne sme da napusti pećinu, i koliko god širili i ojačavali njen svod, to će i dalje biti rupa fiksne širine, kroz koju u jednom smeru ide traka transportera sa praznom ambalažom, a u drugom sa napunjenom, zatim se prebacuje na kamione, ide u luku, utovari na kontejnerske brodove i raspoređuje po svetu. Iz jednog jedinocnog luke, a u svetu ima hiljade takvih luka.

Da bi Rog Obilja zaista srušio sve svetske tržišta hrane, a istovremeno i energetsko tržište zahvaljujući biodizelu, biće potrebna nova transportna revolucija. Možda će se to desiti nekada, ali meni deluje mnogo verovatnijim drugi događaj. Nisu uzalud naučnici na samom početku priče počeli da proučavaju rog. Oni će na kraju pronaći onaj fizički princip na kojem on funkcioniše. I kada u svakom domu bude stajao univerzalni sintetizator, koza Amalteja će konačno moći da smatra svoju misiju na Zemlji ispunjenom. Gde je tražiti nakon toga? Pretpostavljam na Jupiterovom satelitu istog imena, ali za opis te faze – idite kod Strugackih.

Debate na neprijateljskim terenima

Imam prijatelja, studenta prve godine. Na njegovom fakultetu su uveli obavezne, nepotrebne predmete, na štetu celokupnog procesa učenja. Govorim uglavnom o „Osnovama ruske državnosti“. To je užasna propaganda, iskrivljavanje činjenica, prećutkivanje drugih, a sve je obilno začinjeno emocijama i ličnim mišljenjem govornika.

Imam mogućnost da posetim ovo predavanje, iako nisam student, i javno izložim predavača u najneprijatnijem položaju, jer se priče koje izlaze iz njegovih usta lako razbijaju o logičke nedoslednosti i objektivnu stvarnost.

Pitanje je: Da li igra vrijedi svijeće?

Anonimno pitanje

Vaše sumnje su potpuno opravdane. Pitanje da li igra vrijedi svijeće postavlja se kada su neizbježni troškovi aktivnosti prilično visoki, a potencijalni dobitak mali. Na primjer, ako ste igrali karte noću prije Industrijske revolucije, praveći sitne opklade, sasvim je moguće da čak ni pobjednik ne bi nadoknadio cijenu spaljenih svijeća. Ako, u policijskoj državi u kojoj se javno izražavanje manje entuzijastičnih stavova kažnjava zatvorom, održite debatu s vladinim propagandistom pred publikom od nekoliko desetina ljudi, čak ni potpuni retorički poraz protivnika možda ne bi vrijedio izgubljenih godina. Ali dizanje u zrak postrojenja za proizvodnju dronova, u očima mnogih, moglo bi vrijediti rizika od krivičnog gonjenja.

Ipak, naravno, da bi igra bila isplativa, nije neophodno baš podizati uloge. Može se ograničiti smanjenjem troškova. Na primer, učestvovati u debatama na mreži pod pseudonimom. Ili se preseliti u manje represivnu državu. Ili započeti javni spor sa državnim profesorom na temu paleontologije. Drugim rečima, igrati karte sa malim ulozima, ali nakon industrijske revolucije, kada su i sveće postale jeftinije, pa umesto njih možete trošiti još jeftiniju struju.

Optimalno rešenje konkretno u vašem slučaju, kada ima malo resursa, ne želite previše da rizikujete, ali postoji želja da naškodite određenoj osobi koja oličava mrzenu državu, i to tako da ona ima šansu da shvati svoju pogrešnost, čini mi se mali teroristički čin, odnosno vandalizam. Najjednostavnije je – razbiti staklo na automobilu. A kamen kojim je staklo razbijeno može biti umotan u papirić sa nekom dubokomislovnom izrekom. Pa, znate, nešto poput „Iznenadni nalet je osnova ruske državnosti“. Čovek ostaje bez ičega, a istovremeno trpi intelektualni poraz, kao da ste upravo to i želeli.

Naravno, recept će morati da se doradi prema kontekstu i moraju se preduzeti očigledne mere predostrožnosti: ne upadajte u vidokrug kamera, ostavite telefon kod kuće, ne ostavljajte tragove svog DNK na dokazima.

Finalni plan milijardera — pregled

Anonim je tražio komentar na video sa kanala Netstalkers o tome kako „poznati super-bogati libertini prave libertarijanizam za sebe i državne čizme za sve ostale“.

Kanal mi je potpuno nepoznat, međutim, javnosti je očigledno poznatiji od mog sopstvenog, s obzirom na to da u trenutku objavljivanja ove objave ima 859 hiljada pratilaca. Posmatrani snimak se sasvim uklapa u tematiku kanala, gde se uglavnom govori o raznim zakulisnim svetskim mehanizmima. Pa, tema je tražena, i želim da razumem kako se ta potražnja eksploatiše u odnosu na libertarijanizam.

Ne želim da analiziram način izlaganja. Pošto to ljudi gledaju, ko sam ja da osporavam tuđe poslovne pristupe. Snimak daje sasvim korektnu faktologiju: o knjizi „Sovereign Individual“, koja je postavila mnoge trenutne trendove; o tome kako se odvijao razvoj teme autonomnih libertarijanskih teritorija, od sistidinga u Andamanskom moru do Prospera i Network School; o tome da se ovom pokretom bave uglavnom predstavnici američke tehnološke i finansijske industrije; i, konačno, o tome da ove iste osobe često pružaju poslovne usluge državi, uprkos svojoj libertarijanskoj retorici. Ah, da, dotaknuta je i tema cosplay-a Rimljanske republike, pa to u SAD-u ide još od Otaca Osnivača, čemu se tu posebno čuditi.

Finalni „punch“ je prilično zabavan: kao da je kapitalizam u svetu već izgrađen i da on onako-tako funkcioniše, ali ne, nalaze se neki buntovnici kojima je dosadno i žele akcije. Na taj način, entuzijaste privatnih čarter gradova priрівnavaju Putinu. I pravilno, dosta je već žvakanja Hitlera koji je svima dosadio, odavno je bilo vreme pronaći novog strašilo. Sada će sve biti priрівnavano Putinu iz svakog razloga, do potpunog razmyvanja predstave o tome po čemu je on zapravo loš, ali uz čvrsto utvrđivanje da je on definitivno užasan, i u to niko nema sumnju, osim ako on sam ne želi da prođe kao literalni Putin.

Snimak me je podstakao na razmišljanje o evoluciji kritike libertarijanske akcije.

Istorijski, prva platforma za kritiku svodi se na to da će libertarijanski naseljenici biti komunalno bespomoćni, da u ankapu neće biti nikoga ko će graditi puteve, i da će ovi ljudi ipak morati da mole državu ako žele normalnu infrastrukturu. O tome postoje tekstovi u vezi sa New Hampshire-om, i otprilike istu poziciju Sperry inkriminiše Cooperthwaite-u dok je uspostavljao poredak u Hong Kongu. U posmatranom snimku ova pozicija se više ne koristi, jer je zastarela.

Druga pozicija sastoji se u tome da bi ankapci, da im se dozvoli, izgradili mračni korporativni sajberpank sa nemilosrdnom eksploatacijom radnika i naplatom svakog daha. High tech low life, i sve to. To se opet ilustruje Sperry-jevim člankom o Hong Kongu, igrom BioShock, pa je ta pozicija jednostavno veoma zastupljena u masovnom diskursu. Snimak o finalnom planu milijardera nagoveštava to, ali, naravno, ne ilustruje realnim primerima.

Šta se dešava kada ankapci zaista osnuju neko naselje i počnu da uspostavljaju svoja pravila? Njima sve krene odlično. Dobije se običan miran život gde su ljudi zauzeti svojim poslovima. Ali onda obavezno dođe država i sruši sve do temelja, jer gde je sajberpank, šta nam to pokazujete, gde je ugnjetavanje, jeste li vi ovde libertarijanci ili ste izašli u šetnju? Sada ćemo vam mi pokazati ugnjetavanje.

Tako, treća zamerka čarter gradovima je to gde se ovi gubitnici uopšte guraju, ionako će doći veliki stric, srušiti taj zamak u pesku i poslati sve da rintaju u kamenolom. Baš nešto od autonomnog naselja koje ne može da se suprotstavi čak ni ratnoj mornarici. Autor snimka blago označava ovu poziciju, ali ne ulazi dublje, jer je njegov zadatak da kritikuje ne državu, već one koji žele da izbegnu njen zagrljaj.

Zato se kasnije on razmanjuje kritikujući libertarijance već iz četvrte strane: pogledajte, libertarijanci su izvukli zaključke iz svojih ranih pokušaja i sada sve češće govore sa državama iz pozicije snage. Za to oni jednostavno privlače na svoju stranu drugu državu. A da bi je privukli na svoju stranu, pružaju joj usluge u pravilnoj organizaciji ugnjetavanja. Zašto baš u toj sferi? Zato što su upravo te usluge državi potrebne, ona ih kupuje.

Dakle, sada kritika libertarijanskih autonomnih struktura ide linijom licemerja. Kao da za sebe uspostavljaju jedan poredak, a državama pomažu da uspostave sasvim drugi. Pa, dobro. Tu smo sada.

Koji bi trebalo da bude sledeći korak? Mislim da je prilično očigledan. Neko sledeće libertarijansko naselje zaista će uspeti da se odbrani bez žalbi državnim sudovima i bez obraćanja drugim državama — već jednostavno sopstvenim snagama. Šta će tada inkriminisati libertarijancima? Pa, takvu vrstu kritike prilično verodostojno opisao je Rozov u Meganezijskom ciklusu. Osnivači privatnih autonomnih naselja biće optuženi za ratne zločine, amoralnost, prećupurivanje talenata, finansiranje ekstremističkih organizacija i tako dalje. Zajedničko za ove optužbe je jedno — to je „small dick energy“. Bes iz nemoći. Sanjam da doživim tu fazu, naravno)

Pregled mesindžera Onym

Poslali su mi donaciju u iznosu od 77 EURMTL i tražili recenziju decentralizovanog mesindžera Onym. Krećem.

Na sajtu onym.app objašnjen je koncept mesindžera. Glavna ideja je da se eliminiše jedinstvena tačka otkaza i omogući korisniku da sam bira servise koji će biti odgovorni za različite komponente razmene informacija.

Pretpostavlja se da je struktura proizvoda otprilike sledeća.

  1. Autori nude klijent mesindžera sa otvorenim izvornim kodom koji se instalira na telefone korisnika. Svatko ko želi može napisati sopstveni klijent, i on će moći da radi u okviru istog ovog protokola.
  2. Za registraciju novog korisnika nije potreban unos bilo kakvih podataka, ključevi se generišu na telefonu korisnika i vezuju za njega. Međutim, pošto svako može napisati sopstveni klijent, ništa ne sprečava nekoga da registruje korisnike čak i uz potpuno prolazak kroz KYC, ako smisli kako da ih ubedi da instaliraju baš njegov klijent.
  3. Prenos podataka se vrši preko Nostr releja. Po defaultu, klijent koristi jedini relej koji podržavaju autori projekta, ali ga je moguće zameniti sopstvenim ili bilo kojim javnim. Relej je običan mehanizam za prosleđivanje: on prima podatke korisnika šifrovane privatnim ključem i stavlja ih u javni pristup, odakle ih može preuzeti svako ko želi. Releji nisu obavezni da dugo čuvaju korisnički sadržaj, stoga su na kraju svi podaci strogo vezani za krajnji uređaj na kojem je instaliran klijent mesindžera.
  4. Najneobičniji deo arhitekture odnosi se na grupne četove. Informacije o tome ko je administrator, ko može pozvati nove učesnike i ko uopšte čini deo grupe, zapisuju se u pametne ugovore na Stellar blokčejnu. Zahvaljujući tome, upravljanje grupama ne zavisi od bilo kog jednog servera. Međutim, krajnji korisnik ne mora da brine o novcu na računu za zapise u blokčejn, to za njega radi takozvani relayer. Cena transakcija na Stellaru je zanemarljiva, ali je to ipak tačka otkaza. Zlonamernik može organizovati registraciju mnoštva fiktivnih naloga, kreirajući novi identitet u svom klijentu i odmah ga brišući. Registracija svakog takvog identiteta zahtevaće transakciju u blokčejnu, koju će relayer morati da plati. Trenutno projekat radi u testnoj verziji blokčejna, ali pri prelasku u mainnet troškovi će postati stvarni.

Na sajtu se takođe nalazi stranica na engleskom jeziku sa opisom modela pretnji u okviru kojeg mesindžer radi, i na osnovu kojeg treba doneti odluku o tome koliko je bezbedno koristiti ga. Tvrdi se da mesindžer ne može da se suprotstavi tako očiglednim pretnjama kao što su krt u četu, kompromitacija uređaja i fizička prisila, hipotetskim pretnjama kao što je kvantni hakovanje, i tako resursno zahtevnim pretnjama kao što je pristrasan Stellar validator ili sistemi poput ruskog SORM-a. Ovi poslednji, uostalom, omogućavaju samo približavanje otkrivanju anonimnosti učesnika četa, ali ne i čitanje poruka u njemu.

Sada malo o ličnim utiscima o radu sa mesindžerom Onym. Ovo je rana alfa verzija, što znači da je, naravno, užasno sirova, i to treba uzeti u obzir, ocenjujući ne toliko funkcionalnost koja već postoji, već onu koja je predviđena. Mesindžer omogućava kreiranje grupa, pozivanje proizvoljnog broja ljudi u njih i komunikaciju u tim grupama. U principu, to umeju i mnogi drugi Nostr klijenti, jer je takva funkcionalnost deo protokola. Ali tamo četovi imaju neki nerazumljivi polujavni status, dok Onym, zahvaljujući dodatnom Stellar sloju, obezbeđuje zatvorenost četa bez korišćenja zatvorenih releja. U suštini, upravo je ova simpatična osobina predviđena da postane „killer-feature“ mesindžera: obični Nostr klijenti nisu dovoljno privatni, a privatni mesindžeri vezani za uređaj poput Briara zahtevaju potpuno poverenje u klijenta mesindžera. Ovde se poverenje raspoređuje između nekoliko slojeva, u kojima se u svakom može birati konkretna implementacija, uključujući i sopstvenu.

Danas mesindžer izgleda kao jednostavan demonstrator koncepta, i stoga je u suštini namenjen IT stručnjacima. Običnom korisniku izgleda pomalo „sirovo“, previše ga puta nude neka uputstva za podešavanje Docker-a i slične specijalističke materije. Mislim da glavni zadatak autora ideje danas treba da bude povećanje broja kontributora na GitHub-u projekta i pojavljivanje interesovanja među Nostr entuzijastima. Po GitHub-u se vidi da je projekat startovao početkom maja, zatim je dugo ćutao, a pre nekoliko nedelja su skinuli prašinu sa njega i nastavili sa razvojem. Ali da je projekat formirao makar malo jezgro korisnika koji bi redovno slali svoje „issues“, autori izvorne ideje bi definitivno imali više motivacije da rade brže.

Moje preporuke autorima mesindžera, po opadajućem redu hitnosti:

  1. Doraditi minimalnu funkcionalnost koja omogućava korišćenje mesindžera: administracija grupa (brisanje korisnika/poruka), push obaveštenja, prikaz statusa korisnika, makar samo jednostavno onlajn/oflajn. Obavezno dovršiti najavljenu, ali još uvek nerealizovanu mogućnost eksporta i importa naloga.
  2. Navikavati korisnike na distribuiranu arhitekturu. Klijent bi trebalo da nudi listu nezavisnih releja i Blossom servera sa monitoringom njihovog statusa. Kako se pojavljuju alternativni relejeri i implementacije pametnih ugovora za upravljanje grupama, sličan izbor bi trebalo da se pojavi i za njih. Bez ponude eksternih servisa, nepripremljen korisnik će se ograničiti na default podešavanja, što će stvoriti jedinstvenu tačku otkaza.
  3. Razmisliti o desktop aplikaciji i mogućnosti istovremenog pokretanja mesindžera sa više uređaja. Vezivanje celog identiteta za uređaj, a ne za ključ, jednostavno neće dozvoliti mesindžeru da stekne bilo kakvu masovnost.
  4. Uvesti audio i video pozive, takvu funkcionalnost Nostr protokol već omogućava.
  5. Uvesti funkcionalnost kanala, uključujući i funkciju striminga, što se takođe može realizovati preko Nostr protokola, a povezivanje pametnih ugovora na Stellaru omogućilo bi da se pritom ne otkrije identitet u listi pretplatnika kanala.

Projekat ima još jedan sajt, opym.foundation, gde je opisan fond koji bi trebalo da upravlja infrastrukturom. Sajt fonda govori o tome zašto fondu treba novac i kako će biti upravljan. Priča o novcu je lišena proračuna, što ozbiljno kvari utisak potencijalnih investitora. Uz to, ideja o upravljačkom organu donekle protivreči zamisli prema kojoj bi svaki korisnik trebalo lako da pokrene sopstveni servis za održavanje određenog aspekta razmene poruka. Čini mi se da ideja sa fondom neće uspeti, čak i ako sama konceptualizacija Nostr mesindžera sa Stellar ugovorima bude toplo prihvaćena od strane javnosti. Zbog toga ne planiram detaljno da analiziram predloge za upravljanje fondom, ali oni koji se ne slažu sa mnom mogu lako sami to istražiti na sajtu fonda.

U celini, ideja mi deluje moćno, ali da bi osvojila tržište, biće potrebno veoma mnogo truda.

Možeš li dati preporuke za psihološku pomoć nesrećnim libertarijancima koji pate od etatizma?

I ako je moguće, dostavite kontakte proverenih psihologa koji rade na ovu temu.

Nihilista (pitanje je pratio donat u iznosu od 0,0005 ₿)

U mojoj knjizi o ankapu postoje dva poglavlja na ovu temu: Problemi unutar nas i, shodno tome, Uklanjanje problema u sebi. Ukratko: od samog detinjstva, naš život u potpunoj zavisnosti od roditelja dovodi do toga da je upravo paternalizam za nas nešto uobičajeno i prirodno, dok se težnja ka slobodi, spremnost da preuzmemo punu odgovornost za svoj život i razne druge libertarianske stvari — pojavljuju postepeno, i ne kod svih, i ne u potpunosti. Država eksploatiše ovu ranjivost, stvarajući etatizam, koji je vrsta zlostavljačkih odnosa. To znači da etatizam u sebi treba reflektovati, proрабатыivati i učiti kako da prevaziđemo ovu detinjsku traumu. I baš tada mi kuca autor pitanja sa molbom da dam preporuke u vezi s tim, kao da sam proveren psiholog, a ne teoretičar sa kauča.

I imam odličnu vest za vas. Ja nisam psiholog, ali psihologa na tržištu ima napretek. Među njima (odmah napominjem, nemam utvrđeno uverenje u to upravo zato što nisam psiholog i nikada nisam koristila njihove usluge) postoje ne samo šarlatani, već i pravi profesionalci svog zanata. I ako im se postavi zadatak, čak i onaj koji im zvuči prilično neobično, oni mogu, naravno, da odustanu i odu u poricanje, kao deepseek pred pitanjem o tome šta se desilo na Trgu Tianmenmen, a mogu i stvarno početi da rade svoj posao.

Dakle, evo moje preporuke za psihološku pomoć za one koji pate od etatizma sopstvenog mozga. Dođite kod psihologa i izložite mu problem: „Nikako ne mogu da izađem iz zlostavljačkog odnosa. Zlostavljač me koristi po svom nahođenju, nameće mi pravila koja se stalno menjaju, a sam odbija bilo kakve čvrste obaveze. Muem mu već po samom činjenici rođenja, a on meni ne duguje ništa. Zahteva od mene ljubav i konstantno me sitničavo ponižava. Uzima mi novac i stalno mi utuvljuje misao da bez njega neću moći. I mada razumom shvatam da treba da pobegnem od ovog monstruma, zaista mi je teško da zamislim život bez njega. Pomozite mi da izađem iz ove zavisnosti.“

Zatim, kada psiholog izjavi da je spreman da rešava takvu vrstu zadatka, ostaje samo dodati da je taj zlostavljač — država. Tu će kod psihologa, vrlo verovatno, doći do lakog zastoja, ali potom postoji šansa da on, pošto je tokom opisa zadatka već počeo da razmišlja o objektu zavisnosti u svom profesionalnom ključu, po inerciji počne tako da razmišlja i o državi. A to nam i treba! On će dobiti zaista zanimljiv problem, vi ćete dobiti profesionalnu pomoć, a država će izgubiti dva etatiste: vas i psihologa. Štaviše, nakon toga ćete moći da ga preporučite drugima koji pate od etatizma — i tada će i drugi deo vašeg pitanja dobiti odgovor.