Рубрика: Answers

Mahnovština 2

U prvom delu pokušala sam da pokažem onaj specifičan logički obrt koji omogućava libertarijancima (u našoj hipotetičkoj prošlosti to su gradski radnici i pretežno tehnička inteligencija, koji su istovremeno prihvatili i radikalno liberalne ideje Gustava de Molinarija, koji je nedavno držao predavanja u Rusiji, i ekonomsku teoriju Austrijaca Mengera i Böm-Baverka, i Kropotkinov anarhizam) da aktivno učestvuju u ruskom građanskom ratu upravo na strani onih koji žele da ponovo raspodele imovinu, odnosno praktičnih seoskih anarhista pod vođstvom Mahna.

Kako gradu i selu da sarađuju kao ravnopravni partneri u uslovima spoljne pretnje? Selo je sposobno da armiji pruži ljude, konje i hranu. Građani su mnogo manjeg broja, ali mogu obezbediti armiji tehnološku opremu, od kolica sa oprugama za tačanke do šina i vagona, plus da popravljaju sve, od pušaka do lokomotiva i topova. Upravo grad daje artilerijce, mašinovođe i telefoniste. Ali Jekaterinoslav je, iako prilično industrijski razvijen, ipak samo jedan grad i on nije sposoban da proizvodi čitav asortiman vojne opreme. On ne proizvodi čak ni municiju, pa čak ni tekstil. A to znači da slobodna krajina ne samo da mora nekako uspostaviti razmenu između grada i sela, već i da trguje sa dalekim mestima, uzimajući u obzir neprijateljsko okruženje. Ne može se sve dobiti od tog istog neprijateljskog okruženja u borbi kao ratni plen.

Istorijski Mahno je stupio u vojni savez sa boljševicima, upadajući u kritičnu zavisnost od njihovih snabdevanja municijom, dok je sam plaćao krvlju boraca. Naš, ubeđen libertarijanskom propovešću o tome da se sloboda ne prodaje i da je tržište bolje od robstva, preduzeće pokušaj direktne trgovine sa zemljama Entente i ne samo sa njima, koristeći pristup luci Berdjanjska i železničkoj liniji koja iz Jekaterinoslava vodi ka njoj. To će pomoći ne samo u kupovini nedostajuće industrijske robe u zamenu za žito, već i, na primer, u oživljavanju cevarne, uspostavljanjem prodaje njenih proizvoda putem mora do Batuma, a zatim i do kaspijskih naftnih polja. Mahnu daju do znanja da je zalog mira uzajamna zavisnost, a ne samo spremnost da sabljom poseče svakoga ko upadne u rodne stepe. Komšije moraju biti zainteresovane za to da živiš i da budeš blagostanje, a ne za to da te što pre uklone sa lica zemlje.

Denikinu se šalje emisar koji objašnjava da američki predsednik Vilson izjavljuje pravo nacija na samoodređenje, i stoga slogan o jednoj i nedeljivoj Rusiji treba skloniti negde u ugao, pošto vam je on saveznik. Ako želite – podignite na zastave slogane o odbrani civilizacije od boljševičkog varvarstva. Ako želite – branite ideju neodlučenosti i ponovnog sazivanja Ustavotvorne skupštine. Ali o našem slobodnom kraju ćete morati da zaboravite, isto kao i na Finsku, Baltik, Poljsku, dve Ukrajine, Dalekoistočnu republiku i mnoge druge zemlje koje će smatrati korisnim da opstaju bez vlasti Petrograda ili bilo kog drugog grada. Ukratko: vaša istina je vaša, naša je naša, dont tread on us. Slično se saopštava i Lenjinovoj vladi. Kaže se: mi ne upadamo kod vas u Petrograd, i vi ne upadate kod nas u Gulaipole, a ako treba da razmenimo hleb za platno, to nam je uvek po volji. Teže je sa Petljurovskom Ukrajinom, pošto ne možemo sprečiti seljake u njegovoj zoni uticaja da pređu na našu stranu, i neizbežno postajemo njegov neprijatelj. Ali on će imati toliko problema sa Dobrovoljačkom armijom koja je neutralna prema nama, da ne treba posebno brinuti o njemu.

Ho li Dobrovoljačka armija pobediti boljševike ako mi nećemo delovati u njenim pozadinama? Možda i neće, ali boljševicima će sigurno biti mnogo teže, i Krim sigurno neće uzeti (mi smo na putu ka Krimu, i propustićemo Denikinove povlačenjske jedinice, menjajući im artiljeriju za hleb). A onda će Crveni dobiti po glavi i od Pilsudskog. Ovaj poslednji se, naravno, može upustiti i kod nas, ali to je malo verovatno: prosperan kraj u kojem već godinu dana nema rata, već postoji trgovina, uključujući i sa Pilsudskim saveznicima, teško će mu delovati kao pogodna meta, za razliku od zauzimanja Smolenska. Ponovo: Pilsudskom su potrebne baferne teritorije između njega i Rusije – i to smo mi.

Šta ćemo dobiti na izlazu? Raspad Ruske imperije na desetak dovoljno stabilnih suverenih oblasti sa različitim modelima samouprave. U poređenju sa njima, Guljajpolje neće biti najegzotičnije – jer postoje i boljševici i neka neka Mongolija sa baronom Ungernom. Nijedna od oblasti neće imati mogućnost da podmetne ostale pod sebe, što je u to vreme za svet bilo sasvim prirodno stanje: raspale su i Osmansko carstvo i Austro-Ugarska i Kina.

Ovde bi verovatno bio potreban pasus sa veoma kratkim opisom modela samouprave slobodnog kraja. Zemlja je postala veoma izolovana i na neko vreme je prestala da bude oskudan resurs. Svako ko želi može uzeti komad i obrađivati onoliko koliko može da izdrži. U gradovima, na velikim preduzećima, radnički skupovi imenuju i kontrolišu zanatske majstore i ostali menadžment, zbog čega postoji određeni nered, kao što je i uobičajeno u egalitarnim demokratijama. Mala preduzeća su samostalna ili kooperativna. Mnogo je potrošačkih kooperativa – to je korisna forma organizacije bilo za zapošljavanje čistača ulica, bilo za zajedničku kupovinu u selu. U opticaju je zlatni karbanac, međutim, krupnog novca je u početku prilično malo. Za male transakcije prvo se koristi šta god padne na pamet, ali postepeno tržište sitnog novca preuzimaju žetoni koje izdaje Jekaterinoslavljeva tovanačka fabrika, koji garantuju zamenu na pokaz za pakovanje cigareta. Usled razvoja spoljne trgovine pojavljuju se i strani industrijski poduzetnici. Međutim, centralna vlast koja bi mogla da zaštiti njihove interese ne postoji. Oni moraju da pregovaraju sa izabranicima radničkih kolektiva i drugim autoritetnim licima o tome pod kojim će uslovima biti pušteni na tržište. Obično to podrazumeva kolektivni ugovor sa radnicima i kartelske sporazume o usklađivanju cena sa susednim preduzećima. Zajednica, majka je! Vojska ostaje dobrovoljna, ali ima dobru raciju, i u mirnom vremenu se bavi uglavnom graničnim patroliranjem, tako da postoji određeni višak onih koji žele da služe u njoj. Tako, postepeno navikavajući se na miran civilizovan život, koji crni samo sukobima sa Sovjetskom Rusijom zbog sovjetskih seljaka koji beže u slobodni kraj, proživljavamo dvadesete godine.

A šta dalje? Hoće li Hitler uspeti da se nosi sa mnogo jačom Poljskom? Hoće li mnogo slabija Sovjetska Rusija napasti Finsku? Hoće li Japan ratovati sa Sjedinjenim Državama, nemajući Rajh kao saveznika, ili će se ograničiti na azijska osvajanja? Hoće li Velika Britanija i Francuska zadržati veći deo svojih afričkih kolonija? Hoće li se pojaviti glupa država Izrael? Najverovatnije će svet u dvadesetom veku biti mnogo manje lud mesto, mnogo sličnije prirodnom nastavku devetnaestog veka, gde će Veliki rat ostati najstrašniji spomenik ljudskoj aroganciji.

Ipak, čak ni ova grana razvoja neće izbeći uspon etatizma, pa čak i, na primer, Veliku depresiju. Međutim, ako je u ostvarenom dvadesetom veku komunisti širom sveta imali sjajni svetionik u obliku potpuno mitologizovane Sovjetske Rusije, onda će u našoj hipotetskoj realnosti takav svetionik u vidu Gulaipolja imati i anarhisti širom sveta. Ovaj svet će sigurno biti ništa manje složen i zanimljiv, i zato hvala Nihilisti na pitanju, bilo mi je veliko zadovoljstvo da razmišljam o ovoj temi.

Mahnovština

Možeš li, molim te, uraditi recenziju jednog YouTube videa o Mahnovštini? Konkretno, zanima me kontekst Građanskog rata. Zamisli da si libertarijanka i živiš u Rusiji tih godina. Za koga bi ti bilo logičnije da se zalažeš: za kadetsku stranku sa njihovim parlamentarizmom, tržišnom ekonomijom i građanskim slobodama, ili za Mahnovce sa njihovim anarhizmom, raspodelom zemlje i kolektivnim samoupravljanjem?

Nihilista (pitanje je praćeno donacijom od 0.00012BTC)

Evo, zapravo, videa:

Pitanje je zanimljivo, ali kratak odgovor na njega nije previše težak: naravno, libertarijancima u to vreme i na tim mestima imalo je smisla podržati upravo Mahnovce. U uslovima građanskog rata svakako je nemoguće izgraditi normalno slobodno tržište, ali funkcionalni instituti anarhije su manje-više realni.

Ipak, ona ključna teza u vezi sa Mahnovčinskim pokretom, koja se u predloženom videu ponavlja dva puta – država uvek pobeđuje one koji odbijaju da budu njena – zahteva adekvatan odgovor. Zato ćemo pokušati da procenimo šta bi pridruživanje libertarijanaca Mahnovčinskom pokretu moglo da pruži.

Za početak: odakle bi oni uopšte mogli da se pojave. Očigledno, iz grada. Dela Mengera i Böhm-Bavorka su već objavljena na ruskom jeziku i služe kao osnova za naučnu kritiku marksizma. Tako da naši hipotetički libertarijanci predstavljaju neki čitalački klub koji bi mogao dalje mirno proučavati svu tu teoriju, da praksa nije došla pravo na prag. U uslovima opšteg oživljavanja političke misli pre Februarske revolucije, mogli su se prepirati u časopisima sa Miljukovom i Struveom o tome kako da uredimo Rusiju, ali kada su se širom zemlje počeli pojavljivati Sovjeti, postalo je očigledno da težnju radnika ka samoupravljanju ne treba ignorisati.

Glavna teza libertarijanaca u vezi sa istorijskom privatnom svojinom u periodu burnih društvenih preobražaja je sledeća. Da, mirna razmena prava vlasništva je očigledna osnova za nastavak posedovanja istog. Ali prisilno oduzimanje svojine je podjednako očigledna osnova za restituciju. A u uslovima u kojima je propali korumpirani carski režim svojim zloupotrebama iskrivljavao sve odnose, uključujući i one koji se tiču svojine, niko ne može istinski utvrditi u kojoj meri je svaki prelaz vlasničkih prava bio dobrovoljan, a u kojoj prisilan. I to znači da braniti sve istorijska prava svojine zapravo znači prvenstveno braniti nepravdu. A epska borba za predelu svojine i samih društvenih odnosa koja se upravo sada odvija na našem pragu — u potpunosti potvrđuje ovu tezu.

Dakle, uz svo poštovanje prema predstavniku kadeta, gospodinu Struveu, članu posebnog saveta kod generala Denikina, istina je radije na strani Baćke Mahna. Seljaci imaju puno pravo da predele zemlju tako da svaki koji obrađuje zemlju raspolaže plodovima svog rada, a radnici imaju puno pravo da organizuju sopstveno radničko samoupravljanje. Ali to je upravo restitucija, a ne trajni poredak stvari, i prava svojine bi postepeno trebalo da se stabilizuju kako bi se dalje prenosila sa subjekta na subjekta isključivo mirnim putem. Permanentna revolucija o kojoj sanja drug Trotski — to je za one kojima je rat majka, dok je nama bliži miran rad, za razliku od onog Trotskog koji nije orao zemlju niti je radio u fabrici. Ali u nečemu je i drug Trotski u pravu — moramo se permanentno oslobađati svih onih koji bi pokušali da uspostave političku vlast, sve dok oni koji to žele ne nestanu, inače će svi osvoji revolucije propasti uzalud, jer je vlast prisila, a prisilni prelaz prava svojine će rađati nove zahteve za restituciju.

Ukratko rečeno, kada su u našoj hipotetičkoj realnosti u oktobru 1919. godine mahnovci ušli u Jekaterinoslav, tamo su pronašli dobro organizovan radnički libertarijanski pokret iz baze, i njihova dalja saradnja je išla potpuno ravnopravno. Kako su libertarijanski radnici predložili da se organizuje interakcija grada sa selom?

O tome ću pisati već u sledećem postu, kako ne bih odlagao objavu, jer mi je zbog selidbe u Srbiju došlo do duge pauze.

Rog obilja

Aleks Rozov u komentarima na mom kanalu, a prethodno na kanalu „Gutači mitova“, predložio je zanimljivu postavku:

Postoji mit da je nimfa Amalteja, Okeanova ćerka, u obliku koze nahranila bebu Zevsa u pećini na Kritu. Amalteja je imala rog obilja iz kojeg bi, na magičnu reč, beskrajnim dotokom padali plodovi zemlje… Kada je Amalteja skinula kožnu posteljicu i nestala, rog se negde izgubio.

Pretpostavimo da se Amaltejin rog odjednom našao tamo gde je i izgubljen: na Kritu.

Kako će to uticati na svetsku politiku i ekonomiju?

Pa, pokušajću da maštam.

Dakle, nakon još jednog zemljotresa, odron je otvorio drevnu pećinu, a nakon par dana, u nju su se uputili turisti-hikeri. U pećini je otkriveno kameno ležaj, sto, a na stolu kozi rog u odličnom stanju. Pošto su na Kritu svim turistima već „pobubali uši“ Zevsovim pećinama i mitom o njegovoj dojilji, hikeri samo mrmljaju: „Evo još jedne, čak je i rog na svom mestu. Hej, Roge, šta će nam pokloniti? Daj bar par naranci.“ Rog daje. Nakon što su se oporavili od prvobitnog šoka, hikeri počinju da zatrpavaju zahtevima i brzo otkrivaju da Rog ne sipa pivo, niti daje meso. Rečeno je – plodovi zemlje, znači, biće plodovi zemlje, tačka. Komanda snimljena i reprodukovana sa telefona savršeno se izvršava: Rog ne zahteva ličnu prisutnost za izvršenje naredbe, potrebno mu je samo uputstvo šta da posluži. Takođe se ispostavlja da Rog izvan pećine gubi svoja magična svojstva. Upravo to određuje da Rog neće napustiti Kret, i njegova dalja sudbina biće vezana upravo za ovo ostrvo. U suprotnom, naravno, turisti ne bi imali nikakvih problema sa iznošenjem koziog roga van Grčke, jer to ipak nije zlatno blago.

Šta se dešava dalje? Turisti disciplinovano obraćaju se Eforsu Antikviteta, i počinju određene pravne zamršene situacije. Predmet je očigledno stariji od 1453. godine, a to znači da nesumnjivo pripada državi. Teorijski, mesto mu je u muzeju, a turistima pripada nagrada za pronalazak. Ali predmet je beskoristan van pećine, a pećina se nalazi na privatnom zemljištu. Za razliku od kontinentalne Grčke, na Kritu u unutrašnjosti ostrva veći deo zemlje je upravo privatan ili opštinski, a ne državni. Dakle, lokalni arheolozi počinju da istražuju pećinu, a sam rog, pored njih, pokušavaju da istraže i razni drugi stručnjaci, koje, naravno, zanima fizika materijalizacije plodova zemlje. Vlasnik pećine, neko Manolis Petrakis, postavlja pored restoran „Amaltheia“, gde goste časti jelima vegetarijanske kuhinje, i pokreće odmah tu proizvodnju vina, jer je u Grčkoj teško smisliti maržniji način prerade plodova zemlje nego napraviti vino sa lepom legendom. Na taj način, danju rog istražuju naučnici, a noću on vlasniku lokacije daruje sirovinu za preradu.

Dalje u igru ulazi veliki biznis prema lokalnim merilima. Država, gospodin Petrakis i agroindustrijska kompanija AGROCRETA dogovaraju se o osnivanju specijalnog privatno-državnog preduzeća „Konzorcijum Amaltheia“. U koncesionom ugovoru je navedeno da država konzorcijumum daje na 30 godina ekskluzivno pravo na korišćenje Roga i obezbeđuje dozvole za postavljanje infrastrukture, za šta ima fiksnu godišnju uplatu od 50 miliona evra i 20% neto dobiti konzorcijuma. Gospodin Petrakis konzorcijumu daje na korišćenje svoju nepokretnost na 30 godina, dobija fiksnu godišnju uplatu od 2 miliona evra i 10% neto dobiti konzorcijuma. Kompanija AGROCRETA ulaže novac, upravlja konzorcijumom, snosi preduzetničke rizike i od toga ima 70% neto dobiti.

Sada je zadatak konzorcijuma da izgradi logistiku od pećine do luke Heraklion, koja se nalazi na 50 km udaljenosti preko neprohodnog planinskog terena, a koja je u vrhuncu imala promet od oko 3 miliona tona godišnje. Put „Princezna Ksenija“ u Crnoj Gori gradio je 7 godina, i uz dužinu od 41 km koštao je skoro milijardu evra. OK, konzorcijumu nije potreban autoput, samo dobar put za ozbiljan promet robe. Ali ipak, za to treba planirati najmanje 4 godine, najmanje 500 miliona, a gradnju će, naravno, angažovati Kinece. A do tada će morati da nasipaju makadam, zatim da izlivaju beton do najbližeg lokalnog puta, i da budu ograničeni njegovim skromnim kapacitetom

Na taj način će se od samog početka pred rukovodstvom konzorcijuma postaviti pitanje: šta proizvoditi?

Dokle god sav saobraćaj obezbeđuju ATV vozila i helikopteri, mora se raditi po specijalnim porudžbinama, poput „odneti za zanatskog pržera gospodina Papadakisa 100 kg zrna kafe, potpunih analogija lota koji je prodat na aukciji u Kostarici po ceni od 50 dolara po kilogramu“ – ali takva isporuka neće dugo zadovoljiti sve hipstere na celom ostrvu, dok ostali jednostavno neće razumeti zašto uzimati tako skupu kafu kada u supermarketu postoji Lavazza.

Kada krenu prvi kamioni, već se mogu puniti, na primer, kakao sičkom, jer je tamo više nego solidna cena po tonu sirovine, a svetsko tržište je prilično veliko. Kako se promet robe bude dalje širio, moglo bi se razmisliti o prirodnom kaučuku, ali evo problema: on se ne jede. Glupi artefakt je začaran da vlasnika snabde plodovima zemlje za hranu, a ne za bilo šta drugo. Tako da će kaučuk, mahagoni i slično nažalost morati ostaviti lokalnim proizvođačima, ali se bar na šafranu ili prirodnoj vanili može maksimalno nadoknaditi, jednostavno izbacivanjem svih ostalih proizvođača sa svetskog tržišta, jer zašto su oni uopšte potrebni.

A kada se, konačno, izgradi puna saobraćajnica, projektovana za veliki saobraćaj sposoban da potpuno optereti luku, suštinski, glavni tereti će ostati isti kakvi su i bili – kakao i kafa, a kapacitet konzorcijuma će biti dovoljan samo za grabljenje određenog dela svetskog tržišta ovih proizvoda, dalje logistika neće dozvoliti. Naravno, pored toga, čitav Krit će imati pristup jeftinom durijanu, kokosima i ostaloj egzotici koja je ranije bila skupa isključivo zbog dugog logističkog puta. Ali nema smisla nositi ove tropske proizvode izvan EU, tamo počinju carine, i neka Azija sama trpi, Iraklion nije beskrajan.

A ako se neko plaši da će sa Krita neprekidnim dotokom izbijati pirinač, pšenica i krompir, plaši se uzalud. To će se dešavati samo tokom godina lokalnih neuspeha u poljoprivredi, ratnih kriza i sličnog. Rog ne sme da napusti pećinu, i koliko god širili i ojačavali njen svod, to će i dalje biti rupa fiksne širine, kroz koju u jednom smeru ide traka transportera sa praznom ambalažom, a u drugom sa napunjenom, zatim se prebacuje na kamione, ide u luku, utovari na kontejnerske brodove i raspoređuje po svetu. Iz jednog jedinocnog luke, a u svetu ima hiljade takvih luka.

Da bi Rog Obilja zaista srušio sve svetske tržišta hrane, a istovremeno i energetsko tržište zahvaljujući biodizelu, biće potrebna nova transportna revolucija. Možda će se to desiti nekada, ali meni deluje mnogo verovatnijim drugi događaj. Nisu uzalud naučnici na samom početku priče počeli da proučavaju rog. Oni će na kraju pronaći onaj fizički princip na kojem on funkcioniše. I kada u svakom domu bude stajao univerzalni sintetizator, koza Amalteja će konačno moći da smatra svoju misiju na Zemlji ispunjenom. Gde je tražiti nakon toga? Pretpostavljam na Jupiterovom satelitu istog imena, ali za opis te faze – idite kod Strugackih.

Debate na neprijateljskim terenima

Imam prijatelja, studenta prve godine. Na njegovom fakultetu su uveli obavezne, nepotrebne predmete, na štetu celokupnog procesa učenja. Govorim uglavnom o „Osnovama ruske državnosti“. To je užasna propaganda, iskrivljavanje činjenica, prećutkivanje drugih, a sve je obilno začinjeno emocijama i ličnim mišljenjem govornika.

Imam mogućnost da posetim ovo predavanje, iako nisam student, i javno izložim predavača u najneprijatnijem položaju, jer se priče koje izlaze iz njegovih usta lako razbijaju o logičke nedoslednosti i objektivnu stvarnost.

Pitanje je: Da li igra vrijedi svijeće?

Anonimno pitanje

Vaše sumnje su potpuno opravdane. Pitanje da li igra vrijedi svijeće postavlja se kada su neizbježni troškovi aktivnosti prilično visoki, a potencijalni dobitak mali. Na primjer, ako ste igrali karte noću prije Industrijske revolucije, praveći sitne opklade, sasvim je moguće da čak ni pobjednik ne bi nadoknadio cijenu spaljenih svijeća. Ako, u policijskoj državi u kojoj se javno izražavanje manje entuzijastičnih stavova kažnjava zatvorom, održite debatu s vladinim propagandistom pred publikom od nekoliko desetina ljudi, čak ni potpuni retorički poraz protivnika možda ne bi vrijedio izgubljenih godina. Ali dizanje u zrak postrojenja za proizvodnju dronova, u očima mnogih, moglo bi vrijediti rizika od krivičnog gonjenja.

Ipak, naravno, da bi igra bila isplativa, nije neophodno baš podizati uloge. Može se ograničiti smanjenjem troškova. Na primer, učestvovati u debatama na mreži pod pseudonimom. Ili se preseliti u manje represivnu državu. Ili započeti javni spor sa državnim profesorom na temu paleontologije. Drugim rečima, igrati karte sa malim ulozima, ali nakon industrijske revolucije, kada su i sveće postale jeftinije, pa umesto njih možete trošiti još jeftiniju struju.

Optimalno rešenje konkretno u vašem slučaju, kada ima malo resursa, ne želite previše da rizikujete, ali postoji želja da naškodite određenoj osobi koja oličava mrzenu državu, i to tako da ona ima šansu da shvati svoju pogrešnost, čini mi se mali teroristički čin, odnosno vandalizam. Najjednostavnije je – razbiti staklo na automobilu. A kamen kojim je staklo razbijeno može biti umotan u papirić sa nekom dubokomislovnom izrekom. Pa, znate, nešto poput „Iznenadni nalet je osnova ruske državnosti“. Čovek ostaje bez ičega, a istovremeno trpi intelektualni poraz, kao da ste upravo to i želeli.

Naravno, recept će morati da se doradi prema kontekstu i moraju se preduzeti očigledne mere predostrožnosti: ne upadajte u vidokrug kamera, ostavite telefon kod kuće, ne ostavljajte tragove svog DNK na dokazima.

Finalni plan milijardera — pregled

Anonim je tražio komentar na video sa kanala Netstalkers o tome kako „poznati super-bogati libertini prave libertarijanizam za sebe i državne čizme za sve ostale“.

Kanal mi je potpuno nepoznat, međutim, javnosti je očigledno poznatiji od mog sopstvenog, s obzirom na to da u trenutku objavljivanja ove objave ima 859 hiljada pratilaca. Posmatrani snimak se sasvim uklapa u tematiku kanala, gde se uglavnom govori o raznim zakulisnim svetskim mehanizmima. Pa, tema je tražena, i želim da razumem kako se ta potražnja eksploatiše u odnosu na libertarijanizam.

Ne želim da analiziram način izlaganja. Pošto to ljudi gledaju, ko sam ja da osporavam tuđe poslovne pristupe. Snimak daje sasvim korektnu faktologiju: o knjizi „Sovereign Individual“, koja je postavila mnoge trenutne trendove; o tome kako se odvijao razvoj teme autonomnih libertarijanskih teritorija, od sistidinga u Andamanskom moru do Prospera i Network School; o tome da se ovom pokretom bave uglavnom predstavnici američke tehnološke i finansijske industrije; i, konačno, o tome da ove iste osobe često pružaju poslovne usluge državi, uprkos svojoj libertarijanskoj retorici. Ah, da, dotaknuta je i tema cosplay-a Rimljanske republike, pa to u SAD-u ide još od Otaca Osnivača, čemu se tu posebno čuditi.

Finalni „punch“ je prilično zabavan: kao da je kapitalizam u svetu već izgrađen i da on onako-tako funkcioniše, ali ne, nalaze se neki buntovnici kojima je dosadno i žele akcije. Na taj način, entuzijaste privatnih čarter gradova priрівnavaju Putinu. I pravilno, dosta je već žvakanja Hitlera koji je svima dosadio, odavno je bilo vreme pronaći novog strašilo. Sada će sve biti priрівnavano Putinu iz svakog razloga, do potpunog razmyvanja predstave o tome po čemu je on zapravo loš, ali uz čvrsto utvrđivanje da je on definitivno užasan, i u to niko nema sumnju, osim ako on sam ne želi da prođe kao literalni Putin.

Snimak me je podstakao na razmišljanje o evoluciji kritike libertarijanske akcije.

Istorijski, prva platforma za kritiku svodi se na to da će libertarijanski naseljenici biti komunalno bespomoćni, da u ankapu neće biti nikoga ko će graditi puteve, i da će ovi ljudi ipak morati da mole državu ako žele normalnu infrastrukturu. O tome postoje tekstovi u vezi sa New Hampshire-om, i otprilike istu poziciju Sperry inkriminiše Cooperthwaite-u dok je uspostavljao poredak u Hong Kongu. U posmatranom snimku ova pozicija se više ne koristi, jer je zastarela.

Druga pozicija sastoji se u tome da bi ankapci, da im se dozvoli, izgradili mračni korporativni sajberpank sa nemilosrdnom eksploatacijom radnika i naplatom svakog daha. High tech low life, i sve to. To se opet ilustruje Sperry-jevim člankom o Hong Kongu, igrom BioShock, pa je ta pozicija jednostavno veoma zastupljena u masovnom diskursu. Snimak o finalnom planu milijardera nagoveštava to, ali, naravno, ne ilustruje realnim primerima.

Šta se dešava kada ankapci zaista osnuju neko naselje i počnu da uspostavljaju svoja pravila? Njima sve krene odlično. Dobije se običan miran život gde su ljudi zauzeti svojim poslovima. Ali onda obavezno dođe država i sruši sve do temelja, jer gde je sajberpank, šta nam to pokazujete, gde je ugnjetavanje, jeste li vi ovde libertarijanci ili ste izašli u šetnju? Sada ćemo vam mi pokazati ugnjetavanje.

Tako, treća zamerka čarter gradovima je to gde se ovi gubitnici uopšte guraju, ionako će doći veliki stric, srušiti taj zamak u pesku i poslati sve da rintaju u kamenolom. Baš nešto od autonomnog naselja koje ne može da se suprotstavi čak ni ratnoj mornarici. Autor snimka blago označava ovu poziciju, ali ne ulazi dublje, jer je njegov zadatak da kritikuje ne državu, već one koji žele da izbegnu njen zagrljaj.

Zato se kasnije on razmanjuje kritikujući libertarijance već iz četvrte strane: pogledajte, libertarijanci su izvukli zaključke iz svojih ranih pokušaja i sada sve češće govore sa državama iz pozicije snage. Za to oni jednostavno privlače na svoju stranu drugu državu. A da bi je privukli na svoju stranu, pružaju joj usluge u pravilnoj organizaciji ugnjetavanja. Zašto baš u toj sferi? Zato što su upravo te usluge državi potrebne, ona ih kupuje.

Dakle, sada kritika libertarijanskih autonomnih struktura ide linijom licemerja. Kao da za sebe uspostavljaju jedan poredak, a državama pomažu da uspostave sasvim drugi. Pa, dobro. Tu smo sada.

Koji bi trebalo da bude sledeći korak? Mislim da je prilično očigledan. Neko sledeće libertarijansko naselje zaista će uspeti da se odbrani bez žalbi državnim sudovima i bez obraćanja drugim državama — već jednostavno sopstvenim snagama. Šta će tada inkriminisati libertarijancima? Pa, takvu vrstu kritike prilično verodostojno opisao je Rozov u Meganezijskom ciklusu. Osnivači privatnih autonomnih naselja biće optuženi za ratne zločine, amoralnost, prećupurivanje talenata, finansiranje ekstremističkih organizacija i tako dalje. Zajedničko za ove optužbe je jedno — to je „small dick energy“. Bes iz nemoći. Sanjam da doživim tu fazu, naravno)

Pregled mesindžera Onym

Poslali su mi donaciju u iznosu od 77 EURMTL i tražili recenziju decentralizovanog mesindžera Onym. Krećem.

Na sajtu onym.app objašnjen je koncept mesindžera. Glavna ideja je da se eliminiše jedinstvena tačka otkaza i omogući korisniku da sam bira servise koji će biti odgovorni za različite komponente razmene informacija.

Pretpostavlja se da je struktura proizvoda otprilike sledeća.

  1. Autori nude klijent mesindžera sa otvorenim izvornim kodom koji se instalira na telefone korisnika. Svatko ko želi može napisati sopstveni klijent, i on će moći da radi u okviru istog ovog protokola.
  2. Za registraciju novog korisnika nije potreban unos bilo kakvih podataka, ključevi se generišu na telefonu korisnika i vezuju za njega. Međutim, pošto svako može napisati sopstveni klijent, ništa ne sprečava nekoga da registruje korisnike čak i uz potpuno prolazak kroz KYC, ako smisli kako da ih ubedi da instaliraju baš njegov klijent.
  3. Prenos podataka se vrši preko Nostr releja. Po defaultu, klijent koristi jedini relej koji podržavaju autori projekta, ali ga je moguće zameniti sopstvenim ili bilo kojim javnim. Relej je običan mehanizam za prosleđivanje: on prima podatke korisnika šifrovane privatnim ključem i stavlja ih u javni pristup, odakle ih može preuzeti svako ko želi. Releji nisu obavezni da dugo čuvaju korisnički sadržaj, stoga su na kraju svi podaci strogo vezani za krajnji uređaj na kojem je instaliran klijent mesindžera.
  4. Najneobičniji deo arhitekture odnosi se na grupne četove. Informacije o tome ko je administrator, ko može pozvati nove učesnike i ko uopšte čini deo grupe, zapisuju se u pametne ugovore na Stellar blokčejnu. Zahvaljujući tome, upravljanje grupama ne zavisi od bilo kog jednog servera. Međutim, krajnji korisnik ne mora da brine o novcu na računu za zapise u blokčejn, to za njega radi takozvani relayer. Cena transakcija na Stellaru je zanemarljiva, ali je to ipak tačka otkaza. Zlonamernik može organizovati registraciju mnoštva fiktivnih naloga, kreirajući novi identitet u svom klijentu i odmah ga brišući. Registracija svakog takvog identiteta zahtevaće transakciju u blokčejnu, koju će relayer morati da plati. Trenutno projekat radi u testnoj verziji blokčejna, ali pri prelasku u mainnet troškovi će postati stvarni.

Na sajtu se takođe nalazi stranica na engleskom jeziku sa opisom modela pretnji u okviru kojeg mesindžer radi, i na osnovu kojeg treba doneti odluku o tome koliko je bezbedno koristiti ga. Tvrdi se da mesindžer ne može da se suprotstavi tako očiglednim pretnjama kao što su krt u četu, kompromitacija uređaja i fizička prisila, hipotetskim pretnjama kao što je kvantni hakovanje, i tako resursno zahtevnim pretnjama kao što je pristrasan Stellar validator ili sistemi poput ruskog SORM-a. Ovi poslednji, uostalom, omogućavaju samo približavanje otkrivanju anonimnosti učesnika četa, ali ne i čitanje poruka u njemu.

Sada malo o ličnim utiscima o radu sa mesindžerom Onym. Ovo je rana alfa verzija, što znači da je, naravno, užasno sirova, i to treba uzeti u obzir, ocenjujući ne toliko funkcionalnost koja već postoji, već onu koja je predviđena. Mesindžer omogućava kreiranje grupa, pozivanje proizvoljnog broja ljudi u njih i komunikaciju u tim grupama. U principu, to umeju i mnogi drugi Nostr klijenti, jer je takva funkcionalnost deo protokola. Ali tamo četovi imaju neki nerazumljivi polujavni status, dok Onym, zahvaljujući dodatnom Stellar sloju, obezbeđuje zatvorenost četa bez korišćenja zatvorenih releja. U suštini, upravo je ova simpatična osobina predviđena da postane „killer-feature“ mesindžera: obični Nostr klijenti nisu dovoljno privatni, a privatni mesindžeri vezani za uređaj poput Briara zahtevaju potpuno poverenje u klijenta mesindžera. Ovde se poverenje raspoređuje između nekoliko slojeva, u kojima se u svakom može birati konkretna implementacija, uključujući i sopstvenu.

Danas mesindžer izgleda kao jednostavan demonstrator koncepta, i stoga je u suštini namenjen IT stručnjacima. Običnom korisniku izgleda pomalo „sirovo“, previše ga puta nude neka uputstva za podešavanje Docker-a i slične specijalističke materije. Mislim da glavni zadatak autora ideje danas treba da bude povećanje broja kontributora na GitHub-u projekta i pojavljivanje interesovanja među Nostr entuzijastima. Po GitHub-u se vidi da je projekat startovao početkom maja, zatim je dugo ćutao, a pre nekoliko nedelja su skinuli prašinu sa njega i nastavili sa razvojem. Ali da je projekat formirao makar malo jezgro korisnika koji bi redovno slali svoje „issues“, autori izvorne ideje bi definitivno imali više motivacije da rade brže.

Moje preporuke autorima mesindžera, po opadajućem redu hitnosti:

  1. Doraditi minimalnu funkcionalnost koja omogućava korišćenje mesindžera: administracija grupa (brisanje korisnika/poruka), push obaveštenja, prikaz statusa korisnika, makar samo jednostavno onlajn/oflajn. Obavezno dovršiti najavljenu, ali još uvek nerealizovanu mogućnost eksporta i importa naloga.
  2. Navikavati korisnike na distribuiranu arhitekturu. Klijent bi trebalo da nudi listu nezavisnih releja i Blossom servera sa monitoringom njihovog statusa. Kako se pojavljuju alternativni relejeri i implementacije pametnih ugovora za upravljanje grupama, sličan izbor bi trebalo da se pojavi i za njih. Bez ponude eksternih servisa, nepripremljen korisnik će se ograničiti na default podešavanja, što će stvoriti jedinstvenu tačku otkaza.
  3. Razmisliti o desktop aplikaciji i mogućnosti istovremenog pokretanja mesindžera sa više uređaja. Vezivanje celog identiteta za uređaj, a ne za ključ, jednostavno neće dozvoliti mesindžeru da stekne bilo kakvu masovnost.
  4. Uvesti audio i video pozive, takvu funkcionalnost Nostr protokol već omogućava.
  5. Uvesti funkcionalnost kanala, uključujući i funkciju striminga, što se takođe može realizovati preko Nostr protokola, a povezivanje pametnih ugovora na Stellaru omogućilo bi da se pritom ne otkrije identitet u listi pretplatnika kanala.

Projekat ima još jedan sajt, opym.foundation, gde je opisan fond koji bi trebalo da upravlja infrastrukturom. Sajt fonda govori o tome zašto fondu treba novac i kako će biti upravljan. Priča o novcu je lišena proračuna, što ozbiljno kvari utisak potencijalnih investitora. Uz to, ideja o upravljačkom organu donekle protivreči zamisli prema kojoj bi svaki korisnik trebalo lako da pokrene sopstveni servis za održavanje određenog aspekta razmene poruka. Čini mi se da ideja sa fondom neće uspeti, čak i ako sama konceptualizacija Nostr mesindžera sa Stellar ugovorima bude toplo prihvaćena od strane javnosti. Zbog toga ne planiram detaljno da analiziram predloge za upravljanje fondom, ali oni koji se ne slažu sa mnom mogu lako sami to istražiti na sajtu fonda.

U celini, ideja mi deluje moćno, ali da bi osvojila tržište, biće potrebno veoma mnogo truda.

Možeš li dati preporuke za psihološku pomoć nesrećnim libertarijancima koji pate od etatizma?

I ako je moguće, dostavite kontakte proverenih psihologa koji rade na ovu temu.

Nihilista (pitanje je pratio donat u iznosu od 0,0005 ₿)

U mojoj knjizi o ankapu postoje dva poglavlja na ovu temu: Problemi unutar nas i, shodno tome, Uklanjanje problema u sebi. Ukratko: od samog detinjstva, naš život u potpunoj zavisnosti od roditelja dovodi do toga da je upravo paternalizam za nas nešto uobičajeno i prirodno, dok se težnja ka slobodi, spremnost da preuzmemo punu odgovornost za svoj život i razne druge libertarianske stvari — pojavljuju postepeno, i ne kod svih, i ne u potpunosti. Država eksploatiše ovu ranjivost, stvarajući etatizam, koji je vrsta zlostavljačkih odnosa. To znači da etatizam u sebi treba reflektovati, proрабатыivati i učiti kako da prevaziđemo ovu detinjsku traumu. I baš tada mi kuca autor pitanja sa molbom da dam preporuke u vezi s tim, kao da sam proveren psiholog, a ne teoretičar sa kauča.

I imam odličnu vest za vas. Ja nisam psiholog, ali psihologa na tržištu ima napretek. Među njima (odmah napominjem, nemam utvrđeno uverenje u to upravo zato što nisam psiholog i nikada nisam koristila njihove usluge) postoje ne samo šarlatani, već i pravi profesionalci svog zanata. I ako im se postavi zadatak, čak i onaj koji im zvuči prilično neobično, oni mogu, naravno, da odustanu i odu u poricanje, kao deepseek pred pitanjem o tome šta se desilo na Trgu Tianmenmen, a mogu i stvarno početi da rade svoj posao.

Dakle, evo moje preporuke za psihološku pomoć za one koji pate od etatizma sopstvenog mozga. Dođite kod psihologa i izložite mu problem: „Nikako ne mogu da izađem iz zlostavljačkog odnosa. Zlostavljač me koristi po svom nahođenju, nameće mi pravila koja se stalno menjaju, a sam odbija bilo kakve čvrste obaveze. Muem mu već po samom činjenici rođenja, a on meni ne duguje ništa. Zahteva od mene ljubav i konstantno me sitničavo ponižava. Uzima mi novac i stalno mi utuvljuje misao da bez njega neću moći. I mada razumom shvatam da treba da pobegnem od ovog monstruma, zaista mi je teško da zamislim život bez njega. Pomozite mi da izađem iz ove zavisnosti.“

Zatim, kada psiholog izjavi da je spreman da rešava takvu vrstu zadatka, ostaje samo dodati da je taj zlostavljač — država. Tu će kod psihologa, vrlo verovatno, doći do lakog zastoja, ali potom postoji šansa da on, pošto je tokom opisa zadatka već počeo da razmišlja o objektu zavisnosti u svom profesionalnom ključu, po inerciji počne tako da razmišlja i o državi. A to nam i treba! On će dobiti zaista zanimljiv problem, vi ćete dobiti profesionalnu pomoć, a država će izgubiti dva etatiste: vas i psihologa. Štaviše, nakon toga ćete moći da ga preporučite drugima koji pate od etatizma — i tada će i drugi deo vašeg pitanja dobiti odgovor.

Kako ti, kao libertarijanka, gledaš na istorijski obraz Amazona?

Ako pretpostavimo da su one zaista postojale kao društvo žena koje su bile samostalne vlasnice sebe, svog oružja i imovine, i da nisu bile pod vlašću muškaraca, može li se to smatrati manifestacijom onih principa autonomije ličnosti, samopripadnosti i ravnopravnosti o kojima pišeš?

Nihilista (pitanje je pratio donat u iznosu od 0,0005 ₿)

Čak i ako ne pretpostavimo da su Amazonke bile stvarnim, isključivo ženskim društvom, već ih smatramo, prateći današnje istoričare, sasvim običnim stepskim ratnicama u sasvim običnim nomadskim plemenima, one su ipak predstavljale intelektualni izazov za Helene koje su stvarale svoje mitove.

Prema običnim kuriozitetima, poput ljudi sa psećim glavama koji žive negde na rubovima Oikumene, odnos je bio mnogo opušteniji: pa šta ako su psoglavi, moj komšija je, evo, isto kao ovan. Ovde je reč o drugačjem uređenju društva, gde žena poseduje ratničku čast i hrabrost, a to znači da su se ove osobine, ispostavilo se, urođene svakoj ženi. U međuvremenu, mi, prosvetljeni narod, znamo da čim se ženi da sloboda, ovo slabo, lukavo i razvraćeno biće uništiće čitavu civilizaciju: beskonačno će brbljati na narodnim skupovima o svojim beznačajnim problemima, navoditi dostojne muževe na nedostojne postupke, a doći će u svojoj drskosti i do zahteva za pravo na razvod uz zadržavanje dece… Ne, ma pusti to. Zaključati ih u ginekeju. Čak ni Lakedemonci, kojima su ženske slobode dopuštene, ne puštaju ih na narodni skup. A ovde, zapravo, narod živi slobodno, pljačka komšije ne manje od nas, prosvetljenih Helena, i žene učestvuju sa muškarcima u svim poslovima ravnopravno. To ne može biti.

Bolje ćemo ispričati da ove žene svoje muškarce potpuno izganjuju, i da su tek zahvaljujući toj čudnoj praksi stekle sve vrline koje priliče ratnicima. I to je već izazov ne za političara reformatora, već samo za heroja: doploviti u tu zemlju, opljačkati njihov glavni grad, a kraljicu pobediti u dvoboju i jebati. Dostojan plen. Može se čak smatrati ova veza savezom ravnopravnih, nije strašno. Na kraju krajeva, veliki heroji su imali veze i sa boginjama, to nije razlog da se boginja zaključa u ginekej, tako da je i ovde oprostivo. Glavno je vratiti se nakon toga kući bez žene Amazonke koja će početi da uvodi svoje redove na novom mestu. Ili smatrate da je i to u redu? Pa, evo vam priča o Medei. Ona, naravno, nije bila Amazonka, već veštica, ali je takođe pokušala da uvede svoje redove u Jolk, i to se nije završilo dobro. Tako da nam to ne treba. Naša uređenja su najbolja.

Ali hajde da pretpostavimo da su Amazonke bile stvarni narod, u kojem su se žene lezbo-separisale i vodile otprilike takav način života kao što je opisano u mitovima. Kulturne norme mogu biti veoma žilave, pa zašto se ova konkretna kulturna norma ne bi sačuvala do sasvim istorijskih vremena. Šta bi to promenilo u ljudskoj istoriji?

Prvo, naravno, narod Amazonki bi bio pokoren od strane Perasijaca. Nomadskom narodu nema smisla imenovati satrapa, jednostavno bi dinastija amazonskih kraljica priznala svoj vazalitet. To ne bi naročito promenilo način života Amazonki. One bi se borile kod Maratona, Termopila i Plateja, o povlačenju helenskih najamnika kroz zemlju Amazonki pričaće nam Ksenofont u svom Anabasišu, a sa njihovim kraljicama bi imali veze Selevka ili Mitridat — generalno, Amazonke bi se u antičnosti osećale prilično dobro kao narod u sastavu jedne ili druge imperije. One bi i dalje ostale poželjnim plenom za heroja, i u tom svojstvu bi značajno legitimizovale ženski monarhijski vladavinu. Ravnopravni brakovi monarha sa ravnopravnim učešćem u poslovima doživljavali bi se kao vrsta kulturne norme.

Ozbiljni problemi za Amazonke počeli bi već sa pojavom islama, pošto agresivno namećena kulturna norma ima veoma malo zajedničkog sa istorijskim amazonskim načinom života. Naravno, nomadska plemena se obično islamizuju sporo i ne u potpunosti, ali najortodoksnije u svojim ubeđenjima Amazonke bi sigurno odselile iz svog južnog Pričernomorja u neku zapustoš u istočnim prikaspijskim stepama, i tamo bi bez većih problema preživele čak i Mongole. Za njih Amazonke ne bi bile neka posebna egzotika, barem ne veća od običaja nekog Tibeta. Kada teritorija Amazonki dospe u vlast Sovjetskog Saveza, od njih bi, naravno, počeli da prave uzor za oslobođene žene istoka, ali ne previše revno, jer sovjetska žena treba da bude emancipovana bez separacije od muškaraca.

A sada amazonska autonomna republika ulazi u sastav republike Turkmenistan. Amazonke uzgajaju odlične konje i tkaju zadivljujuće tepihe na kojima kraljica Penthesilea pobeđuje Ahajce kod Troje. Njihove kulturne tradicije nisu nestale: one i dalje svake godine organizuju veliki festival, na koji dolaze okolni džigiti i takmiče se sa domaćicama festivala. Najdostojnije među njima biraju za svoje mužje i odlaze u udaljena nomadskaC stanovišta kako bi dobile dete. Nakon pojave prvih znakova trudnoće, žena maše mužu rukom, i on odlazi kući, ostavivši mejl. Ako se rodi dečak, otac će biti obavešten, neka dođe za još godinu dana i povede sina.

Aplikacije za upoznavanje – propast tržišta koje smo se toliko plašili?

Jasno je da stimulansi u komercijalnim aplikacijama za upoznavanje ne odgovaraju uvek očekivanjima klijenata i društva u celini (brzo pronaći supružnika i više nikada ne koristiti aplikaciju). Oni moraju nekako održati biznis na plovutanju. Na šta se nadati, ako ne na strica iz vlade, državno odobren sajt za upoznavanje i stajanje u elektronskom redu za vaučer za ženu? Na mecenatstvo, kao zapršku za nezgodne momente u tržišnoj ekonomiji, u nadi da će Mask napraviti manje glup dating app koji će podići formiranje porodica i natalnost sa kolena?

Saddam Husseinove aluminijumske cevi koje se okreću

Prođimo kroz problem koji ste naveli. Ljudi žele da se upoznaju, a tržište monetizuje ispunjenje te želje. Ljudi žele da se upoznaju sa različitim ciljevima i na različite načine, stoga je tržište prirodno segmentirano.

Internet servisi za upoznavanje teoretski omogućavaju korisniku da brzo dobije informacije o ljudima sa komplementarnim potrebama i da se upoznaje ciljanije. Nakon što pregleda dovoljan broj opcija, sferni klijent u vakuumu pronalazi odgovarajućeg partnera, nakon čega prelazi na komunikaciju sa njime pomoću manje specijalizovanih alata, napuštajući servis za upoznavanje. To nije isplativo kreatorima servisa; oni su zainteresovani za to da se klijent vraća njima iznova i iznova, pri čemu, naravno, kupuje premium pretplatu. Budući da dating aplikacije još uvek nisu izašle iz mode, ovaj model prilično dobro funkcioniše, ljudi se zaista vraćaju. Štaviše, pošto je tržište već dovoljno zasićeno, blagostanje dating aplikacija ne može biti povezano sa jednostavnim privlačenjem sve novih klijenata, već se radi upravo o tome da je korišćenje ovih aplikacija uspelo postati lifestyle za određeni, prilično širok sloj ljudi. Ja ne pripadam njima, stoga ne pretendujem na duboku analizu, već samo konstatujem njihovo postojanje.

Naravno, postoje i oni koji nisu uspeli u korišćenju dating aplikacija. Razlozi mogu biti različiti. Najbanalniji je taj što sam proces upoznavanja neki ljudi mogu doživljavati kao jak stres. Oni nisu protiv toga da pronađu izabranika u životu, i čak će se pomiriti sa gašenjem interesovanja nakon godinu dana, nakon čega će biti potrebno tražiti novog, ali će to raditi tako retko koliko je moguće, i sigurno nisu spremni čak ni na to da imaju red kandidata za upoznavanje iz kojih treba izabrati, recimo, jednog, a ostalima odbiti. A naročito nisu spremni na seriju odbijanja ili ignorisanja. Ako svako neuspelo upoznavanje postane povod za ozbiljne proživljavanja, onda aplikacija koja može obezbediti desetine takvih proživljavanja dnevno ispostavlja se kao pakao od izuma, koji čoveka gura u ponore depresije i od kojeg treba bežati što dalje.

Naravno, psihološke poteškoće nisu jedini razlog za nekorišćenje servisa za brzo upoznavanje. Osoba može imati određene preferencije u vezi sa potencijalnim partnerom i načinom upoznavanja sa njim, koje u principu ne uklapaju u tipičan scenario korišćenja aplikacije.

Znači, ispostavlja se da na svetu postoji gomila ljudi koji žele da se upoznaju, ali se ta njihova želja ne može monetizovati pomoću specijalizovanih masovnih aplikacija? Pa da. Postoji gomila ljudi koji rado kupuju fast-food, i gomila ljudi koji uopšte ne razmatraju tu opciju za sebe, jer je za njih: previše bedno, previše skupo, previše štetno, previše bilo čega drugog, ukratko, ne odgovara im. Ali nešto ipak žruć moraju! Da, i negde se ti ljudi ipak upoznaju, čak i ako nemaju nalog na Pure-u.

Ali autora pitanja ne brine to da sve navuče na fast-dating. Naprotiv, on pre smatra da fast-dating ubija brakove, rađanje dece i dopunjavanje redova poreskih obveznika. Smatram taj strah neutemeljenim. Mises je nekada napisao, recimo, da je glupo kriviti preduzetnika što proizvodi topove umesto putera; to samo znači da su ulaganja u topove isplativija. Međutim, on će rado preći na puter kada se konjunktura promeni, stoga je glupo kriviti ga da izaziva ratove samo da bi prodao više topova — to je već prerogativa političara, koji su, naravno, uvek radni da okrive preduzetnike za svoje ružne poslove. I ako će se u vezi sa topovima naći mnogo onih koji žele da ospore tezu, tvrditi da su za pad nataliteta krivi kreatori dating aplikacija je ipak preterivanje. Najmanje rečeno, datumi se ne poklapaju, drugi demografski prelaz počeo je mnogo ranije. Dakle, reč je samo o simptomu: ljudima su potrebna brza upoznavanja — evo vam servis za brza upoznavanja. Ljudima su uvek bila potrebna brza upoznavanja, samo su se ranije „hvatali“ u barovima ili čak muvili na ulicama, a sada aplikacije ne samo da su im značajno olakšale život, već su gomilu ljudi oslobodile slučajnih uznemiravanja.

OK, ali ljudima su ipak potrebni i čvrsti ekskluzivni odnosi, a ne samo brzi i jednokratni, pa gde je aplikacija za njihovu potragu? Zašto se ta potreba ne monetizuje?

Dobro, hajde da zamislim kako bih ja u IT sferi monetizovala potrebu ljudi za zasnivanjem čvrstih porodičnih odnosa, kada bih imala pristup ozbiljnom kapitalu. Kreirala bih servis koji čoveku pruža personalnog AI-savetnika, kojeg može podesiti da podrži određeni tip odnosa. Za početak, jednostavno komuniciraš sa njim, šalješ mu svoje omiljene knjige i filmove, diskutuješ o njima, pričaš o tome šta ceniš u odnosima, a šta ne možeš da podneseš — i to je samo po sebi potrošačko dobro, koje omogućava bolje osveznavanje sopstvenih potreba i učenje kako da o njima govoriš. Ali pomoćnik komunicira i sa drugim klijentima. U nekom trenutku on može pitati: „A jesi li upoznala onog i onog? Kul lik, i čini se da bi ti mogao odgovarati.“ Ti mu postavljaš pitanja o predloženom kandidatu, on postavlja pitanja o tebi, i u nekom trenutku AI-prijatelj javlja: „Znaš, kada je pročitao o tebi, zainteresovao se i, čini se, nije protiv toga da se sretnete. Možda da napravimo group chat za troje?“

I evo, vi već komunicirate direktno, ali prijatelj je nevidljivo sa vama, i i dalje možete privatno diskutovati o detaljima vaše komunikacije sa njim. Zatim se sretnete, približite, i u nekom trenutku odlučite da spojite svoje sudbine. I tada dobijate ponudu: zašto sada visite u zajedničkoj bazi, zar nije bolje pobrinuti se za privacy? I onda iznajmljujete personalni server, na koji se seli vaš prijatelj sa svim znanjima o vama. On nastavlja da brine o blagostanju vašeg braka, a vi nastavljate da plaćate servis. U ovoj fazi kompanija više ne dobija vaše podatke, već se ograničava na ažuriranja modela i tehničku podršku.

Takav model monetizacije je — bilo šta, samo ne fast-food. Ljubiteljima brzog dejtinga je sve ovo previše zamorno, skupo i suvišno. Zato ne postoji opasnost da će vam potiskivati ljubitelje jednokratnog seksa, naprotiv, samo vrle kandidata za muževa. Upravo u ovoj fazi već možete udariti dlanom o čelo i viknuti: „Aha, imam odličnog kandidata za realizaciju svega ovog veličanstvenog“, i ponuditi ga Dobroumu. Ali ja sam libertarijanka, a ne neki konzervativac, zato razmišljamo dalje.

Sasvim može biti da preferirate otvorene veze, ili čak poliamorne. U ovoj fazi gubimo Dobrouma kao potencijalnog osnivača našeg startapa, kao i mogućnost državnih grantova. Ipak, ne vidim razloge zašto AI-prijatelj ne bi mogao da opslužuje slatke poliamorne mace, istopolne i sve ostale: sve dok imaju potrebu za dugotrajnim, stabilnim, ekološkim odnosima zasnovanim na ljubavi i poverenju jednih u druge, ta potreba se može monetizovati pomoću ponuđenog alata. Ali, naravno, što je maca egzotičnija, to će joj biti teže pronaći tog pravog partnera ili grupu partnera. Međutim, kako se servis bude razvijao, jednostavno po teoriji verovatnoće, opcije će se pojaviti i za njih.

Tako će tržište još jednom učiniti svet lepšim.

Ugovori, restitucija i džepni sudovi

Austrijska škola negira objektivnu vrednost — vrednost određuju subjektivne ocene strana u trenutku transakcije. Ali Rotbardova teorija restitucije zahteva da kazna odgovara „stvarno prenetom aktivu“. Ako je vrednost subjektivna, privatni sud korporacije ima pravo da prizna kaznu od 10 miliona dolara za napuštanje funkcije kao legitimnu „prenetu titulu“ — i kvalifikuje odlazak zaposlenog kao prevaru, otvarajući put ka prisilnoj restituciji radom.

Ko i na osnovu čega određuje srazmernost ugovorne kazne u ugovoru, ako objektivna vrednost ne postoji, a interpretaciju vrši sud koji je zaposlila jedna od strana?

Konweni

Kao što je navedeno u formulaciji pitanja, vrednost određuju subjektivne ocene strana u trenutku transakcije. Shodno tome, ako je u ugovoru naveden iznos kazne u slučaju njegovog raskida, to znači da je u trenutku potpisivanja ugovora vrednost njegovog zaključenja za potencijalnog platioca kazne bila veća od iznosa same kazne. I ako se navedena kazna u ugovoru spoljnom posmatraču čini apsurdno visokom, to nam govori da je toj strani u tom trenutku bilo apsolutno neophodno da zaključi ovaj ugovor. Druga varijanta objašnjenja je da strana koja potpisuje ugovor nije pročitala tačku o kazni ili je nepromišljeno smatrala da je to neka glupost koju niko neće ozbiljno razmatrati, da su ključne tačke dogovorene usmeno, a sve ostalo samo pravno „blablabla“.

Međutim, pošto se u pitanju radi baš o Rotbardovom mišljenju, on ne bez razloga pravi napomenu o stvarno prenetoj tituli vlasništva. Da je radniku isplaćen avans, a on napustio posao bez obavljanja istog, onda je kaznena sankcija opravdana, i njen iznos se može računati upravo od vrednosti avansa (recimo, neobrađani iznos plus troškovi hitne potrage za zamenskim radnikom). Ali ako rad još nije plaćen, aktiv nije prenet, što znači da su kaznene sankcije neumesne. Ovde je reč jednostavno o kršenju obećanja. Poslodavac može pokušati da ubedi sud koje je troškove pretrpeo kao rezultat postupaka zaposlenog, i sud sasvim može uzeti te proračune u obzir.

Naravno, u ugovoru može postojati tačka da se sve sporovi rešavaju pred određenim sudom, koji je zapravo „džepni“ sud poslodavca, o čemu zaposleni u trenutku potpisivanja ugovora neće znati. Problem je, međutim, u tome što se sud sam po sebi ne bavi izvršenjem (enforcementom) svojih odluka, i u nedostatku države time će morati da se bavi sam tužilac o svom trošku (kao i sud će morati potpuno da izdržava od svoje plate, jer unlikely će klijenti sami navaliti). Naravno, on može preko svog džepnog suda nametnuti pobeglom radniku ogromnu kaznu, a zatim poslati izbacivače da ga primoraju da odradi posao, ukoliko taj radnik nema sredstava za plaćanje. Ali ekonomija takvih postupaka počinje da ima smisla samo u kolonijalnim uslovima, odnosno uz prisustvo dominantne vojne nadmoći objedinjene grupe kolonizatora nad razbacanom masom domorodaca. Direktno u slobodnom društvu, kao njegov deo, ovakvi trikovi se ne mogu sistematski sprovoditi, jer bi pravno neispravan karakter takve organizacije rada bio previše uočljiv. Čak i ako to ne povuče neočekivane sankcije od strane stvarnih ili potencijalnih poslovnih partnera, poslodavac će morati da organizuje prisilni rad u društvu slobodnog rada, gde niko neće hteti da mu pomaže, recimo, u lovu na pobegle radnike. Tebi treba, ti i lovi. A novi radnici će verovatno otići da se zaposle kod konkurenta.

I sada ću odgovoriti, verovatno, direktno na postavljeno pitanje. Ko i na osnovu čega će ocenjivati srazmernost kazne? Radnik će je ocenjivati iz svojih subjektivnih razloga. Ako plati dobrovoljno, znači da je sve podnošljivo. Ako ne, vidi pasus iznad.

— Hm, možda da potpišem? Ali baš je sumnjiv onaj portret na zidu…