Рубрика: Diskusije

Libertarijanstvo i leva agenda, skice. Za šta se može ne voleti tržište.

Malo sam zastala, pokušavajući da pristupim knjizi. Ispostavilo se da je moja predrasuda protiv leve ideje toliko jaka da jednostavno ne uspem da počnem da opisujem predmet upoznavanja, a da odmah ne ubacim kritiku u tekst, a tako, naravno, ne bi trebalo pisati, jer to protivreči zadatku knjige.

Zato sam za sada odložila te pokušaje i pristupila sa druge strane. Šta je razlog zašto se ne može voleti tržište, pristalice tržišta, opis tržišta u libertarijanskim izvorima i tako dalje?

Ključnom pozitivnom kvalitetom tržišnog poretka libertarijanci smatraju to što je to prostor dobrovoljnih transakcija. Tokom tržišne transakcije, svako se rastaje sa onim što manje ceni i stiče ono što više ceni. I tu se, naravno, nameće kritika koju bih podelila u dve kategorije.

Prva. Čovek u okviru tržišne transakcije se rastaje sa novcem i stiče ciglu koja mu sada potpuno sigurno neće pasti na automobil. Ili vakcinu protiv virusa koji je sasvim slučajno pobegao iz laboratorije. Ili dozvolu za ono čime bi mogao da se bavi i bez dozvole. Ili sprovođenje zabrane drugima da rade ono što bi on, rastajući sa novcem, želeo da im zabrani. Ili robove. Ili političku funkciju u državi…

U okviru tržišnog sistema — tvrde levi — svaka stvar može postati roba. A ova vaša veštačka ograničenja, poput napada i samopripadnosti, koja iz nekog razloga moraju izuzeti određene kategorije stvari iz kategorije robe — to je nefunkcionalna glupost, jer za nju ne postoje normalni instrumentalni kriterijumi, to je sve predmet ličnih etičkih normi i uopšte stvar ukusa, vi sami tvrdim da su sve vrednosti subjektivne.

Druga primedba na tržište sastoji se u tvrdnji njegovih adepata: novac se na tržištu dobija zahvaljujući koristi koju se pruža drugim ljudima. A pošto je tako — tvrde levi — onda je za vas, tržišnike, što je čovek bogatiji, to je korisniji drugim ljudima. A to znači i da je njegovo mišljenje vrednije. I tako bilo koji internet prevarant, popularni pevač koji samo otvara usta, pobednik na lutriji i naslednik milijardi mogu, kao odgovor na bilo kakav prigovor njihovom neverovatno vrednom mišljenju, odgovoriti: ako si tako pametan, pokaži svoje pare.

Dalji zaključci su prilično očigledni. Ako je novac mera svega i ako ljudi zbog njega čine zlo, onda neka novac nestane. Ako tržište dozvoljava da se sve pretvori u robu, onda upravo odbacivanje tržišta vraća ljudima ljudsko dostojanstvo, jer sada čovek više nije na prodaju. Ako novac naduvava intelektualne prazne ljude, onda će se bez novca jasnije čuti glas pravog intelektualca.

Ovde ću zastati, jer sebe sprečavam i pokušavam da se uzdržim od kritike svega gore navedenog. Za sada mi više želim da saznam vaše mišljenje o tome da li sam krenula u pravom smeru u svojim razmišljanjima.

Kako su me prevarili

Objava Bitartha sa Voluntaristom o tome da su porezi nepravedna pljačka, koja mi je delovala pomalo dosadno, ipak je izazvala živu diskusiju, budući da se u čatu komentara na telegram kanalu nalazi Aleks Rozov, živ i razuman levica. Glavna poruka objave bila je da se porezi reklamiraju kao sredstvo za oduzimanje novca bogatima i prenos istog siromašnima, međutim, bogati imaju mnoštvo instrumenata za izbegavanje poreza, te stoga srednja klasa najviše trpi zbog poreza. Na to je Aleks pitao, šta je sa uvođenjem poreza baš za bogate (2% godišnje od trživne vrednosti imovine iznad 10 miliona dolara), da li bi ga autori objave podržali kao pravedan? Bitarth na to nije hteo da odgovori jer je bio uhvaćen u očiglednu logičku zamku, jer libertarijanci zapravo ne osuđuju poreze zbog nepravedne raspodele poreskog tereta, i stoga ne mogu odobriti zakonik koji povećava teret kategoriji koja je do tada uspešno izbegavala oporezivanje, a da pritom ne upadnu u kontradikciju sa sopstvenom ideologijom.

Na tome bi se diskusija mogla završiti, ali je razgovor skrenuo u malo drugom pravcu. Kao odgovor na Aleksovo pitanje o tome da li je moralno što značajan procenat ljudi živi u bedi, a još veći procenat balansira na ivici bede, ja, koja balansiram na ivici siromaštva zato što trošim nesrazmerno mnogo snage na delatnost koja donosi previše skromne donacije, odgovorila sam da je svaka raspodela bogatstva dobijena putem isključivo dobrovoljnih transakcija moralna. Međutim, u uslovima totalne sistematske pljačke praktično je nemoguće utvrditi kakva bi bila raspodela bogatstva putem isključivo dobrovoljnih transakcija.

Na to je Aleks opravdano odgovorio da je nemoguće ispraviti stvarnu situaciju ako se prema njoj odnosi kao prema idealnoj. Stvarnost je takva da je disproporcija u raspodeli bogatstva i moći samoodržavajući ciklus koji se pogoršava.

Složila sam se sa ovom tezom, ali sam primetila da, pošto pljačku smatramo amoralnom, žaljenje zbog toga što od pljačke dobijamo premalo je jednostavno irelevantno, i zadatak obnove pravde zapravo sastoji u ukidanju mehanizama pljačke. U slučaju uspeha, može se uopšte zatvoriti oko toga šta je ta nepravedna mašina prisilne redistribucije uspela da proizvede, glavno je da smo je polomili, i sada je ostalo samo udarati po rukama svakoga ko pokuša da je popravi.

Nakon toga je Aleks razumno pitao ko će udarati po rukama i šta će ga sprečiti da on sam popravi mašinu. Odgovorila sam da takav vigilantizam mora biti strogo decentralizovan — upravo da bi se sprečila očigledna opasnost zauzimanja monopoljca nad obnavljanjem pravde. Sistematski decentralizovani napori zahtevaju moralni pritisak društva.

I tada je Aleks izbacio asa iz rukava, pitajući kako ja planiram da obezbedim moralni pritisak u tom pravcu, ako on sada deluje upravo suprotno: široke mase s oduševljenjem pozdravljaju fiskalne mere protiv super-bogatih. Međutim, pošto smo već prešli na diskusiju o moralnim pozicijama, ovde sam sebi mogla dozvoliti etički, a ne logički ispad, predloživši mu da barem on sam ne pojačava moralni pritisak u trenutnom ključu i time malo pomeri opštu ravnotežu u pravednu stranu.

I, naravno, posle toga je Aleksu ostalo samo da me „dokrajči“ predlogom da, pošto računam na promenu moralnog vektora u društvu putem ubeđivanja influensera iz levih i srodnih oblasti političkog spektra, zašto kao test ne pokušam da ubedim njega. Pa dobro, znači, baviću se time, to je dostojan i zanimljiv zadatak.

Tako najavljujem novu knjigu pod radnim naslovom „Kovanje libertarijanskog kursa u levom diskursu“, a s obzirom na to koliko mi vremena oduzimaju ovakvi veliki formati, plašim se da će rezultat sada morati da se čeka godinu ili dve.

Oprostimo neuronskoj mreži nepažnju prema dizajnu karata: da crta besprekorno, osećali bismo se još inferiornije

O Hong Kongu

SperryUNIVAC

Povod za članak bilo je moje pominjanje Hong Konga u recenziji longrida o koristi diktatora, u kontekstu toga da nisu svi azijski tigrovi bili primeri ekonomskog diržizma. Slažući se generalno sa tezom, Sperry je smatrao važnim da o hongkonškom čudu priča dovoljno detaljno kako ono ne bi ostalo samo napomena u priči o korejskoj mikroelektronici — napomena Ankap-tjan.

Početak priče

Pre Drugog svetskog rata najnapredniji i najrazvijeniji grad Azije bio je Šangaj. Nazivali su ga kineskim Parizom zbog njegove raskošne arhitekture, mode, bulevara, kafića i pozorišta; kineskim Njujorkom zbog ekonomske moći, rasta nebodera i statusa finansijskog centra; kineskim Londonom zbog centra kolonijalne aktivnosti, ogromne luke i kolosalnih obima trgovine; kineskim Berlinom zbog njegove napredne kulturne i intelektualne aktivnosti, eksperimenata u umetnosti, pozorištu i kinematografiji, pa čak i kineskim Marsejem zbog njegovog multietničkog stanovništva i svih vrsta poroka, mafije i kriminala. Hong Kong je u to vreme bio sumorna i mala военно-trgovačka baza britanske mornarice. Sve je promenio dolazak Japanaca. Šangaj je zauzet skoro odmah, 1937. godine, u procesu brutalno razoren, a okupacija je trajala 8 godina, do kraja rata. Grad je izgubio 40% stanovništva: od 3,5 miliona stanovnika, 1,5 miliona su istreblili Japanci, umrli su od mučenja, u koncentracionim logorima, od gladi ili bolesti. Nakon rata, Šangaj je izgledao kao postapokaliptični pejzaž; prošlo je nekoliko decenija do njegovog oporavka kao najvažnijeg ekonomskog i kulturnog centra Azije. Japanci su u Hong Kong došli 4 godine kasnije, ali su bili podjednako surovi. Od 1,6 miliona predratnog stanovništva, do kraja okupacije ostalo je u živu ne više od 600 hiljada. Nekima je bila sreća da pobegnu, ostale nesrećne Japanci su istreblili robnim radom, glađu, bolestima i sistematskim čistkama. Sama Kina je bila neverovatno razorena, japanski zulumi bili su bezprecedentni od vremena invazije Džingis-kana i podjednako besramno i otvoreno surovi.

Hitler se do samog kraja krajnje stideo teme Endlösung i preferirao je da sve radi u tajnosti toliko da do danas nije pronađen nijedan njegov autentičan (čak ni tajni) pisani nalog o početku ili toku Holokausta, kao što ne postoje nikakvi dokumentarni dokazi o njegovom postojanju među dokumentima najviših zvaničnika NSDAP, čak ni onih koji su direktno bili odgovorni za njegovu realizaciju. Japanci nisu patili od takve sentimentalnosti: komandant japanske Ekspedicione armije u Kini general Jasudži Okamura, cinični manijak, proglasio je za okupirane teritorije „strategiju Tri sve“ (三光作戦): „Ubij sve, spalite sve, opljačkaj sve“. U skladu sa njom, celokupno civilno stanovništvo je ekterminirano, sve korisno, od žita do eksera, konfiskovano i odvezeno u Japan, a sve preostalo je spaljeno i uništeno. Četiri godine okupirane teritorije su prolazile kroz ovu proceduru, ubijeno je više od 10 miliona Kineza, cela industrija i poljoprivreda su uništene, čitavi gradovi i sela izbrisani sa mape. Toliko razoran efekat Drugog svetskog rata u tako užasnim razmerama nije doživela nijedna druga teritorija. Posledice za Kinu bile su uporedive sa masovnim nuklearnim bombardovanjem; tamo gde je prošla Carska armija, nije ostalo ništa preživelo. Trećina Šansija pretvorila se bukvalno u spaljenu pustinju, u okrugu Čangčao potpuno je uništeno 90% sela zajedno sa svim njihovim stanovnicima. Šangajski tribunal je Jasudžija Okamuru… na kraju proglasio nevinim za ratne zločine, jer je sarađivao sa američkom okupacionom administracijom, i repatrijao ga je u domovinu, gde je 1966. godine umro kao heroj, okružen počašćenjem i poštovanjem. Nije teško pogoditi kakvu radost ta činjenica izaziva u KNR-u i danas.

Međutim, na Hong Kong je Drugi svetski rat na kraju uticao pozitivno: čim su Britanci vratili kontrolu nad gradom, od 1945. godine u njega je počualan priliv izbeglica iz razorenih teritorija, jer je tamo bila luka, život i barem neki red i mogućnost zarade. Do 1949. godine i Mao-ove pobede nad Gomindangom broj izbeglica je dostigao maksimum: svi koji nisu uspeli da pobegnu na Tajvan, a nisu želeli da žive pod komunistima, pokušavali su da se utore u Hong Kongu. Drugi talas izbeglica dogodio se tokom Velikog skoka 1958–1960, a treći i poslednji tokom Kulturne revolucije. Godine 1945. u polurazorenom gradu živelo je oko 600 hiljada ljudi, a već 1946. ponovo predratnih 1,6 miliona. Godina 1949. dodala je još 500 hiljada, do 1960. bilo je već 3 miliona stanovnika, a do 1970. više od 4 miliona. Britanska administracija je mudro iskoristila tako neverovatan priliv radne snage: kolonijalne fabrike u Bangladešu, Indiji i Pakistanu bile su za njih izgubljene (privremeno, naravno, od 1960-ih je proizvodnja za bele gospodare počela da se vraća i tamo), a Hong Kong, iako mali, bio je strateški veoma pogodno smešten i imao je skoro neizbrojive radne resurse koji su molili za posao. Da li je tamo postojao taj željeni ultraliberalizam koji je doneo Hong Kongu njegovo prosperitet i konačno dokazao superiornost kapitalističkog sistema nad socijalističkim? I da, i ne. Istoriju Hong Konga može se jasno podeliti na tri dela: pre finansijskog sekretara (neko poput ministra finansija kolonije) Džona Koupertvejta, tokom Koupertvejta i nakon njega; i od toga ćemo i početi.

Ekonomski uspon Hong Konga zahvaljujući ogromnom prilivu jeftine radne snage nije bio prvobitni britanski plan (u duhu „hajde da izgradimo idealnu mašinu za proizvodnju jeftinih kineskih radnika“), već se tu radilo o evolucionom prilagođavanju kolonijalne administracije okolnostima. Kao što je gore pomenuto, obična britanska pomorska baza, dodatno razorena od strane Japanaca, zapravo je u roku od 15 godina primila tri ogromna talasa preseljenja sa kopna, i država se našla pred izborom: dopustiti gradu da se pretvori u gigantski sistem slumova ili na neki način socijalizovati troškove industrijalizacije. Logično je da je izabrala drugo. Otuda nastaje čuvena hongkonška kombinacija: veoma jeftina radna snaga + veoma jeftina državna socijalna infrastruktura + veoma niski porezi + odsustvo široke redistribucije prihoda. U rezultatu je rođena maksimalno neobična šema koju bi bilo teško skalirati na bilo koji drugi grad ili zemlju, jer su početni uslovi bili radikalno drugačiji. Nijedno drugo mesto na svetu nije moglo da se pohvali time da je pre 70 godina u njega upalo par miliona Kineza sa uzvikom: „Ja dobro raditi za činija pirza i krov nad glavom, pare ne trebati“. Britanci su jednostavno majstorski odigrali karte koje su dobili, izvukavši iz njih maksimum profita. Radnici su brutalno eksploatisani, naročito u ranom periodu, ali je država istovremeno smanjivala troškove njihovog reprodukovanja. U suštini, Britanci su u početku pretvorili ceo grad u kolosalnu državnu baraku za milione radnika, iz koje su korporacije mogle slobodno da crpe ljudsku snagu.

Kako je to uopšte funkcionisalo? U početku su se Britanci pozabavili stambenim pitanjem, a pošto je sva zemlja u gradu bila u vlasništvu kolonijalne administracije (a stanovništvo je bilo siromašno), stanovi su automatski postali socijalni i državni (pričem praktično svi). Obnavljajući Hong Kong nakon japanske okupacije, Britanci su učinili mnogo toga da radnici žive ljudski: u gradu se neverovatnim tempom razvijala infrastruktura, gradile su se kuće, bolnice i putevi, otvarale su se prodavnice. Hong Kong nikada nije bio čisto laissez-faire društvo, jer je svom zemljom isključivo vladala britanska vlada i iznajmljivala je samo u zakup. Još početkom 1950-ih ogroman broj ljudi živeo je u improvizovanim slumovima. Nakon strašnog požara u četvrti Shek Kip Mei u decembru 1953, 53 hiljade ljudi ostalo je bez krova nad glavom; upravo je ta katastrofa naterala administraciju da započne masovnu izgradnju državnog stambenog prostora. Do 1965. godine broj stanovnika u takvim stanovsima dostigao je oko milion ljudi, i Hong Kong je postao kolosalna azijska metropola.

Benevolent Dictators Not For Life

Gradom su u to vreme sukcesivno upravljali ser Robert Blek (pre toga je 2 godine bio guverner Singapura, zatim od 1958. do 1964. predvodio Hong Kong) i ser Dejvid Trenč (bivši guverner Solomonovih ostrva od 1961. do 1964, zatim je predvodio Hong Kong do 1971), a finansijski sekretar od 1961. do 1971. bio je Škot (ko drugi, kod Britanaca ulog Jevreja igrali su Škoti) Džon Koupertvejt. Ovaj trio je stajao na čelu modernizacije grada i njegovog pretvaranja u savremeni ekonomski centar. Koupertvejt je bio veoma zanimljiv čovek, jedan od velikih titanova azijskih ekonomskih čuda, rame uz rame sa Pak Čon Hi-jem i Li Kvan Ju-om. Njegova filozofija, koju pod uticajem Miltona Fridmana često pogrešno nazivaju čistim laissez-faire, zapravo je bila potpuno drugačija. Prvo, nije bio dogmatikar, već pragmatikar i na ideologiju je uopšte pljuo, ne prilagođavajući život njoj, već nju životu. Upravo zato ga ne može (kao i sve zaista velike lidere) jednostavno klasifikovati, jer je Koupertvejt u sebi kombinovao sve i odjednom: od fašizma i socijalizma do neograničenog kapitalizma, samo da bi to funkcionisalo. Nije bio rob neke konkretne filozofije, brao je odavde tuda raznovrsne komadiće i umetao ih na potrebna mesta kako bi sistem radio.

Osnovni pristup problemu (postoji megapolis od nekoliko miliona siromašnih ljudi, kako ga naterati da efikasno radi?) za Kopertvejta je bilo jasno razumevanje da neke stvari država radi mnogo bolje od bilo kog privatnog biznisa, a neke stvari biznis radi mnogo bolje od države (pri čemu on nije bio fanatik i mirno je pomerao granice toga ko šta može bolje raditi, gledajući u stvarnost). Država, sa njegove tačke gledišta, uopšte ne ume da upravlja nikakvim biznisom. Činovnik nije biznismen, on ima potpuno drugačije kompetencije i način razmišljanja, a uopšte, sama stroga i rigidna administrativna struktura birokratije suprotstavljena je ideji biznisa. Zato se biznisom treba baviti biznismeni, a država im ne sme naređivati kako to da rade. To uključuje i to da im država ne sme naređivati kako da tretiraju radnike, koliko da im plaćaju, u kakvim uslovima treba da rade i tako dalje. Sami će se snaći. Kao rezultat, prosečno radno vreme tipičnog stanovnika Hong Konga iznosilo je 12 sati bez slobodnih dana i odmora (odmor od 14 dana se, po pravilu, mogao dobiti tek nakon 10 godina na radnom mestu). Prosečan Nemac radi oko 1370 sati godišnje, Francuz 1500, Rus 1900, dok u poređenju u Japanu tipičan radnik rinta čak i manje — 1700 sati godišnje. U Južnoj Koreji, pri hiperkapitalizmu čebolâ, oni rintaju potpuno nehumano 2100 sati, a u Hong Kongu pri Kopertvejtu su rintali… više od 2600.

Šta su dobijali zauzvrat? Od biznisa — uopšte ništa, samo minimalne plate (koje nisu uvek bile dovoljne da ne bi umrli od gladi). Ura, laissez-faire je nastupio? Ne baš. Naprotiv, Hong Kong je bio izuzetno stroga razvojna država (developmental state) kolonijalnog tipa, etalon britanskog pristupa upravljanju radnim resursima države. Zanimljiv prividni paradoks: Hong Kong pod Britancima se može istovremeno opisati kao jedna od najliberalnijih ekonomija sveta i kao grad gde država veoma duboko interveniše u reprodukciju ljudskog kapitala. Rešenje ovog paradoksa je jednostavno: britanska vlada je intervenisala baš tamo gde se obično ne traži državni socijalizam. Ona se nije bavila redistribucijom prihoda od kapitalista ka radnicima putem poreza, socijalnih doprinosa, naknada i ostalog strogog zakonodavstva o radu. Ona je jednostavno svojim troškovima obezbedila radnicima sve ono što socijalisti obično zahtevaju od buržoazije i kapitalista, dok je plate i uslove rada prepustila slobodnom tržištu.

Kopertvejt je smatrao da država treba i mora da se bavi onim u čemu je jaka, a u čemu je biznis slab: stvaranjem jedinstvene infrastrukture. gradio je puteve, mostove i luke, socijalna stanovanja i socijalne bolnice, održavao je policiju koja jasno funkcioniše, korumpirane sudove i uopšte je faktički preuzeo sve one probleme koje države opšte blagostanje prebacuju na poslodavca. Pod socijalizmom se obično podrazumeva situacija u kojoj buržoazija-eksploater eksploatiše što manje, jer ga država na sve načine ometa: pritiska ga sindikatima, strogim zakonikom o radu, zakonima o minimalnoj plati, odmorima, socijalnom obezbeđenju, zdravstvenim paketima i ostalom. Kopertvejt je to smatrao jeresom i komunizmom. Sa njegove tačke gledišta, biznis radniku ništa ne duguje, ali država duguje. I zato država preuzima sve te troškove. Razumno pitanje: stop, a odakle novac za svu tu raskoš? Pa zar nemamo i niske poreze? Odgovor je vrlo jednostavan: Kopertvejt je, kao što priliči britanskom administratoru i škotskom ekonomisti, verovao u to da država mora učiniti sve da niko kod nje ne umre od gladi, ali nije obavezna da čini ništa preko toga. Kao rezultat, sav njegov socijalni deo je bio na samoj donjoj minimalnoj granici preživljavanja, ali se na njoj čvrsto držao. Smeštaj su imali svi (čak i legendarni „pseći kavezi“ za 20–30 osoba na istom broju kvadrata), medicinu su imali svi (makar i najbaznu, na primer, 1963. godine otvoren je Queen Elizabeth Hospital; tek nakon toga, od 1971. godine, došlo je do značajnog preokreta: medicina je postala univerzalno dostupna, uz veoma snažne subvencije), a oni koji su bili na samrti dobijali su ciljanu finansijsku pomoć i prestajali su da umiru. Zahvaljujući takvoj šemi, budžet Hong Konga je svake godine bio u plusu (štaviše, od 1970-ih je čak počeo da kreditira metropolu, koja je do tog trenutka skliznula u potpuni mrak krivog socijalizma), porezi na korporacije su bili minimalni, a socijalno obezbeđenje je ipak bilo garantovano.

Istaknuću još jednom ovu misao. Kopertvejt nije bio protivnik jake države u fizičkom smislu. Bio je protivnik države koja pokušava da zameni tržište tamo gde će se tržište (sa njegove tačke gledišta) jednoznačno snaći profesionalnije. Kopertvejta je iritirala sama ideja da činovnik može bolje od preduzetnika odrediti koju granu industrije razvijati, koja preduzeća subvencionisati, kuda usmeriti kapital, koju tehnologiju uvesti, koje grane smatrati strateškim, koje ekonomske pokazatelje optimizovati (usput, u tome je njegova fundamentalna razlika u odnosu na KNR, iako su u mnogo čemu slični u pogledima na odnos biznisa, socijalnog i države). Kopertvejt je toliko mrzio ekonomsko planiranje da nije želeo čak ni da prikuplja ekonomsku statistiku, jer ju je smatrao nepotrebnom za praktičan rad vlade. Tokom 1960-ih, Hong Kong dugo nije imao potpun set nacionalnih računa, a Kopertvejt se veoma skeptično odnosio prema ideji sistematskog računanja ekonomskih agregata. Iz toga je proistakao anegdot o tome da je on kasnije navodno rekao Miltonu Fridmanu: „ako činovnicima date statistiku, počeće da je koriste za planiranje“. Njegova osnovna ideja bila je da ne dozvoli državi da se pretvori u socijalistički ili kejnsijanski ekonomski sistem. Ironično je da se u samoj Britaniji u to vreme događao otprilike suprotan pokret.

Porezi su stalno ostali izuzetno niski, ali u tome je bila lukavost i suptilnost. Hong Kong nije bio, kao Singapur, Japan ili Južna Koreja, samostalna država. Bio je tačka na mapi koja je Britaniji generisala polovinu njenih prekomorskih prihoda zahvaljujući razvijenom biznisu. Na kraju je vlada postupila veoma mudro, zaključivši dogovor sa svima. Stanovniku Hong Konga država nije obećavala visoke prihode, ali je obećavala policiju na ulicama, sudove i red, jednostavnu školu, jednostavnu bolnicu i jednostavan smeštaj, a ako osoba više ne može da radi — minimalnu hranidbenu raciju koja spasava od gladne smrti. Preduzetnicima u Hong Kongu država je obećala da će preuzeti sav problem sa socijalnim obezbeđenjem njihovih radnika i, zapravo, radnu snagu koja se dobro množi, nije zahtevna i dostupna za bilo koji zadatak u ogromnim količinama. Pri tome, kako se industrijalizacija razvijala, realni prihodi stanovništva su ipak, mada polako, rasli, pa su niski plate u Hong Kongu koegzistirale sa generalno višim realnim životnim standardom nego što bi se moglo očekivati gledajući te plate. Takav iznenađujući hongkonški socijalno-ekonomski model u velikoj meri objašnjava zašto KNR nakon 1997. godine nije imala nikakvu potrebu da ruši postojeći sistem: on je već predstavljao veoma efikasan kompromis između interesa kapitala i socijalne stabilnosti, što je karakteristično i za samu Kinu. Ona nije uvela socijalnu državu u Hong Kong — značajan njen deo britanska administracija je stvorila još pre primopredaje teritorije, već je KNR nasledila već formiran sistem, a zatim ga postepeno proširivala i pregrađivala.

Kopertvejtv model nije bio antidržavni, već svojevrsna podela rada. Država je pod njim strogo kontrolisala policiju, sudove, luku, puteve, zemlju (nju uopšte na 100%) i pružala je sve osnovne socijalne usluge: obrazovanje, medicinu, stanovanje i finansijsku pomoć u slučaju fors-majora. Tržište je kontrolisalo proizvodnju, investicije, trgovinu, raspodelu kapitala, plate, izbor tehnologija i ono što se dešavalo sa radnicima iza zidina fabrika. Ako pod laissez-faire podrazumevamo „država se ne meša u preduzetničke odluke“ — praktično da, Hong Kong je tako funkcionisao. Ako podrazumevamo bukvalno „država skoro ništa ne radi“ — apsolutno ne. Pri tome je Kopertvejt imao fleksibilno razumevanje gde će država intervenisati, a gde ne, i to je određivao ne dogmatski, već u hodu i empirijski, polazeći iz zdravog razuma i opšteg dobra.

Na primer, Hong Kong je imao hronični problem sa slatkom vodom: sopstvenih resursa je bilo malo, a zavisnost od isporuka sa kopna stvarala je ozbiljan rizik. Kopertvejt je priznao da ovde tržište samo po sebi ne rešava problem potpuno, jer vodosnabdevanje ima svojstva prirodnog monopola, i shvatio je da država mora obezbediti minimalno neophodan sistem vodosnabdevanja (što je i izgrađeno o trošku države). Zatim je ponovo uključio tržišnu logiku: ne subvencionisati vodu samo radi njenog pojeftinjenja za potrošača, već težiti tarifama koje odražavaju marginalne troškove. To jest, njegova logika nije bila „voda je životno neophodna, znači država mora da je učini jeftinom“, već „voda je prirodni monopol, znači država mora obezbediti infrastrukturu, ali cena i dalje mora da šalje ekonomski signal“. Takođe, on je, naprotiv, mogao ukinuti regulaciju ako je smatrao da je tržište sposobno da se bolje snađe, na primer, ublažio je regulaciju telefonske industrije jer je smatrao da je preterana kontrola ovde neopravdana.

Jedna od najozloglašenijih odluka Kopertvejta na mestu finansijskog sekretara bila je njegova borba protiv državnih škola koje su već postojale u Hong Kongu, ali ih je bilo malo. Do samog kraja svog rada protivio se uvođenju opšte subvencionisane edukacije, iako su zagovornici reformi zahtevali proširenje državnog finansiranja škola. U krajnjim računima, on je gotovo uništio državno obrazovanje i do danas je generacija Hong Kongaca rođena tokom njegove vlasti nepismenog. Ne može se reći da nije grešio i u drugom, na primer, Kopertvejt je uništio projekat železnice jer je smatrao svaki javni prevoz socijalizmom (put je izgrađen tek nakon njegovog odlaska sa funkcije, a o tome koliko je potreban govori činjenica da je danas najprometnija i najprofitabilnija železnička linija na svetu). U nekim stvarima je uopšte bio ubeđeni meganezijanac (pričem realno, upravo bi mu ta filozofija, verovatno, maksimalno odgovarala). Kopertvejt je, na primer, odbio mnoštvo projekata korisnih tunela (koji su izgrađeni u budućnosti) iz jednostavnog razloga: ako projekat ne može biti dovoljno ubedljivo ekonomski opravdan ovde i sada, ne treba automatski smatrati da država treba da ga izgradi. Zašto baš država? Zašto baš sada? I zašto poreski obveznik treba to da plaća?

Njegove državne regulacije uvek su išle po samoj granici bioloških mogućnosti čoveka i upravo zato što je uništio regulaciju rada i stambene izgradnje, Hong Kongci su rintali tako kako nisu rintali čak ni Korejci i gužvali su se u kavezima u tri nivoa (i masovno su bežali od Kopertvejta u Kolun – kinesku enklavu gde britanska vlada nije imala vlast – i tamo su živeli u anarhiji). Besplatno opšte obrazovanje 1970-ih je već u velikoj meri odstupanje od zapravo kopertvejтовskog modela, povezano sa kasnijim kursom guvernera Mareja Meklouza, koji je bio toliko darežljiv da je 1978. uveo čak i besplatno devetogodišnje obrazovanje. Tokom 1960-ih Hong Kong se ubrzano industrijalizovao, i pitanje je delovalo sasvim prirodno: ne bi li vlada trebalo da odabere perspektivne grane i pomogne im? Kopertvejt je odbio industrijsku politiku u tom smislu. Čak i kada je predloženo da se odabere bar nekoliko grana i razvija ljudski kapital za njih, on je preferirao opšte uslove za biznis, a ne podršku konkretnim pobednicima. Obrazovanje radnika? Pa… moguće, mada još uvek treba obrazložiti zašto pametan radnik radi bolje i zašto država treba to da plaća, možda će i tako proći. Obrazovanje radnika specijalno za „nacionalnu granu X“? Sumnjivo miriše na komunistu!

Zapravo, svaka njegova odluka prolazila je kroz svojevrsni filter pitanja i odgovora. Može li tržište to samo da uradi? Ako da – ne mešati se. Da li je pred nama prirodni monopol ili fundamentalna javna funkcija? Ako da – država je preuzima u upravljanje. Da li je intervencija neizbežna? Ako da – činimo je maksimalno tržišnom. Postoji li čvrst dokaz da će predložena državna intervencija poboljšati situaciju? Ako ne – ne radimo ništa. Ova logika dobro objašnjava zašto je on istovremeno mogao biti protivnik subvencionisanja obrazovanja, kontrole zakupa i izgradnje železnica, a pritom potpuno mirno prihvatao državno vodosnabdevanje, infrastrukturu, policiju, sudove i socijalne programe. Mogao bi se nazvati minarhista, ali Kopertvejt nije bio fanatik, već radikalni institucionalni skeptik. Minarhista kaže: „evo ispravne liste funkcija države“, Kopertvejt kaže: „dokažite mi da je država zaista sposobna da to uradi bolje od tržišta i ja ću to uraditi“. Pored toga, nije smatrao da država treba pasivno da sedi skrštenih ruku. Ona treba da stvori uslove, infrastrukturu i pravno okruženje — a zatim da se skloni s puta. Čak je i njegov naslednik Hedon-Kejv kasnije naglasio da nije reč o bukvalnom nemešanju, već o odbijanju države da planira raspodelu resursa privatnog sektora.

Zanimljivo je, uzgred, da se u Hong Kongu i danas čuva stara britanska tradicija privatne bankarske emisije. Vlada Hong Konga izdaje samo najnižu novčanicu od HK$10 i kove novčiće, dok novčanice od HK$20, 50, 100, 500 i 1000 izdaju tri komercijalne banke: HSBC, Standard Chartered Bank i Bank of China Hong Kong, koje se razlikuju čak i po dizajnu. To je starinski britanski model emisije papirnog novca. Prema njemu, država ne mora nužno sama da proizvodi novac, ona jednostavno stvara pravila, rezervni mehanizam i konvertibilnost, a komercijalne banke vrše neposrednu emisiju novčanica. U 19. veku novčanicama Hong Konga uopšte se bavilo mnoštvo privatnih banaka. Na primer, Chartered Mercantile Bank je počeo da izdaje novčanice 1857. godine, različite banke su ulazile i izlazile iz sistema, neke su bankrotirale, i na kraju su ostale dve, a Bank of China je počela da izdaje novčanice Hong Konga 1994. godine.

U celini ne može se reći da je Kopertvejt iskorenjivao socijalizam i bio zagovornik čistog laissez-faire, već je svesno nije dozvolio Hong Kongu da krene putem britanskog posleratnog ekonomskog planiranja i države opšteg blagostanja, istovremeno zadržavajući prilično značajan državni uticaj tamo gde je on, po njegovom mišljenju, stvarao uslove za tržište. Sve je to dovelo do toga da je Hong Kong zaista postao grad najpovoljniji za korporacije na svetu, pravi Night City iz igre Cyberpunk 2077. U konačnici, tempo rasta ekonomije Hong Konga prevazišao je SAD, Japan i Južnu Koreju, čak i sada je to jedan od najbogatijih gradova planete (uz njega samo Singapur, London i Moskva), u gradu ima više nebodera nego u Njujorku ili Tokiju, a BDP male teritorije je uporediv sa celom EU. Nije iznenađujuće što je Milton Fridman smatrao Hong Kong najboljim gradom na svetu koji je očigledno dokazao nadmoć kapitalizma nad planiranom ekonomijom, iako, kao što vidimo, sistem je zapravo radio mnogo suptilnije i, što je najvažnije, pod kontrolom države.

Ultra-autoritarna konstituciona birokratija sa vladavinom prava

Konačno, odgovorimo na pitanje da li je Hong Kong bio diktatura? O da, i to kakva. Osnovni dokumenti koji su regulisali njegov politički život bili su Letters Patent i Royal Instructions, izdate 1843. godine i skoro nepromenjene od tada. Oni su definisali kolonijalnog general-guvernera Hong Konga kao lice koje predstavlja britansku monarhiju i ima punu vojnu, sudsku i administrativnu vlast. Guverner se oslanjao na dva saveta, Executive Council i Legislative Council, ali je bio predsednik oba, istovremeno będąći nešto poput predsednika, premijera, vrhovnog komandanta vojske i glavnog sudije kolonije. On je lično imenovao gotovo sve kolonijalne činovnike, lično odobravao budžet, sprovodio pravosuđe i bavio se odbranom kolonije i poretkom u njoj. U celini, to je bila prilično tipična britanska kolonijalna šema 19. veka. Tek 1888. godine pravila su izmenjena tako da za donošenje zakona više nisu bile potrebne samo preporuke, već i saglasnost Legislative Council-a, mada ju je bilo lako postići jer je većinu članova saveta imenovao sam guverner. Executive Council je bio vlada kolonije, međutim, postoji mala nijansa: guverner uopšte nije bio obavezan da automatski sledi savet ExCo-a i takođe je on imenovao njegove članove.

U eri Kopertvejta demokratski izbori uopšte nisu postojali, a kamoli da su vlast imali sami stanovnici grada ili čak predstavnici biznisa. Britanski principi su bili nepokolebljivi: pošto se država ne meša u biznis, onda ni biznis ne sme da umeša svoje ruke u upravljanje kolonijom. Očigledno je da je u ovom pitanju postojala blaga ironična asimetrija: država se nije mešala u biznis isključivo iz dobre volje i svojih filozofskih principa, dok biznis nije mogao da se meša u državne poslove čak ni u teoriji, jer je guverner imao vojnike. Finansijski sekretar je bio imenovan od strane krune i odgovarao je samo kralju i guverneru (nije čak ni bio obavezan da to čini pred Parlamentom u Londonu), pričem u njegovoj moći je bila kontrola nad budžetima, porezima (mogao je da ih ukine ili podigne i nijedan stanovnik niti korporacija nisu imali ovde pravo glasa ni blizu), državnim rashodima, emisijom novca (mogao je dozvoliti ili zabraniti je bilo kojoj komercijalnoj banci po želji svoje leve pete, a osporiti to je bilo gotovo nemoguće) i uopšte svim ekonomskim upravljanjem.

Objašnjavajući gore navedeno u dve reči: Kopertvejt je imao praktično neograničena prava da samostalno pritisne koga god želi i kako god želi, određujući i ukidajući kazne, regulacije, poreze i subvencije, i niko nije mogao uticati na njegovu odluku, osim Njegovog Veličanstva i general-guvernera. Obični Hong Kongci su imali britanski common law za život, britanske sudove i policiju, pravo vlasništva, ograničeno pravo okupljanja i slobodu govora i praktično neograničenu — komercijalnu delatnost (iako su primenjene standardne prakse licenciranja u medicini i prehrambenoj industriji, u Kolunu, uzgred, one naravno nisu važile, pa su se tamo sticali tajni lekari i mesari). Pored toga, svaki stanovnik je imao puno pravo da u bilo kom trenutku požali se guverneru na nepravdu života, a guverner je imao puno pravo da ga pošalje dođavola.

Ako je Kopertvejt želeo da sprovede neku principijalnu promenu u budžetu, jedino pitanje koje ga je zaista zanimalo bilo je: da li se njegov neposredni šef, tj. general-guverner, slaže. S obzirom na to da se administracija kolonije, po pravilu, formirala od iskusnih ljudi sa +/- istim pozadinskim obrazovanjem i razumevanjem problema i koji su dobro sarađivali — takav problem se praktično nikada nije javljao. General-guverner ne bi imenovao svog finansijskog sekretara od ljudi kojima nije verovao, s kojima ne bi mogao da radi ili koje ne bi slušao.

Pretpostavimo da Kopertvejt želi da promeni poreski sistem cele kolonije. Pošto imamo potpunu vladavinu prava, ne možemo to uraditi voljumistički, ali pošto takođe imamo autoritarnu birokratiju, pitanje postaje čisto tehničko. Tako Kopertvejt priprema svoj predlog i dobija sankciju guvernera. Nakon toga ga iznosi pred LegCo i, pošto članove saveta imenuje guverner, Kopertvejt, imajući njegov blagoslov, lako dobija formalni pristanak i porez se menja. A šta ako LegCo počne da prigovara? Tada Kopertvejt mora javno da brani predlog pred Savetom, mada tokom njegovog boravka na funkciji Savet nijednom nije glasao protiv finansijskog sekretara. To je posebno vidljivo po njegovom čuvenom otporu širenju ekonomske statistike: članovi Saveta su mu postavljali pitanja o nacionalnim računima, a on je direktno odgovarao da vlada nema neophodne podatke i da, po njegovom mišljenju, nema potrebe za njima u obimu koji su savetnici zahtevali. Što je smešno – nikakvu statistiku tokom njegovog mandata tako i nisu dobili.

LegCo se sastojao od sledećih članova. Pored finansijskog sekretara, u njemu su bili sekretar kolonije, generalni tužilac, sekretar za poslove sa Kinom, direktor javnih radova, direktor medicinskih i sanitarnih službi, komesar za rad, direktor socijalne zaštite, direktor trgovine i industrije, direktor gradskih službi i okružni komesar. Sve su ih imenovao guverner i svaki je bio odgovoran za svoj front administrativnih poslova. To znači, ako je direktor javnih radova nastupao pred LegCo i tražio još 50 miliona HK$ za puteve, on se takmičio sa finansijskim sekretarom pred Savetom, dokazujući da je to potrebno. Kao što znamo, za vreme Kopertvejta takve stvari su retko prolazile, koliko god mu nisu preklinjali novac za obrazovanje – nijednom ga nije dao. Kopertvejt je bio dužan da objašnjava svoju politiku, ali samo pred guvernerom i svojim kolegama – administratorima iz LegCo-a, i nije bio dužan da dobije nikakvo demokratsko odobrenje. U konačnici, Hong Kong nije ni mirisao na liberalnost. Ekonomski je imao ogromnu slobodu, ali mu ju je delegirala kolonijalna administracija i mogla je biti oduzeta u svakom trenutku. Politički pak niko od njegovih stanovnika nije imao slobodu, uključujući čak i sameg general-guvernera, koji je bio običan zaposleni administrator i mogao je biti smenjen od strane kralja baš kao što je i imenovan. Gradom su vladali birokrate koji su bili ograničeni samo krunom, common law-om i administrativnim procedurama koje su sami usvojili. Hong Kong je bio slobodno tržište ne zato što je društvo imalo mnogo političke moći, već zato što društvo uopšte nije imalo političku moć, a birokratija je sama ideološki bila nastrojena ka nenamethanju.

Od Barbi lutaka do mikroelektronike

Koga je, uzgred, Kopertvejt privukao u Hong Kong iz korporacija? Praktično sve. Srce industrije grada je u početku, naravno, bio čuveni britanski tekstil. Do 1966. godine on je činio 40% industrije Hong Konga i 25% ukupnog izvoza. Sitna tačka na globusu proizvodila je oko 5% tekstilnih proizvoda sveta i 30% celokupne britanske proizvodnje. Druga važna (i često potcenjena) grana bila je industrija igračaka. Do 1969. godine, dok se sovjetska deca igrala gvozdenim autićima i jezivim lutkama, njihovi srećni američki, evropski i britanski vršnjaci zabavljali su se svim vrstama vojnika, konstruktora, Barbi lutkama i slično, pri čemu je 10% svih igračaka u svetu izrađivano u Hong Kongu (u samoj Britaniji samo 1,5%). Hong Kong je decenijama bio lider industrije, ustupajući u tom pitanju samo Japanu. Do 1969. godine grad je takođe izvozio 15% svih jeftinih kvarcnih satova. U celini, cela industrija malog grada po kapacitetu je iznosila približno 7,5% industrije Britanije.

Najviše nas interesuje elektronika, a nje je u Hong Kongu bilo dovoljno – uopšte je to bila prva tačka u Aziji u kojoj je Zapad otvorio montažne filijale. Evropljani (i što je smešno – Japanci!) su se ovde pohopli skoro istovremeno sa Amerikancima. Godine 1952. prvu filijalu u Aziji otvorila je Texas Instruments, i to upravo u Hong Kongu. Ubrzo su im se pridružili Motorola (1954), RCA i Philips (1955), General Electric (1956) i Sylvania Electric Products (1958). Prvi Japanac na kineskoj zemlji bio je NEC (1957), zatim Sony (1958), Toshiba Corporation (1959) i Sharp Corporation (1959). U početku su ove kompanije na autsorsing izbacile samo proizvodnju najjednostavnijih komponenti, uglavnom radiolampi, za koje su u 1950-im bile potrebne ogromne količine za sve, od radio-primača do vojnih radara i mejnfrejmova.

Naravno, fabrike radiolampi nisu dugo ostale usamljene. Već 1960. Philips prebacuje u Hong Kong kompletnu montažu radio-primača, 1961. Sylvania gradi fabriku rasvetnih uređaja, General Electric dodaje fabriku za montažu televizora 1962, 1962. Canon fabriku fotoaparata, a 1963. u Hong Kong dolazi da montira audio tehniku sama Sony Corporation! Pravilne montažne linije otvaraju se kao pečurke posle kiše: 1963. Toshiba i Zenith Electronics (elitna američka kompanija za TV i audio aparaturu), 1964. Sharp (najveća fabrika kalkulatora i kvarcnih satova) i Olympus Corporation, 1964. Mitsubishi Electric, a 1965. se dešava značajan događaj: preseljenje mikroelektronskih fabrika Fairchild Semiconductor i Western Electric u Hong Kong. Iste godine Hewlett-Packard počinje da montira tamo svoje čuvene osciloskope, a nemački Grundig audio tehniku. Godinu kasnije nju počinju da proizvode Hitachi, Nippon Columbia (pod čuvenom markom Denon) i RCA.

Godine 1967. pridružuje im se Matsushita Electric (i montira tamo brendove Panasonic i National), a Texas Instruments, Signetics i Honeywell, prateći konkurente iz Fairchild-a, otvaraju fabriku poluprovodnika. Dolaze i manje firme, na primer, Emerson Radio (1968), nastavljaju da pristižu iste godine Japanci (Fujitsu gradi fabriku kućnih aparata) i Nemci (Siemens postupaju analogno). Do 1969. telekomunikacionu opremu počinju da proizvode ITT Corporation i Teledyne, a od 1970. Casio montira satove i kalkulatore, i dolazi još jedna američka mikroelektronska firma – National Semiconductor. Specifičan znak kvaliteta i poverenja u hongkonšku montažu je činjenica da je veliki izvođač Pentagona Bendix Corporation, koji montira avijoniku i vojne računare, 1969. takođe prebacio fabrike u Hong Kong.

Dakle, tvrdnja da se Hong Kong nije bavio mikroelektronikom je pomalo pogrešna: Texas Instruments, Signetics, Fairchild Semiconductor, National Semiconductor – to su moćne mikroelektronske korporacije (neke, doduše, već u prošlom vremenu) i sve su one bile i radile u Hong Kongu, a kineske i japanske korporacije rade u toj oblasti tamo i sada. Jednostavno su rezultati njihovog rada manje primetni od pametnog telefona.

Naravno, daleko da svi njihovi proizvodi u početku idu na izvoz u Evropu i SAD: tržišta Azije koja tek nastaju, ne manje od belaca, žele televizore, radio-aparate i gramofone, satove, kalkulatore i usisivače. Japanci su prvi pronašli elegantan izlaz iz problema pozicioniranja brenda, diktiran njihovim istorijskim iskustvom dzaibaca, kada je jedna korporacija Mitsubishi proizvodila uopšte sve: od frižidera do torpeda i metanfetamina. Oni su iz svakog proizvođača izdvojili ceo skup podbrendova: neki strogo za unutrašnje japansko tržište, drugi za azijsko, treći za Evropu i SAD. Pored toga, domislili su se da svaki podele na premijum i obične, a u nekim slučajevima su ih ukrstili sa evropskim i američkim.

Sony je, na primer, proizvodila tehniku, pored svog domaćeg brenda, pod markom Aiwa (kasete, kontrolni paket originalne kompanije Sony kupio je 1969) i podbrendom same Aiwe – Excelia (oprema za zvučni zapis), kao i Esprit, a za nemačko tržište – WEGA. Akai je proizvodio obične magnetofone pod domaćim brendom, profesionalne pod markom A&D (Akai & Diatone, gde je Diatone sam po sebi podbrend Mitsubishi-ja za proizvodnju audio opreme), u Evropu je isporučivao kao Tensai, a u SAD kao Roberts. Alps Electric je 1967. zajedno sa Motorolom započeo proizvodnju kasetnih dekova Alpage za Evropu, automobilski elektronike Alpine, a od 1984. elitne audio tehnike Luxman. Nipponophone Phonograph Company Ltd. je proizvodila brendove Columbia, Onkyo i DENON. Hitachi Ltd. – brendove Lo-D i Maxell. Mnoge japanske firme nisu proizvodile samo kućne aparate, već čak i računare, na primer, SANYO MBC-550 iz 1982. NEC je imao podbrend Authentic, a Toshiba – Aurex. TEAC Corporation je svoju profesionalnu audio tehniku u SAD prodavao kao TASCAM, visokokvalitetnu kućnu audio tehniku kao Esoteric, a na unutrašnjem tržištu kao Uesugi. Trio Corporation za Japan je radio pod domaćim brendom Trio, a za Zapad kao KENWOOD, njihovi elitni gramofoni za vinilne ploče proizvodila je jedinica MICRO-SEIKI.

Superkorporacija Matsushita Electric Industrial Co. posedovala je brendove Technics, Panasonic, National, JVC, Victor, Nivico, RAMSA, Quasar, NAiS, SANYO i gomilu drugih. Dok je SANYO još bio samostalan, proizvodio je audio tehniku pod svojim brendom, kao i evropskim OTTO, nakon što je 1975. kupio američku kompaniju Emerson Electric, proizvodi za tržište SAD izlazili su kao Fisher. Mnogo ove tehnike montiralo se u Hong Kongu. Zanimljivo je da kada je između 1990. i 2000. prošao masovni talas bankrota japanskih elektronskih brendova (rezultat trgovinskog rata sa SAD i opšte recesije izbacio je sa tržišta takve monstrume kao što su Akai Electric, Pioneer, Sharp, JVC, Toshiba i čak svemoćna Matsushita), njihove trgovinske marke su jeftino otkupili Kinezi iz Hong Konga! Na primer, Grande Group of Hong Kong je kupila legendarni Nakamichi za kasetne dekove, AKAI i Sansui, Li & Fung je 2009. kupio Toshibu i Panasonic, a Haier – Sharp. Ironično je da je čuveni japanski Hi-Fi u početku Japanci u Hong Kongu samo montirali, a sada su i sami brendovi njegovi hongkonški.

Kraj priče

Problem Hong Konga bio je u tome što je bio podeljen na nekoliko delova koji su bili suštinski nejednaki po geografskom položaju. Prvo, to su tzv. Udaljeni ostrva, kojih ima mnoštvo okolo i koja nam nisu naročito interesantna. Drugo, to je veliko ostrvo Lantau, legendarno mesto za kinesku istoriju, poslednje gde se povukla dinastija Song bežeći od mongolske invazije (i na njemu su umrla dva poslednja maloletna cara te dinastije). U britansko doba, ono je dugo ostalo ogromno, malo naseljeno periferno ostrvo, znatno manje integrisano u gradski život od ostrva Hong Kong i Kuluna. Zatim sledi, zapravo, ostrvo Hong Kong, odvojeno od kopna Viktorijinim zalivom (a na njemu se nalazi i Viktorijin vrh) – upravo ovde se nalazila prvobitna britanska baza mornarice. Konačno, na kopnu postoji oblast Kulun, gde se nalila stara istoimena kineska tvrđava, smeštena generalno naspram britanske, preko zaliva (upravo je ona ostala eksteritorijalna kada su Britanci zagrabili taj komad zemlje i tamo je, počevši od 1950-ih, izrastao legendarni sajberpank grad-slum). Ostrvo Hong Kong Britanci su uzeli prvo, nakon Prvog opijumskog rata, u celosti, potpuno i bez roka, formalno to je bio punopravni deo Britanske imperije. Južni Kulun su prigrabili pod sličnim uslovima malo kasnije, kao deo reparacija nakon Drugog opijumskog rata (ostavivši Kinezima malu tvrđavu-enklavu).

Hong Kong se burno razvijao i vrlo brzo je nestalo dostupnog i pogodnog mesta na zauzetim zemljištima. Tada su Englezi 1898. godine od carstva Ćing iznajmili na rok od 99 godina, do 30. juna 1997, sva Udaljena ostrva, Lantau i komad teritorije iza Južnog Kuluna na kopnu – tzv. Novi Kulun. Sve je to dobilo opšte ime Nove teritorije i upravo se ovde u 1960-im odvijala glavna ekonomska aktivnost. Nove teritorije činile su oko 92% površine celog Hong Konga. Godine 1982. Margaret Tečer je doputovala u Peking na pregovore sa kineskim rukovodstvom o budućnosti Hong Konga, jer je to bio poslednji biser raspale imperije i pitanje je trebalo rešiti što pre – biznis je počeo da brine, vreme je isticalo. Formalno, Britanci su imali puno pravo da zadrže Južni Kulun i samo ostrvo Hong Kong, međutim, u tom slučaju suočili bi se sa nerešivim logističkim problemom. Većina stanovništva živela je na Novim teritorijama, voda i električna energija su stizale odatle, tamo se nalazio aerodrom i glavni kargo port, da ne govorimo o 90% svih vrednih proizvodnji. Deng Sjaoping je to odlično razumeo i odmah je izjavio Tečer da će Kina, kada zakup istekne, uzeti sve. Zapravo, nije bilo o čemu pregovarati, Britanija se nalazila u maksimalno ranjivoj poziciji, jer bi Hong Kong bez Novih teritorija ostao ponosno britanski, odgrickan i beskoristan enklava, gde bi čak i vodu morali uvoziti tankerima iz metropole, ne dobijajući ništa zauzvrat.

Jedino što je Tečer uspela da izdogovori (i to samo zato što je Deng bio krajnje lukav i nije nameravao da zakolje kokošku koja nosi zlatna jaja i dobije 1997. prazan grad iz kojeg su pobegli svi stanovnici i sve dragocene banke i fabrike) bio je formalni ugovor da KNR neće na bilo koji način interferisati u politički i ekonomski sistem Hong Konga još 50 godina, do 2047. To je umirilo sve koji su se plašili da će, čim Britanci odu, doći zli kopneni Kinezi sa Malom crvenom knjigom i portretima Velikog Kormilača i izgraditi im komunizam. Sino-British Joint Declaration je potpisan 19. decembra 1984, ratifikovan i potvrđen čak i u UN-u, i strane su se razišle, umereno zadovoljne jedna drugom. KNR se obavezala da u Hong Kongu neće menjati ništa – ni ekonomski, ni politički sistem, pa čak ni pravo na zemlju u narednih 50 godina. Zauzvrat, Englezi se nisu formalno pravili tvrdoglavi i pristali su da im predate čak i ono što nisu najmljivali, već osvojili (uostalom, kao što razumemo, niko im nije nudio izbor). Britanska strana i danas SBJD posmatra kao pravno obavezujući ugovor, iako u njemu nije postojao mehanizam prinudnog izvršenja u slučaju konflikta između strana.

Kao rezultat, nakon 1997. Hong Kong se zaista nije odmah pretvorio u kopnenu ekonomiju, naprotiv, do 2003. je zadržao britanski model pod sloganom „Jedna Kina — dva sistema“. U njemu je ostao maksimalno slobodan kretanje kapitala, privatni hongkonški dolar, odsustvo PDV-a, izuzetno nizak porez na dohodak i porez na dobit, odsustvo poreza na kapitalnu dobit, nezavisan sudski sistem u komercijalnim pitanjima, ogromne valutne rezerve i krajnje ograničeno direktno učešće države u većini grana. Uopšte, uzgred, čak i danas je poreski režim Hong Konga znatno blaži od skoro svih država planete (ali to nije iznenađujuće, jer KNR može lako da subvencioniše bilo koje socijalne programe). Do 1997. Hong Kong je radio praktično 100% za Zapad, a nakon 1997. njegova ekonomija je počela da se okreće ka Kini, naročito je taj proces ubrzao nakon stupanja KNR-a u WTO 2001. godine. Crveni Kinezi su odmah svojim hongkonškim braći dali CEPA — sporazum o ekonomskom partnerstvu Hong Konga sa kopnom, olakšan pristup hongkonških kompanija na kopneno tržište, povezali su ih direktno sa berzama u Šangaju i kolosalnom SEZ Šenžen, osnovanom 1980. i koja je trenutno jedan od ekonomski najmoćnijih regiona planete (sa budžetom, stanovništvom i proizvodnjom koji prevazilaze celu EU zajedno).

Ekonomska sloboda Hong Konga nije nestala, ali se njena funkcija promenila: iz samostalne kapitalističke ekonomije postao je posebna ekonomska infrastruktura same Kine. Promenila se čak i logika gradnje. Prethodni Hong Kong je iz očiglednih razloga naglašavao more, sadašnji — kopno. U tom smislu, KNR je preuzeo krajnje zapuštenu situaciju: do 1997. ogromno stanovništvo bilo je zatvoreno na sićušnom komadu zemlje, nekretnine su postajale sve skuplje, odavno je postojao fenomen superspodeljenih stanova, pretvorenih u one ozloglašene kletke. KNR je nastavio aktivno da gradi socijalna stanovanja — čuvene hongkonške „sveće“ od 40-50 spratova u blokovima od 10-15 zgrada. Preseljenje svakog stanovnika grada u normalan stan iz britanskih kletki postalo je jedan od glavnih zadataka vlade Kine u Hong Kongu, proces se u punom jeku nastavlja i sada. Pri tome, za 2026. godinu, na socijalnu pomoć i zdravstvo dolazi više od 40% rashoda KNR-a za Hong Kong (ostalo uglavnom odlazi na stanovanje).

Uopšte, od 1997. Hong Kong je postao društveno mnogo skuplji, pri čemu to nije povezano samo sa komunizmom, već i sa banalnim starenjem stanovništva i rastom cena nekretnina. KNR je uveo penzije i naknade za starije, usluge nege za stare, medicinsku podršku, naknade za invalidnost i ostalo, oko čega se Britanci nikada nisu zamarali. Zapravo, to je do 2019. postalo određeni problem: kako sačuvati uvećani velfer i niske poreze? Zato Kinezi nisu pokušavali da sede na dve stolice i jednostavno su usvojili Zakon o nacionalnoj bezbednosti 2020. i sproveli izbornu reformu 2021, koje su u konačnici potpuno integrisale grad sa kopnom u političkom i ekonomskom smislu. Naravno, za to su postojale i druge pretpostavke. Kina je poznata po svojoj diktaturi u baršunastoj rukavici: možeš raditi praktično bilo šta, osim kritikovati KPK. Hongkonški su masovno zloupotrebljavali to, opustivši se tokom veka britanske dominacije i umireni SBJD-om, a kopnena Kina nije nameravala to da trpi. Od 2010-ih, kineske tajne službe i policija su jednostavno počele masovno da kidnapuju vlasnike knjižara koji su u Hong Kongu prodavali subverzivnu literaturu, kritičare Partije i druge nesvesne elemente, odvoze ih na kopno i tamo rade sa njima razne stvari.

Narod se, prirodno, užasno razbesneo, pozivajući se na taj isti zakon, i zapitao — šta se zaboga dešava? Godine 2014. održana je ogromna akcija „Occupy Central“, koja je bila usmerena takođe protiv planirane reforme izbornog sistema na predstojećim izborima za izvršnu vlast u Hong Kongu 2017. godine. Sve je završilo predvidivo, narod se gurao 2,5 meseca, uhapšeno je oko 1000 ljudi, a zakon je na kraju usvojen. Godine 2019. komunističke vlasti su dodatno potpisale zakon o ekstradiciji, koji omogućava slanje svih hongkonških neprijatelja naroda direktno u Kinu bez ikakvih kidnapovanja i sličnih neprijatnosti. Tu narod ponovo nije izdržao i pokušao je da pobuni. Protesti su trajali oko godinu dana, na šta je predsednik Si odgovorio izbacivanjem još jednog zakona — „O stvaranju pravnog sistema i mehanizama primene prava u specijalnom administrativnom regionu Hong Kong za zaštitu nacionalne bezbednosti“, kojim su brisani svi tragovi koncepta „Jedna država — dva sistema“ i hongkonške autonomije. Od sada, sve koji uopšte pozivaju na bilo kakvu autonomiju Hong Konga treba smatrati teroristima, ekstremistima i slično, i slati ih na pravdu na kopno. Završetak protesta se pogodno poklopio sa epidemijom koronavirusa — KNR je u Hong Kongu uveo maksimalno stroge lokdaune, kakvih svet još nije video. Prvo, ceo grad je zatvoren za ulazak i izlazak. Drugo, čitavi kvartovi su periodično proglašavani za karantin i niko u njih nije puštana niti iz njih izlazio, štaviše, nisu izlazili ne samo iz kvarta ili svoje zgrade, već čak i iz stanova, ostavljajući stanare kao u zatvoru. Osnovni paket od instant rezanaca i flaše vode dostavljale su im specijalne službe. Naravno, to nije bilo tako brutalno kao u Šangaju, gde su vrata ulaza zavarivana autogenima i grad je živeo kao blokirani Leningrad, ali protesti su ugušeni krajnje efikasno.

Trenutno grad predstavlja svojevrsnu mešavinu starog britanskog Hong Konga, singapurskog modela i državnog kapitalizma KNR. To je postalo posebno primetno u industrijskoj politici, koju Hong Kong pod Britancima uopšte nije imao (to je ipak komunizam!). KNR je promenila ovaj pristup ne samo u pogledu odnosa prema radnoj snazi, već i u smislu toga što vlada aktivno subvencioniše sektore koji su joj potrebni. Kao rezultat, Hong Kong se trenutno specijalizuje za finansijske instrumente, biotehnologiju, medicinu i kompjuterske tehnologije, potpuno prelazeći u postindustrijalnu eru. Tokom 1980-ih država se uopšte nije mešala u biznis, u 2000-im država je pomagala biznisu da koristi kinesko tržište, a u 2020-im država očekuje od biznisa stratešku orijentaciju ka nacionalnim interesima kineske ekonomije. Videćemo šta će iz toga ispasti.

Kome su korisni diktatori?

Obećala sam da ću odgovoriti na longrid Sperryja O koristi diktatora, i evo, konačno sam našla vremena za to.

Sperryjev zadatak bio je da na primeru azijskih tigrova, kao što su Japan i Koreja, pokaže da je razlog uspona njihovih kapitalno zahtevnih grana industrije bila direktna, dugotrajna i bezobzirna državna intervencija u ekonomiju, a ne slobodno tržište. Slobodno tržište, u poređenju sa monstruoznim korporacijama koje su srasle sa državama, jeste siromašno tržište, i njemu pripadaju grane koje nisu toliko zahtevne po pitanju kapitala. Smatram da je on u potpunosti ispunio svoj zadatak.

Zaista, država je institucija koja veoma dobro uspeva u koncentraciji napora, a to u kojoj oblasti će država koncentrisati napore je pitanje politike. Zahvaljujući ovoj koncentraciji napora mogu biti stvorene megaarmije, megoflote ili mega-korporacije, piramide u pustinjama i džunglama, megistatue bogova i vođa, mostovi sa megosaobraćajem i mostovi u ništavilo, ljudi mogu leteti u kosmos i izgorevati u gasnim komorama — primena državnih napora je nebrojena.

Ipak, članak Sperryja se zove „O koristi diktatora“, a ne, na primer, o njihovoj veličini. Pa kome su oni korisni, ti diktatori koje je razmatrao u svom pregledu azijskog tržišta elektronike? Odgovor je očigledan: korisni su potrošaču. Korejska, japanska, tajvanska ili američka država oduzima novac svojim građanima, pozajmljuje od naivnih investitora, jednostavno štampa — i ulaže ga u izgradnju grane koja će običnog potrošača iz bogom zaboravljene Crne Gore ili Kosta Rike (gde su diktatori previše bedni i nisu u stanju da koncentrišu tako ogromne resurse) snabdeti jeftinim i kvalitetnim gadgetima.

Tako se diktatori mogu smatrati uslovno korisnim ako pljačku troše na proizvodnju potrošačkih roba, uslovno beskorisnim ako pljačku troše na proizvodnju kulturnih megapomenika, i uslovno štetnim ako pljačku troše na istrebljenje suseda. Kako se onda desilo da se korisni diktatori uopšte pojave kao klasa? Šta je nateralo ponosne potomke pljačkaša i religijskih fanatika da pređu na trgovinske ratove u duhu „otvorite svoje tržište za našu robu, inače ćemo mi zatvoriti svoje tržište za vašu robu“? Na to postoji jednostavan i dosadan odgovor: industrijska revolucija. Prethodna revolucija, agrarna, omogućila je koncentraciju resursa za stvaranje gigantskih armija, korišćenje armija za osvajanje novih zemalja i koncentraciju još više resursa. Industrijska je pak omogućila državi sa veoma skromnom vojskom dominaciju u celom svetu putem proizvodnje i trgovinske flote. Upravo je industrijska revolucija dovela do pojave novog tipa ratova: za otvaranje tržišta. Ne za pravo pljačkanja određene kolonije, već za pravo trgovine i investiranja. Opijumski ratovi, komodor Perry, sve to.

Ostaje razumeti: da li su ovi korisni diktatori, koji gvozdenom rukom vode nacionalna tržišta ka prosperitetu, neophodni ili opcionalni? Srećom, imamo primer azijskog tigra koji je izlazeo bez korisnih diktatora — to je Hong Kong. Država broj jedan po ekonomskoj slobodi postigla je značajan prosperitet. Znači, čak i u Aziji se može proći bez diktatura razvoja. S druge strane, baš po mikroelektronici Hong Kong nije naročito poznat. Ispada da je tu sferu slobodno tržište u Aziji nekako zaobišlo, preferirajući organski rast mnoštva malih kompanija nad superkoncentracijom resursa u nekoliko čebolova. Da nema diktatora, svetska ekonomija danas bi bila drugačija. Možemo samo nagađati koje bi grane procvetale da nisu zgužvane u potrazi za primatom u trci čipova. Ali čini se da bez diktatora ne bi bilo AI mehurića, zahvaljujući kojem s lakoćom crtam lepe sličice za svoje objave i radim druge kul stvari o kojima se nadam da ću uskoro pričati.

Graeber, Mises i evolucija

@SperryUNIVAC, kojeg beskrajno poštujem zbog njegove neverovatne radne etike i veoma širokog spektra interesovanja, pored svih onih knjiga po narudžbini i vojno-tehničke analitike, vodi još i jedan mali kanal (malo veći od mog) čisto za dušu — o novčićima. Ne razumem se previše i ne interesujem se naročito za to koliko je uncija srebra bilo u kom taleru, ali kada je objavio moćan ciklus tekstova „Šta je novac“, tada već nisam mogla a da mu ne posvetim svoju punu pažnju.

U osnovi, tekst predstavlja prepričavanje Graeberove knjige „Dug: 5000 godina istorije“, ali su u nekim stvarima akcenti postavljeni na sopstven način.

Deo 1 — u kojem autor odmah opisuje ekonomiju kao igru sa nultom sumom, ali barem konstatuje da se svi ne pridržavaju ovog drevnog ubeđenja. Takođe, na scenu stupa pojam duga kao moralne obaveze, koja predstavlja osnovu cele ekonomske magije.

Deo 2 — u kojem se ukazuje na to da jak može lako nametnuti slabom takve uslove duga koji nemaju nikakve veze sa pravdom. Uopšte, ideja duga zasniva se na nasilju. Bez mogućnosti da se pozajmljeno silom zahteva, ne postoji ni institut zajmova. Ali ako se tim nasiljem zloupotrebljava, moralna obaveza plaćanja dugova slabi.

Deo 3 — ovde autor nastavlja da prepričava kakva je gadnost taj vaš dug, ali se prvi put ne slaže sa Graeberom i odbija jednoznaczno da osudi samu koncepciju dugovnog novca. Navodi da, pošto je koncepcija duga dovela do pojave države, to je sigurno trebalo doneti korist ljudskim zajednicama pod njenim jarom, bez obzira na to koliko su pojedinci zbog toga patili.

Deo 4 — ovde autor, prateći Graebera, ismeva Adama Smitha i objašnjava da novac nije nastao iz direktne prirodne razmene, već je prvo imao formu dugovnih priznanja za homogenu robu pogodnu za skladištenje, poput žita ili stoke, a novčići od plemenitih metala pojavili su se mnogo kasnije i bili su državni.

Deo 5 — u njemu se opisuju tri tipa ekonomskih odnosa, prema Graeberu: komunizam (unutar malih grupa), razmena (za jednokratne transakcije sa malo poznatim ljudima) i hijerarhija (dug koji je nemoguće isplatiti, što povlači zavisnost). Komunisti se trude da ne dopuste hijerarhiju, ali čim se njihov broj poveća, prelazak je gotovo neizbežan. Tržišta pak stvaraju države kako bi ljudi prodavali svoju robu za bescenik radi plaćanja poreza (teza je namenjena da izazove bes kod svih pristalica žestoke opozicije između države i tržišta).

Deo 6 — ovde autor opisuje da su, pored kreditnog robnog novca, od davnina bili u opticaju i simbolični novci, kojima se procenjivala šteta na imovini, životu i časti, dok je sudar ovih monetarnih sistema doveo do toga da je sistem simboličnog novca gubio. Grubo rečeno, život i čast su postajali roba. Takođe, autor uporno naziva irske bardove skaldovima, ali to su sitnice.

Deo 7 — opisuje se kako je pojava gvožđa demokratizovala rat, masovno nasilje je uništilo sisteme kreditne trgovine, što je dovelo do izuma novčića; novčićima je zgodno plaćati plaćenike, a da bi oni mogli da ih troše, imperije su zahtevale plaćanje poreza u novčićima. Ishod — pokretanje glavnog motora svih antičkih imperija: vojska–robovi–novčići. Ove promene dovele su do revolucija u svesti, zbog čega nam je antičnost danas poznata kao vreme rađanja skoro svih velikih učenja.

Epilog — tempo se naglo ubrzava i u jednoj objavi se prolazi kroz celu istoriju od kraja antičke do kraja gotovine. Do novog skoka vojnih tehnologija, koji je doveo do barutnih imperija, Evropa je ponovo počivala na robno-kreditnom novcu, zatim je ponovo osetila ukus za novčićima, ali je ubrzo ponovo glatko prešla na kreditna priznanja, prvo na plemenite metale, a zatim i potpuno na čist fijat, koji dalje ubrzano prelazi u bezgotovinsku formu, kako bi novčani obrt, prvo, pratio tempo novčanih operacija, a drugo, ambicije država za kontrolu nad ekonomijom. Reč „blockchain“ je izgovorena, a reč „bitcoin“ nije, jer se on ne uklapa u Graeberove koncepcije.

Glupo je osporavati antropološki materijal na kojem Graeber zasniva svoju monetarnu teoriju. Zato bi za pristalice AEP-a bilo mnogo logičnije prihvatiti pogrešnost Mizesove teoreme regresije (današnja potražnja za novcem izvodi se iz jučerašnje, i tako dalje sve do robe koja ima potrošačku vrednost i koja je postala prvi novac), tim više što zbog tog priznanja temelji ekonomske teorije ne raspadaju. Postoje različite funkcije novca — računovodstvena jedinica, očuvanje vrednosti, mogućnost prenosa vrednosti i tako dalje. Nema ničeg čudnog u tome što su u različita vremena različiti narodi praktikovali različite načine realizacije ovih funkcija. Zatim se tokom istorije dogodila konvergencija, i sada različite realizacije ovih funkcija zajednički nazivamo novcem.

Teorema regresije bila je potrebna kao obrazloženje toga da država nije sposobna da stvori kupovnu moć novcu. Pa dobro, odustavimo od ove sumnjive teze: sposobna je, i to itekako. Uzmite grupu od deset ljudi, jedanaestom dajte devet žetona i predložite mu da ih raspodeli među tu desetorku kako god želi, pri čemu ga upozorite da će za mesec dana onaj iz desetorke koji ne pokaže žeton biti ubijen. Žetoni će imati zapanjujuću kupovnu moć. Onaj ko ih raspodeli dobiće ogromnu količinu blaga. A vama će za mesec dana pokazati deset žetona, od kojih će najmanje jedan biti falsifikovan, jer ljudi žele da žive.

Nije toliko važno ko je i kada stvorio prvi novac. Nije toliko važno ko i kojim načinom pokušava da trenutnom novcu pripiše kupovnu moć. Za libertarijanca je važno samo to kako će ljudi upravo uspostavljati svoju interakciju u odsustvu prisile. Ako budu želeli — pružaju će jedni drugima usluge bez precizne fiksacije duga. Ako budu želeli — koristiće robna priznanja ili tokene obezbeđene korpom robe. Ako budu želeli — obratiće se predmetima od retkih materijala ili digitalnim retkim aktivima, kao što je bitkoin. Ili će primenjivati različite načine za različite situacije i različite kontraprijatne strane, kao što je to i bilo u istoriji.

Za kraj, dotaknću se važne Sperryjeve tvrdnje da su, sa tačke gledišta preživljavanja i prosperiteta velikih ljudskih udruženja, pojava države i usavršavanje sredstava državne kontrole nad aktivnostima podanika bili veoma korisni. Ova uverenja imaju pravo na postojanje, međutim, postoji par primedbi.

Kao prvo, subjekt biološke evolucije je, nakon pojave radova Dokinsa, ne vrsta, ne populacija i ne individua — već gen. Slično tome, subjekt kulturne evolucije nije čovečanstvo, ne zajednica i ne čovek — već mem. To što se memovi o moralnoj obavezi vraćanja dugova i o neophodnosti hijerarhija uspešno prenose s generacije na generaciju ne mora nužno uslovljavati prosperitet ljudskih zajednica u kojima su ti memovi široko rasprostranjeni.

Kao drugo, čak i ako polazimo od toga da evolucija uglavnom obezbeđuje povećanje prilagodljivosti populacije trenutnim uslovima, to nipošto ne garantuje da će nekada evolucijskim putem nastala korisna osobina zadržati svoju korisnost u novim uslovima. Od vremena pojave prvih država, uslovi interakcije ljudi su se mnogo promenili, i danas prisustvo države koja kontroliše svakodnevni život ljudi i propoveda o nekom dugu svakog podanika prema njoj više ne izgleda tako bezuslovno korisnim za zajednicu. Podjednako uspešno se to može posmatrati kao neka vrsta atavizma koji je suđen da bude istisnut drugim oblicima ljudske organizacije.

Libertarijanska teorija rata, recenzija

@SperryUNIVAC

Pisati recenzije knjiga prijatelja mi je oduvek bilo teško, jer me s jedne strane vuče zahtev objektivnosti, a s druge — simpatija prema osobi koja zamagljuje kritički pogled. Zato obično izbegavam takav konflikt unutrašnjih interesa, ali sam se ovog puta ipak odlučio da pokušam (pogotovo što mi je tema rata generalno bliska). Odlučio sam se, ali sam veoma dugo tražio pravi ugao gledanja, jer iako je knjiga mala, prilično dugo nisam mogao da shvatim o čemu se zapravo radi. Tokom procesa čitanja povremeno sam se razbesnivao, zatim dirnut, pa opet razbesnivao i tako u krug, a stvar je krenula tek kada sam konačno razumeo na šta me podseća. O tome ću, pre svega, i govoriti.

Nekada sam čitao sličnu po veličini, takođe samizdat knjigu Warlordism 101, posvećenu instrumentalnoj analizi koncepta warlorda sa raznim istorijskim primerima, od uspešnih (Alvaro Obregon, Li Mi) do propalih (baron Ungern, Čarls Tejlor, Čen Džunjun i ostali). Cilj njenog pisanja je bio, između ostalog, da stvori Čitaoca kojeg bi Autor poželeo da sretne (prema njegovim sopstvenim rečima); jednostavnije rečeno — to je mali džepni priručnik o tome kako postati uspešan warlord, na istorijskim primerima. Iako još uvek nisam postao warlord, mislim da je knjiga ispala prilično praktična i korisna.

Libertarijanska teorija rata me je pri prvom čitanju zapreparila, upravo zbog svoje relativne beskorisnosti, naročito u delovima gde se opisuje sam rat. Autorove preporuke zauzimaju bukvalno par pasusa i formulisane su u duhu „radi dobro, ne radi loše“, tj. pre napada bi trebalo obaviti izviđanje (konkretnih preporuka kako, čime itd., nažalost, nije pruženo), ako krećeš u rat — obezbedi resurse (misao je važna, ali trivijalna), i slično. Ukratko, sa tačke gledišta umetnosti rata, Sun Cu je korisniji, a da ne govorimo o Klauzecu.

Mehen, Due, Ludendorff, Liddel Hart, Guderian, von Seeckt, Svečin, Mao Ce Tung, Boyd, Lind i Warden: za one koji žele da se pridruže vojnoj mudrosti XX veka (XXI je još uvek u procesu osmišljavanja), nema oskudice u publicistici. Iskreno govoreći, bilo bi teško očekivati od skromnog po obimu toma detaljnu analizu tema uporedivu sa udžbenicima generalštabova, ali, ipak, pod knjigom o teoriji ratova sam navikao da podrazumevam nešto drugačije i zato sam u početku prema napisanom pristupio veoma skeptično.

Pa šta nam onda nude, ako ne iscrpan rad o operativnoj umetnosti, strategiji i drugim korisnim stvarima? Razmišljajući o tome (i umalo ne skrenuvši recenziju u običnu raspravu po pasusima), dobio sam prosvetljenje. Knjiga, zapravo, uopšte nije o umetnosti ratovanja; ona je tu data veoma skroznim potezima, samo da bi se princip u osnovi pojavio. Autora mnogo više zanima uopšte ne to, već povezivanje ratova sa libertarijanskom filozofijom, odnosno, razmatranje teme šta se dešava (i šta bi trebalo da se dešava) u glavi libertarijanca koji ide u rat. Naravno, libertarijanstvo kao takvo uopšte nije naročito kompatibilno sa klasičnim ratovanjem, kada milioni marširaju pod državnim zastavama, ali autor odmah pravi izmrt i deklariše rat kao svaki protivstav koji uključuje jednu stranu koja užasno želi da fizički dokrajči drugu, i to zauvek, da ne bi ustala. Na taj način, rat odmah prelazi u udobnu ravan malih razmera i divljeg individualizma. Odmah se zamišlja neki Divlji zapad, gde se farmer sa vinchesterom odbranjuje sa tavan od komšije koji je odlučio da mu je taj odveo kravu. I vidi se da opisi onoga što se dešava u glavi oba aktera te zabave zapravo najviše zanimaju autora. On želi da istraži kako će se razbuktavati, odvijati i završavati smrtonosni konflikti u društvu takvih atomarnih superindividualista-racionalista, koji sede na svojim farmama sa puškama i killdozerima, odnosno, libertijancima.

I ovde sam takođe zamalo počeo sa raspravom po pasusima u duhu „ljudi ne razmišljaju tako!!!“, ali sam se ponovo zaustavio, jer sam bio konačno prosvetljen. Lem je nekada imao seriju fantastičnih priča predstavljenih u formi recenzija o nepostojećim knjigama. S jedne strane, bile su toliko ukusne da je bilo strašno žao što se sama knjiga ne može pročitati, a s druge strane — Lem je majstorski otvorio i zatvorio temu, opisujući zaplete i likove tako da čitanje same izmišljene knjige ionako više ne bi imalo naročit smisao. Postoji još i žanr unutarsvetskih knjižica koje se sreću u različitim romanima, pa čak i u RPG-ovima, i koje sa punim ozbiljjem izlažu neke koncepte koji su užasno važni za stanovnike tog sveta, ali koji, naravno, ne pripadaju stvarnom svetu. Pišu ih, po pravilu, kako bi imerzija igrača ili čitaoca bila dublja, i kako bi kroz takav mali prozor mogao da baci pogled u mehaniku odnosa i filozofija prikazanog sveta.

Libertarijanska teorija rata me je podsetila upravo na ovakvo izdanje: knjigu koja je stigla iz neke paralelne stvarnosti koja nema nikakve veze sa našom, sveta onih farmera sa puškama na svojoj zemlji i bez vlada (pa čak i bez velikih korporacija), kojima je potreban moralni (pre svega!) vodič za delovanje: kako postupati u skladu sa svojom verom, ako komšija ukrade ovcu, a privatni sud, zaveden, nekako odluči da je ovca njegova. To je ozbiljno pitanje u svetu atomskih racionalnih superindividualista sa puškama, koji sede na svojim farmama: da li imam moralno pravo da odem kod komšije i razbijem mu kuću, preteći oružjem? A šta će reći moji komšije? A šta ako on okupi komšije, prevari ih u vezi ovci, i ne čekajući moj dolazak, dođe da mi uzdrma kuću? Naravno, za nas ove stvari predstavljaju približno istu praktičnu interesu kao nabrajanje Šesnaest Dozvoljenih Jeresi, pod kojima se podrazumevaju Daedra Princovi iz Obliviona, ali za stanovnike takvog hipotetičkog Libertarijanskog Divljeg Zapada, sva ova pitanja su izuzetno važna.

I ovde autora više ne može se prekoriti za glupost ili nelogičnost: on u svojoj glavi, kao i svaki dobar pisac, ima kvalitetnu i unutrašnje doslednu sliku tog divnog mesta, i za njegove stanovnike on daje odgovore na sva gorenavedena pitanja. Kada i kako je libertarijancu dozvoljeno da uđe u rat, zašto, kako ga okončati, šta raditi ako je morao da ratuje sa ne-libertarijancima (ako se odjednom na horizontu pojavi država, achtung!) itd., i tako dalje. Naravno, sve je izloženo veoma sažeto, ali elegantnim stilom, i ukratko (tj. u okviru par pasusa) dotaknuta su praktično sva zamisliva pitanja, sve do potencijalnog PTSP-a i spoznaje da rat menja ljude. Opšte govoreći, svi misleći ljudi istočnoslovenskog porekla se, na jedan ili drugi način, pogodili iznenadnim ratom u Ukrajini, koji je, iskreno govoreći, već zamorio što traje. I svako je na neki način reflektovao svoj odnos ne samo prema njemu, već i prema ratovima uopšte, čak i ako pre toga nije razmišljao o ratu. Ova knjiga predstavlja zanimljivo filozofsko iskustvo libertarijanske refleksije o hipotetičkim ratovima libertarijanaca — ovde, ponovo, autor govori o onome što mu je bliže i što dublje oseća.

Kome će ovo biti korisno? Pa, definitivno ne zatvorenim materialistima koji ne veruju u libertarijanski raj, i ne onima koji traže konkretne preporuke u stilu „juriš na šumsku traku u uslovima neprijateljskog protivdronovskog delovanja“ ili „specifičnosti strategije snažno decentralizovanih vojski“. Eskapistima će autorov svet definitivno „leći“, to je činjenica, a praktičnu korist od ovog dela izvući ćemo svi kada taj svet nastupi. Takođe će definitivno biti korisna poslednja deo knjige, gde se razmatra sasvim realističan slučaj: države su počele da ratuju (ili je unutar države počeo rat) — šta će biti etički opravdano uraditi kako bi se sačuvala i libertarijanska vera i sopstvena koža u takvoj situaciji, da li je dopustivo stati uz nekoga, ako jeste, u kojoj meri, kako i zašto, ili je etički opravdano samo pobeci što dalje iz tog haosa? U principu, s obzirom na to da je rat, kao što je već rečeno, dotakao dosta ljudi, među kojima je očigledno bila i ciljna publika knjige, razmatranje etičkih pitanja o ponašanju libertarijanca u ratu država definitivno nije beskorisno. Napomenimo da na početku autor upućuje reference na svoje prvo delo — uvod u libertarijanstvo — i jasno daje do znanja ko je ciljna publika knjige (suštinski, ovo je drugi tom koji nastavlja temu), tako da je sa te tačke gledišta sve korektno. Ako niste deo nje – nema smisla prigovarati tekstu.

A, da u zaključku ne pomenem najoriginalniju stvar autora. Emocije kojima ljudi upravljaju (a koje su po definiciji iracionalne), on posmatra kao izmišljene entitete, takozvane duhove, kojima ljudi mogu biti opsednut i koji su sasvim stvarni sa tačke gledišta fizičkog uticaja na svet i specifičnih želja. To jest, može se reći da je čovek ubio nekoga iz mržnje i osvete zbog tužne sudbine ukradene ovce, a može se reći da je to uradio jer je bio opsednut duhom ovce koji žudi osvetu, i taj duh se neće smiriti dok ne prolije krv nasilnika. Sve je to izloženo, opet, elegantno i poetično, pa se postavlja pitanje – koliko je opravdano uvoditi suvišne entitete? S jedne strane, kao da nismo rekli ništa novo, s druge strane – naglašena je iracionalnost ljudskog ponašanja, koja dovodi do sasvim materijalnih posledica, i daje se jedinstven pogled na čitav spektar takvog ponašanja. Tako da, nadam se, metafora će se ukoreniti, ona je vrlo nebanalna.

Libertarijanska teorija rata, istkana od protivrečnosti

Poštovani Aleks Rozov, levi anarhista i autor ciklusa transutopija, upoznao se sa mojom „Libertarianskom teorijom rata“ i podelio utiske na svom kanalu. Morala sam da dodam reč „levi“ uz njegovo predstavljanje kako bi čitaocu bilo jasnije odakle dolazi takvo čudno shvatanje ankappa:

Ankap društvo je zasnovano na principu nenapadanja. Svaki član društva priznaje postojeću raspodelu vlasništva i obećava da neće silom zapleniti ono što je priznato kao tuđe.

Za levu stranu je prilično karakteristično da ne govori o načinima sticanja vlasništva, već o raspodeli vlasništva, ne o metodama (razmena), već o rezultatima (nejednakost) i tako dalje. Uostalom, greh je da se bunim protiv tužnje ka takvim holističkim konstrukcijama, s obzirom na to da i sama u svojoj knjizi operišem pojmom kolektivnih apstraktnih subjekata, tj. duhova.

Rat za resurse posmatram u okviru svoje klasifikacije kao jedan od tri razloga za rat, i posebno napominjem da je za libertarijance takva vrsta rata marginalna: iako silovito pribavljanje resursa može biti pravovano (u slučaju restitucije), ono je obično previše skupo da bi imalo smisla. Aleks pak tumači tekst kao da je on ceo o zapleni resursa, a sve ostalo su, očigledno, nebitne lirske digresije, neki tamo rat za slobodu, o čemu uopšte pričate. Ne znam da li je sav patos knjige potpuno prošao pored njega, ili je ovaj deo razmišljanja za njega previše banalan i zato ne zahteva posebnu analizu, ili je Aleksu jednostavno nekarakteristično da govori o etici tamo gde se ona ne meri ekonomijom. U izvesnoj meri, epigraf knjige upravo predstavlja moju polemiku sa takvim čisto ekonomskim pristupom konfliktima.

Dočitavši do odeljka 2.3.3 (nadam se da je kasnije napredovao dalje), Aleks je tamo video logički zastoj: rat je skup, može se javiti iskušenje da se silom uzimaju resursi od nedužnih, a to je bezvladje, i tu se završava vaš ankap. Na tome, zapravo, završava i njegova analiza knjige.

U međuvremenu, u tekstu se izričito navodi da čak i ako su takve zaplene praćene obećanjima o obeštećenju, on kome su resursi zaplenjeni i dalje ima puno pravo da se tome odupre svim sredstvima, uključujući i letalne. Drugim rečima, on to može smatrati početkom rata protiv njega, gde je on strana koja se brani, i sa njim, dođavola, ne možete raspravljati jer je u pravu, zato se potrudite da čak i tokom rata ostanete u okvirima dobrovoljnih sporazuma sa trećim licima i ne stvarate sebi nove neprijatelje. Možda je trebalo da artikulišem ovaj momenat nešto jasnije. Možda je Aleks jednostavno tražio na šta bi se zakačio. Ako smatrate da tekst treba korigovati, predložite varijante.

Šta nije u redu sa ratom, deo 2

Sada ću dopisati i svoje mišljenje o dve navedene teme: degenerisanju strategije i nestanku spremnosti na žrtve.

Šta istorijski predstavlja uspešna ofanzivna strategija? Iznenadni početak rata, brzo izvršenje unapred određenih ciljeva i političko učvršćivanje uspeha. Najbolji strateg svih vremena i naroda je Džingis-kan. Uspešna defanzivna strategija: poremećivanje planova napadača, nanošenje ubedljivog poraza, okretanje drugih komšija napadača protiv njegovih nezaštićenih leđa i, ponovo, političko učvršćivanje uspeha.

Neuspešna ofanzivna strategija je ili potpuni razlogom poraz na operativnom nivou, ili, nakon što se potencijal iznenađenja iscrpi, uvlačenje u rat istrapersanja. Neuspešna defanzivna strategija je dozvoliti protivniku da obesglavi sopstvenu centralizovanu strukturu upravljanja i ne uspeti da se izbegne demoralizacija odbrambenih snaga.

Kada se u svetu pojavila jasna podela na klub velikih sila i sve ostale zemlje, brzo se ispostavilo da ofanzivne strategije velikih sila jedne prema drugima više ne rade: čak ni strana koja je čisto izgubila nije spremna da prihvati poraz, a još manje su druge velike sile spremne da prihvate poraz jedne velike sile. Kao rezultat toga, dugo je to rezultiralo isključivo kolonijalnim ratovima, gde su ofanzivne strategije Evropljana po pravilu odlično funkcionisale.

Ali nakon Drugog svetskog rata počela je opšta demokratizacija svetske politike. Države su dobile formalno ravnopravnost, na međudržavnom nivu je prihvaćen dogmat o nenarušivosti granica, formirali su se novi veliki međudržavni savezi — i kao rezultat toga, era teritorijalnih osvajanja, a zajedno sa njom i era odgovarajućih strategija, završila se. Sada je kao zamena za strategiju osvajanja dominirala strategija podrške političkoj nestabilnosti u ciljnoj zemlji i dovođenje na vlast grupacije koja će potom proglasiti svoju zemlju saveznicom države koja ju je podržala. Agresivni rat postao je zadatak specijalnih jedinica, a uspešna vojska de facto konglomerat instrumenata za određene specijalne operacije. Jedini izuzetak ostao je Izrael, koji je nastao nakon Drugog svetskog rata putem rata sa svim svojim komšijama i decenijama nastavlja uspešno teritorijalno da se širi na njihov račun — sve dok ne dobije diplomatsko priznanje od sledećeg komšije, što omogućava fiksiranje dela granice.

Tako je jedina uspešna strategija teritorijalnog zauzimanja postalo višegodišnje „odgrickivanje“ zemlje komšije — pod uslovom da se uspešno ignoriše pritisak svetske javnosti za povratak na predratni status quo sve dok takav povratak ne postane nezamisliv. U principu, upravo tu strategiju trenutno sprovodi i Putin.

Što se tiče defanzivnih strategija, one su se u velikoj meri razvijale ogledalo onih ofanzivnih. Protivnik će poljuljati tvoj politički režim? Uspešna defanzivna strategija sastoji se u potpunom čišćenju unutrašnjopolitičkog polja od svih začetaka opozicije. Protivnik će ignorisati svetsku javnost — znači, svetska javnost mora vrištati u tvoju korist toliko glasno da je ne može ignorisati, i time se prvenstveno mora baviti opozicija u zemlji agresoru i njenim ključnim saveznicima. Protivnik teži specijalnim operacijama i nije spreman za rat istrapersanja? Znači, potrebno je razviti imunitet na udare koji obesglavljuju i pripremiti se za gerilsko ratovanje.

Ostaje dodati da sve ove strategije ne ostavljaju nikakvog prostora za korist naroda one zemlje čija vlada sprovodi bilo ofanzivnu ili defanzivnu strategiju. Za osobe koje ne ostvaruju direktnu korist od političkog kretanja, svi ratovi su unapred gubitak. Zato nije toliko važno da li je reč o hipsteru sa navikom na visoke zarade i veliki asortiman smuti-napitaka, ili o nekom vulkanizeru sa navikom na umerene zarade i veliki asortiman piva — oni neće postati politična potpora bilo kojoj ratnoj kliki. Otuda težnja agresivnih vlada ka lumpenizaciji podanika, kako bi im oduzeli sibaritske navike i učinili državu njihovom jedinom nadom za preživljavanjem.

Rezime: i Sonja i Speri, generalno korektno označavajući tendencije, donekle ih preuveličavaju. Strategije nisu potpuno degenerisale, iako su se snažno promenile prateći promenu karaktera ratova — i ljude se generalno može primorati na rat u interesu vlade, samo za to mora pažljivo raditi ceo politički režim. Otuda moj glavni zaključak: države još uvek nisu iscrpele sebe kao sistemski faktor spoljne agresije, ali toga mogu postići samo cenom snažnog povećanja unutrašnje agresije, a to je nespojivo sa dugoročnim ekonomskim rastom. One sile unutar država koje su zainteresovane za ekonomski rast će sдержиvati ratne raspoloženja u vladama.

Još malo o porezima i smrti

Sperryjev članak o tome da nema smisla protiviti se porezima, aktivno je diskutovan u komentarima telegram kanala, što je u velikoj meri i bio cilj objave. Ukratko, tekst govori o tome da ćete, jednom ili drugim načinom, čak i na slobodnom tržištu, ipak biti prisiljeni da date iznos uporediv sa državnim porezima i da će taj novac biti potrošen otprilike na isto ono na šta bi ga potrošila država, a pošto nema razlike, zašto se onda bunjiti.

U članku se prikazuju dve krajnosti. Jedna krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva ogromnu količinu nekvalifikovanog rada, u uslovima gde postoji ogroman višak radne snage. Pozivajući se na istorijske primere, Sperry podseća da je u tom slučaju obično isplativije plaćati radnicima mrvice, i bolje je da to ne budu novac, već tokeni za hranu, dok se nezadovoljstvo potiskuje organizovanim nasiljem. Druga krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva retke, visoko kvalifikovane stručnjake koje je teško pronaći, a uz to je potrebno paziti da ih ne preotmu konkurenti. Ovde poslodavac ne samo da im plaća poznu platu, već obezbeđuje i ozbiljne bonuse, od obične aparata za kafu u prostoriji za odmor do teretana, skupog zdravstvenog osiguranja za celu porodicu radnika, fleksibilnog radnog vremena i opcija za akcije kompanije.

U oba ekstremna slučaja, Sperry daje do znanja da radnik nije slobodan i primoran je da prihvata ono što mu se daje. U jednom slučaju – tokene za oskudnu hranu u prodavnici pri plantaciji umesto obične ljudske plate. U drugom – nepotreban teretan umesto jednostavnog povećanja plate. A zašto se, zapravo, to dešava?

Da bi bilo isplativo prisiljavati na rad pomoću nasilja, taj rad mora biti veoma monotonan, koncentrisan u prostoru i ne sme podrazumevati aktivna kretanja. Samo u tom slučaju može se završiti sa mobilnim naoružanim nadzornicima, kojih mora biti veoma malo u odnosu na radnike, inače trud izvođača prestaje da bude isplativ. Tako je obrada žbunja ili iskopavanje mineralnih sirovina odlično optimizovano za masovni robnički rad, dok to za ispašu stoke više nije slučaj. Ali, bilo kako, u uslovima slobodnog tržišta, ako već okupljate bandu razbojnika za organizaciju prisilnog rada, moraćete biti vođa te bande. Opustite se – i sutradan ćete otkriti da je vaš brigadir zauzeo vaše mesto, a vas već teraju da berete banane.

Naravno, plantator nije zainteresovan za takav ishod, on želi da njegovo pravo vlasništva bude zaštićeno, a da radnici, čak i naoružani, znaju svoje mesto. I tu mu u pomoć dolazi država. Ona postaje garant toga da će brigadir obezbeđenja umereno vredno obavljati svoj posao za pravi novac, a ne zapremiti plantaciju za sebe. Za to država uzima poreze, i od njih izdržava vojsku i policiju. Od tog trenutka plantator je osuđen. Sutra će država podići poreze na zemlju, uvesti poreze na nasledstvo, nacionalizovati latifundije ili na neki drugi način optimizovati privilegovanu klasu, jer ta klasa previše troši, a njena konfiskacija će neizbežno biti popularna među narodom. Ispada da za udeo svog profita plantator dobija iste te tokene za zaštitu, slično kao što njegovi radnici dobijaju tokene za hranu. A kvalitet obezbeđenja tih tokena će proizvoljno opadati kako se povećavaju apetiti emitenta.

Dakle, ili ste surovi spartijat koji lično sa kolegama organizuje kriptije kako bi iloti znali svoje mesto i ne mislili o pobuni, ili degenerišete u razmazjenog sibarita koji je svoje funkcije prisile delegirao na outsource, i pitanje vašeg ukidanja postaje praktično rešeno.

A šta je sa drugim ekstremnim slučajem? Uopšteno govoreći, na slobodnom tržištu mega-kvalifikovani stručnjaci neće prihvatiti bilo šta što im se ponudi. Poslodavac mu oprema teretanu u kancelariji jer on upravo to želi. Lenjo mu je da ide na trening posle posla, želi da ima tu mogućnost kada mu zakrpi, a ako poslodavac nije spreman na to, tu su njegovi konkurenti. I ako radniku dosadi teretana, bez problema će mu pored postaviti bar, samo radi, zlato moje. Ne želiš ništa suvišno, samo više novca – evo ti više novca, i radi makar od kuće. Naravno, sve ove mere za povećanje lojalnosti donose poslodavcu korist samo u slučaju da stručnjak iskreno uživa u svom poslu, ali drugačije i ne može biti, jer u suprotnom ne bi stekao svoje izuzetne kvalifikacije.

Međutim, čak i ako su glavni pokretači korporacije nekoliko mega-profesionalaca, ona ipak ne može bez tima prosečnih radnika, neko mora preuzeti rutinske poslove. I njih već ne moraju da biraju između teretane, bara ili gotovine u ruke. Prvo, to nije po njihovom rangu. A drugo, socijalni paket smanjuje profit, sledećićim smanjuje porez na profit. Plata pak, naprotiv, zahteva plaćanje poreza na platu. Zato korporaciji često bude isplativije da običnim zaposlenima isplaćuje manje u gotovini, a zauzvrat pruža usluge u naturi, što, naravno, stvara asocijacije na tokene za hranu u menzi pri plantaciji.

Dobro, a zašto korporaciji treba država? Iz istog razloga kao i plantatoru: da štiti interese korporacije grubom silom (prvenstveno kroz ograničavanje ulaska konkurenata na tržište, plus državne narudžbine). Naravno, korporacija kao rezultat takođe postaje ranjiva ako neki ili drugi visoki državni funkcioner odluči da je konfiskuje. Šta može biti zamena za državnog regulatora? Kao i u slučaju saveza plantatora, to bi morao biti neki situativni savez predstavnika industrije, koji se dogovara o dobrovoljno poštovanim normama i standardima. Ako sam biznis korporacije nije zasnovan na prisili, onda joj je život bez države ipak nešto lakši nego latifundištima.

Na taj način, država samim svojim postojanjem vrši razgradnju velikog biznisa: ona smanjuje njegove troškove nasilja nad radnicima ili konkurentima, i kao rezultat biznis dobija državne odlike. Malom biznisu je daleko teže priključiti se ovom mehanizmu, zato on čak i u postojećoj državi ostaje čistiji tržišni agent, a samim tim će mnogo lakše preživeti ukidanje države. Ovde ankapima ostaje samo jedno pitanje: može li društvo bez države održati visok nivo strukturne složenosti i duboku podelu rada u odsustvu velikog biznisa? Ili može li veliki biznis ostati takav u odsustvu države? Ovo pitanje ću za sada ostaviti otvorenim.

Roboti i Koventri

Nedavno su Bitarch i Voluntarist predložili kao tezu za svoju ideju biopojačanja morala Heinleinovu povest „Coventry“. Ukratko, zaplet je sledeći: glavni junak je branio pravo na fizičku agresiju i umesto psihološke korekcije izabrao je progonstvo među sličnim agresorima. Tamo se najeo lokalnih običaja, a kada je otkrio da ti varvari planiraju da pobegnu iz svog ograđenog prostora i porobite mirne stanovnike spolja, zastupio je one koji su ga proterali, budući spreman čak i na tu istu psihološku korekciju.

Zaključci Bitarcha i Voluntarista: korekcije se ne treba plašiti, prihvatite je dobrovoljno, nije neophodno da pre toga organizujete ekskurziju kod agresivnih divljaka.

Robert Heinlein je grandmaster američke fantastike, ali samo jedan od trojice. Knjige Arthura Clarka nisu previše poznate na ruskim prostorima, pa nećemo o njemu, bolje ćemo videti šta treći grandmaster – Isaac Asimov – piše o temi korekcije agresivnog ponašanja.

U njegovoj verziji istorije budućnosti, ljudi su aktivno koristili antropomorfne robote, čiji je razum, iz straha od bunta mašina, ograničen tri zakona koji su danas opštepoznati. Kolonizovavši pomoću robota nekoliko desetina planeta, ljudi su tamo izgradili udobno kosmonautsko društvo, gde je broj ljudi komforno mali, a broj robota koji im služe komforno veliki. Roboti ne samo da sami nisu primenjivali nasilje nad ljudima, već su presecali i slične pokušaje bilo koga drugog. To je učinilo život bezbednim, a naviku fizičkog nasilja potpuno je izbrisalo. Prilagođavši svoje planete i sami se prilagodivši, kosmonauti su prestali sa svakom ekspanzijom i fokusirali se uglavnom na produžavanje svog života.

Oni koji su ostali na Zemlji bili su previše brojni i samo su se sve gušće skupili kako bi uštedeli na komunalnim troškovima zahvaljujući pozitivnim efektima razmere. Na kraju su stekli strah od divlje prirode i takođe izgubili sposobnost za kosmičkom ekspanzijom.

Iz ove zamke Asimov je izvukao čovečanstvo bukvalno pomoću „boga iz mašine“. Određeni robot je slučajno stekao sposobnost da čita i ispravlja ljudske emocije, ispunio se mislima o dobri kosmičke ekspanzije za čovečanstvo i izbacio je to isto čovečanstvo sa Zemlje bez robota šutnom pod zadnjicu, a zatim je još i ugasio svetlo za onima koji odlaze kako ne bi pomislili da se vrate – pokrenuo je mehanizam koji je postepeno učinio Zemlju potpuno nepogodnom za život. Rezultat – dvadeset hiljada godina ekspanzije i zvezdanih ratova, naseljavanje cele galaksije, a zatim prelazak na „hive mind“, opštegalaktički razum – ali ne toliko da bi se udobno živelo bez nasilja u okvirima jedinstvenog čovečanstva, već da bi se, u slučaju potrebe, efikasno pružio otpor invaziji iz drugih galaksija.

Dakle, Asimov pomoću svog umetničkog instrumentarijuma pokazuje da je agresija životno neophodna čovečanstvu za ekspanziju i zaštitu od Tuđaca, dok u vreme kada nema prostora za ekspanziju, dolazi vreme za korekciju agresivnog ponašanja, ali to je nužna mera, slična lekovima za suzbijanje imunog odgovora, i ako se preterano zapleti u nju, čovečanstvo slabi i degeneriše. Za svako ljudsko društvo, prema Asimovu, najbolje stanje je period njegove ekspanzije, kada su ljudi energični, preduzimljivi i puni zdrave agresije usmerene pre svega na spoljni svet. I taj ideal kod Asimova otelovljuju trgovci – ljudi koji pokoravaju frontir i istražuju koje korisne stvari tamo postoje, koje se mogu jeftino nabaviti, a zatim skupo prodati u civilizovanim krajevima.

U čemu je razlika ovog sveta od društva prikazanog u „Coventryju“? Tamo agresori ne dospevaju na frontir, već u rezervat. Njihova agresija je usmerena jedni na druge, odvija se pozitivna selekcija po nivou snalažljivosti i bezobzirnosti agresora, i pre ili kasnije oni prelaze na ekspanziju, pronalazeći način da probiju barijeru kojom su se od njih odgradili civilizovani i mirni ljudi. Upravo je svet „Coventryja“ ideal savremene zapadne civilizacije u našoj sopstvenoj verziji Zemlje. Ova civilizacija je umorna od ratova i volela bi da živi u miru sa varvarima, ili barem da se od njih odgradi, iako najcivilizovaniji predstavnici zapadne civilizacije optužuju zagovornike takvog ograđivanja za preteranu okrutnost, jer je i varvarska kultura vredna i autentična, samo treba pomoći varvarima da okuse čari civilizacije, i sve će biti u redu.

U takvom obliku zapadna civilizacija je osuđena. Bitarch i Voluntarist, osećajući to, zastupaju ideju o psihokorekciji, ali govore pre svega o tome da se agresija uklanja unutar civilizovanog društva. I to je njihova retorička greška. Njihove ideje bi bile primljene potpuno drugačije kada bi govorili o psihokorekciji upravo kao o ofanzivnom oružju protiv varvarstva.

Zabombardovati afričke divljake, ruske orkove, meksičke kartele i ostalu šljam empatijom i ljubaznošću pomoću serotoninskih bombi! Oseći im psihopatiju iz korena! Civilizacija će napredovati sve dok poslednji islamista ne poljubi dami ruku!

Eto tada – će proći.