Тег: tržište

Aplikacije za upoznavanje – propast tržišta koje smo se toliko plašili?

Jasno je da stimulansi u komercijalnim aplikacijama za upoznavanje ne odgovaraju uvek očekivanjima klijenata i društva u celini (brzo pronaći supružnika i više nikada ne koristiti aplikaciju). Oni moraju nekako održati biznis na plovutanju. Na šta se nadati, ako ne na strica iz vlade, državno odobren sajt za upoznavanje i stajanje u elektronskom redu za vaučer za ženu? Na mecenatstvo, kao zapršku za nezgodne momente u tržišnoj ekonomiji, u nadi da će Mask napraviti manje glup dating app koji će podići formiranje porodica i natalnost sa kolena?

Saddam Husseinove aluminijumske cevi koje se okreću

Prođimo kroz problem koji ste naveli. Ljudi žele da se upoznaju, a tržište monetizuje ispunjenje te želje. Ljudi žele da se upoznaju sa različitim ciljevima i na različite načine, stoga je tržište prirodno segmentirano.

Internet servisi za upoznavanje teoretski omogućavaju korisniku da brzo dobije informacije o ljudima sa komplementarnim potrebama i da se upoznaje ciljanije. Nakon što pregleda dovoljan broj opcija, sferni klijent u vakuumu pronalazi odgovarajućeg partnera, nakon čega prelazi na komunikaciju sa njime pomoću manje specijalizovanih alata, napuštajući servis za upoznavanje. To nije isplativo kreatorima servisa; oni su zainteresovani za to da se klijent vraća njima iznova i iznova, pri čemu, naravno, kupuje premium pretplatu. Budući da dating aplikacije još uvek nisu izašle iz mode, ovaj model prilično dobro funkcioniše, ljudi se zaista vraćaju. Štaviše, pošto je tržište već dovoljno zasićeno, blagostanje dating aplikacija ne može biti povezano sa jednostavnim privlačenjem sve novih klijenata, već se radi upravo o tome da je korišćenje ovih aplikacija uspelo postati lifestyle za određeni, prilično širok sloj ljudi. Ja ne pripadam njima, stoga ne pretendujem na duboku analizu, već samo konstatujem njihovo postojanje.

Naravno, postoje i oni koji nisu uspeli u korišćenju dating aplikacija. Razlozi mogu biti različiti. Najbanalniji je taj što sam proces upoznavanja neki ljudi mogu doživljavati kao jak stres. Oni nisu protiv toga da pronađu izabranika u životu, i čak će se pomiriti sa gašenjem interesovanja nakon godinu dana, nakon čega će biti potrebno tražiti novog, ali će to raditi tako retko koliko je moguće, i sigurno nisu spremni čak ni na to da imaju red kandidata za upoznavanje iz kojih treba izabrati, recimo, jednog, a ostalima odbiti. A naročito nisu spremni na seriju odbijanja ili ignorisanja. Ako svako neuspelo upoznavanje postane povod za ozbiljne proživljavanja, onda aplikacija koja može obezbediti desetine takvih proživljavanja dnevno ispostavlja se kao pakao od izuma, koji čoveka gura u ponore depresije i od kojeg treba bežati što dalje.

Naravno, psihološke poteškoće nisu jedini razlog za nekorišćenje servisa za brzo upoznavanje. Osoba može imati određene preferencije u vezi sa potencijalnim partnerom i načinom upoznavanja sa njim, koje u principu ne uklapaju u tipičan scenario korišćenja aplikacije.

Znači, ispostavlja se da na svetu postoji gomila ljudi koji žele da se upoznaju, ali se ta njihova želja ne može monetizovati pomoću specijalizovanih masovnih aplikacija? Pa da. Postoji gomila ljudi koji rado kupuju fast-food, i gomila ljudi koji uopšte ne razmatraju tu opciju za sebe, jer je za njih: previše bedno, previše skupo, previše štetno, previše bilo čega drugog, ukratko, ne odgovara im. Ali nešto ipak žruć moraju! Da, i negde se ti ljudi ipak upoznaju, čak i ako nemaju nalog na Pure-u.

Ali autora pitanja ne brine to da sve navuče na fast-dating. Naprotiv, on pre smatra da fast-dating ubija brakove, rađanje dece i dopunjavanje redova poreskih obveznika. Smatram taj strah neutemeljenim. Mises je nekada napisao, recimo, da je glupo kriviti preduzetnika što proizvodi topove umesto putera; to samo znači da su ulaganja u topove isplativija. Međutim, on će rado preći na puter kada se konjunktura promeni, stoga je glupo kriviti ga da izaziva ratove samo da bi prodao više topova — to je već prerogativa političara, koji su, naravno, uvek radni da okrive preduzetnike za svoje ružne poslove. I ako će se u vezi sa topovima naći mnogo onih koji žele da ospore tezu, tvrditi da su za pad nataliteta krivi kreatori dating aplikacija je ipak preterivanje. Najmanje rečeno, datumi se ne poklapaju, drugi demografski prelaz počeo je mnogo ranije. Dakle, reč je samo o simptomu: ljudima su potrebna brza upoznavanja — evo vam servis za brza upoznavanja. Ljudima su uvek bila potrebna brza upoznavanja, samo su se ranije „hvatali“ u barovima ili čak muvili na ulicama, a sada aplikacije ne samo da su im značajno olakšale život, već su gomilu ljudi oslobodile slučajnih uznemiravanja.

OK, ali ljudima su ipak potrebni i čvrsti ekskluzivni odnosi, a ne samo brzi i jednokratni, pa gde je aplikacija za njihovu potragu? Zašto se ta potreba ne monetizuje?

Dobro, hajde da zamislim kako bih ja u IT sferi monetizovala potrebu ljudi za zasnivanjem čvrstih porodičnih odnosa, kada bih imala pristup ozbiljnom kapitalu. Kreirala bih servis koji čoveku pruža personalnog AI-savetnika, kojeg može podesiti da podrži određeni tip odnosa. Za početak, jednostavno komuniciraš sa njim, šalješ mu svoje omiljene knjige i filmove, diskutuješ o njima, pričaš o tome šta ceniš u odnosima, a šta ne možeš da podneseš — i to je samo po sebi potrošačko dobro, koje omogućava bolje osveznavanje sopstvenih potreba i učenje kako da o njima govoriš. Ali pomoćnik komunicira i sa drugim klijentima. U nekom trenutku on može pitati: „A jesi li upoznala onog i onog? Kul lik, i čini se da bi ti mogao odgovarati.“ Ti mu postavljaš pitanja o predloženom kandidatu, on postavlja pitanja o tebi, i u nekom trenutku AI-prijatelj javlja: „Znaš, kada je pročitao o tebi, zainteresovao se i, čini se, nije protiv toga da se sretnete. Možda da napravimo group chat za troje?“

I evo, vi već komunicirate direktno, ali prijatelj je nevidljivo sa vama, i i dalje možete privatno diskutovati o detaljima vaše komunikacije sa njim. Zatim se sretnete, približite, i u nekom trenutku odlučite da spojite svoje sudbine. I tada dobijate ponudu: zašto sada visite u zajedničkoj bazi, zar nije bolje pobrinuti se za privacy? I onda iznajmljujete personalni server, na koji se seli vaš prijatelj sa svim znanjima o vama. On nastavlja da brine o blagostanju vašeg braka, a vi nastavljate da plaćate servis. U ovoj fazi kompanija više ne dobija vaše podatke, već se ograničava na ažuriranja modela i tehničku podršku.

Takav model monetizacije je — bilo šta, samo ne fast-food. Ljubiteljima brzog dejtinga je sve ovo previše zamorno, skupo i suvišno. Zato ne postoji opasnost da će vam potiskivati ljubitelje jednokratnog seksa, naprotiv, samo vrle kandidata za muževa. Upravo u ovoj fazi već možete udariti dlanom o čelo i viknuti: „Aha, imam odličnog kandidata za realizaciju svega ovog veličanstvenog“, i ponuditi ga Dobroumu. Ali ja sam libertarijanka, a ne neki konzervativac, zato razmišljamo dalje.

Sasvim može biti da preferirate otvorene veze, ili čak poliamorne. U ovoj fazi gubimo Dobrouma kao potencijalnog osnivača našeg startapa, kao i mogućnost državnih grantova. Ipak, ne vidim razloge zašto AI-prijatelj ne bi mogao da opslužuje slatke poliamorne mace, istopolne i sve ostale: sve dok imaju potrebu za dugotrajnim, stabilnim, ekološkim odnosima zasnovanim na ljubavi i poverenju jednih u druge, ta potreba se može monetizovati pomoću ponuđenog alata. Ali, naravno, što je maca egzotičnija, to će joj biti teže pronaći tog pravog partnera ili grupu partnera. Međutim, kako se servis bude razvijao, jednostavno po teoriji verovatnoće, opcije će se pojaviti i za njih.

Tako će tržište još jednom učiniti svet lepšim.

Problem kartelskog sponzora u sferi zaštite kod ankapa

Mankur Olson je u „Logici kolektivnog delovanja“ dokazao da male grupe sa koncentrisanim interesima uvek pobeđuju u koordinacionoj igri protiv difuzne većine zbog problema besplatnog vozača. Tri CEO-a će se dogovoriti za večerom; milion klijenata — nikada, jer svaki racionalno čeka da drugi prvi rizikuju.

Koji konkretan mehanizam pri ankapu sprečava kartelski dogovor dva-tri najveće zaštitne agencije sa podelom teritorija?

Konweni

To je pitanje koje je mučilo i Davida Fridmana. U poglavlju „Mehanika slobode“, koje se odnosi na efekat razmere, on upravo razmišlja o tome da na tržištu sprovođenja zakona, čini se, deluje izraženiji pozitivni efekat razmere nego što mu je prvobitno izgledalo, a to znači da se povećava verovatnoća kartelskog dogovora.

Meni se čini da je uzrok ovog preteranog pesimizma u preuveličavanju važnosti neposredne naoružane zaštite na tržištu bezbednosti. Književni opisi tržišta bezbednosti pri ankapu puni su nekih univerzalnih zaštitnih agencija koje su odgovorne za bezbednost uopšte u najrazličitijim aspektima i lako se skaliraju. Naravno, takav početni, već zadat monopol u uslovima zadatka, dovodi poštenog analitičara do zaključaka da će takve agencije imati tendenciju da se snažno uvećavaju i ulaze u kartele, a da će uticaj na ljude biti potpuno totalan, i da će prodaja takvih usluga obezbeđivanja bezbednosti za klijente biti užasno opasna, jer je ovde samo jedan korak do totalnog porobljavanja.

A odakle će se uzeti te zaštitne agencije? Ko će biti njihovi klijenti i koje usluge će od njih kupovati?

Recimo da ne živim u mirnoj Crnoj Gori, gde u svakoj kući postoji legalna puška i plus par-tri crnih cevi preostalih iz rata, već, recimo, u nekom Brazilu. Imam razloge da se plašim napada na ulici, krađe automobila i provala u moj dom. I evo, u gradu se otvara startap koji je spreman da me opslužuje, čak i ako zalutam negde u favele. Šta je potrebno takvom startapu u okviru tehnologija aktuelnih u trenutku pisanja posta? Dogovoriti se sa kompanijom kojoj pripadaju ulične svetiljke o postavljanju kamera na njih, kao i platformi za drone sa funkcijom punjenja. Dalje, AI prati sumnjive radnje, poput provale u vrata kuće ili auta, sa najbliže svetiljke poleće dron i zahtevati opravdanje zakonitosti radnji. U slučaju agresivnog odgovora primenjuje na osumnjičenog mere uticaja, na primer, puca iz taser-a, nakon čega poziva već živi patrolni odred da izvrši hapšenje. Slično u slučaju napada na osobu: prileti, zahteva da se zaustavi, opomene one koji su ignorisali naređenje, dočeka patrolu, vraća se u gnezdo. A dalje već sledi sudski postupak o tome koliko se naplatiti od agresora.

Nakon što je radio pola godine na ovom tržištu, startap sa iznenađenjem otkriva da njegove usluge postaju manje tražene, jer je grad postao primetno bezbedniji. I šta, sada oni sami treba tajno da me zastrašuju kako bih produžio pretplatu? Ne, naravno, jednostavno će pretplatu učiniti jeftinijom, a dronove koji većinu vremena stoje neaktivni koristiće, recimo, za dostavu pice.

A šta, u mirnoj Crnoj Gori mi uopšte ne trebaju usluge zaštitne agencije? Naravno da trebaju. Treba mi da, kada slomim nogu lutajući po planinama, polete hrabri spasioci u helikopteru i izvuku me iz tog pravca. Ili da me izvuku iz auta koji je skliznuo sa litice. Ili da me pronađu u moru kada me tokom oluje odnese na sup-dasci daleko od obale. Ili da skinu mačku sa drveta.

Razumete pak da brazilski startap u sferi bezbednosti neće moći da uđe na crnogorsko tržište, jer je to tržište potpuno drugačije? Zaštitne agencije su osuđene na lokalnost zbog lokalnog karaktera pretnji, kao i osuđene na malu veličinu, jer karakter pretnji ima običaj da se menja. Velikoj kompaniji je teže da se menja, što znači neefikasnost, a neefikasnost znači rastanak sa udelom na tržištu.

Ali zar zaista nema funkcija za zaštitne agencije koje bi bile tražene globalno? Naravno da ima, ali to su specijalizovane funkcije. Na primer, pronaći negde na planeti Zemlja osobu koja mi duguje ogromnu sumu novca i ne želi da vrati. Ili osobu koja je ubila moju majku i zna da bih želela da ga spalim na njenoj pogrebnoj lomači, jer će joj tamo trebati sluga. Takve agencije neće prodavati pretplatu na usluge, morale bi da preuzimaju retke jednokratne narudžbine, previše je to specifično tržište. Na tome nije moguće izgraditi globalnu dominaciju sa perspektivom da se pritisne bilo ko i potčini sopstvenoj zlokobnoj tržišnoj moći.

A šta je sa perspektivom spoljne naoružane invazije? Zar privatne vojne kompanije ne bi trebalo da budu kičma svakog dostojanstvenog društvenog poretka, ako želi da se naziva ankapom? Zar se takve kompanije ne bi trebale ujediniti u mega-kartel koji diktira svoju volju celom čovečanstvu? Na veliku žalost sledbenika ove grane razvoja čovečanstva, u mirno vreme miran građanin nije sklon da finansira vojsku. Rat mu nije potreban, on ga i ne kupuje. Armiju za invaziju možeš opremiti samo ako uvodiš oporezivanje na svojoj teritoriji. A narodna vojska za odbranu od invazionističke armije organizuje se pri postojanju slobodnog tržišta sama, brzo, efikasno i ne previše skupo, kao što pokazuje iskustvo makar samo onog ukrajinskog rata.

Zašto tržištu nisu potrebni psihopate

U popularnoj kulturi (kao i u nekim biznis portalima) godinama se neguje imidž „biznis ajkule“ – hladnog, proračunatog cinika u skupom odelu, koji gazi preko drugih, krši pravila, ali zato akcionarima donosi ogromnu profitabilnost. Nešto poput Gordona Geka ili Patrika Bejtmana. Naravno, mnogi libertarijanci (uključujući i nas) cene racionalnost i sposobnost isključivanja suvišnih emocija kada je reč o brojevima. Ali postoji tanka granica između racionalnosti i patologije. I novo meta-istraživanje, objavljeno u Journal of Applied Psychology, dobro naglašava tu granicu.

O čemu se radi? Psiholozi Lenke Rot i Ute-Kristine Klehe analizirale su podatke skoro 50.000 ljudi. Njihovi rezultati potpuno razbijaju holivudski mit: psihopatske crte vode do užasnih rezultata na poslu! Navikli smo da mislimo da je psihopata genijalni manipulator koji je sve nadigrao. U stvarnosti, statistika pokazuje nešto drugo.

Za početak, ličnosti sa crtama psihopatije jednostavno imaju nisku produktivnost, rade lošije od drugih. Takođe, pružaju nula pomoći kolegama. U zdravoj privatnoj kompaniji uspeh je zbir zajedničkih napora. Psihopata pak neće pružiti pomoć, čak i ako od toga zavisi sudbina projekta. Pored toga, ovakvim ljudima je svojstven kontroproduktivni pristup, što je najzanimljiviji momenat. Sabotaža, buling, krađa, odugovlačenje rokova – to je njihov stil. Sa tačke gledišta slobodnog tržišta, zaposleni zaključuje ugovor: vreme i veštine u zamenu za novac. Psihopata taj ugovor de facto krši. Umesto stvaranja vrednosti, on se bavi razaranjem socijalnog kapitala kompanije.

Ljudi sa takzvanom sekundarnom psihopatijom su se takođe „istakli“ – oni su impulsivni, neprijateljski nastrojeni i ne umeju da kontrolišu emocije. To su vremenske bombe koje raznesu kancelariju iznutra.

Šta da radi poslodavac? Vaš biznis je vaša privatna svojina. Imate puno pravo (pa čak i obavezu prema sopstvenom novčaniku) da filtrirate one koje puštate preko praga. Ne nasedajte na harizmu i pretvaranu samouverenost na intervjuu. HR skrining, testovi ličnosti, detaljna provera preporuka – to nije birokratija, već zaštita vaših investicija. Jedan takav „vuk sa Vol Strita“ može vas rasterati polovinu produktivnog odela (visoka stopa odlaska zaposlenih je tipičan rezultat prisustva psihopatskih ličnosti među menadžerima), a gubitke od toksične atmosfere otklanjali biste godinama.

A sada ozbiljno – ako ste, čitajući opis psihopatskih crta (nedostatak empatije i osećaja krivice zbog nanošenja štete ljudima, manipulativno ponašanje, impulsivnost), odjednom prepoznali sebe… onda za vas postoje vesti. Vi niste „alfa predator“. Vi ste neefikasan ekonomski agent. Tržište surovo kažnjava neadekvatnost. Vaša nesposobnost da se uklopite u kooperaciju i radite na rezultat čini vas siromašnijim u dugoročnoj perspektivi. Biti toksičan je ekonomski neisplativo.

Libertarijanizam se zasniva na principu nenagresije i dobrovoljnoj saradnji. Psihopatija često gura ka kršenju i jednog i drugog. Sve dok ne inicirate nasilje, niko ne treba da vas primorava na lečenje – vaše telo, vaša stvar. Ali racionalni egoizam sugeriše: ako vaš „hardver“ baguje i ometa vas u zarađivanju, možda je vreme da uzmete lekove i popravite sistem? Saglasnost na terapiju nije slabost, već investicija u sopstveni ljudski kapital. Psihopatske ličnosti bi trebalo da razmisle o tome, pre nego što ih jednostavno prestanu zaposljavati čak ni kao dostavljače pice. Jer, što više vremena prolazi, to će biti rasprostranjenije razumevanje da psihopata nije profitabilan zaposleni, već rizik i izvor štete.

Voluntarist, Bitarh

Još malo o porezima i smrti

Sperryjev članak o tome da nema smisla protiviti se porezima, aktivno je diskutovan u komentarima telegram kanala, što je u velikoj meri i bio cilj objave. Ukratko, tekst govori o tome da ćete, jednom ili drugim načinom, čak i na slobodnom tržištu, ipak biti prisiljeni da date iznos uporediv sa državnim porezima i da će taj novac biti potrošen otprilike na isto ono na šta bi ga potrošila država, a pošto nema razlike, zašto se onda bunjiti.

U članku se prikazuju dve krajnosti. Jedna krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva ogromnu količinu nekvalifikovanog rada, u uslovima gde postoji ogroman višak radne snage. Pozivajući se na istorijske primere, Sperry podseća da je u tom slučaju obično isplativije plaćati radnicima mrvice, i bolje je da to ne budu novac, već tokeni za hranu, dok se nezadovoljstvo potiskuje organizovanim nasiljem. Druga krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva retke, visoko kvalifikovane stručnjake koje je teško pronaći, a uz to je potrebno paziti da ih ne preotmu konkurenti. Ovde poslodavac ne samo da im plaća poznu platu, već obezbeđuje i ozbiljne bonuse, od obične aparata za kafu u prostoriji za odmor do teretana, skupog zdravstvenog osiguranja za celu porodicu radnika, fleksibilnog radnog vremena i opcija za akcije kompanije.

U oba ekstremna slučaja, Sperry daje do znanja da radnik nije slobodan i primoran je da prihvata ono što mu se daje. U jednom slučaju – tokene za oskudnu hranu u prodavnici pri plantaciji umesto obične ljudske plate. U drugom – nepotreban teretan umesto jednostavnog povećanja plate. A zašto se, zapravo, to dešava?

Da bi bilo isplativo prisiljavati na rad pomoću nasilja, taj rad mora biti veoma monotonan, koncentrisan u prostoru i ne sme podrazumevati aktivna kretanja. Samo u tom slučaju može se završiti sa mobilnim naoružanim nadzornicima, kojih mora biti veoma malo u odnosu na radnike, inače trud izvođača prestaje da bude isplativ. Tako je obrada žbunja ili iskopavanje mineralnih sirovina odlično optimizovano za masovni robnički rad, dok to za ispašu stoke više nije slučaj. Ali, bilo kako, u uslovima slobodnog tržišta, ako već okupljate bandu razbojnika za organizaciju prisilnog rada, moraćete biti vođa te bande. Opustite se – i sutradan ćete otkriti da je vaš brigadir zauzeo vaše mesto, a vas već teraju da berete banane.

Naravno, plantator nije zainteresovan za takav ishod, on želi da njegovo pravo vlasništva bude zaštićeno, a da radnici, čak i naoružani, znaju svoje mesto. I tu mu u pomoć dolazi država. Ona postaje garant toga da će brigadir obezbeđenja umereno vredno obavljati svoj posao za pravi novac, a ne zapremiti plantaciju za sebe. Za to država uzima poreze, i od njih izdržava vojsku i policiju. Od tog trenutka plantator je osuđen. Sutra će država podići poreze na zemlju, uvesti poreze na nasledstvo, nacionalizovati latifundije ili na neki drugi način optimizovati privilegovanu klasu, jer ta klasa previše troši, a njena konfiskacija će neizbežno biti popularna među narodom. Ispada da za udeo svog profita plantator dobija iste te tokene za zaštitu, slično kao što njegovi radnici dobijaju tokene za hranu. A kvalitet obezbeđenja tih tokena će proizvoljno opadati kako se povećavaju apetiti emitenta.

Dakle, ili ste surovi spartijat koji lično sa kolegama organizuje kriptije kako bi iloti znali svoje mesto i ne mislili o pobuni, ili degenerišete u razmazjenog sibarita koji je svoje funkcije prisile delegirao na outsource, i pitanje vašeg ukidanja postaje praktično rešeno.

A šta je sa drugim ekstremnim slučajem? Uopšteno govoreći, na slobodnom tržištu mega-kvalifikovani stručnjaci neće prihvatiti bilo šta što im se ponudi. Poslodavac mu oprema teretanu u kancelariji jer on upravo to želi. Lenjo mu je da ide na trening posle posla, želi da ima tu mogućnost kada mu zakrpi, a ako poslodavac nije spreman na to, tu su njegovi konkurenti. I ako radniku dosadi teretana, bez problema će mu pored postaviti bar, samo radi, zlato moje. Ne želiš ništa suvišno, samo više novca – evo ti više novca, i radi makar od kuće. Naravno, sve ove mere za povećanje lojalnosti donose poslodavcu korist samo u slučaju da stručnjak iskreno uživa u svom poslu, ali drugačije i ne može biti, jer u suprotnom ne bi stekao svoje izuzetne kvalifikacije.

Međutim, čak i ako su glavni pokretači korporacije nekoliko mega-profesionalaca, ona ipak ne može bez tima prosečnih radnika, neko mora preuzeti rutinske poslove. I njih već ne moraju da biraju između teretane, bara ili gotovine u ruke. Prvo, to nije po njihovom rangu. A drugo, socijalni paket smanjuje profit, sledećićim smanjuje porez na profit. Plata pak, naprotiv, zahteva plaćanje poreza na platu. Zato korporaciji često bude isplativije da običnim zaposlenima isplaćuje manje u gotovini, a zauzvrat pruža usluge u naturi, što, naravno, stvara asocijacije na tokene za hranu u menzi pri plantaciji.

Dobro, a zašto korporaciji treba država? Iz istog razloga kao i plantatoru: da štiti interese korporacije grubom silom (prvenstveno kroz ograničavanje ulaska konkurenata na tržište, plus državne narudžbine). Naravno, korporacija kao rezultat takođe postaje ranjiva ako neki ili drugi visoki državni funkcioner odluči da je konfiskuje. Šta može biti zamena za državnog regulatora? Kao i u slučaju saveza plantatora, to bi morao biti neki situativni savez predstavnika industrije, koji se dogovara o dobrovoljno poštovanim normama i standardima. Ako sam biznis korporacije nije zasnovan na prisili, onda joj je život bez države ipak nešto lakši nego latifundištima.

Na taj način, država samim svojim postojanjem vrši razgradnju velikog biznisa: ona smanjuje njegove troškove nasilja nad radnicima ili konkurentima, i kao rezultat biznis dobija državne odlike. Malom biznisu je daleko teže priključiti se ovom mehanizmu, zato on čak i u postojećoj državi ostaje čistiji tržišni agent, a samim tim će mnogo lakše preživeti ukidanje države. Ovde ankapima ostaje samo jedno pitanje: može li društvo bez države održati visok nivo strukturne složenosti i duboku podelu rada u odsustvu velikog biznisa? Ili može li veliki biznis ostati takav u odsustvu države? Ovo pitanje ću za sada ostaviti otvorenim.

Kako napraviti dobru ekonomiju bez poreza, tako da cela ekonomija bude iz tržišta?

Zxcutehikka

To je zanimljivo pitanje. Sumnjam da autor pitanja želi etatistički odgovor: kako izgraditi dobru ekonomiju odozgo, prethodno došavši na vlast u nekoj državi. Ovde relativno novija istorija pokazuje nekoliko dobrih primera, poput reformisanja gruzijske ekonomije od strane Kahe Bendukidzea ili argentinske ekonomije od strane Havjera Mileja. Šta povezuje ove slučajeve, kao i klasičnije primere ekonomskih čuda – zapadnonemačko, japansko, južnokorejsko, singapursko i tako dalje?

Pre svega – to što je ekonomija u ovim zemljama pre početka reformi bila potpuno razorena. Tek kada konj već uginje, horda činovnika će milostivo pristati da siđe s njega i reći: dobro, reformišite, smetaću vam, ali polovično, a kada konj ponovo potrči, tada će, naravno, ponovo doći moj čas i ja ću vas skloniti u stranu. I onda je reformator nakon toga manje-više pažljivo raščišćavao regulatorne ruševine, dajući ekonomiji da prodiše.

Verovatno mi na pamet pada samo jedan primer ekonomskog čuda koje uopšte nije bilo praćeno nikakvim reformama: hongkonski. Tamo, prema pričama, je guverner jednostavno sabotirao politiku metropole i prilično dugo uopšte nije intervenisao u ono što se dešavalo u lokalnoj ekonomiji. A zatim je metropola jednostavno predala Hong Kong kineskim socijalistima.

Put Hong Konga je upravo ono što je dostupno bilo kome, a ne samo izabranim ili neizabranim političarima. Jednostavno je – potrebno je samo ignorisati državne naredbe i baviti se svojim privatnim poslovima. Ako niko ne bude plaćao poreze, dobićemo ekonomiju bez poreza, što zapravo i interesuje autora pitanja. Naravno, moderna država ume da se snalazi i bez poreza. Recimo, mogla bi jednostavno da štampa novac i finansira svoje potrebe iz tog izvora. Tako da bi bilo dobro istovremeno ignorisati i državni novac.

Problem je, međutim, u tome što masovno ignorisanje državnih želja ne počinje ranije nego što ljudi masovno shvate da je država zabrljala. A to znači da nam je na startu ekonomija u ruševinama. Štaviše, nivo ekonomske pismenosti ljudi na startu je verovatno razlogovano nizak – inače odakle nam ekonomija u ruševinama? Zašto „verovatno“? Zato što postoji povoljnija alternativa: ljudi su generalno manje-više pismeni, a ekonomija je razorena, recimo, ratom i ekonomskim sankcijama. I to je razlog zašto će Rusija imati više šansi da postigne ekonomski prosperitet nakon silom izvršene smene trenutne vlade nego neka Kuba ili Venesuela.

Čak i ako vlada Venesuele sada bude razbijena od strane američke armije, od toga će verovatno biti malo koristi, jer će lokalni socijalisti biti uvereni da su oni bili odlični, samo da se desio forsmajor, a sada hajde da popravimo naš divni bolivarijanski socijalizam. Odakle mi takva sigurnost? Pa postoji, znate, presedan Iraka: spoljašnje svrtanje socijalističke vlade ne omogućava narodu da postane pametniji, narod se umesto toga razljuti.

Odgovor je ispao opširan, više kao razmišljanje naglas nego kao povezano predavanje, a i politološke studije nisu moja najjača strana. Ali, čini se da je uspelo da se tema razmotri sa nekoliko strana, i to je već nešto.

Diskusija o tome da li plaćati obezbeđenje

Moj pratilac mi je poslao tekst svog članka sa predlogom da ga doradim i objavim. Meni se to učinilo kao loša ideja, jer mi kreacije neuronskih mreža nisu ni prijatne za čitanje, a uređivanje mi uopšte nije po ukusu. Tako sam jednostavno bacila članak na teletype, kako bi zainteresovani mogli da se upoznaju sa njim, i razmisliću o temi koja je u njemu navedena.

Ukratko, u članku se objašnjava zašto onaj kome je potrebna bezbednost ne bi trebalo da tu bezbednost kupuje, već da je sam sebi obezbedi. Kao obrazloženja navedeni su prilično standardni protekcionistički argumenti o tome da podela rada nije uvek blago, jer će proizvođač neophodnih usluga sigurno želeti da dominira na tržištu, što će u slučaju usluga bezbednosti neizbežno staviti potrošača tih usluga pod potpunu kontrolu proizvođača.

Kao prvo, čini mi se nepravilnim predlagati čitaocu da postupi polazeći od pretpostavke kao da trenutno ne postoje enkorseri koji teže monopolu, već da postoji slobodno tržište i da treba samo pokušati ne pokvariti trenutni blago stanje ankap-a. Zapravo, već imamo situaciju prisilnog naplaćivanja proizvoljnih iznosa od svih do kojih država može da dopre, pod prevarantskim izgovorima, među kojima je i argument da država, navodno, obezbeđuje zaštitu. To jest, članak zapravo predlaže ljudima, koji su već završili u krokodilovim vilicama, da budu oprezniji i da ne šetaju po Africi.

Kao drugo, isti argumenti koji se navode protiv podele rada u sferi bezbednosti, bez promena se prenose i na druge sfere. Zar dobavljač hrane ne bi želeo da bude monopolni dobavljač, potpuno moćan nad tvojom gladnom smrću? Hajde da se bavimo prirodnim gazdinstvom kako bismo izbegli ovu strašnu opasnost.

U stvarnosti, u slučaju državne bezbednosti, nemamo prekomernu, već nedovoljnu podelu rada. Država teži da se bavi svim aspektima bezbednosti koji joj padnu na pamet birokratu koji donosi nove norme. U međuvremenu, upravo praksa obraćanja različitim uskim specijalistima za svako usko pitanje protivdeluje potencijalnom prisilnom spajanju tih specijalista u jedan jedinstveni centar za obezbeđivanje svega. Čim država dobije tržišnog konkurenta u bilo kojoj sferi, pozicije države u njoj postaju nestabilnije. Naravno, mnogi u početku preferiraju opciju koja je već plaćena porezima i stoga ne zahteva dodatne troškove, umesto da plate privatniku za kvalitetnije rešenje. Međutim, privatna rešenja ipak postepeno probijaju put, prvo u premium segmentu, a zatim i u masovnom.

Zato ću radije formulisati suprotan poziv: platite za zaštitu. Kupujte sve proizvode i usluge koje će vam prodati jeftinije i/ili kvalitetnije nego ako se time bavite sami. I samo ako vas izbor na tržištu ne zadovoljava, ima smisla udružiti napore sa partnerima i sami proizvesti proizvod koji nedostaje.

Pitanje o tokenomiki Montelibera

Zašto je Montelibero stvorio interni finansijski sistem sličan fiatu (sa veštačkim tokenima i poverljivom trećom stranom), i zašto ti podržavaš tu odluku uključujući ljude? Ako vlasti Crne Gore ocene interne platne tokene Montelibera kao hartije od vrednosti i zatvore radnju, da li ćeš preuzeti obavezu da nadmesiš ljudima njihove finansijske gubitke? Jer je očigledno da je odustajanje od bitkoina u korist sopstvenog internog shitkoina samo način zarade za vlasnika i članove njegovog politbiroa.

Vito

Da bismo razumeli logiku pojave EURMTL, hajde da uporedimo Crnu Goru, recimo, sa Salvadorem.

Obe države nemaju sopstvenu suvereno emitovanu nacionalnu valutu. U Salvadoru su legalna sredstva plaćanja američki dolar i bitkoin. U Crnoj Gori – evro. Formalno, cirkulacija drugog fiata, kao i kriptovaluta, nije nikako regulisana, međutim u praksi vidimo potpuno odsustvo uličnih menjačnica (za razliku od susedne Srbije, gde su menjačnice na svakom koraku) i potpuno odsustvo kriptomata (bio je jedan za celu zemlju, i taj je država zaplenila, jer u nedostatku regulacije jedno telo je smatralo „da je ono što nije dozvoljeno, zabranjeno“, drugo „da je ono što nije zabranjeno, dozvoljeno“, a zapravo su vlasnici kriptomata jednostavno imali nedovoljno jaku zaštitu).

U Salvadoru vlasniku biznisa, u velikoj meri, nije bitno da li će klijent platiti dolarom ili bitkoinom. Berzanski spread u paru BTC/USDT je zanemarljiv, a razmena između USDT-a i dolarskog keša se takođe sigurno vrši sa minimalnim provizijama. Tako preduzetnik može lako prebacivati novac iz jednog oblika u drugi bukvalno u hodu, polazeći od svojih preferencija u kojem obliku mu je zgodnije čuvati vrednost.

A šta je u Crnoj Gori? Preduzetnik ima pravo da prihvata samo evro, u gotovinskom ili bezgotovinskom obliku. Ako umesto evra prihvati bilo šta drugo, na primer bitkoin, mora da položi u kasu evroski ekvivalent dobijenih vrednosti iz sopstvenih rezervi, inače će mu država napisati ogromnu kaznu. Znači, potrebni su mu instrumenti za zgodnu konverziju. Berzanski spread u paru BTC/EUR je malo viši nego u paru sa dolarom, ali podnošljiv. Međutim, u prirodi ne postoji dovoljno likvidan stejblkoin u evrima, svi koriste dolarske stejble. A da bi se novac povukao sa berze na bankovnu karticu, potrebno je imati bankovnu karticu i banku koja neće blokirati takvu operaciju. Na taj način, našem potencijalnom bitkoin-maksimalisti bilo bi sigurnije da pronađe nekog menjača koji će kupovati njegove bitkoine za evrokeks, a zatim preduzetnik može koristiti kupljeni evrokes da ga položi u sopstvenu kasu i kaže državi: evo, vidi, prodao sam svoju robu za evre i spreman sam da ti podnesem izveštaj. Provizija pri takvoj uličnoj razmeni iznosi oko 5%, a otprilike u istoj meri slobodno oscilira dnevni kurs bitkoina u odnosu na evro, tako da se u loš dan može ozbiljno izgubiti novac.

Naravno, pri neformalnim obračunima nema nikakvih problema u tome da jedni drugima govore cene u bitkoinu i računaju se njima. Zapravo, za velike transakcije to redovno činimo, jer neće biti mnogo manijaka koji su spremni da čuvaju velike sume u fiatu; instrument za štednju je upravo bitkoin. Ali zamislite druženje u restoranu. Sedam ljudi je izlazilo tri sata, potrošili su dvesta evra, a vlasnik lokala uopšte neće pomisliti da podeli račun, jer po lokalnim običajima uvek plaća jedan. Može se, naravno, otvoriti kalkulatori i početi računati: ovaj nesrećni vlasnik novčanice od dvesta evra plaća za sve, kurs bitkoina prema evru je toliki i toliki, zato neka sada svakom saputniku pošalje invois preko Lightning mreže za bitkoin ekvivalent duga izraženog u evrima. Veoma je, dođavola, zgodno, naročito kada su svi neprijatno pijani.

Zato smo jednostavno izmislili sopstveni stejblkoin u evrima i počeli da ga koristimo, pre svega za takve sitne međusobne obračune. A da bi kontragent rado prihvatao ove tokene, neki učesnici projekta su preuzeli besplatno socijalno opterećenje – obavezu da zamene svima željećim EURMTL za evrokes bez provizije. To je težak teret. Ja, na primer, ne usuđujem se da preuzmem takve obaveze za bilo kakav značajan iznos, jer za to treba zamrznuti sopstveni kapital u evrokesu i EURMTL-u, i jednostavno mi je odvratna ta užasna perspektiva da ću imati toliko novca koji ne stoji u bitkoinu.

Nadam se da sam uspeo da pojasnim da održavanje infrastrukture EURMTL nije profit emitenta, već njegov trošak. Za šta ih on snosi? Emitent muleka je investicioni fond Montelibero. Naravno, on neće graditi tako impresivnu i skupu infrastrukturu besplatne razmene muleka u keš i obrnuto samo da bi članovima zajednice Montelibero dao instrument za zgodno deljenje računa u kafiću. Glavni zadatak infrastrukture je da ljudima bude zgodno kupovati akcije fonda i primati dividende po njima. Zašto ne voditi sve obračune u bitkoinima? Zato što fond, privlačeći investicije, ulaže ih u lokalne biznise. Lokalni biznis, dobivši investicije u bilo kojoj valuti, biće primoran da ih konvertuje u evre kako bi ih dalje trošio na svoje operativne aktivnosti. Profit će takođe dobijati u evrima. U ovim uslovima, fiksiranje dugovskih obaveza biznisa u bitkoinima značilo bi unapred odrediti njegov budući bankrot, jer dugoročni tempo rasta kursa bitkoina premašuje prihode praktično svakog biznisa.

Naravno, predstojeća hiperbitkoinizacija će značiti prelazak na sveprisutne obračune u bitkoinima, ali i značajno smanjenje tempa rasta kupovne moći bitkoina; sada pak, u prelaznom periodu, mora se voditi obračun i držati određene zalihe u valutama čija vrednost dugoročno opada.

Sada ćemo razgovarati o rizicima direktnog mešanja crnogorske države u tokenomiku Montelibera putem proglašavanja bilo kakvih tokenizovanih obaveza hartijama od vrednosti, čija cirkulacija zahteva saglasnost državnog finansijskog regulatora.

Da, određeno vreme je svetski trend upravo bio takav, i to se odrazilo u tome što je jurisdikcija SAD-a postajala sve toksičnija za kriptovalute. Do čega je to dovelo? Do toga da je vladajuća stranka pretrpela poraz u svim granama vlasti pod obećanjima njenih opozicionara da će značajno deregulisati oblast. Predviđam suštansno smanjenje ovlašćenja američke komisije za hartije od vrednosti u odnosu na kriptovalute, sleđenje evropskih regulatora istim putem i potpuni gubitak interesovanja crnogorskog regulatora za odgovarajuću sferu, jer više nije moderno.

Pretpostavimo, međutim, da umesto sleđenja američkih trendova, EU i Crna Gora stanu, recimo, uz Kinu. Zabraniće kriptovalute ili ih opteretiti velikim brojem regulacija. Jasno je da će u tom slučaju svi kripto-korisnici u Crnoj Gori sebe osećati podjednako nervozno kao i, recimo, prodavci marihuane. Drugim rečima, za ovaj, nesumnjivo zabranjeni biznis, biće privođen odgovornosti samo mali broj ljudi, čisto da se označi da država vredno radi u tom pravcu. Naravno, u tom slučaju Montelibero će morati da prenese svu svoju infrastrukturu sa jednostavnog, zgodnog, jeftinog, ali previše transparentnog Stellara na neki drugi blokčejn. Iskustvo rada sa tokenima na Liquid sidečejnu već smo imali. Užasna komplikacija, ali bolje nego ništa.

Kompenzovati finansijske gubitke učesnika tokenomike Montelibera mi, stoga, neće biti potrebno, zato ću morati da učestvujem u razvoju priručnika za prelazak na sisteme sa višim nivoom privatnosti. Resursa da to uradim unapred nemam, ali smatram takav scenario veoma malo verovatnim. A i u slučaju njegove realizacije, mi ćemo verovatno jednostavno staviti tokenomiku na pauzu dok se ne razvije novo rešenje, a do tada ćemo se snalaziti sa plaćanjima preko Lightning mreže.

Rezimiram.

  1. Tokenomika Montelibera se razvijala evolutivnim putem, prateći stvarne potrebe zajednice u većoj meri nego teoretska razmišljanja bitkoin-maksimalista.
  2. Tokenomika Montelibera će se bez posebnih poteškoća preurediti kako na obračune u bitkoinu pri optimističkom scenariju hiperbitkoinizacije, tako i na korišćenje sigurnih šema evidencije međusobnih obaveza pri pesimističkom scenariju naglog pojačanja regulatorne kontrole države.

Pozdrav Francu Oppenheimeru

Danas su u MTL-Siti diskutovali o razvoju biznis akceleratora pri investicionom fondu Montelibero. Tamo je promenjen rukovodilac, sada novi preuzima poslove, pokušava da shvati u šta se upustio i da proceni šta s tim raditi.

Na osnovu diskusije, čini se da je postalo jasno da bi trebalo fokusirati pažnju ne na privlačenje novih biznisa, već na reviziju onih u koje je već investirano, kako bi se ili uverili da je sve u redu, ili nagađali kako izroniti.

Ali to je tako, usput. Želim samo da podelim razmišljanje koje sam izneo na ovom sastanku.

Kada je projekat Montelibero tek počinjao, sprovedeno je istraživanje o tome zašto je baš Crna Gora najbolje mesto za njegov start. Tamo je navedeno mnoštvo povoljnih faktora. I zemlja je mala, i multietnička, i ima izlaz na more, i ima demokratiju – sve je tu da bi Rusi mogli doći i sprovesti političke transformacije u pravcu slobode, a za početak – moćno se ekonomski podići. U stvarnosti se ispostavilo da je mala zemlja zapravo sićušno tržište. Da odsustvo bezrezervne dominacije crnogorske nacionalne većine znači nemogućnost dobijanja državljanstva. Da izlaz na more ne pomaže ničemu u ekonomskom smislu, jer je zemlja potpuno ograđena visokim carinama na skoro sve. I da nikakve političke transformacije ovde Rusima niko neće dozvoliti, jer se ovde čak i građani međusobno grizu i menjaju vlade svake dve godine, pa je u takvim uslovima ići pod udar – krajnje glupa odluka.

Zato je, u suštini, jedino zbog čega sada ima smisla za Rusa ići u Crnu Goru to što ovde postoji Montelibero. Da, mesto možda nije izabrano najsrećnije, ali smo već ovde investirali, već postigli ozbiljne uspehe, i sada su druga mesta definitivno gora. Ispalo je kao sa Izraelom: i mesto tamo nije naročito dobro, i komšije su agresivne, ali kada su Jevreji već došli i već mnogo toga izgradili, tada se za one za koje je sve to građeno zaista pojavio smisao da idu baš tamo.

A slogan obnovljenog biznis akceleratora Montelibero postao je „ekonomija bez politike“. Takav evo povratak libertarianskoj klasici.

Ankap-paternalizam

Nedavno se u Montelibero dogodilo nešto specifično. Pojavila se osoba koja je želela da uđe u našu tokenomiku sa većim iznosom. Verovatno je pročitala uputstva i počela da ih sledi. Nabavila je negde na eksternoj berzi dolarske stablecoine i krenula da ih menja za naše evroske. U međuvremenu, berzanski „order book“ obično izgleda otprilike ovako:

Šta ovde vidimo? Postoji određeni broj tokena koji se trguju u oba smera sa manje-više prihvatljivim spread-om, a zatim počinju nalozi po potpuno besmislenim cenama, na primer, za prodaju se nudi 5 EURMTL po ceni od 1000 USDC za svaki. Da bi takav nalog bio izvršen, potrebno je da prvo neko kupi više od četiri hiljade EURMTL po ceni od oko 1.12, a u uobičajenim okolnostima se to, naravno, nikada ne dešava. Ali kada neko, bez gledanja, širokim gestom ubaci na tržište, na primer, 40000 USDC, on će otkupiti sve jevre evre, a preostalim iznosom će dokupiti preskupe. To se i dogodilo.

Prema libertarianskim principima, ova transakcija je, kao i svaka druga dobrovoljna transakcija, potpuno legitimna. Osoba ima puno pravo da proda čašu vode za dijamant u srcu pustinje ili kilogram brašna za antikvnu ikonu u blokiranom Lenjingradu. Tako je i u našem slučaju – na tržištu nije bilo povoljnijih ponuda, i kupac je pristao na ono što je bilo dostupno.

U čemu je razlika između našeg slučaja i goreopisanih slučajeva kupovine u uslovima ekstremnog deficitа? U našem slučaju na tržištu nije bilo stvarnog deficita. Bilo je dovoljno kupiti onoliko tokena koliko je izloženo na prodaju po prihvatljivoj ceni, zatim malo sačekati i uveriti se da su došli drugi trejderi i postavili nove naloge po cenama koje nisu mnogo gore. Takođe je bilo moguće napisati u čatu: želim, navodno, da kupim evre za četrdeset hiljada dolara, a na vašoj berzi ih nema toliko, ko je spreman da proda još? Konačno, moglo se obratiti direktno MTL fondu, rekavši: momci, vi ovde emitujete stablecoin, hajde da pod moje dolare izdate još novčića.

Ali da bi se to uradilo, potrebno je razumeti specifičnost robe koja se nabavlja i specifičnost trgovinskih instrumenata. I to nas dovodi do diskusije o paternalizmu u ankapu.

Šta je paternalizam? To je zahtev za takvim društvenim uređenjem koje smanjuje cenu greške. Postoji li takav zahtev u ankapu? Naravno, da. Čak i ako gledamo samo na tokenomiku, on postoji, prvo, sa strane novajlija koji još uvek nisu do kraja razumeli principe njenog rada, a zbog toga rizikuju da mnogo izgube iz neopreznosti. Drugo, postoji zahtev sa strane programera instrumenata tokenomike: ako je instrument opasan za korišćenje, ljudi će koristiti alternativna rešenja. Treće, postoji zahtev sa strane aktivista zajednice: njima je važno da ljudi dolaze i ostaju, a ne da beže u užasu, nailazeći na slične skrivene prepreke.

Kako je obrađen goreopisani slučaj?

Prvo, u MTL-Wallet novčanik su dodate dodatne provere. Ako korisnik želi da razmeni veliki iznos po tržišnoj ceni, bot poredi efektivni kurs razmene za predloženi iznos i za iznos koji je sto puta manji. Ako se oni razlikuju za više od 10%, bot ispušta upozorenje.

Drugo, uspelo je da se pronađe taj trejder koji se obogatio na svom nalogu i da se on ubedi da vrati zarađeno (nisam upoznat sa detaljima, možda je nešto ostavio sebi, ali oštećeni je, ipak, ostao u potpunom oduševljenju). To je bilo najteže, jer ankap zajednica nema i ne sme da ima nikakve instrumente prisilnog vraćanja.

Treće, fond planira da postavi zaštitne naloge za sve glavne trgovinske parove, kako bi neopreznom kupcu bilo izuzetno teško da ih probije.

Kakve zaključke mogu izvući iz onoga što se dogodilo?

Prvo, paternalizam je prirodan i protiv njega se ne treba boriti.

Drugo, u ankapu je paternalizam ograničen libertarianskim principima, odnosno samopripadnošću i principom neagresije.

Treće, čak i sa takvim ograničenjima, u društvu se mogu kreirati potpuno funkcionalni paternalistički instrumenti.

Tako da, evo vam još jedan argument u kolekciju za rasprave sa etatistima o tome da ankap nije ljudojedstvo, i da je privatni paternalizam efikasniji od državnog.

Kakav je odgovor libertarijanizma na prigovor u duhu: „Na slobodnom tržištu će vas prodati u ropstvo?“

Gospodin Kupon

Sve je tačno, mogu i prodati. Za to je potrebno da se robovi doživljavaju kao roba:

  • prodavca
  • kupca
  • okruženjem.

Ako vas porobljaju, ali svi potencijalni kupci ne budu doživljavali robove kao robu, onda čestitam, nećete biti prodati, ostaćete rob onoga ko vas je porobio. Na primer, države.

Ako vas porobljaju, ali sam onaj koji vas je porobio ne doživljava robove kao robu – čestitam, i tada vas neće prodati, ostaćete rob onoga ko vas je porobio, odnosno, na primer, države.

Ako vas porobljaju, požele da vas prodaju, potencijalni kupac bude spreman da kupi, ali svi oko vas ne smatraju robove robom – čestitam, slobodno tržište robova neće nastati, transakcija će teško biti realizovana jer će se smatrati nelegitimnom, i vi ćete, ponovo, ostati u ropstvu kod onoga ko vas je porobio, na primer, kod države.

A ako svi oko vas budu smatrali nelegitimnim ne samo transakcije kupovine i prodaje robova, već i same činove porobljavanja – pa, tada – nažalost za vas – nećete samo biti neprodati, već vas verovatno i neće porobljati, već ćete nekako preživljavati bez gospodara.

Nema koga jadnika porobljati: nahraniti, dati mu krevet, zaposliti ga. Čak su Navalnom dali krevet! I smeštaj besplatno!