Тег: psihopate

Podeli, vladaj i… smej se svim zubima!

Obično razgovaramo o nasilju u fizičkom smislu. Ali postoji još jedna vrsta agresije koja je sa biološke tačke gledišta mnogo elegantnija. To nije palica neandertalca, već hirurški skalpel. Ili, preciznije – slatki otrov. Pre nekoliko dana je o tome u Psychology Today objavljen odličan članak Winifred Rule. Ona pokreće temu o tome kako upravo psihopatske ličnosti razbijaju socijalne veze. Ako na tržište ljudskih odnosa gledamo kao na slobodnu razmenu vrednosti, onda je psihopata prevarant-monopolista. A njegova glavna valuta je zbunjenost. Hajde sada da razmotrimo ovaj problem po stavkama.

Kao prvo, psihopate koriste šarm kao kamuflažu. Rule piše: „Za psihopate je šarm njihov šljokice“. Biološki gledano, to je mimikrija. Psihopata ne može da oseća empatiju, zato je simulira. Primer: vidite harizmatičnog lidera koji govori prave stvari. Vaš mozak, podešen na traženje „alfe“, vrišti: „O, njega možemo pratiti!“. A u stvarnosti to je predator koji je jednostavno naučio u kom tonu treba da prede.

Kao drugo, oni pribegavaju taktici „Klina“. U članku je naveden jeziv primer: majka (psihopata) kaže ćerki preko telefona: „Govori, draga, sami smo, ovo je privatno“. Ćerka izliva dušu. A u to vreme majka namiguje drugoj sestri, koja sedi pored i sve sluša. Zašto? Da bi stvorila veštački deficit informacija i poverenja. Dok se vi međusobno grizete, ne gledate onoga ko vuče konce. Klasika upravljanja državom, prenesena u kuhinju.

Kao treće, oni „hakuju“ hijerarhiju. Istraživanja Paula Babiaka (autora knjige „Snakes in Suits“) pokazuju: u korporacijama psihopate unapređuju. Zašto? Zato što savršeno probijaju vertikalne sisteme upravljanja. Šefu „prodaju“ samopouzdanje i laskanje (psihopate ne osećaju anksioznost, pa izgledaju super-kompetentno). A kolege i podređene terorišu, sabotiraju i potvaraju. Ishod: gore vide „efikasnog menadžera“, dole – spaljenu zemlju. Dok informacija stigne do vrha, psihopata je već ostvario svoju korist i prešao u drugi odeljenje.

Zašto je evolucija ostavila takve ličnosti među nama (oko 1% populacije)? To je strategija parazitizma. Ako svi oko sebe sarađuju i veruju (kooperativna strategija), onda se pojavljuje jedinka koja može eksploatisati to poverenje sa maksimalnom koristi za sebe. Bez trošenja resursa na savest, refleksiju ili strah. Čist profit.

Kako ne postati hrana? Autorka članka naglašava: glavni marker toga da je pored vas psihopata je vaš osećaj „ludim“. Ako vam osoba A u tajnosti govori ružnosti o osobi B, a zatim vidite kako se on sa njom grli – javlja se kognitivna disonanca. Počinjete da sumnjate u sopstvenu adekvatnost.

I šta onda raditi? Gledajte u dela, a ne u šljokice: harizma je jeftina, reputacija i poštovanje ugovora su skupi. Zato decentralizujte proveru činjenica. Ako vam kažu: „Ceo odeljenje misli da si idiot“, ne verujte na reč. Idite i razgovarajte sa odeljenjem direktno. Psihopate se plaše direktne komunikacije žrtava kao vatre, jer laž živi samo u mraku. Zato čuvajte svoje neurone i svoje granice. Sloboda počinje tamo gde prestaju manipulacije!

Voluntarist, Bitarh

Zašto tržištu nisu potrebni psihopate

U popularnoj kulturi (kao i u nekim biznis portalima) godinama se neguje imidž „biznis ajkule“ – hladnog, proračunatog cinika u skupom odelu, koji gazi preko drugih, krši pravila, ali zato akcionarima donosi ogromnu profitabilnost. Nešto poput Gordona Geka ili Patrika Bejtmana. Naravno, mnogi libertarijanci (uključujući i nas) cene racionalnost i sposobnost isključivanja suvišnih emocija kada je reč o brojevima. Ali postoji tanka granica između racionalnosti i patologije. I novo meta-istraživanje, objavljeno u Journal of Applied Psychology, dobro naglašava tu granicu.

O čemu se radi? Psiholozi Lenke Rot i Ute-Kristine Klehe analizirale su podatke skoro 50.000 ljudi. Njihovi rezultati potpuno razbijaju holivudski mit: psihopatske crte vode do užasnih rezultata na poslu! Navikli smo da mislimo da je psihopata genijalni manipulator koji je sve nadigrao. U stvarnosti, statistika pokazuje nešto drugo.

Za početak, ličnosti sa crtama psihopatije jednostavno imaju nisku produktivnost, rade lošije od drugih. Takođe, pružaju nula pomoći kolegama. U zdravoj privatnoj kompaniji uspeh je zbir zajedničkih napora. Psihopata pak neće pružiti pomoć, čak i ako od toga zavisi sudbina projekta. Pored toga, ovakvim ljudima je svojstven kontroproduktivni pristup, što je najzanimljiviji momenat. Sabotaža, buling, krađa, odugovlačenje rokova – to je njihov stil. Sa tačke gledišta slobodnog tržišta, zaposleni zaključuje ugovor: vreme i veštine u zamenu za novac. Psihopata taj ugovor de facto krši. Umesto stvaranja vrednosti, on se bavi razaranjem socijalnog kapitala kompanije.

Ljudi sa takzvanom sekundarnom psihopatijom su se takođe „istakli“ – oni su impulsivni, neprijateljski nastrojeni i ne umeju da kontrolišu emocije. To su vremenske bombe koje raznesu kancelariju iznutra.

Šta da radi poslodavac? Vaš biznis je vaša privatna svojina. Imate puno pravo (pa čak i obavezu prema sopstvenom novčaniku) da filtrirate one koje puštate preko praga. Ne nasedajte na harizmu i pretvaranu samouverenost na intervjuu. HR skrining, testovi ličnosti, detaljna provera preporuka – to nije birokratija, već zaštita vaših investicija. Jedan takav „vuk sa Vol Strita“ može vas rasterati polovinu produktivnog odela (visoka stopa odlaska zaposlenih je tipičan rezultat prisustva psihopatskih ličnosti među menadžerima), a gubitke od toksične atmosfere otklanjali biste godinama.

A sada ozbiljno – ako ste, čitajući opis psihopatskih crta (nedostatak empatije i osećaja krivice zbog nanošenja štete ljudima, manipulativno ponašanje, impulsivnost), odjednom prepoznali sebe… onda za vas postoje vesti. Vi niste „alfa predator“. Vi ste neefikasan ekonomski agent. Tržište surovo kažnjava neadekvatnost. Vaša nesposobnost da se uklopite u kooperaciju i radite na rezultat čini vas siromašnijim u dugoročnoj perspektivi. Biti toksičan je ekonomski neisplativo.

Libertarijanizam se zasniva na principu nenagresije i dobrovoljnoj saradnji. Psihopatija često gura ka kršenju i jednog i drugog. Sve dok ne inicirate nasilje, niko ne treba da vas primorava na lečenje – vaše telo, vaša stvar. Ali racionalni egoizam sugeriše: ako vaš „hardver“ baguje i ometa vas u zarađivanju, možda je vreme da uzmete lekove i popravite sistem? Saglasnost na terapiju nije slabost, već investicija u sopstveni ljudski kapital. Psihopatske ličnosti bi trebalo da razmisle o tome, pre nego što ih jednostavno prestanu zaposljavati čak ni kao dostavljače pice. Jer, što više vremena prolazi, to će biti rasprostranjenije razumevanje da psihopata nije profitabilan zaposleni, već rizik i izvor štete.

Voluntarist, Bitarh

Od besrđnosti do brutalnosti: psihopatija kao ključ za predviđanje nasilja

Savremena nauka pokazuje da nasilje nije samo rezultat uticaja društva, životne sredine, vaspitanja ili jednostavno ličnog izbora pojedinca. Pre svega, nasilje je biološki fenomen, rezultat disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskih predispozicija koje kao posledica toga nastaju. O ključnoj ulozi psihopatije u vršenju nasilja dobro piše sudski psiholog Džon Maršal u jednom od svojih članaka, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.

On pre svega pominje meta-analizu Brijane Foks i Meta Delisija iz 2019. godine, u kojoj je razmatrano 29 uzoraka iz različitih zemalja koji obuhvataju više od 2600 ubistava. Prema njoj, korelacija između psihopatije i vršenja ubistva iznosila je 0,68. Poređenja radi – u medicini se korelacija od 0,3 između pušenja i raka pluća već smatra značajnom tako da se ne sme ignorisati. A veza između psihopatije i ubistva ispostavila se dva puta jačom! Štaviše, što je oblik ubistva ekstremniji ili organizovaniji, to je u njemu više manifestacija psihopatije.

Prelazeći na najaktuelnija istraživanja objavljena ove godine, Melisa Parker Vest i njene kolege sprovele su analizu 117 istraživanja o vezi između psihopatije i seksualnog nasilja. Korelacija se ispostavila umerenom, na nivou od 0,35, međutim, važno je uzeti u obzir da je ona stabilna u različitim uzorcima, uključujući zatvorenike i uzorke iz opšte populacije. U medicini bi slična veza postojala između holesterola i srčanih bolesti. Takvi rezultati potpuno razbijaju ideju da psihopatija nema veze sa seksualnim ili neseksualnim nasiljem. Podaci svedoče o suprotnom: crte psihopatije veoma značajno povećavaju rizik od nasilja.

Zašto je to važno? Kritičari tvrde da je psihopatija previše nejasan, preuveličan i u praksi beskoristan konstrukt. Ali podaci govore drugačije. Psihopatija predviđa ubistva sa veličinom efekta koja se veoma retko sreće u društvenim naukama. Ona predviđa seksualnu agresiju na nivou uporedivom sa opšteprihvaćenim medicinskim faktorima rizika. To je čini jednim od najmoćnijih indikatora nasilja. I činjenica da „prosečni“ kriminalac koji je počinio ubistvo pokazuje umerene manifestacije psihopatije naglašava da to nije samo redak podtip ubica, već opšti trend za sve slučajeve letalnog nasilja.

Ali kakva je praktična korist od takvog znanja? Naravno, njegova vrednost nije isključivo akademska; ono je korisno u proceni i upravljanju rizicima. Na primer, moramo razumeti koje mere preduzeti prema počiniocu i u kojoj meri je on podoban za povratak u društvo. Ako ignorišemo faktor psihopatije, lako možemo pogrešno odgovoriti na ova pitanja i doneti slep sud.

Takođe, ovo znanje je korisno u sprečavanju nasilja. Crte psihopatije ne nastaju u jednom trenutku kada osoba napuni 18 godina. One se mogu pratiti u razvoju pojedinca još u detinjstvu i adolescentskom dobu, primećujući hladnokrvnost i bezemocionalnost, nedostatak empatije i sklonost manipulativnom ili okrutnom ponašanju. Veoma je važno prepoznati i intervenisati u problem što je ranije moguće. Borba protiv ovih crta pre nego što se one pretvore u ukorenjene modele ličnosti odrasle osobe jedna je od mogućnosti za smanjenje broja budućih nasilnika.

Konačno, psihopatija nije ograničena samo na zatvore ili glasne slučajeve ubistava. Mnogi ljudi otkrivaju psihopatiju u privatnom životu: kod partnera, kolega, prijatelja ili nadređenih. Sposobnost prepoznavanja emocionalne površnosti, patološkog laganja, manipulativnosti i nedostatka empatije može zaštititi osobu od nasilja. Neophodno je povećati svest javnosti, što će pomoći ljudima da izbegavaju psihopatične pojedince i opasnost koju oni predstavljaju, kao i da preduzmu ispravne korake pri susretu sa njima!

Voluntarista, Bitarh

Svet je po svojoj prirodi neprijateljski nastrojen, i svi oko nas su neprijatelji?

Odmah ćemo dati kratak odgovor za one koji nemaju vremena da pročitaju celu objavu: oni koji tako misle, sa velikom verovatnoćom su sami psihopatske ličnosti i najverovatnije takođe pate od disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja. U nastavku ćemo detaljnije analizirati zašto je to tako na osnovu naučne publikacije.

Neki ljudi su skloni da zastupaju pogled na svet kao na mesto koje je po svojoj prirodi neprijateljsko. Oni takođe teže da smatraju postupke drugih ljudi više usmerenim na nanošenje štete nego što oni zapravo jesu. Na taj način, mogu videti pretnju čak i u situacijama u kojima ona zapravo ne postoji. Sve se ovo opisuje pojmom pod nazivom pristrasnost neprijateljske atribucije.

Naravno, niko nije dužan da bude neoprezan prema drugim ljudima, a u mnogim situacijama je potpuno normalno proveriti svakog pojedinca kako bi se utvrdilo da nema potencijalno neprijateljskih i štetnih namera. Ali moramo razumeti – to se radi iz razloga što neki ljudi zaista žele da nanesu štetu, i na takve se uvek može naići. U isto vreme, smatrati ljude i svet u celini lošima verovatno nije adekvatan pogled. I, moguće je da su određene karakteristike ličnosti značajno povezane sa takvim pogledom.

Istraživanje koje je sproveo Univerzitet u Alabami razmatralo je vezu između pristrasnosti neprijateljske atribucije i psihopatskih predispozicija. Kao rezultat, ova veza se pokazala umereno izražena. To znači da se sasvim može očekivati da će ljudi sa visokim opštim pokazateljima psihopatije, kao i, konkretno, sa faktorom raštopenosti (koji ukazuje na probleme sa kontrolom impulsivnih reakcija), češće od ostalih biti skloni da postupke drugih ljudi u situacijama koje im nisu jasne ocene kao neprijateljske. Pored toga, pristrasnost neprijateljske atribucije bila je umereno povezana sa svim oblicima agresije – kako proaktivnom (namernom), tako i reaktivnom (impulsivnom). Ovo pokazuje da su pojedinci sa povišenim nivoima ove pristrasnosti skloni da odgovore na percepciju neprijateljstva prihvatanjem agresivnih postupaka različitih tipova, uključujući i vezu sa ispoljavanjem fizičke agresije. Ne zaboravimo da su i svi oblici agresije takođe značajno povezani sa psihopatskim predispozicijama.

Kao što vidimo, pojedinci koji imaju psihopatske predispozicije i skloni su ispoljavanju bilo kojih oblika agresije, češće od drugih vide pretnju tamo gde ona jednostavno ne postoji. Svet im se češće čini kao neprijateljsko mesto, a svi ljudi oko njih kao oni koji definitivno žele da im naude. Naravno, među nama zaista postoje psihopatski pojedinci koji mogu lako, ne osećajući nikakav psihološki nelagodu i unutrašnji otpor, čak i počiniti ubistva, i razumno je oprezno biti prema njima. Ali većina ljudi je ipak nenasilna i ne teži da nekome nanese štetu. A ako neko misli drugačije, ako neko definiše ljude kao generalno urođeno neprijateljska i agresivna bića, onda će biti potpuno opravdano pomisliti da li taj čovek druge sudi po sebi samom.

Voluntarista, Bitarh

Koje moralne vrednosti psihopate skloniji su da odbace

Prema definiciji psihologa Džonatana Hajdta, moral je međusobno povezani skupovi vrednosti, vrlina, normi, praksi, identiteta, institucija, tehnologija i evolutivno razvijenih psiholoških (neurobioloških) mehanizama koji rade zajedno kako bi ograničili ili regulisali lične interese i omogućili kooperativne zajednice. Takođe, Hajdt izdvaja pet različitih moralnih osnova:

1) Šteta/briga — ova osnova predstavlja zabrinutost u vezi sa nasiljem i patnjom drugih, uključujući saosećanje i brigu;
2) Pravda/recipročnost — predstavlja norme uzajamnih odnosa, jednakosti, prava i pravde;
3) Grupna orijentacija/lojalnost — obuhvata moralne obaveze povezane sa pripadnošću grupi, kao što su lojalnost, izdaja i preferentni odnos prema članovima unutrašnje grupe u poređenju sa članovima spoljnih grupa;
4) Autoritet/poštovanje — predstavlja moralne obaveze povezane sa hijerarhijskim odnosima, kao što su poslušnost, dužnost, poštovanje nadređenih i zaštita podređenih;
5) Čistoća/svetost — predstavlja moralni ideal uzvišenog, plemenitog i manje telesnog života, zasnovan na intuiciji o božanstvenosti, osećaju moralnog gađenja, čistoći tela, razuma i duše.

Prve dve osnove se mogu nazvati individualizujućim, jer su usmerene na zaštitu dobra i interesa pojedinačnih individua. Ostale osnove su povezujuće, jer su prvenstveno usmerene na određeni grupni interes. I ono što je sada važno znati jeste kako se psihopate odnose prema različitim moralnim osnovama, konkretnije — pojedinci koji imaju povišene pokazatelje primarne psihopatije, sastavljene od crta kao što su bezdušnost, ravnodušnost i nedostatak empatije prema drugim ljudima, sklonost manipulaciji i nanošenju štete drugima u potrazi za sopstvenim interesima.

Ako govorimo o vezi povezujućih osnova sa psihopatičnim predispozicijama, istraživanja obično pokazuju ili pozitivnu vezu ili njeno potpuno odsustvo, što nije jednoznačan rezultat. Ali ono što se sigurno može reći o psihopatičnim pojedincima jeste da imaju relativno veću preferenciju prema povezujućim moralnim osnovama nego prema individualizujućim. U osnovi individualizujućih moralnih osnova leži empatička motivacija. A psihopatični pojedinci, naravno, imaju problema sa njom — malo ih zanimaju stvari kao što su nanošenje štete i patnje ljudima, recipročnost odnosa i slično. Shodno tome, istraživanja pokazuju da povišenim psihopatičnim predispozicijama sledi smanjenje preferencije pojedinca prema individualizujućim osnovama.

Ovo je veoma važno uzeti u obzir prilikom promovisanja ideja usmerenih na proširenje ljudskih sloboda i smanjenje nanošenja štete ljudima, na primer, libertarijanizma. Od psihopatičnih pojedinaca se sa manjom verovatnoćom može očekivati prihvatanje takvih ideja, ili ako budu prihvaćene, onda samo u krajnje izopačenim oblicima koji dopuštaju, u potrazi za određenim interesima (prvenstveno sopstvenim), vršenje nasilnih napada na ljude, namerno nanošenje štete i kršenje njihovih prava. Ponovo, psihološki ih ne brine naročito problem nanošenja štete ljudima, i njihov moral će biti izgrađen na taj način, dopuštajući takvo ponašanje.

Izvori:

  1. Kirrane, M., Farqan, A., Cloak, E. (2024). Exploring a paradox: Psychopathy, Morality and Organisational Citizenship Behaviour.
  2. Glenn, A. L., Iyer, R., Graham, J., Koleva, S., Haidt, J. (2009). Are All Types of Morality Compromised in Psychopathy?
  3. Esser, M. (2022). An Investigation into whether psychopathic traits negatively contribute to moral judgements.

Voluntarist, Bitarh

Korporativna psihopatija – uzrok svetske ekonomske krize

Postoji teorija koju je razvio istraživač Klajv Bodi, prema kojoj su psihopate koji su radili u korporacijama, posebno finansijskim, igrali značajnu ulogu u nastanku svetske ekonomske krize 2008. godine. Kao što je poznato, daleko da nisu svi menadžeri skloni da rade za korist kompanije koja ih je zaposlila. Deo njih su disfunkcionalni lideri koji svojim postupcima bukvalno uništavaju kompaniju. Jedan od važnih tipova takvih lidera su psihopatične ličnosti, o čemu ćemo sada detaljnije govoriti.

Kao što znamo, psihopatima se u literaturi nazivaju ličnosti koje imaju probleme sa iskazivanjem empatije i simpatije prema drugim ljudima, ponašaju se hladno i nemilosrdno prema njima, ne poseduju savest i ne osećaju krivicu zbog nanošenja štete bilo kome. Sa svoje strane, korporativni psihopate su ličnosti sa sličnim karakteristikama koje se bave organizacionim aktivnostima. Obično se predstavljaju kao prijatni, privlačni i uspešni pojedinci, ali u stvarnosti samo manipulišu svima oko sebe, obično im na štetu, kako bi ostvarili isključivo lične ciljeve.

Takvi pojedinci često dobijaju brze unapređenja i postaju lideri zbog svog šarma i samopouzdanja, pri čemu su skloni da ignorišu potrebe drugih, obmanjuju ih, ili se čak mogu baviti zlostavljanjem. Pored toga, postoje dokazi da su u nekim kompanijama, uključujući međunarodne finansijske korporacije, psihopate čak namerno birali za rukovodeće pozicije, zbog ubeđenja da su upravo takve ličnosti najadekvatnije za takav posao.

Obično su takvi pojedinci donosili kratkoročne uspehe kompanijama putem masovnog rezanja troškova i otpuštanja radnika. Međutim, oni se nimalo nisu brinuli o potencijalnoj dugoročnoj šteti odabranih strategija, već su generalno težili isključivo sopstvenim koristi, odbacujući svoje obaveze i odgovornost, trudeći se da dobiju što više ličnih „bonusa“, dok su svi ostali bili usred finansijskih sporova. Od postupaka takvih „efikasnih menadžera“ sasvim se može očekivati da će na kraju dobiti ček na veliku sumu za svoje napore u „spasavanju“ kompanije, nakon čega će ona jednostavno bankrotirati.

A sada zamislite šta će se desiti ako, zbog određenih globalnih promena u korporativnom okruženju, kao što su sve češća spajanja kompanija, tendencija zaposlenih da češće menjaju mesto rada i prelaze u kompanije koje im su ranije bile potpuno nepoznate, promena tehnološkog okruženja i drugih faktora koji su postali uobičajeni u predvečerje svetske krize, psihopatične ličnosti dobiju mnogo više mogućnosti da zauzmu visoke pozicije, koristeći ne svoje stvarne radne veštine, već manipulaciju i političke sposobnosti? U takvoj situaciji rasta korporativne psihopatije može se očekivati korporativna i društvena katastrofa, o čemu su, zapravo, autori koji proučavaju ovaj problem upozoravali u svojim materijalima još 2005. godine.

Takvom problemu do sada nije posvećena dovoljna pažnja, zbog čega je ugrožena čak i sama budućnost kapitalizma. Naravno, ovaj problem nije jedini u pitanjima ekonomije, ali zaslužuje detaljnije proučavanje i primenu odgovarajućih mera.

Voluntarist, Bitarh

Društveni pokreti kao provodnici mračnog ega i antisemitizam

Različita istraživanja pokazuju, da društveni i aktivistički pokreti različitih vrsta, uključujući eko-aktiviste, feminističke pokrete, pa čak i pokrete protiv seksualnog nasilja, pate od jednog problema – često ih predstavljaju pojedinci sa određenim mračnim crtama ličnosti. Posebno treba istaći grandiozni narcisizam, koji karakteriše pojačan osećaj nadmoći i sopstvene važnosti, kao i opsesivna potreba za priznanjem. Pored toga, takvi pojedinci često pate i od psihopatije – nedostatka empatije prema drugim ljudima, odsustva osećaja krivice zbog nanošenja štete drugima i slično. U celini se pretpostavlja da su ljudi sa mračnim crtama ličnosti skloni da „otmu“ prosocijalne pokrete kako bi ih koristili kao sredstvo za zadovoljenje svojih ličnih egoističkih potreba.

Jedan od primera toga, koji smo već više puta razmatrali u prethodnim materijalima, jeste preuzimanje liderstva u društvenim i političkim pokretima od strane psihopata. Ovaj proces dobro opisuje psihijatar Andrzej Lobachevski u knjizi „Politička ponerologija: Nauka o prirodi zla u primeni na politiku“. Psihopatične ličnosti, nalazeći se na dnu pokreta na početku svoje karijere, obavljaju za njega prljav posao za koji se drugi ne bi prihvatili, stiču reputaciju, penju se po hijerarhiji koristeći različite vrste manipulacija i istiskuju sve ostale sa liderskih pozicija. A kada ove ličnosti dobiju stvarnu moć u društvu, one neizbežno stvaraju katastrofe velikih razmera, kao što su represije, genocid i ratovi.

U jednom od aktuelnih istraživanja na ovu temu odlučeno je da se razmotri problem antisemitizma. Ovakva ideologija takođe često služi kao sredstvo za mračni ego. Učesnici ovog istraživanja bili su 3981 osoba iz SAD-a i Britanije. Oni su prošli različite testove na mračne crte ličnosti, kao i sklonost ka mračnim potrebama, kao što su agresivnost, želja za dominacijom nad drugima, potraga za jakim senzacijama, lažna vrlinost (javno demonstriranje moralne vrline bez istinske moralne ubeđenosti) i egoizam (odsustvo altruizma). Takođe su popunili nekoliko upitnika o pripadnosti različitim oblicima antisemitizma, počev od sklonosti predrasudama prema Jevrejima (na primer, posmatranje njih kao nepoštenih i pohlepnih ljudi) pa sve do radikalnih antisionističkih stavova koji opravdavaju nasilje.

Na kraju je utvrđeno da antisemitizam ima tesnu povezanost sa mračnim crtama ličnosti – više od 94% pokazatelja ovih crta bilo je pozitivno povezano sa njim. Posebno jaka veza sa antisemitizmom primećena je kod ranije pomenutog narcisizma i psihopatije. I to se odnosi na sve ispitivane oblike antisemitizma, od tradicionalnih do radikalnih. Pored toga, sa antisemitizmom je takođe bila povezana prisutnost mračnih potreba kod pojedinca.

Istraživači smatraju da su bilo koja ideologija, predrasude i aktivizam koji mogu pomoći u zadovoljenju mračnih potreba privlačni ljudima sa visokim pokazateljima mračnih crta ličnosti. Na primer, prema podacima istraživanja, i levi i desni autoritarizam su sa njima povezani. Pritom to koja konkretna ideološka sredstva koriste ljudi sa mračnim egom zavisi od toga sa kojim idejama i narativima dolaze u kontakt u svojim konkretnim životnim okolnostima i da li priznaju mogućnost zadovoljenja svojih mračnih potreba.

Voluntarist, Bitarh

Zašto je psihopatskim pojedincima često beskorisno pretiti kažnjavanjem

Društveni poredci se često grade na pretpostavci da potencijalne kazne za njihovo kršenje treba da odvrate značajan broj pojedinaca koji bi inače smelo počinili bilo koja krivla. U izvesnoj meri to je zaista tako, međutim, to koliko čovek uopšte podleže pretnji kaznom, zavisi i od toga kakva je on ličnost.

Kao što je nedavno utvrđeno, pojedinci sa psihopatskim predispozicijama pokazuju smanjenu osetljivost na bol, što utiče na njihovu sposobnost da uče iz bolnih posledica. U okviru jednog eksperimenta pri izvršavanju zadatka u kojem su učesnici mogli dobiti kako nagradu, tako i električni razряд, posedovanje izraženijih crta psihopatije dovodilo je do slabije sposobnosti učenja iz bolnog iskustva. Zbog bržeg razvoja tolerancije na bol, učesnici sa visokim pokazateljima psihopatije su brzo vraćali na svoja prvobitna očekivanja i nisu menjali svoje ponašanje.

Ranija istraživanja pokazuju da ako se od psihopatskih pojedinaca zatraži da nauče da prođu kroz lavirint koristeći različite poluge, a da pritom izbegavaju one koje nanose bolne udarce, oni će se dobro snaći samo sa prvim zadatkom. A u slučaju eksperimenta sa kockanjem, u kojem su dva špila sadržala karte koje vode do visokih dobitaka, ali i do visokih gubitaka, što je činilo nemogućim dobitak u dugoročnoj perspektivi, dok su druga dva špila vodila do malih dobitaka, ali i malih gubitaka, što je omogućavalo dugoročni dobitak, psihopatski pojedinci su loše učili da ne biraju karte iz prva dva špila, dok to kod običnih učesnika nije bio problem. Očigledno je da se oni lako koncentrišu na brže i veće koristi, ignorišući prateće rizike. Takođe, u jednom istraživanju pomoću MRT-a je pokazano da mozak kod nasilnih kriminalaca sa visokim pokazateljima psihopatije obrađuje stimulanse kazne na netipičan način, a to može dovesti do neadekvatne procene koristi i kazni.

Postoji takođe pretpostavka prema kojoj psihopate uopšte mogu uživati u tome što osećaju strah i namerno upadati u situacije koje ga izazivaju. To potvrđuje jedno istraživanje u kojem su pojedinci sa višim pokazateljima psihopatije, a naročito njenog primarnog faktora (takve crte kao što su nedostatak empatije i površni šarm), izražavali veće zadovoljstvo gledanjem video zapisa sa sadržajem koji je namenjen izazivanju straha nego učesnici sa nižim pokazateljima. Pored toga, istraživači problema korporativne psihopatije u proučavanju pitanja obezbeđivanja informacione bezbednosti u bankarskom sektoru napominju da strah od trenutne ili direktne kazne nije sposoban da spreči neetičko ponašanje psihopatskih ljudi. Zbog toga oni, između ostalog, predlažu da se još pre zapošljavanja nekoga sprovede provere njegove predispozicije za psihopatiju.

Može se primetiti da su pojedinci sa psihopatskim predispozicijama skloni neadekvatnoj proceni koristi i negativnih posledica svog ponašanja, i pretiće im kaznom je često jednostavno besmisleno. Zbog toga u njihovom slučaju umesto kazni definitivno vredi razmotriti terapijski pristup koji ispravlja disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje oni i poseduju visoke pokazatelje psihopatije.

Voluntarist, Bitarh

Kako se psihopate pokazuju u odnosima

Bilo bi prilično očigledno reći da je vođenje bilo kakvih ličnih odnosa sa osobom koja može lako biti nemilosrdna, bez srca, manipulativna, lažna i neempatična prema drugim ljudima, krajnje sumnjiv poduhvat. Uostalom, važno je nabrojati kako se konkretno manifestuju psihopatične osobe u odnosima, kao i istaknuti neke od njihovih karakteristika kako bi se potvrdila takva tvrdnja.

  1. Psihopatične osobe umeju vešto da manipulišu osećanjima drugih. Da bi ostvarile odnose, sklone su da pribegnu obmani, demonstrirajući dobre osobine koje zapravo ne poseduju. Naravno, u određenoj meri mnogi su skloni tome, ali psihopate to rade intenzivnije nego drugi ljudi. Oni vešto predstavljaju sebe kao privlačne romantične partnere, čak i ako su apsolutno nezainteresovani za „odane“ odnose.
  2. Kada psihopatične osobe dobiju ono što su želele, mogu lako početi da se ponašaju okrutno. Psihopatične predispozicije kod partnera su najjači predznak dugotrajnog nasilja u odnosima. Zbog disfunkcionalnog mehanizma inhibicije nasilja, psihopate lako ignorišu patnju svojih partnera, osim u slučajevima kada to mogu iskoristiti u svoje manipulativne svrhe. Na primer, manipulišući strahom, mogu zastrašivati svog partnera, primoravati ga na seksualni kontakt ili konzumaciju supstanci. Sve to lako dovodi do psihičkih trauma kod žrtava takvog tretmana.
  3. Psihopatične osobe u pitanju odnosa češće preferiraju kvantitet, a ne kvalitet. Oni u proseku imaju tri puta više partnera, ali to se dešava zato što su njihovi tipični odnosi kratkotrajni, burni, ispunjeni neverstvima i ljubomorom, a da bi zadržali partnere pribegavaju obmani, manipulaciji i agresiji, što, naravno, teško može biti strategija koja vodi do stabilnih dugoročnih odnosa. Podrazumeva se da su skloni rizičnom seksualnom ponašanju, a njihovo psihičko stanje je koren niza seksualnih zločina, uključujući silovanja i serijska ubistva na seksualnoj osnovi.
  4. Odnosi sa psihopatičnim osobama obično se ocenjuju kao nezadovoljavajući. Uključujući to, njihovi partneri su skloniji da ishvale seksualnu nezadovoljenost. S obzirom na to da psihopate često varaju, manipulišu, prevaraju, pa čak i vrše nasilje nad svojim partnerima, to nije iznenađujuće.
  5. Kao što je poznato, neki ljudi ne mogu lako da odu od psihopatičnih partnera, čak i ako su apsolutno nezadovoljni odnosima sa njima. Prvenstveno se to dešava zbog manipulacija, sugestija i pretnji. Svoju ulogu može imati i sklonost osobe da se s vremenom veže za druge ljude. Takođe, na situaciju može uticati sindrom kao što je hiper-empatičnost, zbog čega će osoba žaliti svog partnera potpuno nezavisno od njegovog ponašanja.
  6. Psihopatične osobe su sklone formi odnosa kao što je „sugar dating“. U njima jedan od partnera, koji je bogatiji i po pravilu znatno stariji od drugog, obezbeđuje drugom novac, privilegije, status i druge materijalne blagodati u zamenu za društvo ili intimnost. Pritom, spremnost na takve odnose ima vezu sa psihopatičnošću, bez obzira na to koju ulogu osoba u njima igra. Takođe je utvrđeno da do nezadovoljstva u odnosima dovodi ne toliko samo postojanje, već razlika u psihopatičnim predispozicijama partnera. Očigledno je da nepsihopatična osoba neće biti zadovoljna odnosom sa psihopatom. Ali to može funkcionisati na isti način i za samog psihopatu. Kako smatraju istraživači, ljudi sa visokim pokazateljima „tamnih crta“ (psihopatije, narcizma, makijavelizma) su više zadovoljni odnosima sa osobama koje su kao oni sami.

Voluntarist, Bitarh

Problem psihopatičnosti specijalaca

Neki istraživači su uvereni da pripadnici elitnih ili specijalnih jedinica poseduju značajne psihopatske predispozicije. Na primer, kao što piše Kevin Daton u svojoj knjizi „Mudrost psihopata“, selekcija u SAS (Specijalnu vazdušnu službu Ujedinjenog Kraljevstva) je brutalna i zverska. On navodi jednu od faza selekcije u kojoj osobi, već izmučenoj drugim testovima, stave vreću preko glave, nakon čega kamion priđe u neposrednu blizinu i simulira situaciju u kojoj postoji navodna pretnja da mu mogu slučajno pregaziti glavu. Tokom ovakvih testova, kod kandidata se namerno traže osobine koje su svojstvene psihopatama. Pojedinci sa takvim osobinama su korisni po tome što su sposobni lako ubijati, ne osećajući ni najmanje žaljenje. A osobi bez njih bi, najverovatnije, čak i samo učešće u ovakvoj selekciji dugo ostajalo u noćnim morama.

Takođe se može obratiti članku novinara Kortnija Verlemana. Boraveći u Izraelu i na teritoriji Palestine, želeo je da sazna kakav psihološki uticaj na vojnika ima prvo iskustvo ubistva izbliza. I iako iz određenih razloga njegovo istraživanje nikada nije napisano, oslanjajući se na prikupljena svedočanstva i materijale drugih istraživača, on zaključuje da su pripadnici elitnih ili specijalnih jedinica „visoko funkcionalni“ psihopate.

Verleman navodi primer svog razgovora sa bivšim pripadnikom američke specijalne jedinice „Delta“, koji je pričao kako je u Avganistanu zaklao 14-godišnjeg dečaka, zgrabiivši ga i zatvorivši mu usta kako ne bi pravio buku i poremetio operaciju. Na pitanje o svojim osećanjima nakon toga, odgovorio je da nije osećao nikakvo žaljenje jer je „to rat i operacija je bila uspešna“. A sudeći po curenju tajnih materijala, za američke specijalne jedinice ovakva ubistva civila nisu bila ništa neobično. Takođe se može navesti primer specijalnih jedinica iz Australije koje su, boraveći u Avganistanu, otvoreno pokazivale nacističke poglede i vozile se sa svastikom na patrolnom vozilu. Naravno, pogledi čoveka su jedna stvar, a ubijanje nevinih ljudi koji ne učestvuju u borbenim dejstvima i ne predstavljaju pretnju – sasvim druga. Ali, kao što je proisteklo iz curenja tajnih dokumenata odbrambenih snaga Australije, pogledi pripadnika njihovih specijalnih jedinica odgovarali su njihovim delima – namerno su ubijali nenaoružane muškarce, žene i decu, nakon čega bi im na tela ostavljali oružje kako bi prikrili svoje zločine.

Takođe, Verleman pokreće temu tiranskih i autoritarnih režima. Pozivajući se na radove profesora Timotija Snajdera, on napominje da upravo ljude navikle na vršenje nasilja u inostranstvu takvi režimi kasnije privlače za vršenje nasilja protiv stanovništva unutar zemlje. Militarizovane formacije sastavljene od psihopata mogu se koristiti, na primer, za brutalno suzbijanje onih koji protestuju protiv korumpiranih vlasti. Ovde vredi napomenuti da je u takvim formacijama veoma rasprostranjena „kultura nekažnjivosti“ i da se prema civilnom stanovništvu odnose sa potpunom hladnokrvnošću.

Postojanje ovakvog problema ponovo otvara pitanje kako treba da se odnosimo prema hladnokrvnim, bezsrcnim i nemilosrdnim pojedincima koji mogu lako naneti štetu drugim ljudima, tj. prema pojedincima sa očiglednom disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskim predispozicijama. Očigledno je da oni predstavljaju neverovatno visoku opasnost za društvo. Ljudi sa zlonamernim namerama, na primer, korumpirani političari, mogu ih koristiti kako bi maksimalno efikasno vršili nasilje nad običnim, neviniim ljudima. To još jednom pokazuje da ovakvo stanje pojedinca moramo jednoznačno posmatrati kao patologiju i bolest koju je potrebno iskoreniti.

Voluntarist, Bitarh