Тег: kazna

Zašto je psihopatskim pojedincima često beskorisno pretiti kažnjavanjem

Društveni poredci se često grade na pretpostavci da potencijalne kazne za njihovo kršenje treba da odvrate značajan broj pojedinaca koji bi inače smelo počinili bilo koja krivla. U izvesnoj meri to je zaista tako, međutim, to koliko čovek uopšte podleže pretnji kaznom, zavisi i od toga kakva je on ličnost.

Kao što je nedavno utvrđeno, pojedinci sa psihopatskim predispozicijama pokazuju smanjenu osetljivost na bol, što utiče na njihovu sposobnost da uče iz bolnih posledica. U okviru jednog eksperimenta pri izvršavanju zadatka u kojem su učesnici mogli dobiti kako nagradu, tako i električni razряд, posedovanje izraženijih crta psihopatije dovodilo je do slabije sposobnosti učenja iz bolnog iskustva. Zbog bržeg razvoja tolerancije na bol, učesnici sa visokim pokazateljima psihopatije su brzo vraćali na svoja prvobitna očekivanja i nisu menjali svoje ponašanje.

Ranija istraživanja pokazuju da ako se od psihopatskih pojedinaca zatraži da nauče da prođu kroz lavirint koristeći različite poluge, a da pritom izbegavaju one koje nanose bolne udarce, oni će se dobro snaći samo sa prvim zadatkom. A u slučaju eksperimenta sa kockanjem, u kojem su dva špila sadržala karte koje vode do visokih dobitaka, ali i do visokih gubitaka, što je činilo nemogućim dobitak u dugoročnoj perspektivi, dok su druga dva špila vodila do malih dobitaka, ali i malih gubitaka, što je omogućavalo dugoročni dobitak, psihopatski pojedinci su loše učili da ne biraju karte iz prva dva špila, dok to kod običnih učesnika nije bio problem. Očigledno je da se oni lako koncentrišu na brže i veće koristi, ignorišući prateće rizike. Takođe, u jednom istraživanju pomoću MRT-a je pokazano da mozak kod nasilnih kriminalaca sa visokim pokazateljima psihopatije obrađuje stimulanse kazne na netipičan način, a to može dovesti do neadekvatne procene koristi i kazni.

Postoji takođe pretpostavka prema kojoj psihopate uopšte mogu uživati u tome što osećaju strah i namerno upadati u situacije koje ga izazivaju. To potvrđuje jedno istraživanje u kojem su pojedinci sa višim pokazateljima psihopatije, a naročito njenog primarnog faktora (takve crte kao što su nedostatak empatije i površni šarm), izražavali veće zadovoljstvo gledanjem video zapisa sa sadržajem koji je namenjen izazivanju straha nego učesnici sa nižim pokazateljima. Pored toga, istraživači problema korporativne psihopatije u proučavanju pitanja obezbeđivanja informacione bezbednosti u bankarskom sektoru napominju da strah od trenutne ili direktne kazne nije sposoban da spreči neetičko ponašanje psihopatskih ljudi. Zbog toga oni, između ostalog, predlažu da se još pre zapošljavanja nekoga sprovede provere njegove predispozicije za psihopatiju.

Može se primetiti da su pojedinci sa psihopatskim predispozicijama skloni neadekvatnoj proceni koristi i negativnih posledica svog ponašanja, i pretiće im kaznom je često jednostavno besmisleno. Zbog toga u njihovom slučaju umesto kazni definitivno vredi razmotriti terapijski pristup koji ispravlja disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, zbog koje oni i poseduju visoke pokazatelje psihopatije.

Voluntarist, Bitarh

Zašto kazne za zločine postaju sve humanije

Voluntarista, Bitarh

U dalekoj prošlosti bilo je potpuno normalno primenjivati fizičke kazne, kao što su udarci bičem ili štapom, čak i za neznatne prekršaje. A krađa, uvrede, vođenje načina života koji nije u skladu sa opšteprihvaćenim, mogli su osobu čak i dovesti do smrtne kazne. Vremenom su kazne postale manje nasilne, a smrtna kazna je ostala samo za najbrutalnije zločine. Ali ni to nije kraj, u mnogim zemljama je smrtna kazna zabranjena, a u nekima (na primer, u Norveškoj) čak je i zatvorska kazna postala izuzetno blaga forma kažnjavanja, pri kojoj se osoba samo lišava slobode, ali joj se istovremeno omogućava pristup svim dobrima neophodnim za vođenje punopravnog života.

Razmišljajući o temi zašto kazne postaju humanije, može se doći do različitih zaključaka. Međutim, veoma dobro objašnjenje daje članak o funkciji i regulaciji agresije psihologa Sejmura Fešbaha, napisan još 1964. godine. U njemu je opisan koncept empatičkog inhibiranja, čije prisustvo sprečava čoveka da nanose štetu drugim ljudima. Ovaj koncept se može nazvati ranim prototipom kasnije iznete teorije mehanizma inhibiranja nasilja, koja detaljnije i dublje analizira pitanje psihologije nasilja.

Kao što tvrdi Fešbah, fizički napad donosi čoveku psihološki nelagodu. I to, između ostalog, postaje veliki problem i prepreka u primeni fizičkih kazni. Druge forme kažnjavanja, koje ne zahtevaju direktno nanošenje bola i štete, daleko su manje neprijatne za one koji ih izvršavaju i nanose im manje negativnih psiholoških posledica.

Može se navesti primer onoga što je o telesnim kaznama pisao zemljoposednik A. S. Zeleny 1857. godine: „Jedna od najneprijatnijih i najtežih dužnosti našeg patrijarhalnog zemljoposedničkog upravljanja (a za mene – da, verovatno i ne samo za mene – najneprijatnija i najteža) jeste potreba da se, s vremena na vreme, naši ljudi izlože telesnoj kazni (pletkama) … telesna kazna u sebi ima nešto odbojno … život nekako grubi; sve je nekako neprijatno u duši… iako svestan sam da je izvršen čin kažnjavanja samo ispunjenje dužnosti i da je to zlo za sada neophodno“.

Naravno, uvek se može naći degenerisana osoba koja uopšte ne oseća ništa loše u vezi sa nanošenjem štete drugim ljudima. Štaviše, sistem zatvorskog kažnjavanja umesto fizičkih kazni zahteva red veličine više sredstava za svoje održavanje i predstavlja težak teret za celo društvo. Na prvi pogled, pretukati štapom neznatnog prestupnika i pogubiti značajnog prestupnika mnogo je profitabilnija strategija nego njih zatvoriti. Ali kada je reč o širokoj primeni kazni za zločine, teško da bi se našlo toliko degenerisanih osoba da bi se fizičke kazne efikasno primenjivale na sve koji su pogrešili za bilo koji najmanji prekršaj.

Ljudima svojstveno inhibiranje nasilja čini direktne fizičke kazne sa nanošenjem bola i štete izuzetno ograničenim i neskalibilnim instrumentom. Zbog toga se umesto njih pribegava posrednijim kaznama u kojima nije potrebno direktno nanošenje bola, čak i ako su one ekonomski troškovitije. Naravno, stacionarni banditi i dalje mogu usmeriti svoje najdegenerisanije agente na posebno neprihvatljive zatvorenike, na primer iz političkih motiva, i surovo ih kažnjavati, pa čak i organizovati montirana „samoubistva“. Ali to se ne odnosi na ogromnu većinu prestupnika u većini mesta zatvorenja. I to samo još jednom potvrđuje koncept inhibitora nasilja.

Sledeći korak u evoluciji humanizma

Voluntarista, Bitarh

Svi mi dobro znamo kako se razvijala istorija kazni za prestupe. U dalekoj prošlosti, smrtna kazna je bila prihvatljiva, pa čak i obavezna mera u slučaju kršenja različitih društvenih poretaka. Obično se to odnosilo na religijske norme i tradicionalne životne osnove. Spaliti, obesiti ili kamenovati mogli su zbog nekog „veštičarenja“, zbog izdaje, zbog seksualnih odnosa netradicionalnog karaktera, zbog krađe, pa čak i jednostavno zbog reči koje su bile u suprotnosti sa dominantnim mišljenjem u društvu. I to se smatralo apsolutno normalnim, nasilje malo koga je uznemiravalo, naprotiv – gomile posmatrača su se često okupljale da bi pogledale takav spektakl.

Vremenom se oblast primene smrtne kazne sve više smanjivala. Ova kazna je ukinuta za nasilne ne-nasilne zločine, ostala je samo kao najviša mera protiv posebno izdvajajućih se okrutnih silovaca. Ali ni to nije dugo trajalo, u većini razvijenih zemalja su ubrzo potpuno odustale od ove mere, zamenivši je zatvorskom kaznom. A kazne za nenasilne zločine su još više postale blaže.

Ni ovo se ne može nazvati poželjnim stanjem stvari. Naravno, mnogi su uopšte na samom početku puta humanizma, a u nekim zemljama se još uvek mogu kamenovati zbog izdaje, krađe ili neprikladnog načina života. Ali uz to, neka društva su u razvoju humanizma već nadmašila sve ostale. Dobar primer se može navesti za Norvešku, gde su čak i najodvratnijeg silovca Andersa Brejvika smestili, praktično, u luksuzne prostorije sa svim pogodnostima. Naravno, lišeni su slobode, što je i dalje mera prinude, ali na tome kazna se završava – osim gubitka slobode, zatvorenika ne čeka ništa loše. U celini, norveški pravosudni sistem je jedan od najhumanijih na svetu, svake godine se zatvara nekoliko zatvora zbog nedostatka zatvorenika, a oni koji ipak završe u zatvoru imaju na raspolaganju mnoštvo dobara i prilično veliku slobodu (uključujući i slobodu kretanja) u okviru zatvorskog objekta. Nekome će delovati krajnje čudesno to što zatvorenici uopšte mogu slobodno, samo po sopstvenoj želji, da odlaze na fudbalsko polje, u biblioteku ili u kuhinju, pri čemu u poslednjoj mogu imati na raspolaganju čak i kuhinjske noževe. Ali za neka društva to je već stvarnost.

Sada želim da napravim malu napomenu u vezi sa tim zašto nam je uopšte potrebno da budemo humanu. To se, zapravo, čini potpuno nepravednim u slučaju određenih kategorija kriminalaca. Ali odgovor je prilično jednostavan i očigledan: da bismo sprovodili nasilne kazne, potrebni su nam ljudi skloni nasilju. Ako niko ne može da povuče obarač na vid nošemog čoveka, onda se neće moći izvršiti ni smrtna kazna. Ako je, pak, neko sposoban da to učini, onda ga ništa neće zaustaviti od ubistva, ne samo radi izvršenja „najstrože mere“, već i radi kažnjavanja za nebitne i nenasilne prekršaje, ili čak u progonjenju ličnih ciljeva ili zadovoljenju svoje nasilne prirode.

Čineći nasilje normalnom pojavom, čak i kao meru kazne, mi doprinosimo negativnoj selekciji vrste Homo sapiens u korist ljudi sklonijih nasilju. Bez toga neće biti dželata neophodnih pravnom sistemu čija je osnova sila. Ali dželat uvek može postati nasilnik, a odgajajući dželate, ne možemo a da ne odgajamo i nasilnike uopšte. I to će biti nemoguće obuzdati. Ako čovek nije sklon iniciranju nasilja, on ga neće izvršiti bez obzira na to kakva je njegova uverenja. Ako čovek ima takve sklonosti, onda će se prilikom promene uverenja menjati samo krug žrtava njegovog nasilja, ali će žrtve generalno uvek postojati. Takođe, on će uvek inicirati nasilje u situacijama koje ga provociraju, na primer u konfliktima, svađama, pri vaspitanju dece i u mnogim drugim slučajevima. Nasilnost u društvu će samo rasti, a problemi nasilja će se pogoršavati.

U nekim društvima skoro da više nema dželata, postoje samo ljudi sposobni da silom ograniče slobodu drugih ljudi, i to ne u potpunosti. Ali ni to nije kraj razvoju humanizma, jer ćemo prema već opisanom scenariju, uzgajajući čak i takve minimalne agente sile, dobiti ljude koji su, iako ne toliko opasni, ipak sposobni za iniciranje nasilja. To će, između ostalog, biti dovoljno da se održava nasilna hijerarhija dominacije u društvu (trenutni državni sistem). Kao što će biti nemoguć razvoj naučno-tehničkog napretka zbog verovatnoće katastrofalnih posledica po celo čovečanstvo ako (preciznije, kada) opasne tehnologije padnu u ruke čoveka sklonog nasilju. Zato moramo napraviti još jedan korak u razvoju humanizma.

Ovaj korak predstavlja potpuni odlazak od iniciranja nasilja, uključujući i izvršenje kazni. Jedini scenario u kojem nasilje može biti dopušteno je odbrana od neposrednog napada. To je odbrambeno nasilje; ljudi sposobni samo na takvo nasilje ne predstavljaju nikakav problem, jer oni ne mogu sami inicirati nasilne radnje iz bilo kog razloga, uključujući i to da nikako ne mogu stvoriti i održavati nasilnu hijerarhiju dominacije, pošto ona zahteva upravo iniciranje nasilja u vidu silom primušenog potčinjavanja ljudi. Takav model ponašanja je evoluciono optimalan za sve visoko naoružane vrste u prirodi, od kojih je jedna i Homo sapiens zahvaljujući mogućnosti izrade oružja. U svim ostalim slučajevima, protiv kriminalaca i kršilaca reda neophodno je koristiti nesilne mere pritiska na njih i njihove kazne. Takvi mogu biti razni reputacioni i finansijski instrumenti.

Ovaj korak je prirodni nastavak procesa postajanja društva humanijim, koji traje već više vekova i koji nas je trenutno doveo od dopustivosti sveprisutnog ubijanja do, iako još uvek silovitih, ali prilično umerenih kazni, koje podrazumevaju samo ograničenje slobode bez oduzimanja dobara neophodnih za vođenje normalnog života. Ovaj korak je potreban da bi se još jače suzbilo, a u perspektivi i iskorenilo nasilje kao fenomen u celini. To je sledeći stepen u evoluciji čoveka i ljudskog društva. Hajde da doprinesemo ovom procesu, a ne da ga kočimo i klizimo u nasilno varvarstvo!