Тег: biznis

Zašto tržištu nisu potrebni psihopate

U popularnoj kulturi (kao i u nekim biznis portalima) godinama se neguje imidž „biznis ajkule“ – hladnog, proračunatog cinika u skupom odelu, koji gazi preko drugih, krši pravila, ali zato akcionarima donosi ogromnu profitabilnost. Nešto poput Gordona Geka ili Patrika Bejtmana. Naravno, mnogi libertarijanci (uključujući i nas) cene racionalnost i sposobnost isključivanja suvišnih emocija kada je reč o brojevima. Ali postoji tanka granica između racionalnosti i patologije. I novo meta-istraživanje, objavljeno u Journal of Applied Psychology, dobro naglašava tu granicu.

O čemu se radi? Psiholozi Lenke Rot i Ute-Kristine Klehe analizirale su podatke skoro 50.000 ljudi. Njihovi rezultati potpuno razbijaju holivudski mit: psihopatske crte vode do užasnih rezultata na poslu! Navikli smo da mislimo da je psihopata genijalni manipulator koji je sve nadigrao. U stvarnosti, statistika pokazuje nešto drugo.

Za početak, ličnosti sa crtama psihopatije jednostavno imaju nisku produktivnost, rade lošije od drugih. Takođe, pružaju nula pomoći kolegama. U zdravoj privatnoj kompaniji uspeh je zbir zajedničkih napora. Psihopata pak neće pružiti pomoć, čak i ako od toga zavisi sudbina projekta. Pored toga, ovakvim ljudima je svojstven kontroproduktivni pristup, što je najzanimljiviji momenat. Sabotaža, buling, krađa, odugovlačenje rokova – to je njihov stil. Sa tačke gledišta slobodnog tržišta, zaposleni zaključuje ugovor: vreme i veštine u zamenu za novac. Psihopata taj ugovor de facto krši. Umesto stvaranja vrednosti, on se bavi razaranjem socijalnog kapitala kompanije.

Ljudi sa takzvanom sekundarnom psihopatijom su se takođe „istakli“ – oni su impulsivni, neprijateljski nastrojeni i ne umeju da kontrolišu emocije. To su vremenske bombe koje raznesu kancelariju iznutra.

Šta da radi poslodavac? Vaš biznis je vaša privatna svojina. Imate puno pravo (pa čak i obavezu prema sopstvenom novčaniku) da filtrirate one koje puštate preko praga. Ne nasedajte na harizmu i pretvaranu samouverenost na intervjuu. HR skrining, testovi ličnosti, detaljna provera preporuka – to nije birokratija, već zaštita vaših investicija. Jedan takav „vuk sa Vol Strita“ može vas rasterati polovinu produktivnog odela (visoka stopa odlaska zaposlenih je tipičan rezultat prisustva psihopatskih ličnosti među menadžerima), a gubitke od toksične atmosfere otklanjali biste godinama.

A sada ozbiljno – ako ste, čitajući opis psihopatskih crta (nedostatak empatije i osećaja krivice zbog nanošenja štete ljudima, manipulativno ponašanje, impulsivnost), odjednom prepoznali sebe… onda za vas postoje vesti. Vi niste „alfa predator“. Vi ste neefikasan ekonomski agent. Tržište surovo kažnjava neadekvatnost. Vaša nesposobnost da se uklopite u kooperaciju i radite na rezultat čini vas siromašnijim u dugoročnoj perspektivi. Biti toksičan je ekonomski neisplativo.

Libertarijanizam se zasniva na principu nenagresije i dobrovoljnoj saradnji. Psihopatija često gura ka kršenju i jednog i drugog. Sve dok ne inicirate nasilje, niko ne treba da vas primorava na lečenje – vaše telo, vaša stvar. Ali racionalni egoizam sugeriše: ako vaš „hardver“ baguje i ometa vas u zarađivanju, možda je vreme da uzmete lekove i popravite sistem? Saglasnost na terapiju nije slabost, već investicija u sopstveni ljudski kapital. Psihopatske ličnosti bi trebalo da razmisle o tome, pre nego što ih jednostavno prestanu zaposljavati čak ni kao dostavljače pice. Jer, što više vremena prolazi, to će biti rasprostranjenije razumevanje da psihopata nije profitabilan zaposleni, već rizik i izvor štete.

Voluntarist, Bitarh

Gušim pristalice nasilja metodama kojima su uspešno zdavljeni homofobi na Zapadu

Voluntarist, Bitarch

Uprkos tome što je samoごmali procenat ljudi zaista sposoban da počini brutalno nasilje, politički zagovornici ideja nenasilja su za sada u manjini. Većina pak, barem pasivno, smatra da je upotreba sile opravdana u realizaciji državne prisile, a neki ljudi čak aktivno pribegavaju korišćenju ovog instrumenta sile u ostvarivanju svojih ciljeva. I kako promovisati ideje nenasilja u takvoj situaciji?

Za to, hajde da razmotrimo kako su se promovisale neke druge ideje koje su bile veoma nepopularne u društvu, na primer ideje LGBT pokreta (pri čemu nije važno kako se vi lično prema tome odnosite, uostalom, ako smatrate da ovakve pokrete treba zaustaviti pribegavanjem nasilnim merama, onda ste jednostavno nasilnik – shvatite tu činjenicu i preispitajte svoje poglede na život). Naravno, u društvu ima prilično malo predstavnika ovog pokreta, što znači da jednostavno ne bi imali šanse da odjednom pobede sve svoje neprijatelje. Ali to zapravo i nije potrebno, nije neophodno razračunavati sa svima odjednom, dovoljno je izabrati jedan cilj. Recimo, neki konkretan biznis počne da sprovodi politiku diskriminacije predstavnika LGBT-a, ili se neko izrazi o njima u izuzetno negativnom tonu. Okupivši se zajedno, predstavnici pokreta će imati dovoljno snage da organizuju bojkot ili javni pritisak na jedan jedini subjekt. Naravno, taj subjekt, suočen sa jakim osuđivanjem, počeće da gubi svoju reputaciju; ako je u pitanju biznis, njegovi prihodi će biti ugroženi. Videvši to, drugi protivnici ideja ovog pokreta neće želeti da rizikuju svojim novcem i reputacijom, a samim tim će pristati na određene ustupke. Tako je LGBT pokret uspeo da promoviše svoju kulturnu agendu i ostvari priznanje u mnogim zemljama, štaviše, u većini razvijenih zemalja, gde su pre pola veka homoseksualci plašili čak i da prošetaju ulicom držeći se za ruke.

Sličnu strategiju bi se mogla koristiti i u promociji ideja nenasilja. Svi zagovornici nasilja se ne mogu pobediti odjednom, naročito s obzirom na to da se značajan deo društva, mada pasivno, i dalje nalazi na njihovoj strani (pri čemu oni sami nisu biološki sposobni da iniciraju nasilje, jer većina stanovništva ima snažnu varijantu mehanizma koji inhibira nasilje, ali to im ne smešta da imaju određene stavove i moralno podržavaju druge ljude koji su skloniji nasilju). Ali, ponavljam, nije potrebno boriti se protiv svih odjednom. Dovoljno je izabrati jedan subjekt koji zagovara nasilje i organizovati pritisak protiv njega, kao rezultat čega će on pretrpeti određene gubitke. Drugi subjekti, videvši to, pristaće na naše ustupke.

Jedna od konkretnih realizacija ove strategije može biti zaključivanje nenasilnih ugovora. Na primer, odlučivši da sarađuje sa određenom organizacijom ili licem, može se zahtevati unos tačke u ugovor prema kojoj, u slučaju spornih situacija, strane ne smeju pribegavati nasilnim merama uticaja, odnosno obraćati se državnim sudskim i policijskim strukturama. Umesto toga, rešavanje konflikta mora se odvijati isključivo u okvirima nenasilnog reputacionog i finansijskog uticaja. Ako druga strana pristane na takav uslov, to će stvoriti pozitivan presedan koji će mnogo pomoći u daljoj popularizaciji ideja nenasilja. Ako odbije, tada je može osuditi kao zagovornika nasilja prema gore opisanom modelu.

Na taj način, čak i sa malim brojem aktivnih zagovornika ideja nenasilja, može se efikasno razračunati sa određenim brojem zagovornika nasilja. A ostali će jednostavno odlučiti da pristanu na ustupke kako ne bi izgubili svoj biznis ili završili u socijalnoj izolaciji. Vremenom će agenda nenasilja postati priznata i opšteprihvaćena, čemu i težimo!