U popularnoj kulturi (kao i u nekim biznis portalima) godinama se neguje imidž „biznis ajkule“ – hladnog, proračunatog cinika u skupom odelu, koji gazi preko drugih, krši pravila, ali zato akcionarima donosi ogromnu profitabilnost. Nešto poput Gordona Geka ili Patrika Bejtmana. Naravno, mnogi libertarijanci (uključujući i nas) cene racionalnost i sposobnost isključivanja suvišnih emocija kada je reč o brojevima. Ali postoji tanka granica između racionalnosti i patologije. I novo meta-istraživanje, objavljeno u Journal of Applied Psychology, dobro naglašava tu granicu.
O čemu se radi? Psiholozi Lenke Rot i Ute-Kristine Klehe analizirale su podatke skoro 50.000 ljudi. Njihovi rezultati potpuno razbijaju holivudski mit: psihopatske crte vode do užasnih rezultata na poslu! Navikli smo da mislimo da je psihopata genijalni manipulator koji je sve nadigrao. U stvarnosti, statistika pokazuje nešto drugo.
Za početak, ličnosti sa crtama psihopatije jednostavno imaju nisku produktivnost, rade lošije od drugih. Takođe, pružaju nula pomoći kolegama. U zdravoj privatnoj kompaniji uspeh je zbir zajedničkih napora. Psihopata pak neće pružiti pomoć, čak i ako od toga zavisi sudbina projekta. Pored toga, ovakvim ljudima je svojstven kontroproduktivni pristup, što je najzanimljiviji momenat. Sabotaža, buling, krađa, odugovlačenje rokova – to je njihov stil. Sa tačke gledišta slobodnog tržišta, zaposleni zaključuje ugovor: vreme i veštine u zamenu za novac. Psihopata taj ugovor de facto krši. Umesto stvaranja vrednosti, on se bavi razaranjem socijalnog kapitala kompanije.
Ljudi sa takzvanom sekundarnom psihopatijom su se takođe „istakli“ – oni su impulsivni, neprijateljski nastrojeni i ne umeju da kontrolišu emocije. To su vremenske bombe koje raznesu kancelariju iznutra.
Šta da radi poslodavac? Vaš biznis je vaša privatna svojina. Imate puno pravo (pa čak i obavezu prema sopstvenom novčaniku) da filtrirate one koje puštate preko praga. Ne nasedajte na harizmu i pretvaranu samouverenost na intervjuu. HR skrining, testovi ličnosti, detaljna provera preporuka – to nije birokratija, već zaštita vaših investicija. Jedan takav „vuk sa Vol Strita“ može vas rasterati polovinu produktivnog odela (visoka stopa odlaska zaposlenih je tipičan rezultat prisustva psihopatskih ličnosti među menadžerima), a gubitke od toksične atmosfere otklanjali biste godinama.
A sada ozbiljno – ako ste, čitajući opis psihopatskih crta (nedostatak empatije i osećaja krivice zbog nanošenja štete ljudima, manipulativno ponašanje, impulsivnost), odjednom prepoznali sebe… onda za vas postoje vesti. Vi niste „alfa predator“. Vi ste neefikasan ekonomski agent. Tržište surovo kažnjava neadekvatnost. Vaša nesposobnost da se uklopite u kooperaciju i radite na rezultat čini vas siromašnijim u dugoročnoj perspektivi. Biti toksičan je ekonomski neisplativo.
Libertarijanizam se zasniva na principu nenagresije i dobrovoljnoj saradnji. Psihopatija često gura ka kršenju i jednog i drugog. Sve dok ne inicirate nasilje, niko ne treba da vas primorava na lečenje – vaše telo, vaša stvar. Ali racionalni egoizam sugeriše: ako vaš „hardver“ baguje i ometa vas u zarađivanju, možda je vreme da uzmete lekove i popravite sistem? Saglasnost na terapiju nije slabost, već investicija u sopstveni ljudski kapital. Psihopatske ličnosti bi trebalo da razmisle o tome, pre nego što ih jednostavno prestanu zaposljavati čak ni kao dostavljače pice. Jer, što više vremena prolazi, to će biti rasprostranjenije razumevanje da psihopata nije profitabilan zaposleni, već rizik i izvor štete.
Uprkos tome što je samoごmali procenat ljudi zaista sposoban da počini brutalno nasilje, politički zagovornici ideja nenasilja su za sada u manjini. Većina pak, barem pasivno, smatra da je upotreba sile opravdana u realizaciji državne prisile, a neki ljudi čak aktivno pribegavaju korišćenju ovog instrumenta sile u ostvarivanju svojih ciljeva. I kako promovisati ideje nenasilja u takvoj situaciji?
Za to, hajde da razmotrimo kako su se promovisale neke druge ideje koje su bile veoma nepopularne u društvu, na primer ideje LGBT pokreta (pri čemu nije važno kako se vi lično prema tome odnosite, uostalom, ako smatrate da ovakve pokrete treba zaustaviti pribegavanjem nasilnim merama, onda ste jednostavno nasilnik – shvatite tu činjenicu i preispitajte svoje poglede na život). Naravno, u društvu ima prilično malo predstavnika ovog pokreta, što znači da jednostavno ne bi imali šanse da odjednom pobede sve svoje neprijatelje. Ali to zapravo i nije potrebno, nije neophodno razračunavati sa svima odjednom, dovoljno je izabrati jedan cilj. Recimo, neki konkretan biznis počne da sprovodi politiku diskriminacije predstavnika LGBT-a, ili se neko izrazi o njima u izuzetno negativnom tonu. Okupivši se zajedno, predstavnici pokreta će imati dovoljno snage da organizuju bojkot ili javni pritisak na jedan jedini subjekt. Naravno, taj subjekt, suočen sa jakim osuđivanjem, počeće da gubi svoju reputaciju; ako je u pitanju biznis, njegovi prihodi će biti ugroženi. Videvši to, drugi protivnici ideja ovog pokreta neće želeti da rizikuju svojim novcem i reputacijom, a samim tim će pristati na određene ustupke. Tako je LGBT pokret uspeo da promoviše svoju kulturnu agendu i ostvari priznanje u mnogim zemljama, štaviše, u većini razvijenih zemalja, gde su pre pola veka homoseksualci plašili čak i da prošetaju ulicom držeći se za ruke.
Sličnu strategiju bi se mogla koristiti i u promociji ideja nenasilja. Svi zagovornici nasilja se ne mogu pobediti odjednom, naročito s obzirom na to da se značajan deo društva, mada pasivno, i dalje nalazi na njihovoj strani (pri čemu oni sami nisu biološki sposobni da iniciraju nasilje, jer većina stanovništva ima snažnu varijantu mehanizma koji inhibira nasilje, ali to im ne smešta da imaju određene stavove i moralno podržavaju druge ljude koji su skloniji nasilju). Ali, ponavljam, nije potrebno boriti se protiv svih odjednom. Dovoljno je izabrati jedan subjekt koji zagovara nasilje i organizovati pritisak protiv njega, kao rezultat čega će on pretrpeti određene gubitke. Drugi subjekti, videvši to, pristaće na naše ustupke.
Jedna od konkretnih realizacija ove strategije može biti zaključivanje nenasilnih ugovora. Na primer, odlučivši da sarađuje sa određenom organizacijom ili licem, može se zahtevati unos tačke u ugovor prema kojoj, u slučaju spornih situacija, strane ne smeju pribegavati nasilnim merama uticaja, odnosno obraćati se državnim sudskim i policijskim strukturama. Umesto toga, rešavanje konflikta mora se odvijati isključivo u okvirima nenasilnog reputacionog i finansijskog uticaja. Ako druga strana pristane na takav uslov, to će stvoriti pozitivan presedan koji će mnogo pomoći u daljoj popularizaciji ideja nenasilja. Ako odbije, tada je može osuditi kao zagovornika nasilja prema gore opisanom modelu.
Na taj način, čak i sa malim brojem aktivnih zagovornika ideja nenasilja, može se efikasno razračunati sa određenim brojem zagovornika nasilja. A ostali će jednostavno odlučiti da pristanu na ustupke kako ne bi izgubili svoj biznis ili završili u socijalnoj izolaciji. Vremenom će agenda nenasilja postati priznata i opšteprihvaćena, čemu i težimo!
Na primer, želim da otvorim kafić. Otvarajući kafić u centru grada, ozbiljno rizikujem da izgubim novac od strane države. Kako izbeći to, i da li uopšte vredi rizikovati otvaranjem ilegalnog biznisa u modernoj Rusiji sa stvarnim prostorom i ljudima unutra? Imam osećaj kao da je agorizam trenutno samo prodaja supstanci, ali ja ne želim da prodajem supstance na toru, želim da se bavim, na primer, kafićem, a tamo već nije takva anonimnost, tamo je potrebno da ljudi znaju za njega i da bude na vidiku. Dakle, to uopšte nije isto što i tržište supstanci, na primer, gde se poslovi mogu obavljati preko tora. Dalje, ako se pojave neki problemi sa vlastima, sud i pravosuđe su monopolizovani, i niko me neće zaštititi od proizvolja poreskih službenika. Šta raditi? Čekati dok izbegavanje poreza ne postane norma? Podmazivati mitoom? Tada će novac otići državnim službenicima i povećati njihovu zainteresovanost za pravljenje problema (da bi bilo više mita). To je neki začarani krug.
Pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.0001985 btc
Praktike agorizma uvek podrazumevaju određenu solidarnost između ugovornih strana protiv države, i na nju treba težiti prilikom razmatranja kako izgraditi svoj sivi biznis. Tako, ako otvorite neoporezovani objekat na otvorenom prostoru u centru grada, imate jedinu šansu da izbegnete represivni pritisak države: ako kao odgovor na takve pokušaje vaši klijenti odmah razstrelaju predstavnike države, i ako im to je unapred poznato. Van Čečenske Republike ne može se računati na to, tako da nema šta tražiti.
Pošto smo već počeli da pričamo o oblasti ugostiteljstva, predložila bih drugi poslovni model. Pronađite neki nepreviše pompcio poslovni centar, sa blagim režimom propuštanja, prođite kroz svaku kancelariju i izložite svoju jednostavnu komercijalnu ponudu – da ste svakog radnog dana tokom pauze za ručak spremni da im dostavljate topli kompletan obrok po fiksnoj niskoj ceni, uz plaćanje gotovinom. Evo linka za Telegram bota, svakog jutra do 11:00 možete napraviti porudžbinu birajući jedan od tri kompleta, i od 13:45 do 14:15 porudžbina će biti isporučena u kancelariju. To je, zapravo, ceo model. Tredaće vam da iznajmite prostor za kuhinju na fizičko lice, da zaposlite osoblje „na crno“ – i radite. Možete se čak i ne predstavljati nikome bilo kojim imenom, vaše ime je Telegram bot. Ah, da, takođe će biti potrebno potrošiti novac na pisanje bota. Kao alternativa, bot se može zameniti sajtom, ali to zavisi samo od toga koliko je Telegram zastupljen u vašem gradu.
Inače, da ne biste bezveze šetali sa svojim reklamama, kada budete reklamirali svoju službu toplih obroka, ponesite sa sobom ukusan kolač, on će se odlično prodati u kancelarijama, bilo bliže ručku, bilo bliže „five o’clock“ vremenu. Tada nećete biti samo „neki lik koji je došao sa brošurama“, već „oni, oni sa pecivima, mogu da nose i tople obroke“.
Naravno, ovaj model najbolje funkcioniše kada u kancelarijama ima nekog života, tako da period totalne samoizolacije nije najbolje vreme za početak ovakvog biznisa. S druge strane, upravo sada možete organizovati besplatnu ishranu za lekare u bolnicama, putem donacija. Neke nevladine organizacije se time već bave, i ništa vam ne sprečava da i vi počnete da usavršavate svoje organizacione veštine upravo sada. Svaka dobrotvorna organizacija troši deo prikupljenih sredstava na sopstvene potrebe, tako da, ako ne budete previše neustrašivi, ćete barem uspeti da obezbedite minimalnu zaradu sebi i svojim zaposlenima, plus stekleti reputaciju i poznatost, a i sam objekat dobrotvorstva će vam biti zahvalan i, ako zatreba, izdvojiće respirator van reda.
Naravno, ova ideja nije nova, ali u ovoj sferi će još dugo postojati prostor za agorizam, naročito van glavnih gradova
Ekonomska kriza koja je počela 2014. godine snažno je pogodila rusku mašinsku industriju. U poređenju sa 2008. godinom, položaj preduzeća dodatno su otežale političke sankcije protiv Rusije. Dvostruki pad rublje je, s jedne strane, postao pozitivan faktor koji je povećao cenu sličnih stranih mašina i smanjio konkurenciju na domaćem tržištu za domaće proizvođače. S druge strane, poskupela je uvozna komponenta od koje proizvodnja ruske tehnike snažno zavisi. Cena mašinskih proizvoda je porasla. Proizvođački pogoni su se pozabavili zamenom uvoza, ali to pitanje još uvek nije rešeno.
Još jedan negativan faktor bilo je smanjenje potreba ekonomije. Pored porudžbina koje je postavljao vojno-industrijski kompleks i državne korporacije, celo ostalo tržište je naglo opalo. Ukupna potražnja za proizvodima mašinskih kompanija smanjila je više nego 2008. godine.
Za razliku od naših preduzeća, strane kompanije su se brzo reorganizovale i počele su dodatno da stimulišu potražnju za svojim proizvodima u Rusiji uvođenjem novih finansijskih usluga. Počele su da nude kupcima nezapamćene popuste, dugoročne odložene uplate bez kamate, lizing i druge metode koje stimulišu kupovnu aktivnost.
U kriznoj situaciji, domaće kompanije su izabrale različitu taktiku. Niz preduzeća (na primer, fabrika za proizvodnju kranova u Čeljabinsku) je naglo diverzifikovalo svoju delatnost, promenilo asortiman, fokusirajući napore na izvoz i rad sa ključnim klijentima. Međutim, većina mašinskih kompanija odlučila je da naglo smanji količinu proizvedenih proizvoda i fokusira se na različite načine optimizacije troškova i smanjenja izdataka.
Jedno od preduzeća koja su upala u vrtlog ovih ekonomskih događaja i doživela negativne posledice krize je holding „Mašinstroj“ (naziv je promenjen).
O kompaniji
Proizvodni holding „Mašinstroj“ ima dugu istoriju i tradiciju. On obuhvata proizvodna preduzeća, projektni biro i sopstvenu prodajnu jedinicu. Holding proizvodi traktore, komunalnu tehniku, buldožere i specijalnu tehniku za vojno-industrijski kompleks sa prilično širokom linijom modifikacija. To je jedna od retkih mašinskih kompanija u Rusiji koja je zadržala inženjerske kompetencije i proizvodnu bazu neophodnu za proizvodnju moderne robe.
Tržište prodaje
„Mashinstroj“ sarađuje sa kupcima iz Rusije i malih zemalja u razvoju, gde se prodaja uglavnom odvija putem političkih kanala. Konkurentsko okruženje u kojem nudi svoje proizvode nije previše zasićeno. S jedne strane su zapadni proizvođači, čija tehnika nakon pada rublje premašuje vrednost sličnih proizvoda holdinga za 30% i više, a s druge strane kineske fabrike, čija je tehnika lošijeg kvaliteta i još uvek malo zastupljena u Rusiji.
Upravljanje
Mašinsko holding predstavlja niz samostalnih preduzeća smeštenih u različitim regionima Rusije. Njima upravlja upravljačko kompanija sa sedištem u Jekaterinburgu. Ovlašćenja direktora fabrika ograničena su na rešavanje samo operativnih pitanja. Sve strateške zadatke formira upravljačko kompanija. Sve komunikacije između preduzeća su u većini slučajeva takođe išle preko upravljačke kompanije.
Formalizovana strategija razvoja mašinskog holdinga u trenutnim uslovima postala je neaktuelna. Nova antikrizna strategija nije usvojena. U ovoj situaciji, svaki rukovodilac preduzeća koje pripada holdingu samostalno traži rešenja za izlazak iz krize.
Finansije
U holdingu je zadržan visok nivo fiksnih troškova. Pri tome je naglo opala proizvodnja, što je dovelo do pada prometa i rentabilnosti. Visoko zaduženost i nemogućnost uzimanja novih kredita u bankama povećali su potrebu za obrtnim sredstvima. Iz tog razloga su propali rokovi za izvršenje niza ugovora. Finansijski tokovi su u tom kontekstu još više smanjeni.
Osoblje
Kao rezultat smanjenja obima proizvodnje, u većini jedinica holdinga su opale plate. Ključni stručnjaci su počeli da daju otkaz. Nivo motivacije i angažovanosti osoblja je naglo opao. Postepeno, deo preduzeća je počeo da prelazi na nepunu radnu nedelju, što je poslužilo kao još jedan podsticaj za odlazak niza važnih stručnjaka.
Proizvodi
Linija proizvedenih proizvoda je prilično široka: to je komunalna, poljoprivredna, rudarska i građevinska tehnika. Pored toga, niz preduzeća poseduje kompetencije za proizvodnju vojne tehnike. Inženjerska kompanija neprestano radi na razvoju nove tehnike, uključujući i inovativnu. Stalno se razvijaju nove modifikacije postojećih proizvoda i obnavljaju modeli koji su se već dokazali na tržištu.
Opšta situacija
Počev od 2014. godine, situacija u holdingu se konstantno pogoršava. Deficit obrtnih sredstava ne omogućava poštovanje rokova izvršenja postojećih ugovora. Uprkos potražnji za tehnikom holdinga, mogućnosti preduzeća da zadovolje potrebe mašinskog tržišta takođe su opale. Paralelno sa tim, smanjuje se kapacitet ruskog tržišta.
Zbog nedostatka aktuelne strategije u oblasti prodaje i marketinga, pojavio se veliki broj nedovršene proizvodnje, što u kontekstu deficita obrtnih sredstava još više pogoršava položaj mašinskog holdinga.
Uz naglo opadajući promet, stalni troškovi holdinga su dovoljno dugo ostali na istom nivou. Rentabilnost je počela naglo da opada, te je već nakon godinu dana prešla u minus. Imajući veliki kreditni portfolio, holding je počeo da kasni sa otplatama kredita. Na preduzeću su se pojavila kašnjenja u isplati plata u svakoj od poslovnih jedinica.
Pitanja
Kakva rešenja vidite za izlazak holdinga „Mašinstroj“ iz krize?
Kako bi ta rešenja trebalo da budu uklopljena u opštu strategiju razvoja holdinga?
Odgovor
1. Koji su nedostaci ovakvog tipa organizacije preduzeća kao što je holding? Pre svega – transferno određivanje cena. Vlasnik holdinga uvek ima iskušenje da proizvode jednog svog preduzeća prodaje drugom svom preduzeću ne po tržišnoj, već po nižoj ceni. Do čega vodi takva protekcionistička politika? Upravo isto kao i protekcionizam na državnom nivou. Preduzeća holdinga postaju manje konkurentna u poređenju sa svojim direktnim konkurentima na svetskom tržištu, jer ne moraju previše da brinu o prodaji. Zašto se brinuti ako je kupac „svoj“? On će ionako kupiti.
U periodu ekonomskog rasta sve to deluje kao sitnica, ali u krizi sitnica nema.
Na taj način, prvi i očigledan pravac optimizacije je povećanje autonomije preduzeća unutar holdinga.
2. Kriza je uvek karakterisana time što se u budžetima preduzeća smanjuje udeo CAPEX-a i povećava udeo OPEX-a. Tako da će drugi očigledni pravac optimizacije biti reorientacija sa tržišta gotovih proizvoda na proizvodnju rezervnih delova, garantno i postgarantno održavanje, a što se tiče gotove tehnike, ne treba se toliko boriti za skupljajuće rusko tržište, koliko se svim silama probijati na svetsko.
3. Snažna strana ruskog mašinstva do sada je prilično moćna projektantska škola. Ima smisla dogovarati se sa Kinezima o proizvodnji u Kini prema ruskim projektima. Da, to znači da projektantske jedinice holdinga deluju direktno na štetu proizvodnim. Sa aspekta socijalnih obaveza, smanjivanje više zahtevne proizvodnje nekako nije pristojno, a sa aspekta vlasnika holdinga, razvijanje potencijalno profitabilnijeg istraživačko-projektantskog pravca je, nesumnjivo, isplativo.
4. Kada cena radne snage još više opadne u poređenju sa kineskom, proizvodnja u Rusiji će moći da se obnovi, i prodavati mašinsku proizvodnju made in Russia u Podnebesnoj, što za sada zvuči fantastično, ali rusko rukovodstvo odlučno vodi zemlju upravo u tom pravcu. Naravno, to će značiti ulazak kineskih kolega u kapital odgovarajućih preduzeća holdinga. Moguće je i da će se preduzećima moći prepustiti u celosti, i to čak po relativno dobroj ceni. Naravno, taj plan možda neće proći, jer nikada ne znaš u kom tačno trenutku će država odlučiti da veže ruke onome ko tone, kao da je smislio da spasi sebe. Uostalom, ova napomena se odnosi na apsolutno svaki korak koji pravi legalno poslovanje, tako da nije neophodno to ponavljati svaki put.
5. Nedostatak obrtnog kapitala znači da je potrebno tražiti strateške investitore. Možda će za to biti potrebno izvesti neka od preduzeća holdinga na IPO, što će u suštini značiti njihov izlazak iz holdinga i zadržavanje, recimo, kontrolnog paketa akcija kod sadašnjeg vlasnika. S druge strane, dodatno finansiranje, zamena menadžmenta efikasnijim i uključivanje u nove tehnološke i prodajne lance može dati ovim preduzećima impuls razvoja, a za sadašnjeg vlasnika značiti prelazak sa gubitka na profit.
Jedan naučnik i talentovani rukovodilac, recimo ga UR, u sumrak sovjetske vlasti preuzeo je eksperimentalnu laboratoriju, a nakon 1991. godine osnovao privatnu firmu koja je monetarizovala njena naučna istraživanja. Partnerstvo se pokazalo uspešnim. Pojavila se klijentela koja je postavljala komercijalne porudžbine i stabilan priliv gotovine. Zarade naučnika su porasle, u laboratoriju je postalo prestižno upasti, uključujući i odbranu disertacije. U novim ekonomskim uslovima, UR je učvrstio svoje dobro ime, lični brend, kako se sada kaže.
Naučnik je bio mudar, razumeo je da nije večan, i sredinom nultih godina, u svojih dobrih sedamdeset godina, izabrao je za naslednika svog najboljeg učenika (LU), koji je šefu bio veoma zahvalan. Usmeno su se dogovorili da će nakon nekoliko godina učitelj učeniku, pod određenim uslovima, predati svoju naučnu poziciju i udeo u biznisu. Dok se to nije dogodilo, naslednik je imenovan na funkciju zamenika UR-a sa pravom prvog potpisa.
Vreme je prolazilo. Ali deka je stario polako. Naprotiv, razvijši zavistnu energiju, uspeo je da se još jednom oženi mladom (veoma mladom i lepom) učenicom — kandidatkinjom za naučni stepen sa periferije. UR je intenzivno počeo da uređuje svakodnevni život nove porodice: široko je rešavao stambeno pitanje, počeo je da putuje sa mladom ženom na odmore, u starosti je zavoleo skijanje, a pritom se sve manje posvećivao radu. Ali poslovi su išli dobro: zamenik ga nije izneverio, novac je redovno leteo na UR-ovu karticu. Komercijalne porudžbine su rasle, laboratorija se učvršćivala novim kadrovima koje je već dovodio LU. Sa svoje strane, UR nije maltretirao budućeg naslednika i, kako je on sam smatrao, plaćao mu je velikodušno, veoma velikodušno. Sve je bilo dobro, za šefa je počela topla, skoro boldinska jesen.
Kulminacija
Međutim, u duši zamenika su se gomilala neprosta i loša pitanja poput „dokle čekati?“. Pojavljivale su se iste misli kao kod Puškinovog Onjegina o ujaku koji je, kako je poznato, bio najpoštenijih pravila. Najbolji učenik je nastavio da ostaje broj 2, iako se veoma trudio da zauzme poziciju broj 1. Direktno da pita šefa kada će je zauzeti, LU nije mogao. Ali pritom je od UR-a dobijao indirektne signale da su dogovori i dalje na snazi. Smisao je bio sledeći: sačekaj, druže, i biće ti sreće, a za sada naš biznis — to je moj lični biznis.
Ne odmah, ali LU je shvatio da je vreme da prestane da brine i da počne nekako da deluje. Počeo je od jednostavnog, kreiranjem sopstvene baze klijenata preuzimanjem klijenata svog šefa. Registrovao je sopstvenu kompaniju i podsticao naručioce ka tome da se, iz poreskih razloga, formalni ugovor o izvršenju radova treba zaključiti upravo sa njom, a ne sa šefovom firmom.
Vremenom je LU pokušao da preuzme najveće kompanije čiji su rukovodioci lično poznavali njegovog UR. Oni su potpisivali dokumente, šireći poverenje u ime učitelja na njegovog učenika. Možda bi i ovde sve prošlo bez problema, ali LU je počeo povremeno da „isceđuje“ u razgovorima sa starim naručiocima: da, na primer, sve poslove u naučnoj kompaniji zapravo vodi on, LU, a da od dede nema nikakve koristi. Da njime upravlja mlada žena, da malo razume u poslovi i da mu je već davno vreme za penziju. Sve to nije promaklo pažljivim ušima sagovornika. I neki od njih su ga, u ljubaznim izrazima, informisali o opasnosti koju on nije primećivao, budući zauzet intenzivnim porodičnim životom.
Rasplet
Tako je prošlo nekoliko godina. UR-ova žena je uspešno odbranila rad i uz protekciju dobila veoma dobro mesto, ostajući i dalje mlada i lepa. Što se nije moglo reći za njenog supruga, koji je prešao granicu svoje osme decenije. Ostao je besprekoran u obezbeđivanju materijalnih potreba porodice, ali više nije mogao da održava na odgovarajućem nivou značajno porasle duhovne i druge potrebe, koje je takva lepotica žudela i, svakako, zasluživala. A neki drugi muškarci, daleko od toga da su doktori nauka, sasvim su te druge potrebe obezbeđivali. I do takvog utešnog zaključka profesor je jednog dana došao, upoređujući odgovarajuće početke i krajeve. Porodični život je dobio pukotinu i brzo je došlo do logičnog kraja. Supružnici su se rastali, pri čemu je žena uspela da sebi, kao uspomenu na muža, osigura poželjnu zajedničku stambenu površinu.
Učitelj je, ostavši sam, kao da se probudio iz nesvestice, i nakon kratkog razmišljanja se vratio svojoj laboratoriji, ili, reći po novom, svom biznisu. Svojim biznisu. Ispostavilo se da radne veštine nisu nestale, omiljeni posao nije samo pružao utehu, već je ponovo počeo da donosi zadovoljstvo. Ali euforija povratka nije trajala dugo, samo sve dok UR nije počeo sa detaljnom analizom porudžbina i ugovornih odnosa. Prvo su se javile sumnje da porudžbine negde odlaze, a zatim je pogledao dokumenta, brzo se setio upozorenja svojih prijatelja i sastao se sa njima. I istina se pred njim otkrila u svom surovom obličju, i shvatio je, obrativši se konačno činjenicama, da ga njegov zamenik drsko i praktično otvoreno odvodi iz biznisa.
Došlo je do razgovora između učitelja i učenika, ako se to uopšte moglo nazvati razgovorom. Nakon toga, smirivši se i razmišljajući konkretno kao biznismeni, ali bez ekstremizma koji ponekad prisutan kod biznismena (ipak su inteligentni ljudi), UR i LU su shvatili da se našli u nezgodnoj situaciji i počeli da razmišljaju kako dalje živeti. U početku je svako video argumente emocionalne prirode za trenutni i oštar „razvod“. Ali prilikom detaljnije analize pojavljivali su se faktori za nastavak saradnje, šta god to podrazumevalo.
U međuvremenu, raskol između UR i LU se izrazio, što je dovelo do svađe među zaposlenima. Pri tome, kako bi bilo čudno, linija borbenog sukoba nije prošla između „starih“ i „novih“ kadrova koje su angažovali šef ili njegov zamenik, već po moralnim pozicijama strana, uglavnom po pitanju toga ko je koga prevario. A uz to je i zamršena šema prolaska porudžbina počela da utiče na kvalitet radova. Kod naručilaca se pojavilo i počelo da se učvršćuje nepoverenje prema laboratoriji, njenom rukovodiocu i zameniku: ko je od njih u pravu, a ko nije, sa strane se ne može razbediti. Pojavili su se i drugi negativni faktori, što je na kraju dovelo do oslabljivanja protoka porudžbina i odrazilo se na finansijsku situaciju zaposlenih.
Svakim danom situacija je postajala sve gora…
Pitanja
Kako su heroji ovog slučaja trebalo da postupaju kako ne bi upali u sličnu situaciju?
Kako rešiti nastalu koliziju? Šta biste vi preporučili UR i LU da preduzmu kako bi postigli sporazum?
Može li se u takvoj situaciji sačuvati profitabilan biznis koji je stvorio UR? Kako to učiniti?
Ograničenja. Vlasnik kompanije već ima više od 70 godina. Čak i ako se vrati operativnom upravljanju biznisom, neće moći dugo da se bavi razvojem kompanije. Pored toga, važno je uzeti u obzir da je privatna istraživačka firma osnovana zahvaljujući autoritetu i vezama vlasnika na bazi državne laboratorije. Jedan deo biznisa ne može postojati bez drugog.
Odgovori
1. Kako su protagonisti slučaja trebalo da postupaju?
Kao što se lako može videti, sva nesporazumi u navedenom slučaju pojavili su se zbog nejasnih dogovora. Prvi nejasni dogovor: LU je prinuđen da vuče sav posao za platu, uz obećanje da će u neodređenoj perspektivi naslediti biznis. Drugi nejasni dogovor: nedostatak bračnog ugovora i, shodno tome, konflikt očekivanja između UR i njegove supruge. Treći nejasni dogovor: sumnjiv pravni status celokupnog biznisa, pošto to zvanično sve ostaje laboratorija u državnom naučno-istraživačkom institutu, i upravo ta pravna forma primorava da prvi dogovor ostane nejasan.
Jasno je zašto je UR početkom devedesetih radije ostao pod okriljem države: to pruža ogromnu uštedu u fazi kada biznis još nije ustao na noge. Evo ti prostorije u institutu o trošku budžeta, plus gomila raznih neformalnih veza u državnim strukturama različitih nivoa, zahvaljujući kojima se mogu realizovati razni poslovi.
U novoj postsovjetskoj ekonomskoj realnosti, prenositi na nasleđe mesto rukovodioca laboratorije je pomalo arhaično. Blagovremeno postavljanje adekvatnije šeme organizacije kompanije moglo bi obezbediti instrumente za sprečavanje konflikta između UR i LU. Tako je UR mogao, pored plate, dobiti udeo u biznisu i postepeno ga povećavati. Sam biznis bi se mogao mnogo sigurnije skalirati, a ne ograničavati na razmere laboratorije – ali to je, naravno, već pitanje ukusa, ambicija i tržišne konjunkture.
Uopšte, jedini zadatak vlasnika biznisa koji je nemoguće delegirati menadžerima jeste kontrola nad tim da menadžment ne raznese biznis. Ako vlasnik biznisa ne izvršava ovaj jedini zadatak, onda samo on na kraju snosi odgovornost za to što biznis izmiče iz njegovih ruku. U meri u kojoj se država može uporediti sa komercijalnom kompanijom, naravno, narod snosi odgovornost za odvratan kvalitet državne uprave i za raznošenje državne imovine u džepove državnih službenika – ali to je u ovom slučaju oftopik.
Dakle, ako se u onome što se tiče biznisa rešenje sastoji u tome da se on po mogućstvu potpuno izvuče iz pod države regulacije, onda se u onome što se tiče braka, slično porodičnim kodeksom nije dozvoljeno. Bračni ugovor prema kodeksu ne može predviđati ekonomske sankcije za ljubavne veze van braka, što čini poziciju UR u ovom poslu ranjivijom. Uostalom, to nije baš ni važno. Svi dogovori se ipak mogu sklopiti unapred. Druga stvar je što su takve romantične avanture u starosti neizbežno povezane sa određenom afektacijom, pa bi bilo čudno očekivati od UR trezven pogled tokom bračne gonje.
Inače, da je kompanija u svoje vreme izvučena iz sastava NIJ i predstavljala samostalan biznis, pojavljivanje supruge UR na horizontu neizbežno bi dovelo do toga da bi LU zahtevao jasne garancije za preuzimanje biznisa, jer bi u suprotnom on po automatizmu išao u nasledstvo supruzi UR, bez svih ovih igrica sa imenovanjem novog rukovodioca laboratorije na naučnom savetu.
2. Kako rešiti nastalu koliziju?
Savetovala bih formalizaciju podele uloga. UR ostaje rukovodilac u NIJ dok ne odluči da ode u penziju, a takođe ima u kompaniji LU status naučnog konsultanta sa dobrom platom. LU zadržava u laboratoriji šefa poziciju rukovodioca sektora, ili šta god da je već imao, i ostaje generalni direktor svoje kompanije. U kom obliku sačuvati UR-ovu kompaniju, neću se usuditi da savetujem. Može se preneti rukovođenje na LU. Može se likvidirati jedna od kompanija. Može ih se spojiti u holding. Nije bitno.
Smisao predloženog rešenja je u tome da svaka od strana ima alate protiv druge, ali nema podsticaje da ih koristi bez krajnje neophodnosti. UR nastavlja naučni rad, što bi trebalo da blagotvorno utiče na njegovo raspoloženje i ukus za život, a plata u kompaniji LU će mu omogućiti da nastavi život na visokoj nozi, kao što je i navikao. Pri tome, on više ne mora da pazi da se posao ne krade, pošto je posao već predat, ostala je renta. LU zadržava sve klijente i operativno rukovodstvo, što znači da ima garancije za očuvanje kontrole nad poslom i podsticaje da ga na svaki način razvija. On može da otpusti UR, ali tada će izgubiti svoju poziciju u laboratoriji.
Ali sam primer ste izabrali ne baš najbolje. Godina 1998-1999. nije donela neku svesnu deregulaciju, već je država jednostavno proglasila defolt po svojim kreditnim obavezama, što je dovelo do toga da je prilično dugo prestala da uzima kredite. Investitori, nemajući više tako primamljivu opciju kao što je ulaganje u državne hartije od vrednosti, počeli su aktivnije da ulažu u realni sektor. Pogotovo zato što je finansijska kriza naglo smanjila vrednost imovine, a pad rublje – cenu radne snage. Ukratko, u potpunoj skladu sa austrijskom teorijom ekonomskog ciklusa, oporavak nakon sloma se odvija brzo ako se ne mešamo u proces, što se i radilo, ali ne zato što je vlada bila tako mudra, već zato što je bila zbunjena i nije znala šta da radi.
Dakle, primer koji ste predložili je više o tome kako nemešanje države u ekonomiju tokom krize veoma povoljno utiče na ekonomiju. Čak i za ilustraciju toga da nemešanje države u ekonomiju generalno povoljno utiče na nju u bilo kom trenutku, potrebni su dodatni primeri, a još bolje – logičke izvedene zaključke. Iako ljudi, naravno, vole istoriju upravo zato što je to skup poučnih priča za svaki životni slučaj, tako da se ne ustručavajte da navodite istorijske primere ako vidite da su traženi kod publike. Time ništa nećete dokazati, ali ideologiju možete sasvim uspešno prodati.
Ipak, 1998. se ljudima više povezuje sa nečim takvim, a ne sa oslobođenjem biznisa…
