Тег: konflikt

Kako libertarijanizam predlaže da se reši problem ucene?

Recimo da jedna kompanija preti sankcijama drugoj ako ne potpišu ugovor, a sankcije mogu biti zaista ozbiljne i ozbiljno pogoditi budžet te kompanije, kako vidite rešenje takvih hipotetičkih problema?

Matvej

Hajde da uvedemo različite termine u zavisnosti od toga koje se sankcije predviđaju, jer će od toga veoma zavisiti reakcija na pretnju.

Definišimo pljačku kao zahtev za robnim ugovorom pod pretnjom fizičkog nasilja, iznudu kao zahtev za robnim ugovorom pod pretnjom ekonomskih sankcija i ucenu kao zahtev za robnim ugovorom pod pretnjom otkrivanja informacija koje bi meta pretnje radije prikrila.

Reakcija na pljačku zavisi od odnosa snaga, odlučnosti da se pruži otpor i procene situacije u pogledu mogućnosti dolaska pomoći sa strane. Recimo, pljačkački zahtevi države u trenutnim okolnostima često se ispostave kao jeftiniji za ispunjenje, iako ponekad može pokušati da se izpregovara, ako, naravno, državni činovnici poštuju bilo kakve principe, na primer one koji se smatraju zvaničnim zakonima te države, ili bilo koje druge. (Na primer, u Crnoj Gori je upravo pokušaj pregovaranja najočigledniji odgovor na svaki pokušaj državne pljačke.) Slučjevi silnog otpora državi su takođe mogući, i u slučaju da su takvi slučajevi česti, politikolozi govore nešto poput „država X je failed state“.

Pljačkački zahtevi privatnih lica mnogo češće nailaze na silni otpor, s obzirom na to da će taj otpor sa mnogo većom verovatnoćom podržati okolina, a u nekim relativno razumnim državnim jurisdikcijama — čak i predstavnici te iste države, naročito ako pljačkač postupuje sasvim neoprezno.

Iznuda je od strane mnogih ekonomskih agenata percipirana kao čist bezobrazluk i direktan poziv na zaobilaženje sankcija. Ako zaobilaženje bude uspešno, odnosno ako su gubici onoga ko primenjuje sankcije skoro veći nego gubici onoga ko ih zaobilazi, sankcije će biti brzo ukinute, i možda čak uz izvinjenje. Međutim, ako je autor ekonomskih sankcija država, njeni činovnici mogu, zauzvrat, smatrati izbegavanje sankcija bezobrazlukom i preći sa iznude na pljačku. Srećom, država nije jedinstven organizam, već mnoštvo aktera sa sopstvenim interesima, i izbegavanje sankcija obično podrazumeva zainteresovanost pojedinih činovnika za to da to upali.

Konačno, u situaciji ucene, onaj ko je postao njena meta moraće da reši tešku dilemu: pristane na to da sva zainteresovana lica saznaju o njemu ono što je želeo da prikrije (a to je obično nešto nepristojno), ili da zaključi robni ugovor, obično bez garancija da će se time ucena završiti. Ovakve priče često srećemo u detektivskim romanima, i lako je videti da su ovde mogući najrazličitiji ishodi. Najdosadnije priče su one u kojima ucenitelj pošteno ispuni svoj deo dogovora, a meta ucene, shodno tome, prođe sa samo blagim preplašenjem. Napomena za potencijalne ucenitelje: postupajte upravo tako. Napomena za potencijalne mete ucene: ne zloupotrebljavajte dogovore sa sopstvenom savešću, na duge staze se više isplati poštenje i otvorenost.

Unutrašnji konflikti volonterskih organizacija

Nedavno sam objavio dugačak post Unutrašnja dinamika libertarianskih zajednica. Tamo se, između ostalog, pominje opasnost od ekstremne ozbiljnosti u sitnicama:

Podsvesno shvatajući određenu komičnost svoje pozicije, onaj koji se raspravlja, u polemičkom zanosu, počinje da optužuje protivnike za kršenje čak i osnovnih vrednosnih principa.

I evo, sasvim nedavno, pišu mi u privatnoj poruci:

Smatram da je trenutni Sekretar prekoračio svoja ovlašćenja. Savet nije u stanju da samostalno reši ovu krizu, jer deo članova Saveta podržava postupke Sekretara, dok ostali ostaju ravnodušni prema onome što se dešava. Ovo nije jedini slučaj na koji postoje primedbe, ali ovaj slučaj je već jeziv.

Koji je to jeziv slučaj? Pa, admin Telegram četa je uključio „slow mode“ u četu. Zašto je slow mode potreban u četu od dve desetine ljudi, nemam pojma, ali ovaj slučaj upravo ilustruje kako se u strogo dobrovoljnoj organizaciji ljudi lako uvrede zbog najmanjeg znaka nepoštovanja od strane onih koji poseduju određena tehnička ovlašćenja.

A evo i drugog primera, već javnog – i takođe ogorčenost upućena sekretaru: jedan od sudija MTL-suda je uklonio sekretara suda sa vođenja slučaja, jer je on, po njegovom mišljenju, некоrektno vodio prepisku sa stranama, a takođe je bez potrebe prisustvovao u četu gde su sudije razgovarale o slučaju. A sekretar odluči da se ne ukloni, umesto toga su uklonili sudiju.

Ovaj obrazac se stalno ponavlja. Šta je potrebno za njegov nastanak?

  1. Organizacija koja se sastoji od volontera
  2. Postojanje jedinstvene administrativne pozicije u njoj
  3. Postojanje tehničkih mogućnosti administratora da ograniči prava ostalih učesnika organizacije.

To je sve. Pre ili kasnije će nastupiti situacija u kojoj će administrator početi široko da tumači svoje funkcije i primeni svoje tehničke mogućnosti tako da ograniči prava drugih učesnika organizacije, pri čemu će deo učesnika taj postupak smatrati zloupotrebom.

Da u organizaciji postoje plaćeni zaposleni, postupci administracije bi se dočekali smirenije (svaka kapris za vaš novac). Da je umesto jednog administratora bilo celo kolegijum, moglo bi se apelovati na jednog, tražeći da poništi postupke drugog (takođe veoma bogata klasa konflikata, ali daleko manje oštrih). Konačno, da administrator nije imao tehničke mogućnosti kojima se može zloupotrebiti, bilo bi mu mnogo teže.

Ne diramo tačku 1, jer neka o konfliktima u hijerarhijskim komercijalnim organizacijama diskutuju Bitarch i Voluntarist.

Tačku 2 je mnogo lakše pobediti. Ako je grupa mala i sastoji se od formalno ravnopravnih učesnika, onda svi treba da budu admini (ako deo učesnika ima neki ekvivalent probnog perioda, admin prava im se mogu dodeliti nakon uspešnog završetka istog) – to je vidljivo potvrđivanje uzajamnog poverenja unutar organizacije. Kao opcija – potpuno zaobilaženje administratora.

Što se tiče tačke 3, ona previše zavisi od izabranih alata za komunikaciju. U Montelibero za to se koristi skoro isključivo Telegram. U njemu je jedina mogućnost da se isključe tehničke mogućnosti administriranja grupe ta da se grupa kreira pomoću servisnog naloga, dodaju učesnici, a zatim se iz grupe obriše njen kreator. U principu – i to je izlaz za malu, slogornu grupu koja želi da komunicira isključivo o poslu i ne želi da gubi unutrašnu povezanost zbog nečijeg povređenog ponosa.

Naravno, od administratora ima i koristi. Ali to je upravo ona linija argumentacije pomoću koje etatisti objašnjavaju korist od države. Ne, korist ne dolazi od administratora, već od tradicije poštovanja kolega. Primenjeno na radne grupe, to znači samootgraničenje u pogledu off-topic tema i stila komunikacije. Ako se takva tradicija uspostavi – administrator nije potreban. Ako se ne uspostavi – snagama samo jednog administratora ona se ne može uvesti. U svakom slučaju, potrebna je dobra volja ostalih učesnika.

Unutrašnja dinamika libertarianskih zajednica

Slediće dugačak tekst u tri dela. Napisan je po nalogu Soza, uz donaciju od 50 EURMTL. Rad je trajao skoro ceo mesec. Za obična pitanja sa priloženim donacijama to je nepristojno mnogo, ali se sećam da su u vreme kada Bitarh još nije sam objavljivao na mom kanalu, već je naručivao od mene pisanje longrida, tempi bili slični. Nažalost, teško uspevam da zadržim velike zamisle u glavi, pa sa povećanjem obima zadatka vreme rada raste očigledno u nelinearnoj proporciji: do par dana za post u telegram formatu, mesec dana za longrid, godinu i po za knjigu od 84 stranice…

Zadatak od klijenta nije bio formulisano previše precizno, ali se svodio na kreiranje i predstavljanje pomirivog narativa za zajednicu Montelibero, koja trenutno doživljava unutrašnje trenje zbog razlika u pristupima postizanju ciljeva pokreta.

činilo mi se prikladnim da malo proširim temu, ali ne toliko da finalni recepti budu neprimenljivi na konkretnu zajednicu.

Deo 1. Zašto libertarijanci ne vole ugovore?

Postoji mišljenje da libertarijanci obožavaju ugovore i da im se skoro mole. To nije tačno. Libertarijanci u masi imaju prilično običan sistem vrednosti, i zato ne vole ugovore. Ono što vole, kao i svi normalni ljudi, je atmosfera otvorenosti i uzajamnog poverenja. Onaj ko tvrdi suprotno, verovatno je i sam nekada to voleo, ali je njegovo poverenje iznevereno.

Šta je poverenje? To je ubeđenje da će kontrahent iskreno zastupati tvoje interese, a ako oni dođu u sukob sa njegovim sopstvenim, on će ipak po mogućnosti uzimati tvoje u obzir, i ako bude potrebno, povremeno žrtvovati svoje. Otvorenost pak znači da kontrahenti saopštavaju potpune i pouzdane informacije o svojim interesima i ostalim činjenicama koje se odnose na predmet interakcije. Kako se to ne može voleti?

Upravo zato libertarijanci preferiraju da se okupljaju u zajednice. U krugu ljudi koji dele zajedničke vrednosti, poverenje je obično veće, a ako su te vrednosti libertarijanske, onda — naročito u poslovnim pitanjima — uzajamno poverenje može sa strane izgledati kao da graniči sa naivnošću.

Ugovor je pak proizvod uzajamnog nepoverenja. Izvoli precizno izložiti šta ćeš zahtevati od mene i šta si spreman da mi daš zauzvrat, i koje instrumente imamo da jedni druge primoramo na poštovanje napisanog. A još preciziraj značenje termina, kako na sudu ne bi isplivalo da si mislio na nešto sasvim drugo nego na ono na šta sam ja nagoveštavao…

Ne da libertarijanci potpuno zanemaruju ugovore prilikom zaključivanja poslova međusobno, ali to je obično samo kratak rezime komunikacije u ćaskanju, čisto da se ne zaboravi: pozajmljujem toliko-toliko, na određeni rok, pod određenu kamatu, isplate u jednakim delovima mesečno prvog u mesecu. Što je poverenje veće, to više nijansi ostaje po strani.

Poverenje u poslovima i mogućnost oslanjanja na ljude u tome da će zastupati tvoje interese — to je ogromno dragocenost, jer svodi transakcione troškove na zanemarljiv minimum, a time obezbeđuje maksimalnu tržišnu efikasnost. Ali ta dragocenost je, nažalost, veoma krhka.

Poverenje može uništiti prevarant. To je veoma banalan rizik, i on se delimično ublažava jednostavnim stažom boravka u zajednici. Što prevarant duže mora da održava besprekornu reputaciju kako bi stekao poverenje, to mu je potreban veći posao da bi prevario kontrahenta i na kraju ipak ostao u profitu.

Ali poverenje može uništiti i „zatucani pedant“. Onaj ko u libertarianskoj zajednici zahteva što detaljniji ugovor, a potom počne da insistira na tome da se on poštuje do poslednjeg slova — to je odvratan kontrahent. On se bukvalno pozicionira kao tuđi, govori da ste svi vi sumnjivi tipovi i spremni da prevarite svakoga pri prvoj prilici. Zato, evo deset stranica sitnog teksta na neizgovornom pravnom jeziku, sada idemo kod notara da overimo, a ovde nam je propisan državni sud, a ovde je navedena kazna za kašnjenje, i tako dalje, i tako dalje.

Zato libertarianske zajednice teže da odbace i prevarante i pedante, nastojeći da sačuvaju nevinu jednostavnost poverenja. Ali dosledno odbacivanje takođe zahteva svesne i neprijatne napore. Prevarant može biti šarmantan, i ako nije lično tebe prevario, javlja se iskušenje da nastaviš prijateljstvo s njim. Pedant može biti vrhunski profesionalac, i to daje stimulaciju da se on trpi, uprkos svemu uznemirujućem u komunikaciji.

Zato je u stvarnim libertarianskim zajednicama redak potpuni ostracizam. Obično se član zajednice koji izaziva odbacivanje jednostavno potisne na periferiju. Tamo on može ili preurediti svoje ponašanje i vremenom se vratiti bliže jezgru, ili ostati u nejasnom statusu delimičnog izopštenika, ili napustiti zajednicu po sopstvenoj volji. Tako su libertarianske zajednice prilično otporne na probleme sa pojedincima, i oni ne utiču primetno na atmosferu poverenja. Međutim, mnogo opasnija je druga pojava. Raskol.

Deo 2. Zašto libertarijanci ne vole korporacije?

Postoji mišljenje da je svet pobednika libertarijanizma rat korporacija. Pročitavši prvi deo, lako je zaključiti da to takođe nije tačno. Ali nije sve tako jednostavno.

Zajednice čiji članovi dele libertarianske vrednosti sposobne su da imaju veoma visok nivo unutrašnjeg poverenja. Međutim, libertarianske zajednice obično imaju ne samo vrednosti, već i ciljeve. Njihovim članovima se ne sviđa spoljni svet, gde je situacija sa slobodom prilično loša, i oni nastoje da na neki način ujedine napore članova zajednice kako bi uticali na spoljni svet i učinili ga slobodnijim. Ta plemenita težnja, nažalost, može dovesti do prilično tužnih rezultata.

Da bi se zajednica pretvorila u pokret — odnosno da bi se članovi zajednice podstakli na postizanje nekog cilja — taj cilj mora biti ili brzo i proverljivo dostižan, čak i po cenu ozbiljnih napora (na primer, pokret za ukidanje nekog represivnog zakona), ili lako podeljiv na faze koje očigledno približavaju konačnom cilju (na primer, pokret za ulazak u EU, za šta postoji kontrolna lista zahteva).

Međutim, može se desiti i da cilj izgleda primamljivo, ali pati od nedostatka konkretnosti u realizaciji (na primer, učiniti Crnu Goru slobodnom zemljom). U tom slučaju, oko cilja mogu nastati, na primer, odmah nekoliko pokreta, koji se razlikuju u predstavljanju o tome kako se tačno taj cilj postiže. Na primer, deo zajednice odluči da se fokusira na političke transformacije u Crnoj Gori, a deo na izgradnju ekonomije nezavisne od države. A još jedan deo izjavi da ne želi da se pridržava predloženog cilja i da mu je dovoljno samo da živi u skladu sa svojim vrednostima (odnosno da ostane samo zajednica).

Situacija se pogoršava ako određena aktivnost pokreta sa strane izgleda ne samo kao da ne približava deklarisanom cilju, već da mu je potpuno suprotna. Na primer, ako je cilj slobodno društvo, onda se bilo kakve regulacije komunikacije i poslovnih odnosa lako mogu proglasiti suprotnim konačnom cilju, čak i ako one obavljaju važan taktički zadatak smanjenja stepena konflikta u sporu ili poboljšanja koordinacije u radnoj grupi.

Dodajmo ovde prirodno izolovanje učesnika jednog pokreta od učesnika drugog pokreta — i ubrzo ćemo sigurno videti da je nivo poverenja između nekoliko pokreta u okviru jedne zajednice opao, uprkos očuvanom jedinstvu osnovnih vrednosti.

To izolovanje se još više pojačava ako se pokret formira u korporaciju. Bila je to samo koordinacija ljudi ujedinjenih ciljem, a postale su procedure upravljanja, delegiranje ovlašćenja, postavljanje zadataka radnim grupama, evidencija i kontrola — ukratko, nam nam poznati metodi kako bi se aktivnost učinila efikasnijom.

U kontekstu ovakvog komplikovanja primarne zajednice, oni koji pokušavaju da se vrate u srećnu prošlost, kritikujući sadašnjost, doživljeni su kao sumorni retrogradi koji negiraju svaki pomak ka cilju.

Dakle, relativno homogena zajednica ne može usaglašeno kretati ka bilo kom složenom cilju. Ali pri pojavi struktura za postizanje složenih ciljeva, ona, prvo, i dalje ne može potpuno usaglašeno kretati bilo kuda, a drugo, gubi i atmosferu poverenja. Šta raditi?

Deo 3. Kako libertarijanci postići balans poverenja i efikasnosti?

Spolja je prilično lako odrediti koliko je veliko unutrašnje jedinstvo težnji u zajednici. Ako u njoj spore o fundamentalnim pitanjima, znači da jedinstva nema. To je samo diskusioni prostor, zajednica ujedinjena vrednošću diskusije kao takve, a ne njenim predmetom. Ako se pak spore oko sitnica, znači da je dogovor o osnovnim stvarima odavno postignut, on se čak i ne diskutuje. To, uostalom, ne čini sporove zbog malih detalja manje smešnim i potencijalno manje razornim.

Đavo počinje od pene na usnama anđela koji je stupio u borbu za sveto i pravedno дело. Najbolji put ka raskolu zajednice je zverska ozbiljnost u sitnicama (setimo se pedanta iz prvog dela). Podsvesno razumejući određenu komičnost svoje pozicije, sporilac u polemičkom zanosu počinje da optužuje protivnike za kršenje već osnovnih vrednosnih principa. Time daje do znanja da protivnike doživljava kao tuđe, koji su nejasno završili u zajednici.

Zato je prvo pravilo za libertariansku zajednicu koja ne želi raskole — ovde su svi libertarijanci. Odnosno, saglasni su međusobno u vezi sa osnovnim principima svoje ideologije.

Drugo pravilo razvija prvo: ne treba zahtevati ideološku čistotu od drugih. Može se nazvati ne samo libertarijancem, već i agoristom. Može se okupiti grupa agorista oko sebe. Ali tvrditi drugim libertarijancima da oni nisu agoristi, a samim tim su latentni etatisti – loša je ideja.

Treće pravilo generalizuje drugo: preterana detaljnost je štetna. Što je detaljnije razrađen neki opis, neki ugovor, neki statut ili neka pravila – to je veća verovatnoća da stvarnost neće odgovarati opisu, da će pravila biti prekršena, a statut tumačen na osnovu trenutne koristi. Dobar dokument je kratak, slikovit i teži da zabeleži upravo duh onoga što se želelo iskazati.

Četvrto pravilo razvija treće: savez je bolji od spajanja. Ako neka grupa može postojati autonomno – neka postoji. Ako pred njom stoji zadatak koji ne može da reši sopstvenim snagama, neka stupi u savez sa drugim grupama. Ako će se grupe, umesto rešavanja zadatka, početi objedinjavati u jednu organizaciju radi rešavanja tog zadatka, sav zanos će otići na uspostavljanje procesa objedinjavanja.

Peto pravilo je antiteza četvrtom: ne treba suditi o tome šta je bolje za druge. Ako su se, na primer, neke grupe već spojile u nešto što deluje neprirodno veliko, ne treba paničiti i objaviti im rat. Ili im je tako u redu, ili će se vremenom sami raspasti. Bolje je kontaktirati pojedinačne članove te grupe, primenjujući četvrto pravilo.

Moglo bi se fantazirati dalje, ali pet pravila je već previše, vidi treće pravilo. Zato ću se ograničiti na izloženo i na kraju ukratko rezimirati sva tri dela teksta.

  1. poverenje je ono zbog čega se libertarijanci udružuju u zajednice. Ne sme se srušiti poverenje, inače zajednica gubi smisao.
  2. Organizacija je ono bez čega se zajednica neće kretati ka cilju. Ali organizacija proždire poverenje, a samim tim uništava zajednicu.
  3. Balans između poverenja i efikasnosti je moguć, ali se ne postiže automatski. Mogu se formulisati nekoliko pravila čije će poštovanje pomoći u održavanju balansa.
  • Poverenje je ono zbog čega se libertarijanci udružuju u zajednice. Ne sme se srušiti poverenje, inače zajednica gubi smisao.
  • Organizacija je ono bez čega se zajednica neće kretati ka cilju. Ali organizacija proždire poverenje, a samim tim uništava zajednicu.
  • Balans između poverenja i efikasnosti je moguć, ali se ne postiže automatski. Mogu se formulisati nekoliko pravila čije će poštovanje pomoći u održavanju balansa.

    • Ne budite sebi neprijatelji, već imamo dovoljno neprijatelja spolja.

    Kako bi se libertarijanac trebalo ponašati ako sazna da deca u porodici njegovih komšija trpe nasilje u kući?

    Juče smo sedeli u klubu i pitaju me: evo, kažu, ovde su na MTL-lanču mučili Svetova pitanjima, i on nije odgovorio na temu, a ti, kažu, šta misliš o tome?

    U odbranu Svetova odmah ću napomenuti da, ako mu se prebacuje komunikacija pomoću šablona, i ja se po pravilu oslanjam na svoje prethodne odgovore na slična pitanja, ili na ranije formulisane opštije koncepcije. Zato, izvolite, za početak odgovor na srodno pitanje o tome šta dete treba da radi kada je izloženo nasilju u kući. A zatim ćemo razraditi misao o tome šta treba da rade treća lica kada se suoče sa nasiljem nad tuđom decom.

    Libertarianski moral nalaže mešanje u konflikte na pravednoj strani. Pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete nanete tokom tog konflikta. Zato, kao prvo, videvši konflikt, mora se brzo i odokativno utvrditi šta je predmet konflikta, uporediti ga sa štetom koju su strane pretrpele, i dalje doneti odluku o mešanju ili nemešanju.

    Međutim, u slučaju sa decom situacija se komplikuje time što dete nije u potpunosti pravni subjekt, nalazi se pod jurisdikcijom roditelja, a za upad u tuđu jurisdikciju potrebni su prokletno jaki razlozi. Zato je najbolja taktika koju naš hipotetički libertarijanac može primeniti ta da privuče na svoju stranu dovoljno ozbiljnu grupu podrške. To mogu biti drugi komšije (komšija će najlakše obrazložiti zašto ga ovaj konflikt uopšte dotiče — on ga čuje, vidi i oseća iritaciju), ali mogu se privući i obični prolaznici, samo da budu spremni da izraze svoje nezavisno mišljenje o onome što se dešava.

    Ovaj proces na neki način liči na bitcoin majning. U uslovima konfliktujućih lanaca, istinitim se smatra onaj iza kojeg stoji više akumuliranog hešrejta. Tako je i u našem slučaju — roditelj navodi obrazloženja za svoje pravo i privlači pristalice svoje pozicije — a komšija, koji se protivi nasilju nad detetom, navodi svoje argumente i privlači svoje pristalice. Svaki pristalica deluje kao čvor u mreži sa svojim hešrejtom, odnosno sposobnošću da nametne troškove suprotnoj strani. Ako su oni koji se protive nasilju u kući sposobni da stvore ozbiljne probleme, to postaje jak argument za prestanak nasilja ili izbegavanje problema na neki drugi način, na primer, selidbom.

    Naravno, sudar pozicija ne mora nužno biti toliko oštar, sasvim je verovatno da će strane doći do kompromisa. Na primer, može se postići dogovor da dete na dan isplate ode da prespava kod komšinice, a roditelji mogu potom pijančiti po svom zadovoljstvu dok je dete bezbedno. Ili komšije mogu predložiti sistem nenasilnih kazni za dete, ako je ono zaista sklono nanošenju ozbiljne štete okolini.

    Ipak, scenario moguće eskalacije je uvek korisno imati na umu, kako bi se u tuđe konflikte intervenisalo uzimajući u obzir sopstvene mogućnosti. I kako bi se te mogućnosti unapred razvijale.

    Mreža moralnog pritiska

    Da li je košerno odmah udariti u lice trkačima u majicama sa Z? Ili prvo treba precizirati „da li ste zaista deo sile koja me je lišila zemlje?“

    VoiceInTel

    Ništa nije samo po sebi dobro niti loše, već sve zavisi od okolnosti. Hajde da vidimo kakve su naše okolnosti.

    Za početak – i ja i ti, i pomenuti zetnici – smo emigranti.

    Između nas i zetnika postoji konflikt. To znači da računamo na korišćenje istog objekta u različite, međusobno isključive svrhe. Šta je zapravo predmet konflikta? To je javno mnjenje među građanima države koja nas prima, odnosno Crne Gore.

    Mi planiramo da ga koristimo kako bi Crnogorci smatrali da su svi Rusi koji su došli u Crnogoru protiv Putina i Putinove agresije, da su oni takvi mirni, civilizovani evropski ljudi kao i sami Crnogorci, i da ih treba primati u zemlji sa istom spremnošću kao i ukrajinske izbeglice, ili barem na opštim osnovama, kao neke Nemce.

    Zetnicima je potrebno potpuno drugačije javno mnjenje – da Crnogorci znaju da svi Rusi podržavaju Putina, da on vodi pravedan rat protiv NATO-a koji je napao Rusiju u Ukrajini, da je Rusija uvek bila prijatelj i stariji brat za sve bratske balkanske narode, i da sada, kada Rusija protera NATO iz Ukrajine, doći će i proterati NATO i iz Crne Gore, jer je ova zlonamerna anglosaksonska organizacija, uopšte gledano, bombardovala Crnogoru, pa neka odlazi. I uopšte – Crna Gora je Srbija. Crnogorski braćice su молодци, evo, izabrali su sebi prosrpskog predsednika, neka nastave u tom duhu.

    Čini se da imamo istu želju kao i zetnici – da imamo dobre odnose sa lokalnim stanovništvom. Međutim, mi se obraćamo različitim grupama lokalaca. Oni se obraćaju onima koji pate od velikosrpskog resentimenta. Mi se obraćamo onim koji smatraju da su agresivni ratovi nedopustivi. Dakle, i mi i zetnici eksploatišemo lokalni politički rascep. Do čega to može dovesti? Do toga da građane Rusije počnu izbacivati iz zemlje – jednostavno zbog mešanja u lokalnu politiku, jer je to privatna tuča, a obe visoke strane koje se tuku ne žele eskalaciju.

    Upravo zato mi ne trčimo ulicama sa zastavama BSB i ne vičemo da je Putin huilo. Trčanje ulicama sa zastavama je privilegija Ukrajinaca, njih niko neće izbaciti iz zemlje.

    Tako da smo, naravno, zainteresovani za to da zetnici ne trče crnogorskim ulicama. Međutim, odmah im udariti u lice ipak nije korektno. Prvo, zetnik se može ispostaviti da je zapravo Srbin, i tu okolnost, kako bi se izbegla neprijatnost, ima smisla razjasniti pre nego što se udari u lice. Drugo, zetnik, čak i ako je Rus, možda jednostavno ne razume gorenavedene zaključke i trčanje sa zet-simbolikom posmatra samo kao podršku omiljenom sportskom timu.

    Kratko rečeno, u našoj situaciji je ipak bolje prići im i započeti razgovor. I ako je u pitanju Rus, argumentovano mu dati do znanja da Rusi ne bi trebalo damahuju svojom političkom orijentacijom na ulici, jer je to protiv duhovnih vrednosti. A ako on na to počne agresivno da reaguje – e onda, naravno, vredi ga izprovocirati – i udariti ga u lice već u okviru samoodbrane, kao što nas uči veliki i užasni princip nenapadanja.

    Pitanje o interakciji između EKJ i ljudi van EKJ

    Prošireno pitanje od Zanudnog (nikakvim donacijama nije potkrepljeno, ali naporno/dosadnom je uvek bolje dati ono što želi, ne odugovateći previše)

    Kako će se, u slučaju odustajanja od teritorijalnog principa, regulisati odnosi između dva suverena subjekta koji nisu povezani nikakvim EKU/FPKU itd.?

    Predstavimo statistički realnu situaciju u uslovima konkurencije suverenih jurisdikcija za teritoriju. Onih koje uspostavljaju obaveznije zakone za građane (ali ne za sve ljude uopšte, uključujući apatride, kao što postojeće države čine za „čoveka i građanina“). One su ugovorne, znači, ne će svi rezidenti stupiti u ponuđene sporazume. Ako su suverene jurisdikcije ekstrateritorijalne, znači, oportuniste se ne može oterati. Ko i po kojim zakonima će moći da ih osudi, ako oni ne stvore sopstvenu KJ? Šta će zaštititi građane od proizvolja „apatrida“, uključujući nasilje, ako ih se teritorijalno ne razdvoji, nema zona odgovornosti. Šta će zaštititi same oportuniste od nasilja sa strane pojedinačnih „građana“?

    Primeti, molim te, da ovde ne razmatram nepriznavanje i konflikt između jurisdikcija. Ako nema zajedničkih pravila igre i višeg autoriteta, gledajući istoriju, to se čini neizbežnim. Takođe, ovo nije pitanje diktata lokalne većine, iako će u odsustvu prava na teritoriju potražnje za dobrima biti sačuvane (inače neće biti privatnog vlasništva). To ne mora nužno pokrenuti tržište, jer čak i stupanje u trgovinske odnose je ugovor, a ovde je reč o suverenim jurisdikcijama koje mogu autarkizovati radi bezbednosti ili stvoriti monopol. Pitanje je šta će garantovati slobode onih koji bi želeli samo da odu (ili čak da ostanu) na toj teritoriji, ne priznajući pravni sistem komšija, u slučaju konflikta, ako iza njih ne stoji „krov“?

    Odgovor Ankap-tjan

    Pitanja postaju sve duža. S jedne strane, to pokazuje da ljudi usvajaju prethodni materijal. S druge strane – postovi prestaju da se uklapaju u format telegram kanala. Ali šta je, ma neka ide taj format, nećemo se navikavati.

    Dakle, na određenoj teritoriji postoji nekoliko ugovornih jurisdikcija, kao i određeni broj lica koja su te jurisdikcije videle u grobu i ne žele nigde da se pridruže. To je sasvim logično, jer čemu je uopšte potrebna jurisdikcija? Da bi se rešavali konflikti sa drugim ljudima uz pomoć nekog posrednika. Ali ogromna većina konflikata se savršeno rešava bez ikakvog posrednika! Da li je bilo ko od vas ikada u životu morao da tuži nekoga? Pritom, ljudi se stalno nalaze u situaciji ulaska u zonu dejstva nečijih pravila. Ako su im ta pravila unapred poznata i ako se slažu sa njima, pravila se obično poštuju. Ako pravila nisu unapred poznata, ljudi se ponašaju onako kako su navikli, a onda im se ukazuje da ovde važi drugačiji red, pa nekako koriguju svoje ponašanje. Ako su pravila poznata, a ljudi se ne slažu sa njima, oni pokušavaju da zaobiđu pravila, direktno ih sabotiraju ili im se pokoravaju, ali sa vidljivim nevoljnim stavom.

    Kao što sam već napisala, panarhija je nestabilno prelazno stanje od teritorijalnih monopolskih jurisdikcija ka čistom ankapu. Upravo dotičete problem kako da se ljudi kojima je ankap već nastupio ponašaju prema onima koji još uvek u glavi imaju panarhiju. Pa, tako i treba da se ponašaju: po ankapu. Dok se sve rešava mirnim putem, živite jedno pored drugog u dobrosusedstvu. Kada prestane da se rešava mirnim putem, organizujte akciju u svoju podršku, uz učešće plaćenih profesionalaca ili bez njih.

    Najvažnije za to da se nestabilna situacija panarhije pomera ka ankapu, a ne ka starim dobrim teritorijalnim monopolistima, jeste nedostatak zahteva za jedinstvenim pravilima, za jedinstvenim redom, za najvišim telom koje donosi odluke. Na jednoj strani vage imaćemo maksimizaciju pogodnosti – svako želi da pravila budu prilagođena njegovim predstavama o tome šta je ispravno. Na drugoj strani vage biće želja za uštedom mentalnih napora. Lakše je pamtiti jedinstvena pravila nego držati u glavi različite varijante.

    Na taj način, što jednostavniji bude skup utvrđenih načela, to je veća verovatnoća da će uspeti da postane gotovo sveobuhvatan. Što je složeniji, to je veća šansa da će ostati isključivo nišni. U pojednostavljenom izlaganju, cela libertarijanska teorija svodi se na jedan ili dva principa. Zaista, na osnovu golih principa samoposedovanja i neagresije može se površno komunicirati praktično sa bilo kim, ali za sva usko specijalizovana pravna pitanja biće potrebni ozbiljniji kodeksi, ne na samo jednu stranicu. Srećom, oni neće biti potrebni svima i neće biti potrebni veoma često.

    Zato nazdravimo da desna strana šolje i dalje prevladava!

    Kako će ljudi međusobno sarađivati, na primer u selu ili u gradu, gde će svaka kuća biti pod različitom ugovornom jurisdikcijom?

    анонимный вопрос

    Ovde, kako mi se čini, zabunu unosi tvrdnja o ugovornim jurisdikcijama, da će one zameniti državu. Aha, kaže čovek, to jest svaka kuća u selu će pripadati različitoj državi, šta će to od gluposti kod nas da ispadne?

    Šta uopšte znači za čoveka činjenica da se njegova kuća nalazi u određenoj jurisdikciji? To znači da, ako kuća postane predmet konflikta, ili ako se na njenoj teritoriji dogodi konflikt, jurisdikcija se bavi rešavanjem tog konflikta (ako vlasnik kuće iz nekog razloga odluči da to ne uradi samostalno).

    Jedini slučaj kada kod ovakvog pristupa dolazi do kolizije jeste granični konflikt. Na primer, postoji spor oko toga kome pripadaju plodovi sa grane drveta koje raste na jednoj parceli, a nadvija se nad drugom parcelom. Ovde će biti potrebno uključiti obe jurisdikcije, i dalje je to njihov zadatak – da se dogovore kako će rešiti konflikt.

    I, naravno, ako klijenta ne zadovoljava način na koji njegova ugovorna jurisdikcija rešava konflikte, on traži takvu koja bi, pretpostavlja se, to radila bolje, i sklapa ugovor sa njom. U suštini, ovde se principijalno ništa ne razlikuje od kupovine osiguranja za kuću, ugovora sa provajderom za priključak kuće na internet, gas, vodu ili struju. Samo što je promeniti jurisdikciju mnogo jednostavnije nego dobavljača gasa.

    Ako vam se primer sa jabukama čini neozbiljnim, šta biste rekli o graničnom konfliktu zbog nalazišta nafte?

    Kejs o uvodu u biznis

    Miloš

    Zaplet

    Jedan naučnik i talentovani rukovodilac, recimo ga UR, u sumrak sovjetske vlasti preuzeo je eksperimentalnu laboratoriju, a nakon 1991. godine osnovao privatnu firmu koja je monetarizovala njena naučna istraživanja. Partnerstvo se pokazalo uspešnim. Pojavila se klijentela koja je postavljala komercijalne porudžbine i stabilan priliv gotovine. Zarade naučnika su porasle, u laboratoriju je postalo prestižno upasti, uključujući i odbranu disertacije. U novim ekonomskim uslovima, UR je učvrstio svoje dobro ime, lični brend, kako se sada kaže.

    Naučnik je bio mudar, razumeo je da nije večan, i sredinom nultih godina, u svojih dobrih sedamdeset godina, izabrao je za naslednika svog najboljeg učenika (LU), koji je šefu bio veoma zahvalan. Usmeno su se dogovorili da će nakon nekoliko godina učitelj učeniku, pod određenim uslovima, predati svoju naučnu poziciju i udeo u biznisu. Dok se to nije dogodilo, naslednik je imenovan na funkciju zamenika UR-a sa pravom prvog potpisa.

    Vreme je prolazilo. Ali deka je stario polako. Naprotiv, razvijši zavistnu energiju, uspeo je da se još jednom oženi mladom (veoma mladom i lepom) učenicom — kandidatkinjom za naučni stepen sa periferije. UR je intenzivno počeo da uređuje svakodnevni život nove porodice: široko je rešavao stambeno pitanje, počeo je da putuje sa mladom ženom na odmore, u starosti je zavoleo skijanje, a pritom se sve manje posvećivao radu. Ali poslovi su išli dobro: zamenik ga nije izneverio, novac je redovno leteo na UR-ovu karticu. Komercijalne porudžbine su rasle, laboratorija se učvršćivala novim kadrovima koje je već dovodio LU. Sa svoje strane, UR nije maltretirao budućeg naslednika i, kako je on sam smatrao, plaćao mu je velikodušno, veoma velikodušno. Sve je bilo dobro, za šefa je počela topla, skoro boldinska jesen.

    Kulminacija

    Međutim, u duši zamenika su se gomilala neprosta i loša pitanja poput „dokle čekati?“. Pojavljivale su se iste misli kao kod Puškinovog Onjegina o ujaku koji je, kako je poznato, bio najpoštenijih pravila. Najbolji učenik je nastavio da ostaje broj 2, iako se veoma trudio da zauzme poziciju broj 1. Direktno da pita šefa kada će je zauzeti, LU nije mogao. Ali pritom je od UR-a dobijao indirektne signale da su dogovori i dalje na snazi. Smisao je bio sledeći: sačekaj, druže, i biće ti sreće, a za sada naš biznis — to je moj lični biznis.

    Ne odmah, ali LU je shvatio da je vreme da prestane da brine i da počne nekako da deluje. Počeo je od jednostavnog, kreiranjem sopstvene baze klijenata preuzimanjem klijenata svog šefa. Registrovao je sopstvenu kompaniju i podsticao naručioce ka tome da se, iz poreskih razloga, formalni ugovor o izvršenju radova treba zaključiti upravo sa njom, a ne sa šefovom firmom.

    Vremenom je LU pokušao da preuzme najveće kompanije čiji su rukovodioci lično poznavali njegovog UR. Oni su potpisivali dokumente, šireći poverenje u ime učitelja na njegovog učenika. Možda bi i ovde sve prošlo bez problema, ali LU je počeo povremeno da „isceđuje“ u razgovorima sa starim naručiocima: da, na primer, sve poslove u naučnoj kompaniji zapravo vodi on, LU, a da od dede nema nikakve koristi. Da njime upravlja mlada žena, da malo razume u poslovi i da mu je već davno vreme za penziju. Sve to nije promaklo pažljivim ušima sagovornika. I neki od njih su ga, u ljubaznim izrazima, informisali o opasnosti koju on nije primećivao, budući zauzet intenzivnim porodičnim životom.

    Rasplet

    Tako je prošlo nekoliko godina. UR-ova žena je uspešno odbranila rad i uz protekciju dobila veoma dobro mesto, ostajući i dalje mlada i lepa. Što se nije moglo reći za njenog supruga, koji je prešao granicu svoje osme decenije. Ostao je besprekoran u obezbeđivanju materijalnih potreba porodice, ali više nije mogao da održava na odgovarajućem nivou značajno porasle duhovne i druge potrebe, koje je takva lepotica žudela i, svakako, zasluživala. A neki drugi muškarci, daleko od toga da su doktori nauka, sasvim su te druge potrebe obezbeđivali. I do takvog utešnog zaključka profesor je jednog dana došao, upoređujući odgovarajuće početke i krajeve. Porodični život je dobio pukotinu i brzo je došlo do logičnog kraja. Supružnici su se rastali, pri čemu je žena uspela da sebi, kao uspomenu na muža, osigura poželjnu zajedničku stambenu površinu.

    Učitelj je, ostavši sam, kao da se probudio iz nesvestice, i nakon kratkog razmišljanja se vratio svojoj laboratoriji, ili, reći po novom, svom biznisu. Svojim biznisu. Ispostavilo se da radne veštine nisu nestale, omiljeni posao nije samo pružao utehu, već je ponovo počeo da donosi zadovoljstvo. Ali euforija povratka nije trajala dugo, samo sve dok UR nije počeo sa detaljnom analizom porudžbina i ugovornih odnosa. Prvo su se javile sumnje da porudžbine negde odlaze, a zatim je pogledao dokumenta, brzo se setio upozorenja svojih prijatelja i sastao se sa njima. I istina se pred njim otkrila u svom surovom obličju, i shvatio je, obrativši se konačno činjenicama, da ga njegov zamenik drsko i praktično otvoreno odvodi iz biznisa.

    Došlo je do razgovora između učitelja i učenika, ako se to uopšte moglo nazvati razgovorom. Nakon toga, smirivši se i razmišljajući konkretno kao biznismeni, ali bez ekstremizma koji ponekad prisutan kod biznismena (ipak su inteligentni ljudi), UR i LU su shvatili da se našli u nezgodnoj situaciji i počeli da razmišljaju kako dalje živeti. U početku je svako video argumente emocionalne prirode za trenutni i oštar „razvod“. Ali prilikom detaljnije analize pojavljivali su se faktori za nastavak saradnje, šta god to podrazumevalo.

    U međuvremenu, raskol između UR i LU se izrazio, što je dovelo do svađe među zaposlenima. Pri tome, kako bi bilo čudno, linija borbenog sukoba nije prošla između „starih“ i „novih“ kadrova koje su angažovali šef ili njegov zamenik, već po moralnim pozicijama strana, uglavnom po pitanju toga ko je koga prevario. A uz to je i zamršena šema prolaska porudžbina počela da utiče na kvalitet radova. Kod naručilaca se pojavilo i počelo da se učvršćuje nepoverenje prema laboratoriji, njenom rukovodiocu i zameniku: ko je od njih u pravu, a ko nije, sa strane se ne može razbediti. Pojavili su se i drugi negativni faktori, što je na kraju dovelo do oslabljivanja protoka porudžbina i odrazilo se na finansijsku situaciju zaposlenih.

    Svakim danom situacija je postajala sve gora…

    Pitanja

    1. Kako su heroji ovog slučaja trebalo da postupaju kako ne bi upali u sličnu situaciju?
    2. Kako rešiti nastalu koliziju? Šta biste vi preporučili UR i LU da preduzmu kako bi postigli sporazum?
    3. Može li se u takvoj situaciji sačuvati profitabilan biznis koji je stvorio UR? Kako to učiniti?

      4. Ograničenja. Vlasnik kompanije već ima više od 70 godina. Čak i ako se vrati operativnom upravljanju biznisom, neće moći dugo da se bavi razvojem kompanije. Pored toga, važno je uzeti u obzir da je privatna istraživačka firma osnovana zahvaljujući autoritetu i vezama vlasnika na bazi državne laboratorije. Jedan deo biznisa ne može postojati bez drugog.

      Odgovori

      1. Kako su protagonisti slučaja trebalo da postupaju?

      Kao što se lako može videti, sva nesporazumi u navedenom slučaju pojavili su se zbog nejasnih dogovora. Prvi nejasni dogovor: LU je prinuđen da vuče sav posao za platu, uz obećanje da će u neodređenoj perspektivi naslediti biznis. Drugi nejasni dogovor: nedostatak bračnog ugovora i, shodno tome, konflikt očekivanja između UR i njegove supruge. Treći nejasni dogovor: sumnjiv pravni status celokupnog biznisa, pošto to zvanično sve ostaje laboratorija u državnom naučno-istraživačkom institutu, i upravo ta pravna forma primorava da prvi dogovor ostane nejasan.

      Jasno je zašto je UR početkom devedesetih radije ostao pod okriljem države: to pruža ogromnu uštedu u fazi kada biznis još nije ustao na noge. Evo ti prostorije u institutu o trošku budžeta, plus gomila raznih neformalnih veza u državnim strukturama različitih nivoa, zahvaljujući kojima se mogu realizovati razni poslovi.

      U novoj postsovjetskoj ekonomskoj realnosti, prenositi na nasleđe mesto rukovodioca laboratorije je pomalo arhaično. Blagovremeno postavljanje adekvatnije šeme organizacije kompanije moglo bi obezbediti instrumente za sprečavanje konflikta između UR i LU. Tako je UR mogao, pored plate, dobiti udeo u biznisu i postepeno ga povećavati. Sam biznis bi se mogao mnogo sigurnije skalirati, a ne ograničavati na razmere laboratorije – ali to je, naravno, već pitanje ukusa, ambicija i tržišne konjunkture.

      Uopšte, jedini zadatak vlasnika biznisa koji je nemoguće delegirati menadžerima jeste kontrola nad tim da menadžment ne raznese biznis. Ako vlasnik biznisa ne izvršava ovaj jedini zadatak, onda samo on na kraju snosi odgovornost za to što biznis izmiče iz njegovih ruku. U meri u kojoj se država može uporediti sa komercijalnom kompanijom, naravno, narod snosi odgovornost za odvratan kvalitet državne uprave i za raznošenje državne imovine u džepove državnih službenika – ali to je u ovom slučaju oftopik.

      Dakle, ako se u onome što se tiče biznisa rešenje sastoji u tome da se on po mogućstvu potpuno izvuče iz pod države regulacije, onda se u onome što se tiče braka, slično porodičnim kodeksom nije dozvoljeno. Bračni ugovor prema kodeksu ne može predviđati ekonomske sankcije za ljubavne veze van braka, što čini poziciju UR u ovom poslu ranjivijom. Uostalom, to nije baš ni važno. Svi dogovori se ipak mogu sklopiti unapred. Druga stvar je što su takve romantične avanture u starosti neizbežno povezane sa određenom afektacijom, pa bi bilo čudno očekivati od UR trezven pogled tokom bračne gonje.

      Inače, da je kompanija u svoje vreme izvučena iz sastava NIJ i predstavljala samostalan biznis, pojavljivanje supruge UR na horizontu neizbežno bi dovelo do toga da bi LU zahtevao jasne garancije za preuzimanje biznisa, jer bi u suprotnom on po automatizmu išao u nasledstvo supruzi UR, bez svih ovih igrica sa imenovanjem novog rukovodioca laboratorije na naučnom savetu.

      2. Kako rešiti nastalu koliziju?

      Savetovala bih formalizaciju podele uloga. UR ostaje rukovodilac u NIJ dok ne odluči da ode u penziju, a takođe ima u kompaniji LU status naučnog konsultanta sa dobrom platom. LU zadržava u laboratoriji šefa poziciju rukovodioca sektora, ili šta god da je već imao, i ostaje generalni direktor svoje kompanije. U kom obliku sačuvati UR-ovu kompaniju, neću se usuditi da savetujem. Može se preneti rukovođenje na LU. Može se likvidirati jedna od kompanija. Može ih se spojiti u holding. Nije bitno.

      Smisao predloženog rešenja je u tome da svaka od strana ima alate protiv druge, ali nema podsticaje da ih koristi bez krajnje neophodnosti. UR nastavlja naučni rad, što bi trebalo da blagotvorno utiče na njegovo raspoloženje i ukus za život, a plata u kompaniji LU će mu omogućiti da nastavi život na visokoj nozi, kao što je i navikao. Pri tome, on više ne mora da pazi da se posao ne krade, pošto je posao već predat, ostala je renta. LU zadržava sve klijente i operativno rukovodstvo, što znači da ima garancije za očuvanje kontrole nad poslom i podsticaje da ga na svaki način razvija. On može da otpusti UR, ali tada će izgubiti svoju poziciju u laboratoriji.

      Šta radim pogrešno?

    Ako vam je država zapretila

    Bitarch kolumna

    Pretpostavimo da se neko od vaših poznanika ili poslovnih partnera zbog nečega uvredio i počeo da vam preti Levijatanom. Recimo da su i zakoni na njegovoj strani i da od vas zahteva novac ili nešto drugo. Vi ne slažete sa tim zahtevima i smatrate da ste u pravu, a državne zakone biste radije ignorisali, samo što je vašem ugovornom partneru isplativo da ih primeni protiv vas. Šta učiniti?

    Ako vaša dobra reč nema dovoljno ubedljivu snagu da reši konflikt privatno, nema ničeg užasnog u tome da i sa svoje strane zapretite da ćete se obratiti državi. Njena zakonska pravila su sastavljena tako da je pred njima kriv svako, tako da je vaša pretnja nešto poput primene doktrine uzajamnog nuklearnog odvraćanja.

    Opišite mu slikovitije sve one probleme koji će oboma pasti na glavu ako započnete zvanične sukobe, recite da ste spremni da idete do kraja, ali da biste rado izbegli svu tu uzajamnu sramotu ako i on nakon vas pokaže svest i odbije da koristi državu protiv ljudi.

    Potpuno je nebitno čime preti. Država će jednog kazniti zbog samovoljne prenamene stana, drugog zbog zapošljavanja radnika na crno, trećeg zbog psovke na javnom mestu. Nešto će se naći.

    Pa je to tako sjajno kada se čak i sopstvene male neprijatnosti mogu pretvoriti u akciju neposlušnosti režimu!

    Prilikom ankapa je malo verovatno da će sve zemlje odjednom postati jednospratne, tako da je pitanje o kolektivnoj svojini.

    Na primer, o stambenoj zgradi: šta se može uraditi u libertarijanskoj Rusiji budućnosti sa ludacima koji uzgajaju besne pse u stanu, nose smeće sa deponije, buše svaki dan, itd.?

    Već sam odgovorila na praktično identično pitanje, ali pošto smo se vratili ovoj temi, sada ću pristupiti iz malo drugog ugla.

    U nedavnoj objavi o monopolima pominjala sam postojanje faktora koji na slobodnom tržištu podstiču povećanje kompanija, kao i faktora koji podstiču njihovo razbijanje. To s kakvim se neprijatnostima suočavaju vlasnici pojedinačnih stanova pri pokušaju zajedničkog upravljanja stambenom zgradom, jasno nam govori da će na slobodnom tržištu u ovoj oblasti jača biti tendencija ka povećanju kompanija. I zaista, graditi stambenu zgradu je praktičnije jednom investitoru, upravljati – jednom pravnom ličnosti, i tako dalje. Dakle, kako se polako ublažava početna ruska ne tržišna raspodela vlasništva (gde svaki stan ima svog vlasnika), sve češće ćemo dolaziti do situacije u kojoj su stanovi u vlasništvu lendlorda, a on ih izdaje u zakup.

    Na taj način, okviri dozvoljenog pri eksploataciji apartmana će ih uglavnom određivati vlasnik, a ne zakupac, i to je svakako zgodno za mirnog i pristojnog stanara: javi vlasniku da komšija poludi i napuni stan nekom smrdljivom gadostiju, i on će već srediti red.

    A u slučaju ako komšija koji vas ometa ipak jeste vlasnik svog stana, upadamo u okvire uobičajenog zadatka o negativnim eksternalijama: podnošenje prigovora, pregovori, pretnje, sud, kompenzacija. Pri čemu, opet, ako niste vlasnik već zakupac, zadatak se rešava jednostavnije jer je lakše odrediti iznos štete. Vi deklarišete spremnost da se iselite ako vaš lendlord ne reši problem sa komšijom, i on tada podnosi prigovor komšiji, procenjujući ga prema visini zakupnine koju rizikuje da izgubi, a to je mnogo pouzdanija osnova za sudski postupak od drugih načina procene štete.

    Pouka. Održavanje stambenog prostora je takođe biznis, i niko nije obećavao da je bavljenje biznisom lako. Ali načini da sebi olakšate život postoje, to je ipak tržište.