Da. Ovde je, kao i kod rasprave o socijalizmu, važno ne utonuti u detalje. Ispričaš čoveku o Venezueli, a on odgovori da je tamo pogrešan socijalizam, i da je ona uopšte pod sankcijama. Tako je i sa antimonopolnim slučajevima: ispričaš da su nakon prinudnog razdvajanja Standard Oil-a cene nafte samo porasle, a on će se pozvati na gomilu dodatnih faktora, ili će jednostavno reći da je to bio pojedinačni slučaj. Ispričaš o besmislenosti ruske FAS-e, a on će reći da je u Rusiji uopšte sve poremećeno, i da je u pristojnim zemljama drugačije stvar.

Mnogo produktivnijim mi se čini da se pruži opšte razumevanje faktora koji utiču na veličinu firme i na njenu strategiju rada.

Razmotrimo neku kompaniju. Ona kupuje neki proizvod na tržištu, koristi ga za proizvodnju drugog proizvoda – i prodaje taj novi proizvod. Koji je proizvod na ulazu – nije bitno. To može biti sirovina, poluproizvodi, ljudski rad, tehnologije i tako dalje. Koji je proizvod na izlazu – takođe nije bitno, to može biti čak i isti proizvod kao na ulazu, samo pomeren u drugu tačku prostora, sačuvan u vremenu ili pakovan u drugu ambalažu.

Kompanija može menjati svoju veličinu, i to menja efikasnost njenog delovanja (tj. prihod u odnosu na ulaganja). Postoje faktori koji dovode do toga da se prilikom povećanja kompanije njena efikasnost povećava. Na primer, kompanija koja se bavi prevozom može sebi priuštiti korišćenje transporta veće nosivosti, čiji su troškovi po jedinici težine znatno niži. I postoje faktori koji dovode do toga da se prilikom povećanja kompanije njena efikasnost smanjuje. Na primer, ekspansija mreže butika van bogatih četvrti dovodi do toga da periferne prodajne tačke donesu manje novca.

Kako se tržišta prodaje šire i kako napreduje organizacija poslovnih procesa, u svetu postaje sve više niša u kojima su velike kompanije najefikasnije. Štaviše, može se ispostaviti da određeno tržište jednostavno neće primiti više od jedne-dve kompanije, a pokušaj da se spreči njihovo povećanje ili da se postojeće razbijaju dovešće do pada efikasnosti i, shodno tome, odliva kapitala u profitabilnije grane. Na taj način će spoljni regulator samo potiskivati granu, povećavajući troškove proizvodnje, što može dovesti i do rasta cena ili uštede na kvalitetu, odnosno upravo do rezultata koji je suprotan cilju regulatora.

Pri tome, kao što sam već opisala za slučaj sa konkretnim Microsoftom, čak i ako kompanija dominira na nekom tržištu, u uslovima slobodne konkurencije ona ipak ne može da se opusti i ostvaruje superprofit od monopolske rente, tako da potrošaču ništa ne preti.

Istovremeno, postoje i faktori koji sprečavaju povećanje veličine kompanija, tako da monstrumi koji nastaju putem neuspešnih spajanja i preuzimanja gube na efikasnosti, i nakon nekog vremena sami počinju da se rešavaju nepotrebnih delova ako ne žele da bankrotiraju, tako da je i ovde prisustvo antimonopolnih organa potpuno suvišno.

Napokon, postoje državne korporacije, za čiji menadžment efikasnost rada korporacije uopšte nije važna, već je važna veličina njihovog ličnog prihoda, a on se najlakše povećava uz solidne promete. Zato će državne korporacije težiti širenju bez obzira na tržišne uslove, ali baš tu su antimonopolni organi nemoćni, jer i sami predstavljaju potpuno isti deo države.

Dakle, kako god da se gleda, nema nikakve koristi ni za biznis ni za potrošače od antimonopolnih organa, postoji korist samo za novčanike onih koji imaju neposredan uticaj na te organe, ili pristup insajderskim informacijama o njihovom radu.