Тег: monopol

Šta ako će monopol imati veći ekonomski jastuk i moći da radi sa gubitkom nekoliko godina?

Kako planirate da se borite protiv nje? Kako će male kompanije, čak i one sa velikim investitorima, moći da se suprotstave velikom gigantu, i hoće li investitori uopšte prihvatiti takve rizike ulažući novac u male kompanije? Da, znam argumente o tome da monopoli ne mogu nastati, ali šta ako se ipak to dogodi, a naročito ankap, koliko ja razumem, ne planira da se gradi od nule, već na postojećem tržištu gde već postoje veliki proizvođači.

Anonimno pitanje

Monopol je poželjno i najudobnije stanje za bilo koji biznis. U uslovima postojanja centralizovane političke moći, veliki biznis je ekonomski motivisan da se bavi lobiranjem kako bi sebi obezbedio privilegovan položaj na tržištu kroz zauzimanje regulatora. Mali biznis je ekonomski motivisan da stvara udruženja i bavi se lobiranjem preko njih. U zemlji sa dovoljno diversifikovanom ekonomijom, to stvara situaciju u kojoj većina preduzetnika na ovaj ili onaj način „hrani“ političare, norme se komplikuju, izuzeci iz pravila se množe, i biznis, potrošivši mnogo truda na pridobijanje naklonosti regulatora, u najboljem slučaju ostaje pri svome. Ako se u državi izdvajaju strateške grane, onda je sve propalo: to znači garantovano ugrožavanje ostalih grana.

I evo da smo, prema uslovima zadatka, uspeli da postepeno izađemo iz ove depresivne situacije ka slobodnom tržištu, slobodnom pre svega od političke moći. Recimo da se to ipak dogodilo prilično brzo, i da smo u nasleđe dobili iskrivljeno tržište, gde su neka preduzeća nesrazmerno uvećana, pa čak i do monopola u određenim granama. Šta to znači? Ako su oni veći nego što je ekonomski opravdano, znači da proizvode svoju robu sa većim troškovima nego što bi to bilo u slučaju da su manji. Istovremeno, oni imaju ozbiljne ušteđevine i sprečavaju pojavu malih konkurenata isporučujući svoju robu sa gubitkom. To znači samo to da će neki mali (a samim tim ekonomski efikasniji od monopolnog monstra) preduzetnici stalno pokušavati da uđu na to tržište, i time stvarati pritisak na monopolistu, ne dozvoljavajući mu da se opusti i podigne cenu do nivoa koji je njemu udoban. Špekulanti će praviti zalihe njegove robe, kupujući je jeftino, a čim monopolista podigne cenu, zalihe će početi da se realizuju sa profitom, primoravajući monopolistu da ponovo spusti cenu. I tako će trajati sve dok akcionari monopoliste ne zamene direktore razumnijim, jer žele rast akcija i dividende, a ne sve ovo.

Mali preduzetnici koji su sve vreme jednostavno radili nešto drugo, gde nije bilo monopola, nakon toga će odahnuti sa olakšanjem i pojuriti na otvoreno tržište. A potrošač je sve vreme, dok se roba prodavala sa gubitkom, bio srećan i nije imao nikakav razlog da se buni zbog ponašanja monopoliste. Dakle, zašto se boriti protiv monopoliste koji dumpsuje cene, on je odličan, i tako izgleda društveno odgovoran biznis u ankapu.

Može li uopšte postojati „monopol na nasilje“ i „legitimno nasilje“?

Voluntarist, Bitarch

U svojim idejama zagovornici silovite državne vlasti pozivaju se na takozvano dopustivo (pa čak i navodno neophodno) ili „legitimno“ nasilje, na čije vršenje bi, pored toga, trebalo da postoji monopol jednog jedinog agenta (države) u društvu. Ali, koji se tačno nasilje može smatrati dopustivim, neophodnim ili legitimnim, i u čijim rukama ono treba da bude, po pravilu, nije dato jasno definisanje. Sve se svodi na ciljeve, kojih se ciljeva pridržava određeni ili drugi etatista – u tim okvirima je za njega nasilje opravdano, a „monopol“ na nasilje treba da pripada njemu i/ili onima koji dele upravo njegove stavove. To ne menja čak ni privrženost demokratiji, jer bi demokrata želeo da monopol na nasilje tačno pripada upravo pristalicama demokratije, samo on ne smatra važnim kakve će oni imati stavove o drugim pitanjima.

Iz tog razloga, o nekom određenom legitimitetu nasilja ne može biti ni govora. Tako, autoritarni konzervator mora razumeti da, po mišljenju autoritarnog komuniste, njegovo mesto je na dubini od dva metra pod zemljom, i obrnuto. Svaki zagovornik nasilja ima svoje sopstveno razumevanje njegovog legitimiteta, o kojem se nikako ne može postići dogovor.

Monopol na nasilje uopšte ne može postojati kao model realizovan u praksi. „Monopol“ stacionarnog bandita na nasilje se gubi onog trenutka kada drugi ljudi, čak i u okvirima iste države, preuzmu vlast u svoje ruke. Večnih vlada nema, pre ili kasnije dolazi ili do smene vlasti, ili do smene stavova nekih članova trenutne vlasti (koji naravno iz političkog života uklanjaju čak i svoje jučerašnje kolege koji su ostali pri prethodnim stavovima). I pomoću nasilja u novim rukama, i nasilja čiji je legitimitet sada drugačije obrazložen, uništavaju se dostignuća onih koji su do tada smatrali nasilje legitimnim samo u okvirima sopstvenih stavova i da ono monopolno pripada samo njihovim rukama.

Štaviše, monopol na nasilje sasvim jasno narušavaju oni koji ga vrše privatno. Dokle god u društvu postoje ljudi sposobni da u određenim okolnostima primene nasilje, izjave o posedovanju monopolnog prava na njega biće preuveličavanje. Na kraju krajeva, „nelegitimni“ nasilnici mogu čak i pokušati da organizuju prevrat. Da li bi pristalice monarhije ili demokratije smatrali razumevanje primenljivosti nasilja od strane boljševika legitimnim? Ne. Ali u praksi to ništa ne bi promenilo.

U stvarnosti, država može posedovati samo „komparativnu prednost u primeni nasilja“, o čemu je pisao Maks Veber u definiciji, zapravo, države. Ali ovu formulaciju su mnogi pogrešno razumeli ili jednostavno pogrešno prepričali, zbog čega je i nastao pojam „monopola na nasilje“, koji u stvarnosti ne postoji. A posedujući samo komparativnu prednost u nasilju, a ne fiktivni monopol nad njim, državnik nikako ne može garantovati da će nasilje igrati u njegovu korist – jednog dana će mu oduzeti taj instrument i svom snagom udariti njime po njega samog, njegovim pristalicama i njegovim idejama. I to još jednom govori o tome koliko je instrument slobodne delatnosti i dobrovoljnog dogovora bolji u poređenju sa instrumentom sile.

Da li je moguć bezporezni minarhizam, gde država zarađuje samo na državnim uslugama?

Analni mađioničar

Ovo je ponovo bilo veoma dugo pitanje, ali čini se da je uspelo da se skrati na jednu rečenicu bez značajnog gubitka smisla.

U celini, ideja prelaska na finansiranje državnog budžeta putem plaćanja državnih usluga je dobra po tome što vlada time deklariše nameru da bude korisna – da uzima novac samo za ono što je traženo, i u onom obimu u kojem postoji potražnja za njenim radom. Takav pravac razmišljanja državnih činovnika, naravno, treba podsticati. Hajde da vidimo na šta bi to moglo da liči.

Čisto teoretski, prodaja bilo kakvih usluga od strane države može biti ili monopolna, ili se može odvijati u okvirima slobodne konkurencije sa privatnim kompanijama.

Počnimo od usluga koje predstavljaju prirodni monopol države. Da, takve zaista postoje i one su povezane sa eksploatacijom države kao jedinstvenog brenda. Tako je, na primer, prilično značajna stavka prihoda mladih pacifičkih država u 20. veku bila izdavanje i prodaja poštanskih maraka. Ovde privatnici nikako ne mogu konkurirati državi, jer upravo činjenica da marke izdaje država daje im kolekcionarski raritet. Obojiti komad samolepljivog papira može bilo koji budala, ali dobiti priznanje UN-a kao država, a tek onda obojiti komad samolepljivog papira – to je sasvim druga stvar. Ne znam koliko ovaj biznis sada cveta sa dolaskom interneta, ali svet se ne svodi samo na marke. Država može prodavati plemićke titule, karte za vojne parade i druge tržišno tražene pogodnosti. Bilo kakvu sličnu aktivnost minarhističke vlade treba samo pozdraviti, čak i ako se zarađeno protraćuje na neku bezopasnu glupost, poput izdržavanja kraljevskog dvora, a ne na ono što, prema mitovima minarchista, treba da bude isključiva prerogativa države. Kako se već kaže – sud, vojska i policija?

Pored državnih usluga koje su prirodni monopoli, postoji mnogo šira klasa monopola postignutih silom sprečavanjem konkurenata. Na primer, takva državna usluga kao što je prodaja ulaznih (ili, još više, izlaznih) viza. Ako u slučaju prirodnih monopola kupac sam želi da kupi uslugu baš od države, u ovom slučaju bi on rado kupio tu uslugu od konkurenta ako bi bila jeftinija, a još radije bi preferirao da uopšte ne plati za tu uslugu – već jednostavno da uđe u zemlju bez ikakve vize. Pretpostavljam da ste već shvatili da sumnjive usluge takve vrste mi, ankapist, ne možemo odobriti, za razliku od korupcije koja omogućava izbegavanje njihovog nametanja.

Konačno, postoje usluge koje bi država mogla pružati konkurišući sa privatnicima. Državne klinike, škole, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, televizija i mnogi, mnogi drugi servisi. Po čemu se oni zapravo razlikuju od privatnih? Po tome što im je nominalni vlasnik celokupno društvo i, po ideji, sav njihov profit bi trebao da se troši isključivo na usavršavanje samih servisa, a ne da ide u džep privatnih vlasnika. Teoretski, to može dati novi kvalitet rada servisa, koji bi se s difficulty-jem postigao u slučaju privatnog preduzeća. Na primer, javna televizija bi mogla prodavati samo apsolutni minimum reklama, samo za pokrivanje troškova kanala. U praksi, državne kompanije takve vrste će postati žrtve problema principala-agenta i delovaće više u interesu menadžmenta nego društva.

Rezimiram. Jedina vrsta državnih usluga koja ostaje bezuslovno legitimna u očima ankapista je tržišna eksploatacija države kao brenda. Na istim principima mogu raditi i druge organizacije sa bogatom kulturnom tradicijom, poput crkava, viteških redova, fudbalskih klubova ili festivala.

Država isporučuje ekskluzivno tržišno traženo dobro, i to je predivno!