Тег: monopol

Šta ako će monopol imati veći ekonomski jastuk i moći da radi sa gubitkom nekoliko godina?

Kako planirate da se borite protiv nje? Kako će male kompanije, čak i one sa velikim investitorima, moći da se suprotstave velikom gigantu, i hoće li investitori uopšte prihvatiti takve rizike ulažući novac u male kompanije? Da, znam argumente o tome da monopoli ne mogu nastati, ali šta ako se ipak to dogodi, a naročito ankap, koliko ja razumem, ne planira da se gradi od nule, već na postojećem tržištu gde već postoje veliki proizvođači.

Anonimno pitanje

Monopol je poželjno i najudobnije stanje za bilo koji biznis. U uslovima postojanja centralizovane političke moći, veliki biznis je ekonomski motivisan da se bavi lobiranjem kako bi sebi obezbedio privilegovan položaj na tržištu kroz zauzimanje regulatora. Mali biznis je ekonomski motivisan da stvara udruženja i bavi se lobiranjem preko njih. U zemlji sa dovoljno diversifikovanom ekonomijom, to stvara situaciju u kojoj većina preduzetnika na ovaj ili onaj način „hrani“ političare, norme se komplikuju, izuzeci iz pravila se množe, i biznis, potrošivši mnogo truda na pridobijanje naklonosti regulatora, u najboljem slučaju ostaje pri svome. Ako se u državi izdvajaju strateške grane, onda je sve propalo: to znači garantovano ugrožavanje ostalih grana.

I evo da smo, prema uslovima zadatka, uspeli da postepeno izađemo iz ove depresivne situacije ka slobodnom tržištu, slobodnom pre svega od političke moći. Recimo da se to ipak dogodilo prilično brzo, i da smo u nasleđe dobili iskrivljeno tržište, gde su neka preduzeća nesrazmerno uvećana, pa čak i do monopola u određenim granama. Šta to znači? Ako su oni veći nego što je ekonomski opravdano, znači da proizvode svoju robu sa većim troškovima nego što bi to bilo u slučaju da su manji. Istovremeno, oni imaju ozbiljne ušteđevine i sprečavaju pojavu malih konkurenata isporučujući svoju robu sa gubitkom. To znači samo to da će neki mali (a samim tim ekonomski efikasniji od monopolnog monstra) preduzetnici stalno pokušavati da uđu na to tržište, i time stvarati pritisak na monopolistu, ne dozvoljavajući mu da se opusti i podigne cenu do nivoa koji je njemu udoban. Špekulanti će praviti zalihe njegove robe, kupujući je jeftino, a čim monopolista podigne cenu, zalihe će početi da se realizuju sa profitom, primoravajući monopolistu da ponovo spusti cenu. I tako će trajati sve dok akcionari monopoliste ne zamene direktore razumnijim, jer žele rast akcija i dividende, a ne sve ovo.

Mali preduzetnici koji su sve vreme jednostavno radili nešto drugo, gde nije bilo monopola, nakon toga će odahnuti sa olakšanjem i pojuriti na otvoreno tržište. A potrošač je sve vreme, dok se roba prodavala sa gubitkom, bio srećan i nije imao nikakav razlog da se buni zbog ponašanja monopoliste. Dakle, zašto se boriti protiv monopoliste koji dumpsuje cene, on je odličan, i tako izgleda društveno odgovoran biznis u ankapu.

Može li uopšte postojati „monopol na nasilje“ i „legitimno nasilje“?

Voluntarist, Bitarch

U svojim idejama zagovornici silovite državne vlasti pozivaju se na takozvano dopustivo (pa čak i navodno neophodno) ili „legitimno“ nasilje, na čije vršenje bi, pored toga, trebalo da postoji monopol jednog jedinog agenta (države) u društvu. Ali, koji se tačno nasilje može smatrati dopustivim, neophodnim ili legitimnim, i u čijim rukama ono treba da bude, po pravilu, nije dato jasno definisanje. Sve se svodi na ciljeve, kojih se ciljeva pridržava određeni ili drugi etatista – u tim okvirima je za njega nasilje opravdano, a „monopol“ na nasilje treba da pripada njemu i/ili onima koji dele upravo njegove stavove. To ne menja čak ni privrženost demokratiji, jer bi demokrata želeo da monopol na nasilje tačno pripada upravo pristalicama demokratije, samo on ne smatra važnim kakve će oni imati stavove o drugim pitanjima.

Iz tog razloga, o nekom određenom legitimitetu nasilja ne može biti ni govora. Tako, autoritarni konzervator mora razumeti da, po mišljenju autoritarnog komuniste, njegovo mesto je na dubini od dva metra pod zemljom, i obrnuto. Svaki zagovornik nasilja ima svoje sopstveno razumevanje njegovog legitimiteta, o kojem se nikako ne može postići dogovor.

Monopol na nasilje uopšte ne može postojati kao model realizovan u praksi. „Monopol“ stacionarnog bandita na nasilje se gubi onog trenutka kada drugi ljudi, čak i u okvirima iste države, preuzmu vlast u svoje ruke. Večnih vlada nema, pre ili kasnije dolazi ili do smene vlasti, ili do smene stavova nekih članova trenutne vlasti (koji naravno iz političkog života uklanjaju čak i svoje jučerašnje kolege koji su ostali pri prethodnim stavovima). I pomoću nasilja u novim rukama, i nasilja čiji je legitimitet sada drugačije obrazložen, uništavaju se dostignuća onih koji su do tada smatrali nasilje legitimnim samo u okvirima sopstvenih stavova i da ono monopolno pripada samo njihovim rukama.

Štaviše, monopol na nasilje sasvim jasno narušavaju oni koji ga vrše privatno. Dokle god u društvu postoje ljudi sposobni da u određenim okolnostima primene nasilje, izjave o posedovanju monopolnog prava na njega biće preuveličavanje. Na kraju krajeva, „nelegitimni“ nasilnici mogu čak i pokušati da organizuju prevrat. Da li bi pristalice monarhije ili demokratije smatrali razumevanje primenljivosti nasilja od strane boljševika legitimnim? Ne. Ali u praksi to ništa ne bi promenilo.

U stvarnosti, država može posedovati samo „komparativnu prednost u primeni nasilja“, o čemu je pisao Maks Veber u definiciji, zapravo, države. Ali ovu formulaciju su mnogi pogrešno razumeli ili jednostavno pogrešno prepričali, zbog čega je i nastao pojam „monopola na nasilje“, koji u stvarnosti ne postoji. A posedujući samo komparativnu prednost u nasilju, a ne fiktivni monopol nad njim, državnik nikako ne može garantovati da će nasilje igrati u njegovu korist – jednog dana će mu oduzeti taj instrument i svom snagom udariti njime po njega samog, njegovim pristalicama i njegovim idejama. I to još jednom govori o tome koliko je instrument slobodne delatnosti i dobrovoljnog dogovora bolji u poređenju sa instrumentom sile.

Da li je moguć bezporezni minarhizam, gde država zarađuje samo na državnim uslugama?

Analni mađioničar

Ovo je ponovo bilo veoma dugo pitanje, ali čini se da je uspelo da se skrati na jednu rečenicu bez značajnog gubitka smisla.

U celini, ideja prelaska na finansiranje državnog budžeta putem plaćanja državnih usluga je dobra po tome što vlada time deklariše nameru da bude korisna – da uzima novac samo za ono što je traženo, i u onom obimu u kojem postoji potražnja za njenim radom. Takav pravac razmišljanja državnih činovnika, naravno, treba podsticati. Hajde da vidimo na šta bi to moglo da liči.

Čisto teoretski, prodaja bilo kakvih usluga od strane države može biti ili monopolna, ili se može odvijati u okvirima slobodne konkurencije sa privatnim kompanijama.

Počnimo od usluga koje predstavljaju prirodni monopol države. Da, takve zaista postoje i one su povezane sa eksploatacijom države kao jedinstvenog brenda. Tako je, na primer, prilično značajna stavka prihoda mladih pacifičkih država u 20. veku bila izdavanje i prodaja poštanskih maraka. Ovde privatnici nikako ne mogu konkurirati državi, jer upravo činjenica da marke izdaje država daje im kolekcionarski raritet. Obojiti komad samolepljivog papira može bilo koji budala, ali dobiti priznanje UN-a kao država, a tek onda obojiti komad samolepljivog papira – to je sasvim druga stvar. Ne znam koliko ovaj biznis sada cveta sa dolaskom interneta, ali svet se ne svodi samo na marke. Država može prodavati plemićke titule, karte za vojne parade i druge tržišno tražene pogodnosti. Bilo kakvu sličnu aktivnost minarhističke vlade treba samo pozdraviti, čak i ako se zarađeno protraćuje na neku bezopasnu glupost, poput izdržavanja kraljevskog dvora, a ne na ono što, prema mitovima minarchista, treba da bude isključiva prerogativa države. Kako se već kaže – sud, vojska i policija?

Pored državnih usluga koje su prirodni monopoli, postoji mnogo šira klasa monopola postignutih silom sprečavanjem konkurenata. Na primer, takva državna usluga kao što je prodaja ulaznih (ili, još više, izlaznih) viza. Ako u slučaju prirodnih monopola kupac sam želi da kupi uslugu baš od države, u ovom slučaju bi on rado kupio tu uslugu od konkurenta ako bi bila jeftinija, a još radije bi preferirao da uopšte ne plati za tu uslugu – već jednostavno da uđe u zemlju bez ikakve vize. Pretpostavljam da ste već shvatili da sumnjive usluge takve vrste mi, ankapist, ne možemo odobriti, za razliku od korupcije koja omogućava izbegavanje njihovog nametanja.

Konačno, postoje usluge koje bi država mogla pružati konkurišući sa privatnicima. Državne klinike, škole, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, televizija i mnogi, mnogi drugi servisi. Po čemu se oni zapravo razlikuju od privatnih? Po tome što im je nominalni vlasnik celokupno društvo i, po ideji, sav njihov profit bi trebao da se troši isključivo na usavršavanje samih servisa, a ne da ide u džep privatnih vlasnika. Teoretski, to može dati novi kvalitet rada servisa, koji bi se s difficulty-jem postigao u slučaju privatnog preduzeća. Na primer, javna televizija bi mogla prodavati samo apsolutni minimum reklama, samo za pokrivanje troškova kanala. U praksi, državne kompanije takve vrste će postati žrtve problema principala-agenta i delovaće više u interesu menadžmenta nego društva.

Rezimiram. Jedina vrsta državnih usluga koja ostaje bezuslovno legitimna u očima ankapista je tržišna eksploatacija države kao brenda. Na istim principima mogu raditi i druge organizacije sa bogatom kulturnom tradicijom, poput crkava, viteških redova, fudbalskih klubova ili festivala.

Država isporučuje ekskluzivno tržišno traženo dobro, i to je predivno!

Kada je tragedija zajednica dobra?

U scenariju videa o problemu parazita i tragediji zajednice naglasila sam kako je to loše za korisnike zajedničkih resursa i koje su strategije razvijene da se protiv toga bori. A sada želim da ispričam slučaj kada je tragedija zajednice dobra, a borba protiv nje loša.

Sav fokus je u tome šta se tačno smatra zajedničkim resursom. Zamislite tako redak resurs kao što je potrošačka potražnja. Svako ima mogućnost da proizvede neki proizvod ili uslugu, proda je i ostvari profit. Dok je tržište prazno, mali broj proizvođača ostvari superprofit, a žeđ za novcem privući će mnoštvo drugih dobavljača na to polje. Konkurencija za pažnju potrošača brzo dovodi do smanjenja marže. Da bi se profit održao, mora se povećavati obim, što na kraju iscrpljuje zajednički resurs. Potrošač dobija ogromnu obilnost jeftinih proizvoda koje su mu spremni nametati u što većim količinama, samo da bi pristao da kupi. Evo akcije „dva po ceni jednog“, evo odloženog plaćanja, evo rasprodaje, evo neograničenog pristupa za fiksnu pretplatu – samo kupi.

Slažem se, ako se stavite u ulogu potrošača, ovaj fenomen ne može a da ne raduje. Ali proizvođač, za kojeg je ovo strašna tragedija zajednice, pokušava da se bori protiv nje. Kao što znamo iz videa, ovde su moguće dve strategije: privatizacija i kooperacija.

Privatizacija znači prisvajanje potrošačke potražnje u određenoj industriji od strane konkretnog proizvođača, drugim rečima, stvaranje monopola. Drugim dobavljačima je zabranjeno da prodaju potrošačima određene proizvode i usluge. To je to, sada više nije potrebno juriti iza obima prodaje i može se ostvariti superprofit uz relativno skromna ulaganja u proizvodnju. Istina, deo profita će morati da se uloži u odbranu od konkurenata, a oni ne spavaju, tako da će ovi troškovi imati tendenciju rasta.

Kooperacija znači da potražnju potrošača može zadovoljiti bilo ko, ali mu se nameće niz ograničenja. Obično se to izražava kroz stroge industrijske standarde koji u praksi učvršćuju dominantnu poziciju onih igrača koji su spremni da ulože značajan kapital u proizvodnju, dok autsajderi bivaju eliminisani. Istina, moraćete posvetiti mnogo pažnje kontroli kako proizvođači ne bi varali. U vezi sa tim, podseća se nedavni slučaj sa nekim evropskim koncernom automobila, koji je lažirao podatke o čistoći izduvnih gasova svojih motora kako bi uštedeo na usklađivanju sa ekološkim standardima. Ali klasičan primer su, naravno, srednjovekovni cehovi i gildije. Kvalitet njihovih proizvoda bio je visok, obim proizvodnje nizak, a profiti veličanstveni. Samo što je crno tržište vremenom podgrabilo njihovu dominantnu poziciju, i dogodila se tragedija zajednice, poznata nam kao industrijska revolucija.

Dakle, kada vam pričaju o štetnosti konkurencije i koristi kooperacije, kao i o neizbežnosti prirodnih monopola, važno je razumeti: ovi ljudi su potpuno iskreni i uopšte nisu ludaci. Jednostavno ste vi za njih resurs.

Božićni jarmar je tragedija zajednice u punom sjaju: potrošači su zadovoljni, privlače ih svim silama, a oni više gledaju nego što kupuju

Monopolije-2, pregled

4. novembra mi je bilo veoma tužno. Navikla sam da svake godine gledam prenos čitanja Adama Smitha koje se održava u Moskvi, ali su me ovogodišnji organizatori po prvi put lišili te mogućnosti, pa im želim što pre smenu i zamenu. Koliko ja razumem, iako se formalno time bavi Adam Smith centar, u praksi je organizacija poverena istoj onoj ekipi koja je organizovala letnje debate između Šulman i Solovja, kao i predavanje Hansa-Hermanna Hoppea. Ti ljudi uvek muljaju sa prenosom i insistiraju na tome da niko drugi ne sme da ga vodi. Monopolisti, e pa da. Monopol je skup i loš. Uvek. Čak i ako je to monopol na libertarijanstvo ili na organizaciju libertarijanskih konferencija. (Update: kako mi je rečeno, tim je ipak drugačiji. Ipak, odustajanje od direktnog prenosa ostaje, po mom mišljenju, pogrešan korak)

Srećom, Adam Smith centar nema monopol na organizaciju libertarijanskih konferencija. 10. novembra u Moskvi je održana već druga konferencija u TED Talks formatu, posvećena monopolima. Konferenciju održava moskovska grana Čajnog kluba. Poznato je da LPR ima prilično napete odnose sa Čajnim klubom, ali upravo zahvaljujući njihovoj konkurenciji imamo više visokokvalitetnog edukativnog sadržaja na mreži, tako da njihovo takmičenje možemo samo pozdraviti.

Nažalost, ni Čajni klub nije uspeo sa prenosom, ali je zato već 16. novembra počeo da objavljuje snimke nastupa, a 27. novembra je završio. Snimci su prikupljeni u plejlistu, danas sam ih odjednom pogledala i, po tradiciji, ukratko ću proći kroz sve.

  1. Dmitrij Kornijenko. Kako država predaje istoriju. Govori se konkretno o iskustvu ruske države, bez angažovanja stranih primera. Pominje se važna razlika između sovjetskog obrazovanja i modernog ruskog: nestao je monopol na znanje, iako je zadržan monopol na obrazovanje. Možeš lagati, ali učenici će znati da lažeš i nemaju razloga da to prećutkuju. Tako su zadaci formiranja jedinstvenog predstavljanja o istoriji postali složeniji i, u suštini, državni monopol više ne može da se nosi sa njima.
  2. Igor Drandin. Monopolija na diskurs. Igor ima bogato iskustvo neprijatnog posla kao liberalni mete za udaranje na federalnim televizijskim kanalima, deli tajne ove netrivijalne profesije, govori o prednostima i manama pojavljivanja na televiziji. Najteži argument od onih koje je naveo Igor je da su televizijske debate veoma tvrda škola debata, i glupo je odricati se takvog treninga ako se neprijatelji svakodnevno vežbaju u tome. Tako je Navaljni izgubio u debatama Girkinu, Svetovu, Kagarlickom i Rojzmanu – nema veštine, vođenje bloga i predavanja navikava na nešto sasvim drugo. U međuvremenu, u javnoj politici veština debata je podjednako korisna kao i veština nastupanja na mitinzima. Napomenem, međutim, da za sticanje takvih veština sam televizor nije neophodan, i bilo bi sjajno kada bi isti Drandin pronašao mogućnost da prenese stečene veštine onim političarima koji nisu učestvovali u televizijskim debatama.
  3. Vjačeslav Širinkin. Monopolija na omiljenu grupu. Ne svi procesi monopolizacije su povezani sa državom. Vjačeslav govori o različitim psihološkim momentima povezanim sa ljubavlju ljudi prema ekskluzivi, kao i o tome kako se probiti na tržištu sa visokim pragom pristupa.
  4. Vadim Novikov. Biti ili ne biti antitraustu u Rusiji? Nažalost, snimak je pokvaren, veoma je loše čujno. Glavna teza izlaganja: nema smisla uzimati se u ruke teške slučajeve dok se ne rešimo jednostavnih. Prvo pobedite protekcionizam u spoljnoj politici, a zatim pokušajte da ga pobedite na domaćem tržištu.
  5. Roman Juneman. Elektoralna monopolija. Kandidat koji je pobedio na izborima u Moskovsku gradsku dumu detaljno pokazuje koliko taj alat, pomoću kojeg su mu oduzeli pobedu, ne liči na mehanizam poštenih izbora, i zašto je sada važno ne samo osporiti na sudu rezultate izbora u konkretnom okrugu, već i ne dozvoliti da se štetna praksa elektronskog glasanja proširi na celu zemlju. Izlaganje je posebno korisno slavioce tehnološkog progresa radi nekog razbijanja iluzija: ako je cilj suprotstavljanje falsifikacijama, onda su jednostavni mehanizmi bolji od složenih.

I ponovo o monopolu

Pitanje je inspirisano člankom na Habru i srazvesnim komentarima. Suština: postoji Yandex – oni imaju pretraživač. U pretraživaču oni promovišu svoje druge proizvode, time ograničavajući konkurenciju. Koliko je to ispravno? U samom članku i komentarima ima prilično mnogo argumenata ZA antimonopolno zakonodavstvo. Šta misliš?

U vezi sa ovim pitanjem, želela bih da vam preporučim predavanje Vjaceslava Kostrova „Platformska ekonomija i Hajekovski tržišni proces“, koje je održao na konferenciji „Kapitalizam i sloboda“ 2019. godine.

Predavanje je veoma konfuzno i ne sadrži zaključke, ali stavlja pitanje koje postavljate u širi okvir – ne razmatra se već konkretan slučaj korišćenja dominantne pozicije na tržištu, već principi funkcionisanja platformske ekonomije kao takve.

Razmotrimo platformu kao što je pretraživač. Po ideji, to je servis koji traži pominjanja informacija u mreži o onome što je korisniku zanimljivo, na osnovu određenih početnih podataka koje korisnik unosi. Privukavši dovoljan broj korisnika udobnošću servisa i kvalitetom pretrage, vlasnik pretraživača može postaviti pitanje monetizacije platforme.

Najdirektniji način monetizacije servisa u njegovom izvornom obliku su donacije klijenata. Takav način je implementiran kod Wikipedije, i on joj omogućava da usmeri napore na potpunost sadržaja i preciznost njegovog predstavljanja, odnosno na usavršavanje upravo onih potrošačkih svojstava robe koja se isporučuje, zbog kojih je korisnik i došao na tu platformu. Naravno, Wikipedia nije pretraživač u čistom smislu, ali teorijski ništa ne sprečava korišćenje istog ovog modela i za klasične pretraživače.Moj kanal praktikuje ovaj način monetizacije.

Takođe, pretraživač bi mogao da prodaje zainteresovanim klijentima analitiku o pretraživačkim upitima korisnika. To je takođe prilično „bezopasan“ način zarade i, kao i u slučaju sa Vikipedijom, teško da će doneti ogromno bogatstvo.Moj kanal takođe na neki način praktikuje ovaj način monetizacije – to su odgovori na pitanja uz priložene donacije i članci po porudžbini.

Zatim počinju načini zarade čija primena narušava sam proizvod.

Prvo, to je reklama. Pored toga što korisniku daje ono što on sam traži, pretraživač mu u rezultate ubacuje ono sa čime bi ga oglašivač želeo upoznati. Na taj način, za korisnika proizvod postaje lošiji zbog manje relevantnosti rezultata, ali vlasnik platforme ostvaruje profit. Ovaj način više ne praktikujem, i ako se pojavi upit za prodaju reklame na kanalu, trudim se da upitnika preusmerim na jedan od gore navedenih načina monetizacije.

I, konačno, vlasnici pretraživača mogu početi da zarađuju ne samo na tuđoj reklami, već i da mamite korisnike na svoje sopstvene podređene servise koji nemaju direktne veze sa pretraživačem. Upravo to vidimo u diskutovanom članku. Kao rezultat takve politike, rezultati pretrage postaju korisniku još manje relevantni, pa on počinje da gleda negde ka duckduckgo-u, ali dok korisnik još nije konačno pobegao sa pretraživača, podređene platforme će zahvaljujući inerciji ljudskog razmišljanja uspeti da izgrade sopstvenu bazu klijenata. Ni to ne praktikujem, ali mogu sasvim zamisliti blogera koji periodično reklamira neki svoj sopstveni biznis na kanalu.

Usled razvoja takve megaplatforme, nakon nekog vremena se ispostavlja da su neki biznisi pod zajedničkim brendom profitabilniji, drugi manje, a neki su potpuno gubitni. Ali pritom je prilično teško donositi odluke o optimizaciji strukture imovine, jer oni utiču jedni na druge. Platforma se muči donoseći sve manje promišljene odluke, sve dok se na kraju ne sruši. Upravo je relativno nedavno bankrotirao jedan takav mastodont platformske ekonomije – Cookova firma, koja je postojala više od petnaest vekova. Ona je prva uvela princip pakovanja turističkih putovanja, zahvaljujući čemu je brzo postala svetski hegemon turističke industrije, i na kraju je propala upravo zbog toga: previše njenih imovina se, umesto reagovanja na tržišne stimulanse, bavilo time da opslužuje druge podređene kompanije holdinga. Sopstvene avio kompanije, sopstveni hoteli, sopstveni tur operateri, činilo bi se da je to monopolija, skupljaj rentu – ali ne, nisu ispratili progres i izgubili su od recimo booking.com – platformskog biznisa sledeće generacije.

I upravo ista sudbina će pogoditi i yandex, bez ikakvih antimonopolskih organa.

Monopoli se vraćaju

Pre tri nedelje mi se desilo da, između ostalog, najavim događaj od Čajnog kluba sa dugim nazivom „Sjaj i beda, strah i mržnja monopolija“. Tada sam još uvek prigovarala klubu da je njihov prethodni događaj loše snimljen i izrazila nadu da će im iz drugog pokušaja uspeti. Uglavnom, uspeli su.

Snimci nastupa svih pet govornika su postavljeni i prikupljeni u plejlistu na Jutjub kanalu Čajnog kluba (inače, pretplatite se). Tamo su samo predavanja, bez odgovora na pitanja, tako da je ispalo kompaktno, i ipak motiviše da se, po mogućnosti, ovakve događaje posećuje lično.

Veoma ukratko ću izložiti svoje utiske.

  1. Aleksandar Litreev. Monopolija u mreži. Objašnjeno je kako država, u svojim pokušajima da monopolizuje sferu internet cenzure, stalno zamahuje na rubl, a udara ne baš na paru kopejki, već pre na milione rubalja gubitka za nevinost, pritom uopšte ne ostvarujući zapravo postavljene ciljeve. Izlaganje je živo, saznala sam nešto novo za sebe, iako su uglavnom iznošene poznate stvari.
  2. Sergej Žavronkov. Može li monopolija biti korisna. Objašnjava se razlika između tržišnog i netržišnog monopola, i zašto prvi nisu strašni, a druge ne možeš izlečiti antimonopolskim zakonima. Utisak je mutan: Sergej je pogrešno interpretirao radnju slučaja sa bazenom, pomešavajući Altajski kraj i Republiku Altaj, površinu sa tržnim centrom – kraće rečeno, bolje je bilo da se ograniči na jednostavno pominjanje bez prepričavanja, jer tako počinju da se javljaju sumnje da li je pogrešio u detaljima manje poznatih istorijskih anegdota, a tada se može dovesti u pitanje i logika.
  3. Matvej Czen. Monopolija na nasilje. Najduže predavanje, ali najbogatije raznim malo poznatim istorijskim anegdota. Govori se o razlici između pozitivnog i prirodnog prava, o razlici između zakona i pravne prakse, o tome zašto Vebera, uz svo poštovanje njegovih zasluga kao sociologa, danas ne poštuju naročito u pravnom smislu, ali najvažnije – zašto država toliko ne voli inicijative odozdo za pomoć državi. Veoma mi se dopalo.
  4. Egor Žigarev. Postoji li monopol na tržištu video igara. Najkompaktnije izlaganje na najstručniju temu. Ukratko, industrija je visoko konkurentna i koliko god tržišni akteri trudili, niko od njih nije uspeo ni da se približi monopolu.
  5. Aleksej Markov. Sjaj i beda monopola. Takođe veoma bogato narativno ispunjeno istorijskim anegdotama. Govori se o istoriji samog pojma monopola i o tome da su se oni prvobitno smatrali bezuslovnim blagom, dok je ideja o dobrobiti konkurencije zasluga kasnijih ekonomista. Analizirani su slučajevi nekoliko monopola, od Ruske kompanije do Gazproma, i kako su svi oni propadali. Dotaknuta je i takva specifična vrsta monopola kao što je patentni, i čemu to može dovesti.

    6. Reč je o tome da je iskustvo bilo veoma uspešno i sada organizatori žele da proces stave u produkciju. Format je nazvan TNT – Tea’n’talks. Na tek kreiranoj TNT stranici na sajtu Tea Club-a već je objavljen najava drugog dela Monopola.

    Da ne bih umarao čitaoce, buduće događaje u ovom žanru ću, verovatno, najavljivati veoma selektivno, tako da ćete od далее sami. Nadam se da će vam se dopasti.

Kako će raditi privatni komunalni preduzeća? Pa cevovod je ipak samo jedan, kako svima isporučivati vodu po različitim cenama?

анонимный вопрос

Prilično sam detaljno odgovorila na slično pitanje, analizirajući sve faze snabdevanja vodom na slobodnom tržištu, od pronalaženja izvora vode do njene isporuke cevima krajnjem potrošaču. Ali vas ne zanima toliko to kako će različiti tržišni akteri međusobno dogovarati usklađivanje geoloških istraživanja, eksploatacije, polaganja i popravke cevi – već koji će mehanizmi uticati na tarife za krajnjeg potrošača. I, očigledno, imate strah da će bez centralnih kontrolnih organa tarife uzleteti u nebo.

Ovde vam predlažem da se upoznate sa mojom ranijom analizom takvog mehanizma za snabdevanje električnom energijom. Za tržište vode, strogo ograničenje tarifa odozgo predstavlja cena proizvodnje ili snabdevanja vodom od strane samog potrošača: to može biti kupovina flaširane vode u prodavnici, prikupljanje kišnice, desalinizacija, reciklaža – u zavisnosti od toga šta predstavlja potrošač. Ali malo pre nego što cena udari u ovu prirodnu barijeru, delovaće faktor konkurencije i elastičnosti potražnje: skupa voda će se štedeti, i od nekog trenutka dobavljač će shvatiti da mu je isplativije zarađivati na obimu, a ne na uvećanju cena, naročito ako alternativni dobavljači vode neće podizati svoje cene i preuzeti tržište dok škrtica pokušava da iscedi svoje malo brojnih klijenata do kraja.

Pri tome, naravno, ne isključujem da će se voda različitim kućama isporučivati od strane iste kompanije po različitim cenama, uzimajući u obzir dužinu cevi, na primer, ili različito konkurentsko okruženje u različitim delovima grada. Konačno, dodatak ceni vode obezbeđuje i kompanija koja upravlja zgradom, ako takva postoji. Tako, na primer, u Tajlandu, gde sam odmarala u proleće, čini se da u svakom kondominijumu postoji svoja cena vode, jer se u jednom zaliva bašta, u drugom je bazen veći, u trećem manji, i tako dalje. To je normalno.

Evo vam primera kondominijuma gde će voda sigurno koštati skupo

Predavanja u Moskvi i regionima

U zemlji se polovično završava intenziviranje političke aktivnosti građana: izbori su prošli, rezultati su skoro svuda poznati, pa se ruski libertarijanci navično prebacuju sa politike na obrazovanje, što me, naravno, uvek raduje.

Ostalo je otprilike mesec i po dana do godišnjih Adam Smith čitanja, ali za sada na sajtu čitanja stoji prošlogodišnji program. Oni koji još uvek razmišljaju da li će tamo otići ili ne, mogu pogledati snimak čitanja iz 2018. godine. To je zaista neobičan izbor – između fizičkog prisustva u gužvi i tesnobi i gledanja snimka u komforu, ali užasnog kvaliteta.

Uopšte, mnogi organizatori javnih predavanja izgleda ulažu maksimum snaga u to da ne bude nikakvih smetnji tokom samog nastupa – a da osiguraju kvalitetan snimak ili, još bolje, prenos, snaga im više ne opstaje. Ja sam pre nedavno reklamirala predavanje Farize Rodrigez u Sankt Peterburgu, a kada se konačno pojavio snimak, dugo sam prskala od gađenja jer je gledanje nemoguće.

Mihail Svetov je odlučio da postigne rekord i organizuje veliku turneju sa predavanjima po regionima: 29 gradova za 34 dana, od 15. septembra do 18. oktobra. Raspored nastupa stoji na njegovom sajtu, možete proveriti da li je vaš grad tamo i registrovati se na istom mestu. Ne treba zanemariti registraciju, jer su već prva predavanja pokazala: za sadašnji režim Svetov odavno nije „no-name“, prate njegovo delovanje i po mogućnosti ga ometaju. Tako da vam u poslednjem trenutku može stići obaveštenje o promeni lokacije ili nečem sličnom. Naravno, ne treba očekivati da će na Svetovim predavanjima biti kvalitetan snimak, zato dođite lično.

Kao što ste mogli primetiti u Svetovom rasporedu nastupa, od 4. do 7. oktobra postoji misteriozna trodnevna pauza. Ne, to nije slobodan dan. Mihailu se činilo malo jedan izazov, pa u to isto vreme on dovodi u Moskvu Hansa-Hermana Hopea. Nastup žive klasične figure libertarijanizma očekuje se 6. oktobra, detalje kod Mihaila na kanalu.

A za one kojima je dosadno da dobijaju najave tri nedelje unapred, sačuvala sam za kraj najavu za kul event koji će se održati u Moskvi već ovog subote, 21. septembra. Organizatori nisu uspeli da odluče da li će za event pozajmiti naslov Balzakovog romana ili film Terija Gilijama, pa su uzeli i jedno i drugo. Ispalo je malo predugačko: Sjaj i beda, strah i mržnja monopolija. Ovo je puna konferencija u formatu TED Talks. Na kanalu se pominju četiri govornika, ali u stvarnosti već postoji dogovor sa petoro, i nije sigurno da ih neće biti još. O govornicima i temama predavanja možete pročitati na kanalu organizatora ili preuzeti program konferencije.

Posebno želim da napomenem da, iako je mesto održavanja Moskva, organizator konferencije je Čajni klub. Kao što znamo, nijedna mrežna organizacija u Rusiji ne može da polaga na federalni status dok ne osvoji prestonicu, što je posebno vidljivo po mrežama supermarketa ili, recimo, restorana. Tako da sa velikim interesovanjem pratim ovu hrabru prijavu kluba iz Sankt Peterburga, jer će oni tako, ko zna, stići i do moje provincije. Nadam se da će im se sada uspeti organizovati normalna prijava, a ako im malo dopunimo kroz donacije, šanse za to se povećavaju. Rekviziti za donacije su navedeni tamo gde i u objavi na kanalu kluba.

Kao što je poznato, na slobodnom tržištu nema monopola

Ali kako onda imati stav prema Google-u, Facebook-u i Youtube-u, koji su monopolisti u svojim sferama: pretraživači, društvene mreže i video-platforma? Da, postoje i ruski analogi, poput VK ili Yandexa, ali to je sve lokalno, i u svakom slučaju u svetu se generalno koriste upravo ova tri monopolista, i njihov brz zalazak se još uvek ne očekuje.

Howard Roark

Zaista, postoje alati koji imaju ogroman mrežni efekat, drugim rečima, što ih više ljudi koristi, to je isplativije da ih koriste. To se odnosi na novac, na jezik, kao i na ostale alate komunikacije, kao što su društvene mreže.

Mnogi preduzetnici pokušavaju da pogode koja će ponuda tačno biti tražena od strane korisnika toliko da će biti spremni da za nju plate. Neki pogađaju bolje od drugih. Osnivači Facebooka su pogodili da su jedni ljudi spremni da plate da bi masu ljudi prikazali baš svoj sadržaj, dok će drugi rado platiti informacije o korisničkim preferencijama. Osnivači Youtubea su pogodili da su jedni ljudi spremni da plate za prikazivanje reklamnih spotova u tuđim video snimcima, a drugi da bi gledali video bez reklama. Osnivači Googlea su pogodili da će ljudi radije kupiti ciljanu reklamu, a ne onu koja udara po širokom spektru bez razlike.

Mi ne znamo koje će potrebe potrošači biti spremni da plaćaju sutra. To ne znaju ni vlasnici internet giganta. Danas administracija Youtubea pretpostavlja da je blokiranje naloga sa informacijama koje su neprijatne oglašivačima dobra ideja, a sutra može se ispostaviti da ljudi radije plaćaju slobodu samoizražavanja. Danas Facebook razvija trgovinu big data podacima, a sutra će otkriti da ljudi više plaćaju za privatnost. Danas je Google zadovoljan svojim algoritmima za ciljanje reklama, a sutra će se ispostaviti da je neki autsajder smislio bolje, i taj startup iz nekog razloga ne želi da bude kupljen u korenu.

Na slobodnom tržištu može doći do dominacije određenih standarda, i nama, potrošačima, to je veoma zgodno. A kada nas negde počne stezati, sigurno se pojavi neki Durov i šapne: čemu ti uopšte ove društvene mreže, pređi sa igle javnosti na anonimni mesindžer. Ma daj, – odgovoriš Durovu, – kako se može bez Vkontakta? A za godinu dana ispostavi se da čak i zube pereš preko Telegrama. Tako to funkcioniše, to je kreativna destrukcija.

Korisničke preferencije