Тег: država

Razvoj zapleta o državnom idiotizmu

Pre nedelju dana sam pomenula tri događaja u kojima je država preduzela represivne mere, a ljudi su na njih reagovali na različite načine. Sva tri zapleta su u međuvremenu dobila nastavak.

Drugi ogranak Libertarianske partije Rusije takođe je priznat kao organizacija strani agent

Sada više niko nije uvređen što država primećuje njegovu partiju, a partiju konkurencije ignoriše; obe su dobile po zaslužnom. Obe partije su u odgovoru izjavile potpuno zamrzavanje svojih aktivnosti. I to je više nego logično, jer je pisanje gluposti u svakom naslovu veoma ponižavajuće, a nema nikakvog smisla trpeti to poniženje, s obzirom na to da je organizaciji stranom agentu zabranjeno da se bavi prosvetiteljskim radom i učestvuje u politici, odnosno upravo onim čime su obe LPR-ije tokom cele svoje istorije i bavile.

Tako je određen razvoj doživela i sporedna nit zapleta. Montelibero je tada podsetio na program podrške repatrijantima u Crnu Goru, a crnogorska država je, zauzvrat, podsetila da aktivno teži ka EU, harmonizuje svoju viznu politiku sa Evropskom unijom i stoga od novembra uvodi vizni režim sa RF. Finita, popularna destinacija za relokaciju se zatvara. Kakav je smisao dobijanja crnogorske vize ako će tamo zahtevi biti šengenski, zar nije bolje odmah dobiti šengen i imati bar mogućnost izbora jedne od 27 zemalja za boravak.

Popularni ukrajinski ministar odbrane nije vraćen na dužnost, ali su zato zamenili glavnog komandanta popularnijim

Ovo je, naravno, najčudniji razvoj zapleta, jer se on kreće u potpunom protivurečju sa zvaničnom retorikom. Predsednik Ukrajine je tvrdio da nema nikakvih primesa prema bivšem ministru odbrane, već da postoji jednostavno sukob između njega i glavnog komandanta. I evo, glavni komandant je uklonjen, činilo bi se da je problem rešen. Ali ne, zapravo je upravo smena ministra odbrane bila cilj svih promena. Ministar u odstupanju insistira na svojim pravima, ulica nastavlja proteste, demokratski proces, koji je po definiciji eufemizam za građanski rat, radi punim kapacitetom upravo u tom svom glavnom svojstvu; kada bi kod svih tako radilo, prigovora na demokratiju bi bilo znatno manje.

Mrežna država Baladžija Šrinivasana zaključila je partnerski ugovor sa Kazahstanom, a iz Malezije beži u tri gluhe šume

Na taj način, osnivač Mrežne države nije samo realizovao svoju pretnju o povlačenju kapitala iz toksične jurisdikcije, već je prihvaćen raširenih ruku u drugoj jurisdikciji, a to je upravo ono zbog čega je uopšte i osmišljen koncept mrežne države: mogućnost dobijanja diplomatskog priznanja od tradicionalnih teritorijalnih država.

Predmet konflikta Mrežne države sa Malezijom, ako verovati komentarima na Tviteru, sam po sebi je prilično smešan. Malezijska policija je tada bukvalno upala u njihov kampus ne bez razloga, već su tražila Jevreje ispod poda, što zaplet čini potpuno Tarantinovskim.

Zaključci i prognoze opšteg karaktera

Tradicionalne teritorijalne države sve manje brinu o sopstvenom sistemskom blagostanju i sve više služe trenutnim željama prvih lica ili nekada pokrenutim birokratskim procesima čiji je smisao odavno izgubljen. Sakralnost državnih odluka izgubljena je praktično svuda, sada se aktivno troši legitimitet. Kada legitimitet dovoljno opadne, sabotiranje državnih odluka postaće sveprisutna i sasvim obična pojava. Čini se, međutim, da će raspad sistema državnog upravljanja ostati prilično miran: tamo gde je država agresivna, pojedinci i organizacije izbegavaju silni konflikt sa njom, ali konflikt i dalje podriva snage države.

Razlika u reakcijama na državnu budalaštinu

Ponudilo mi se kao zanimljivo uporediti reakcije različitih subjekata državnih napada na činjenicu napada, s obzirom na to da je u poslednje vreme bilo nekoliko primera različitih nivoa.

Libertarijanska partija Rusije proglašena je organizacijom stranim agentom

Reakcija:

  • Članovi LPR-a se pitaju, koja tačno od dve LPR-a.
  • LPR(s) je objavila zvaničnu izjavu: „mi smo patriote i osuđujemo ovu odluku“.
  • Oni koji nisu u LPR-u čestitaju obe LPR-a na tome što je država priznala njihovo postojanje.
  • Montelibero podseća na program pomoći za preseljenje u Crnu Goru.

Popularni ukrajinski ministar odbrane je smijenjen

Reakcija:

  • Smijenjeni je objavio izveštaj o obavljenom poslu i održao
    konferenciju za novinare.
  • Iznajmljivači i istomišljenici smijenjenog u vojsci objavljuju javne izjave u njegovu podršku.
  • Strani zvaničnici izražavaju zaprepašćenje.
  • Šira javnost: protestuje u podršku smijenjenom.

Mrežna država Balaji Srinivasana bila je žrtva svatinga

Reakcija:

  • Osnivač ljubazno pita na Tviteru, ne želi li Malezija beg kapitala iz ove toksične jurisdikcije u one koje su prijatnije za ovakve startape, poput Kazahstana.
  • Iznajmljivači i istomišljenici osnivača preciziraju koliko je tačno uloženo i koliko će biti povučeno ako malezijski zvaničnici ne zakunju da je to bila glupa greška i da više neće smeo tako da postupaju.

Zajedničko u sva tri reakcije

  • Niko ne izražava nikakve sumnje u to da država vrši otvorenu agresiju protiv interesa svojih građana.
  • Subjekti napada zvanično izražavaju lojalnost državi, iako osuđuju njenu odluku.
  • Subjekti napada pokušavaju da ubede državu da poništi svoju odluku na miran način.

Jedinstvenost reakcije u jednom od slučajeva

Samo osnivač Mrežne države komunicira sa teritorijalnom državom ravnopravno.

Zaključak

Država je efikasna u nasilju. Subjekti državnih napada radije ne daju siloviti odgovor kako ne bi provocirali eskalaciju. Ipak, oni se odlučuju za asimetričan odgovor. U slučaju LPR-a i Mrežne države to je emigracija, odnosno lišavanje države ekonomskih resursa. U slučaju smijenjenog ministra, to je delegitimacija odluke kroz pritisak javnosti.
Rasporedila sam slučajeve prema rastućoj verovatnoći da će toksična odluka biti poništena. U slučaju LPR-a verovatnoća je zanemarljivo mala. Kod Fjodorova, mislim da je verovatnoća oko trideset procenata. Kod Balajija oko sedamdeset procenata. Pratiću ova poslednja dva slučaja.

Zašto državu nazivamo Stacionarnim Banditom?

Mnogi od naših pratilaca i libertarijanci uopšte verovatno su već dobro upoznati sa akronimom „SB“ ili terminom „stacionarni bandita“. Ali uprkos tome što su nama uobičajeni, većina ljudi se još uvek nije naročito susrela sa njima. To važi i za nove učesnike našeg resursa, koji često ne razumeju šta to zapravo znači. Možda je neko od vas slučajno naišao na repost, ušao da pročita i sada se pita: „Zašto oni državu stalno nazivaju nekim banditom? Kakva je to teorija zavere?“.

Odmah ćemo napomenuti da ovakav termin nije samo neka fantazija ankapa, napisana na kolenu u podrumu. To je potpuno mejnstrim, klasična teorija o poreklu države Mansura Olsona, koja je priznata i poštovana u zvaničnoj akademskoj nauci. Ali šta ova teorija podrazumeva i kako je uopšte nastala?

Dakle, zamislite rani srednji vek. Gusta šuma, malo selo, seljaci mirno obrađuju zemlju, odgajaju decu i prasiće. Odjednom iz šume izleće banda naoružanih ubica. U akademskim radovima ih nazivaju nomadskim banditima. Oni pokolje polovinu sela, spaljuju kuće, uzmu 100% žita, odvedu stoku i nestanu u zalasku sunca. Ali postoji jedan mali problem. Kada se ista ta banda vrati nakon godinu dana, neće biti ničega da se pljačka! Seljaci su ili umrli od gladi ili pobegli. Kao biznis model – to je potpuni neuspeh, jer ovakvo ponašanje ne donosi nikakav dugoročni profit.

I tada jedan od vođa bandita, momak sa preduzetničkom žilom i dovoljnim nivoom inteligencije (nazovimo ga, recimo, Rurik ili neki vođa Franka), počinje da razmišlja: „A šta ako nigde ne odemo? Šta ako ovde ostanemo?“. Umesto da zakolje gusku koja nosi zlatna jaja, ovaj genije kriminalne misli nudi seljacima „dogovor“. On se proglasi kraljem (ili Vojvodom, knjazem, još nečim) i drži govor: „Od sada mi ne dajete sve, već samo 20% vašeg žita. Zauzvrat vas jednostavno neću ubijati. Štaviše, ako iz šume dođu drugi nomadski banditi, ja ću vas od njih braniti. Jer vi ste sada moja krava, koju smem da muzem samo ja!“

Upravo u tom trenutku na istorijskoj sceni rađa se Stacionarni Bandit.

Vremenom on shvata: da bi mogao da uzima više, ekonomija mora da raste. Počinje da gradi puteve (kako bi lakše prikupljao poreze i prebacivao ratnike), uvodi sudove (jer seljak koji pogine u tuči ne plaća porez) i, što je najvažnije, smišlja ideologiju (kako bi ljudi manje razmišljali o tome u kakvom su položaju završili). I nakon nekoliko generacija, on više nije reketiraš koji je vlast prisvojio silom, već „božji pomazanik“, „otac nacije“ ili „garant ustava“.

Zašto je ova koncepcija popularna među libertarijancima? Ona briljantno skida sve romantične maske sa lica Levijatana! Svima nam od školskog doba peru mozak pričama o „društvenom ugovoru“. Navodno su se jednog dana mudri ljudi okupili na trgu i dobrovoljno odlučili da osnuju državu. Da, naravno, možda možete pokazati gde sam ja lično to potpisao? A naročito to nisu potpisali oni koji su potčinjeni vojnim putem (setimo se da su granice država na mapi istorijski formirane upravo ratovima).

Državu nazivamo stacionarnim banditom jer se po svojoj suštini ne razlikuje od mafijaškog „pokrića“. Ona pokušava da nametne svoj monopol na nasilje na određenoj teritoriji. A porezi su samo legalizovan danak za to da vas jednostavno ne bace u kavez.

Naravno, za mnoge je spoznaja ove činjenice kao onaj trenutak u detinjstvu kada saznaju da Deda Mraz ne postoji, samo sto puta bolnije. Navikli smo da verujemo u dobroćutnost i brižnost države. Ali razumeti istinu je neophodno, jer tek skidanjem ružičastih naočara možemo početi da postavljamo prava pitanja. S kog razloga se neko meša u moj privatni život? Zašto grupa birokrata odlučuje šta smem da gledam na internetu, s kim da trgujem i koliko mog novca da uzmu za „važne projekte“ (tj. beskonačno prelepljivanje pločnika, palate ili još jedan krvavi obračun sa susednim SB)?!

Voluntarist, Bitarh

Još malo o porezima i smrti

Sperryjev članak o tome da nema smisla protiviti se porezima, aktivno je diskutovan u komentarima telegram kanala, što je u velikoj meri i bio cilj objave. Ukratko, tekst govori o tome da ćete, jednom ili drugim načinom, čak i na slobodnom tržištu, ipak biti prisiljeni da date iznos uporediv sa državnim porezima i da će taj novac biti potrošen otprilike na isto ono na šta bi ga potrošila država, a pošto nema razlike, zašto se onda bunjiti.

U članku se prikazuju dve krajnosti. Jedna krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva ogromnu količinu nekvalifikovanog rada, u uslovima gde postoji ogroman višak radne snage. Pozivajući se na istorijske primere, Sperry podseća da je u tom slučaju obično isplativije plaćati radnicima mrvice, i bolje je da to ne budu novac, već tokeni za hranu, dok se nezadovoljstvo potiskuje organizovanim nasiljem. Druga krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva retke, visoko kvalifikovane stručnjake koje je teško pronaći, a uz to je potrebno paziti da ih ne preotmu konkurenti. Ovde poslodavac ne samo da im plaća poznu platu, već obezbeđuje i ozbiljne bonuse, od obične aparata za kafu u prostoriji za odmor do teretana, skupog zdravstvenog osiguranja za celu porodicu radnika, fleksibilnog radnog vremena i opcija za akcije kompanije.

U oba ekstremna slučaja, Sperry daje do znanja da radnik nije slobodan i primoran je da prihvata ono što mu se daje. U jednom slučaju – tokene za oskudnu hranu u prodavnici pri plantaciji umesto obične ljudske plate. U drugom – nepotreban teretan umesto jednostavnog povećanja plate. A zašto se, zapravo, to dešava?

Da bi bilo isplativo prisiljavati na rad pomoću nasilja, taj rad mora biti veoma monotonan, koncentrisan u prostoru i ne sme podrazumevati aktivna kretanja. Samo u tom slučaju može se završiti sa mobilnim naoružanim nadzornicima, kojih mora biti veoma malo u odnosu na radnike, inače trud izvođača prestaje da bude isplativ. Tako je obrada žbunja ili iskopavanje mineralnih sirovina odlično optimizovano za masovni robnički rad, dok to za ispašu stoke više nije slučaj. Ali, bilo kako, u uslovima slobodnog tržišta, ako već okupljate bandu razbojnika za organizaciju prisilnog rada, moraćete biti vođa te bande. Opustite se – i sutradan ćete otkriti da je vaš brigadir zauzeo vaše mesto, a vas već teraju da berete banane.

Naravno, plantator nije zainteresovan za takav ishod, on želi da njegovo pravo vlasništva bude zaštićeno, a da radnici, čak i naoružani, znaju svoje mesto. I tu mu u pomoć dolazi država. Ona postaje garant toga da će brigadir obezbeđenja umereno vredno obavljati svoj posao za pravi novac, a ne zapremiti plantaciju za sebe. Za to država uzima poreze, i od njih izdržava vojsku i policiju. Od tog trenutka plantator je osuđen. Sutra će država podići poreze na zemlju, uvesti poreze na nasledstvo, nacionalizovati latifundije ili na neki drugi način optimizovati privilegovanu klasu, jer ta klasa previše troši, a njena konfiskacija će neizbežno biti popularna među narodom. Ispada da za udeo svog profita plantator dobija iste te tokene za zaštitu, slično kao što njegovi radnici dobijaju tokene za hranu. A kvalitet obezbeđenja tih tokena će proizvoljno opadati kako se povećavaju apetiti emitenta.

Dakle, ili ste surovi spartijat koji lično sa kolegama organizuje kriptije kako bi iloti znali svoje mesto i ne mislili o pobuni, ili degenerišete u razmazjenog sibarita koji je svoje funkcije prisile delegirao na outsource, i pitanje vašeg ukidanja postaje praktično rešeno.

A šta je sa drugim ekstremnim slučajem? Uopšteno govoreći, na slobodnom tržištu mega-kvalifikovani stručnjaci neće prihvatiti bilo šta što im se ponudi. Poslodavac mu oprema teretanu u kancelariji jer on upravo to želi. Lenjo mu je da ide na trening posle posla, želi da ima tu mogućnost kada mu zakrpi, a ako poslodavac nije spreman na to, tu su njegovi konkurenti. I ako radniku dosadi teretana, bez problema će mu pored postaviti bar, samo radi, zlato moje. Ne želiš ništa suvišno, samo više novca – evo ti više novca, i radi makar od kuće. Naravno, sve ove mere za povećanje lojalnosti donose poslodavcu korist samo u slučaju da stručnjak iskreno uživa u svom poslu, ali drugačije i ne može biti, jer u suprotnom ne bi stekao svoje izuzetne kvalifikacije.

Međutim, čak i ako su glavni pokretači korporacije nekoliko mega-profesionalaca, ona ipak ne može bez tima prosečnih radnika, neko mora preuzeti rutinske poslove. I njih već ne moraju da biraju između teretane, bara ili gotovine u ruke. Prvo, to nije po njihovom rangu. A drugo, socijalni paket smanjuje profit, sledećićim smanjuje porez na profit. Plata pak, naprotiv, zahteva plaćanje poreza na platu. Zato korporaciji često bude isplativije da običnim zaposlenima isplaćuje manje u gotovini, a zauzvrat pruža usluge u naturi, što, naravno, stvara asocijacije na tokene za hranu u menzi pri plantaciji.

Dobro, a zašto korporaciji treba država? Iz istog razloga kao i plantatoru: da štiti interese korporacije grubom silom (prvenstveno kroz ograničavanje ulaska konkurenata na tržište, plus državne narudžbine). Naravno, korporacija kao rezultat takođe postaje ranjiva ako neki ili drugi visoki državni funkcioner odluči da je konfiskuje. Šta može biti zamena za državnog regulatora? Kao i u slučaju saveza plantatora, to bi morao biti neki situativni savez predstavnika industrije, koji se dogovara o dobrovoljno poštovanim normama i standardima. Ako sam biznis korporacije nije zasnovan na prisili, onda joj je život bez države ipak nešto lakši nego latifundištima.

Na taj način, država samim svojim postojanjem vrši razgradnju velikog biznisa: ona smanjuje njegove troškove nasilja nad radnicima ili konkurentima, i kao rezultat biznis dobija državne odlike. Malom biznisu je daleko teže priključiti se ovom mehanizmu, zato on čak i u postojećoj državi ostaje čistiji tržišni agent, a samim tim će mnogo lakše preživeti ukidanje države. Ovde ankapima ostaje samo jedno pitanje: može li društvo bez države održati visok nivo strukturne složenosti i duboku podelu rada u odsustvu velikog biznisa? Ili može li veliki biznis ostati takav u odsustvu države? Ovo pitanje ću za sada ostaviti otvorenim.