Тег: država

Razvoj zapleta o državnom idiotizmu

Pre nedelju dana sam pomenula tri događaja u kojima je država preduzela represivne mere, a ljudi su na njih reagovali na različite načine. Sva tri zapleta su u međuvremenu dobila nastavak.

Drugi ogranak Libertarianske partije Rusije takođe je priznat kao organizacija strani agent

Sada više niko nije uvređen što država primećuje njegovu partiju, a partiju konkurencije ignoriše; obe su dobile po zaslužnom. Obe partije su u odgovoru izjavile potpuno zamrzavanje svojih aktivnosti. I to je više nego logično, jer je pisanje gluposti u svakom naslovu veoma ponižavajuće, a nema nikakvog smisla trpeti to poniženje, s obzirom na to da je organizaciji stranom agentu zabranjeno da se bavi prosvetiteljskim radom i učestvuje u politici, odnosno upravo onim čime su obe LPR-ije tokom cele svoje istorije i bavile.

Tako je određen razvoj doživela i sporedna nit zapleta. Montelibero je tada podsetio na program podrške repatrijantima u Crnu Goru, a crnogorska država je, zauzvrat, podsetila da aktivno teži ka EU, harmonizuje svoju viznu politiku sa Evropskom unijom i stoga od novembra uvodi vizni režim sa RF. Finita, popularna destinacija za relokaciju se zatvara. Kakav je smisao dobijanja crnogorske vize ako će tamo zahtevi biti šengenski, zar nije bolje odmah dobiti šengen i imati bar mogućnost izbora jedne od 27 zemalja za boravak.

Popularni ukrajinski ministar odbrane nije vraćen na dužnost, ali su zato zamenili glavnog komandanta popularnijim

Ovo je, naravno, najčudniji razvoj zapleta, jer se on kreće u potpunom protivurečju sa zvaničnom retorikom. Predsednik Ukrajine je tvrdio da nema nikakvih primesa prema bivšem ministru odbrane, već da postoji jednostavno sukob između njega i glavnog komandanta. I evo, glavni komandant je uklonjen, činilo bi se da je problem rešen. Ali ne, zapravo je upravo smena ministra odbrane bila cilj svih promena. Ministar u odstupanju insistira na svojim pravima, ulica nastavlja proteste, demokratski proces, koji je po definiciji eufemizam za građanski rat, radi punim kapacitetom upravo u tom svom glavnom svojstvu; kada bi kod svih tako radilo, prigovora na demokratiju bi bilo znatno manje.

Mrežna država Baladžija Šrinivasana zaključila je partnerski ugovor sa Kazahstanom, a iz Malezije beži u tri gluhe šume

Na taj način, osnivač Mrežne države nije samo realizovao svoju pretnju o povlačenju kapitala iz toksične jurisdikcije, već je prihvaćen raširenih ruku u drugoj jurisdikciji, a to je upravo ono zbog čega je uopšte i osmišljen koncept mrežne države: mogućnost dobijanja diplomatskog priznanja od tradicionalnih teritorijalnih država.

Predmet konflikta Mrežne države sa Malezijom, ako verovati komentarima na Tviteru, sam po sebi je prilično smešan. Malezijska policija je tada bukvalno upala u njihov kampus ne bez razloga, već su tražila Jevreje ispod poda, što zaplet čini potpuno Tarantinovskim.

Zaključci i prognoze opšteg karaktera

Tradicionalne teritorijalne države sve manje brinu o sopstvenom sistemskom blagostanju i sve više služe trenutnim željama prvih lica ili nekada pokrenutim birokratskim procesima čiji je smisao odavno izgubljen. Sakralnost državnih odluka izgubljena je praktično svuda, sada se aktivno troši legitimitet. Kada legitimitet dovoljno opadne, sabotiranje državnih odluka postaće sveprisutna i sasvim obična pojava. Čini se, međutim, da će raspad sistema državnog upravljanja ostati prilično miran: tamo gde je država agresivna, pojedinci i organizacije izbegavaju silni konflikt sa njom, ali konflikt i dalje podriva snage države.

Razlika u reakcijama na državnu budalaštinu

Ponudilo mi se kao zanimljivo uporediti reakcije različitih subjekata državnih napada na činjenicu napada, s obzirom na to da je u poslednje vreme bilo nekoliko primera različitih nivoa.

Libertarijanska partija Rusije proglašena je organizacijom stranim agentom

Reakcija:

  • Članovi LPR-a se pitaju, koja tačno od dve LPR-a.
  • LPR(s) je objavila zvaničnu izjavu: „mi smo patriote i osuđujemo ovu odluku“.
  • Oni koji nisu u LPR-u čestitaju obe LPR-a na tome što je država priznala njihovo postojanje.
  • Montelibero podseća na program pomoći za preseljenje u Crnu Goru.

Popularni ukrajinski ministar odbrane je smijenjen

Reakcija:

  • Smijenjeni je objavio izveštaj o obavljenom poslu i održao
    konferenciju za novinare.
  • Iznajmljivači i istomišljenici smijenjenog u vojsci objavljuju javne izjave u njegovu podršku.
  • Strani zvaničnici izražavaju zaprepašćenje.
  • Šira javnost: protestuje u podršku smijenjenom.

Mrežna država Balaji Srinivasana bila je žrtva svatinga

Reakcija:

  • Osnivač ljubazno pita na Tviteru, ne želi li Malezija beg kapitala iz ove toksične jurisdikcije u one koje su prijatnije za ovakve startape, poput Kazahstana.
  • Iznajmljivači i istomišljenici osnivača preciziraju koliko je tačno uloženo i koliko će biti povučeno ako malezijski zvaničnici ne zakunju da je to bila glupa greška i da više neće smeo tako da postupaju.

Zajedničko u sva tri reakcije

  • Niko ne izražava nikakve sumnje u to da država vrši otvorenu agresiju protiv interesa svojih građana.
  • Subjekti napada zvanično izražavaju lojalnost državi, iako osuđuju njenu odluku.
  • Subjekti napada pokušavaju da ubede državu da poništi svoju odluku na miran način.

Jedinstvenost reakcije u jednom od slučajeva

Samo osnivač Mrežne države komunicira sa teritorijalnom državom ravnopravno.

Zaključak

Država je efikasna u nasilju. Subjekti državnih napada radije ne daju siloviti odgovor kako ne bi provocirali eskalaciju. Ipak, oni se odlučuju za asimetričan odgovor. U slučaju LPR-a i Mrežne države to je emigracija, odnosno lišavanje države ekonomskih resursa. U slučaju smijenjenog ministra, to je delegitimacija odluke kroz pritisak javnosti.
Rasporedila sam slučajeve prema rastućoj verovatnoći da će toksična odluka biti poništena. U slučaju LPR-a verovatnoća je zanemarljivo mala. Kod Fjodorova, mislim da je verovatnoća oko trideset procenata. Kod Balajija oko sedamdeset procenata. Pratiću ova poslednja dva slučaja.

Zašto državu nazivamo Stacionarnim Banditom?

Mnogi od naših pratilaca i libertarijanci uopšte verovatno su već dobro upoznati sa akronimom „SB“ ili terminom „stacionarni bandita“. Ali uprkos tome što su nama uobičajeni, većina ljudi se još uvek nije naročito susrela sa njima. To važi i za nove učesnike našeg resursa, koji često ne razumeju šta to zapravo znači. Možda je neko od vas slučajno naišao na repost, ušao da pročita i sada se pita: „Zašto oni državu stalno nazivaju nekim banditom? Kakva je to teorija zavere?“.

Odmah ćemo napomenuti da ovakav termin nije samo neka fantazija ankapa, napisana na kolenu u podrumu. To je potpuno mejnstrim, klasična teorija o poreklu države Mansura Olsona, koja je priznata i poštovana u zvaničnoj akademskoj nauci. Ali šta ova teorija podrazumeva i kako je uopšte nastala?

Dakle, zamislite rani srednji vek. Gusta šuma, malo selo, seljaci mirno obrađuju zemlju, odgajaju decu i prasiće. Odjednom iz šume izleće banda naoružanih ubica. U akademskim radovima ih nazivaju nomadskim banditima. Oni pokolje polovinu sela, spaljuju kuće, uzmu 100% žita, odvedu stoku i nestanu u zalasku sunca. Ali postoji jedan mali problem. Kada se ista ta banda vrati nakon godinu dana, neće biti ničega da se pljačka! Seljaci su ili umrli od gladi ili pobegli. Kao biznis model – to je potpuni neuspeh, jer ovakvo ponašanje ne donosi nikakav dugoročni profit.

I tada jedan od vođa bandita, momak sa preduzetničkom žilom i dovoljnim nivoom inteligencije (nazovimo ga, recimo, Rurik ili neki vođa Franka), počinje da razmišlja: „A šta ako nigde ne odemo? Šta ako ovde ostanemo?“. Umesto da zakolje gusku koja nosi zlatna jaja, ovaj genije kriminalne misli nudi seljacima „dogovor“. On se proglasi kraljem (ili Vojvodom, knjazem, još nečim) i drži govor: „Od sada mi ne dajete sve, već samo 20% vašeg žita. Zauzvrat vas jednostavno neću ubijati. Štaviše, ako iz šume dođu drugi nomadski banditi, ja ću vas od njih braniti. Jer vi ste sada moja krava, koju smem da muzem samo ja!“

Upravo u tom trenutku na istorijskoj sceni rađa se Stacionarni Bandit.

Vremenom on shvata: da bi mogao da uzima više, ekonomija mora da raste. Počinje da gradi puteve (kako bi lakše prikupljao poreze i prebacivao ratnike), uvodi sudove (jer seljak koji pogine u tuči ne plaća porez) i, što je najvažnije, smišlja ideologiju (kako bi ljudi manje razmišljali o tome u kakvom su položaju završili). I nakon nekoliko generacija, on više nije reketiraš koji je vlast prisvojio silom, već „božji pomazanik“, „otac nacije“ ili „garant ustava“.

Zašto je ova koncepcija popularna među libertarijancima? Ona briljantno skida sve romantične maske sa lica Levijatana! Svima nam od školskog doba peru mozak pričama o „društvenom ugovoru“. Navodno su se jednog dana mudri ljudi okupili na trgu i dobrovoljno odlučili da osnuju državu. Da, naravno, možda možete pokazati gde sam ja lično to potpisao? A naročito to nisu potpisali oni koji su potčinjeni vojnim putem (setimo se da su granice država na mapi istorijski formirane upravo ratovima).

Državu nazivamo stacionarnim banditom jer se po svojoj suštini ne razlikuje od mafijaškog „pokrića“. Ona pokušava da nametne svoj monopol na nasilje na određenoj teritoriji. A porezi su samo legalizovan danak za to da vas jednostavno ne bace u kavez.

Naravno, za mnoge je spoznaja ove činjenice kao onaj trenutak u detinjstvu kada saznaju da Deda Mraz ne postoji, samo sto puta bolnije. Navikli smo da verujemo u dobroćutnost i brižnost države. Ali razumeti istinu je neophodno, jer tek skidanjem ružičastih naočara možemo početi da postavljamo prava pitanja. S kog razloga se neko meša u moj privatni život? Zašto grupa birokrata odlučuje šta smem da gledam na internetu, s kim da trgujem i koliko mog novca da uzmu za „važne projekte“ (tj. beskonačno prelepljivanje pločnika, palate ili još jedan krvavi obračun sa susednim SB)?!

Voluntarist, Bitarh

Još malo o porezima i smrti

Sperryjev članak o tome da nema smisla protiviti se porezima, aktivno je diskutovan u komentarima telegram kanala, što je u velikoj meri i bio cilj objave. Ukratko, tekst govori o tome da ćete, jednom ili drugim načinom, čak i na slobodnom tržištu, ipak biti prisiljeni da date iznos uporediv sa državnim porezima i da će taj novac biti potrošen otprilike na isto ono na šta bi ga potrošila država, a pošto nema razlike, zašto se onda bunjiti.

U članku se prikazuju dve krajnosti. Jedna krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva ogromnu količinu nekvalifikovanog rada, u uslovima gde postoji ogroman višak radne snage. Pozivajući se na istorijske primere, Sperry podseća da je u tom slučaju obično isplativije plaćati radnicima mrvice, i bolje je da to ne budu novac, već tokeni za hranu, dok se nezadovoljstvo potiskuje organizovanim nasiljem. Druga krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva retke, visoko kvalifikovane stručnjake koje je teško pronaći, a uz to je potrebno paziti da ih ne preotmu konkurenti. Ovde poslodavac ne samo da im plaća poznu platu, već obezbeđuje i ozbiljne bonuse, od obične aparata za kafu u prostoriji za odmor do teretana, skupog zdravstvenog osiguranja za celu porodicu radnika, fleksibilnog radnog vremena i opcija za akcije kompanije.

U oba ekstremna slučaja, Sperry daje do znanja da radnik nije slobodan i primoran je da prihvata ono što mu se daje. U jednom slučaju – tokene za oskudnu hranu u prodavnici pri plantaciji umesto obične ljudske plate. U drugom – nepotreban teretan umesto jednostavnog povećanja plate. A zašto se, zapravo, to dešava?

Da bi bilo isplativo prisiljavati na rad pomoću nasilja, taj rad mora biti veoma monotonan, koncentrisan u prostoru i ne sme podrazumevati aktivna kretanja. Samo u tom slučaju može se završiti sa mobilnim naoružanim nadzornicima, kojih mora biti veoma malo u odnosu na radnike, inače trud izvođača prestaje da bude isplativ. Tako je obrada žbunja ili iskopavanje mineralnih sirovina odlično optimizovano za masovni robnički rad, dok to za ispašu stoke više nije slučaj. Ali, bilo kako, u uslovima slobodnog tržišta, ako već okupljate bandu razbojnika za organizaciju prisilnog rada, moraćete biti vođa te bande. Opustite se – i sutradan ćete otkriti da je vaš brigadir zauzeo vaše mesto, a vas već teraju da berete banane.

Naravno, plantator nije zainteresovan za takav ishod, on želi da njegovo pravo vlasništva bude zaštićeno, a da radnici, čak i naoružani, znaju svoje mesto. I tu mu u pomoć dolazi država. Ona postaje garant toga da će brigadir obezbeđenja umereno vredno obavljati svoj posao za pravi novac, a ne zapremiti plantaciju za sebe. Za to država uzima poreze, i od njih izdržava vojsku i policiju. Od tog trenutka plantator je osuđen. Sutra će država podići poreze na zemlju, uvesti poreze na nasledstvo, nacionalizovati latifundije ili na neki drugi način optimizovati privilegovanu klasu, jer ta klasa previše troši, a njena konfiskacija će neizbežno biti popularna među narodom. Ispada da za udeo svog profita plantator dobija iste te tokene za zaštitu, slično kao što njegovi radnici dobijaju tokene za hranu. A kvalitet obezbeđenja tih tokena će proizvoljno opadati kako se povećavaju apetiti emitenta.

Dakle, ili ste surovi spartijat koji lično sa kolegama organizuje kriptije kako bi iloti znali svoje mesto i ne mislili o pobuni, ili degenerišete u razmazjenog sibarita koji je svoje funkcije prisile delegirao na outsource, i pitanje vašeg ukidanja postaje praktično rešeno.

A šta je sa drugim ekstremnim slučajem? Uopšteno govoreći, na slobodnom tržištu mega-kvalifikovani stručnjaci neće prihvatiti bilo šta što im se ponudi. Poslodavac mu oprema teretanu u kancelariji jer on upravo to želi. Lenjo mu je da ide na trening posle posla, želi da ima tu mogućnost kada mu zakrpi, a ako poslodavac nije spreman na to, tu su njegovi konkurenti. I ako radniku dosadi teretana, bez problema će mu pored postaviti bar, samo radi, zlato moje. Ne želiš ništa suvišno, samo više novca – evo ti više novca, i radi makar od kuće. Naravno, sve ove mere za povećanje lojalnosti donose poslodavcu korist samo u slučaju da stručnjak iskreno uživa u svom poslu, ali drugačije i ne može biti, jer u suprotnom ne bi stekao svoje izuzetne kvalifikacije.

Međutim, čak i ako su glavni pokretači korporacije nekoliko mega-profesionalaca, ona ipak ne može bez tima prosečnih radnika, neko mora preuzeti rutinske poslove. I njih već ne moraju da biraju između teretane, bara ili gotovine u ruke. Prvo, to nije po njihovom rangu. A drugo, socijalni paket smanjuje profit, sledećićim smanjuje porez na profit. Plata pak, naprotiv, zahteva plaćanje poreza na platu. Zato korporaciji često bude isplativije da običnim zaposlenima isplaćuje manje u gotovini, a zauzvrat pruža usluge u naturi, što, naravno, stvara asocijacije na tokene za hranu u menzi pri plantaciji.

Dobro, a zašto korporaciji treba država? Iz istog razloga kao i plantatoru: da štiti interese korporacije grubom silom (prvenstveno kroz ograničavanje ulaska konkurenata na tržište, plus državne narudžbine). Naravno, korporacija kao rezultat takođe postaje ranjiva ako neki ili drugi visoki državni funkcioner odluči da je konfiskuje. Šta može biti zamena za državnog regulatora? Kao i u slučaju saveza plantatora, to bi morao biti neki situativni savez predstavnika industrije, koji se dogovara o dobrovoljno poštovanim normama i standardima. Ako sam biznis korporacije nije zasnovan na prisili, onda joj je život bez države ipak nešto lakši nego latifundištima.

Na taj način, država samim svojim postojanjem vrši razgradnju velikog biznisa: ona smanjuje njegove troškove nasilja nad radnicima ili konkurentima, i kao rezultat biznis dobija državne odlike. Malom biznisu je daleko teže priključiti se ovom mehanizmu, zato on čak i u postojećoj državi ostaje čistiji tržišni agent, a samim tim će mnogo lakše preživeti ukidanje države. Ovde ankapima ostaje samo jedno pitanje: može li društvo bez države održati visok nivo strukturne složenosti i duboku podelu rada u odsustvu velikog biznisa? Ili može li veliki biznis ostati takav u odsustvu države? Ovo pitanje ću za sada ostaviti otvorenim.

Kako rade ankap-sudovi na teritorijama okupiranim od strane država

Zabluda da je u sferi izvršenja sudskih odluka državna sila nepremostiva za nedržavne zajednice, izuzetno je duboko ukorenjena u glavama, uprkos redovnim praktičnim opovrgavanjima.

Niko i ništa ne može biti jako u svemu, a država ima dovoljno tačaka slabosti. S jedne strane, država je prilično centralizovana organizacija. S druge – potpuno decentralizovani mentalni parazit. Slabost centralizacije je u dugom putovanju naređenja kroz hijerarhijski lanac, pomnoženo sa izobličenjem naređenja na svakom koraku. Slabost decentralizacije je u mogućnosti prikrivenog nezavisnog napada na bilo koji čvor.

Država je instrument institucionalizovanog nasilja. Međutim, nije jedini mogući. Bilo koji lovac na glave, krvni osvetnik ili duelista je potpuno isti takav instrument institucionalizovanog nasilja, samo iz drugog „lor-a“ (sveta pravila). Ali ako nas je postmodernizam nečemu naučio, to je konstruisanju takvih svetova i prebacivanju između njih.

I sada, zamislite sudar dva sveta: etatizma, sa njegovim zakonima koje pišu birokrati, usvajaju političari i sprovode slabo plaćeni službenici pod komandom birokrata koji se guraju u politiku – i ankapa (anarhokapitalizma), sa njegovim decentralizovanim pluralističkim pravnim sistemom, u čijoj osnovi leži pravo na nadoknadu štete, i koji sprovode svi zainteresovani. U dobro uređenom etatističkom sistemu, mesto drugog sveta je negde na marginama svesti, gde žive likovi iz avanturističkih romana. A u etatističkom sistemu u fazi pucanja?

Ovde ćemo ostaviti teorisanje i preći na praktičan primer.

Postoji država RF, koja ratuje sa državom Ukrajina. Rat je duboko antipravna aktivnost. Radi njegovog vođenja, država grubo gazi prava sopstvenih podanika koja je sama postavila. Podanici koji u običnoj situaciji slušaju jednostavno iz navike (što je najenergetski efikasniji način potčinjavanja), u uslovima kada se od njih zahtevaju vanredne stvari, slušaju zahvaljujući jačim stimulansima, na primer, ozbiljnoj nagradi i/ili jakom strahu. I novac i strah sa svakom dozom gube svoju vrednost kao stimulans, stoga se, radi očuvanja upravljivosti, doze moraju povećavati. Ljudi na koje se primenjuju tako jaki stimulansi za potčinjavanje, savladavaju veštinu serijskog ubijanja ljudi koje ne poznaju.

Uzmimo u obzir još par faktora. Prvo, evidencija oružja u uslovima rata neizbežno postaje krajnje zapuštena, i ono preplavlja crno tržište. Drugo, protivnik, građanin Ukrajine, kulturno je blizak, savršeno vlada ruskim jezikom i bez problema komunicira sa bilo kojim podanikom RF. Ovi faktori dovode do toga da na teritoriji RF konstantno eksplodiraju neki vojni objekti ili visoki zvaničnici. Izvršilac može biti ukrajinski diverzant, idejni ruski disident, ili obični ruski plaćenik za koga je to manje opasna i sigurnija zarada nego trunuti u šancu čekajući dron.

I upravo u tom kontekstu ankap dobija ozbiljnu šansu da se ugradi u glave ne samo kao teorija otuđena od stvarnosti, već i kao sasvim funkcionalna praksa.

Izvršilac iz Čuvašije Mishshi Orešnikov preseli se u Ukrajinu, naoružava se narativom prema kojem Čuvašija nikada dobrovoljno nije ušla u sastav RF, već je okupirana teritorija, konstatuje da je do formiranja državnih pravnih institucija buduće slobodne Čuvašije sasvim prikladna upotreba normi običnog prava – i jednostavno počinje da nudi usluge suda. Prvenstveno – nad onima sa kojima je najbesmislenije procesirati u državnim sudovima, odnosno nad državnim činovnicima. U zoni najvećeg rizika ovde se nalaze činovnici srednjeg ranga – oni koji donose neke odgovorne odluke, ali kojih je previše da bi država svima mogla obezbediti barem donekle sigurnu zaštitu.

U intervjuu sa Sotom, Mishshi detaljnije otkriva mehanizme rada suda i svoje motivacije, dok voditelj pokazuje neke aspekte svog razumevanja ovog fenomena.

Koje još specifičnosti anarho-kapitalističkog pravnog mehanizma na teritoriji okupiranoj od strane države možemo primetiti?

  1. Sudova ima nekoliko, ulaz na tržište je formalno otvoren, ali su mehanizmi prijema u asocijaciju neformalni. Pri tome, tačan broj sudova u sistemu je principijelno nepoznat, a određeni deo javno označenih organizacija koje učestvuju u pokretu su samo plejsholderi, lažne mete. Deklariše se mogućnost žalbe na odluku jednog suda asocijacije drugom sudom asocijacije. U praksi, u slučaju sudova nad državnim činovnicima, to verovatno neće biti potrebno.
  2. Prikupljanje sredstava za izvršenje sudskih odluka vrše nejavne organizacije putem kriptovaluta. Tehnički, lavlji deo budžeta mogu činiti sredstva iz države Ukrajina, ali to je potpuno nebitno.
  3. Izvršioci presuda su nejavne organizacije koje formalno nemaju nikakvu vezu sa sudovima. Tehnički, izvršioci mogu biti profesionalni ukrajinski diverzanti, ali to je potpuno nebitno.
  4. Inicijator pokreta nalazi se van domašaja direktnih pretnji vojske i policije RF, budući da se između njega i pripadnika RF snaga nalazi ukrajinska vojska. Tako da on može biti uništen samo slučajno tokom napada ili kao rezultat diverzije. Neznano je koliko ljudi može preuzeti zastavu u slučaju njegovog uklanjanja. Tehnički, time se može baviti neki profesionalni ukrajinski oficir, ali to je potpuno nebitno.
  5. Presude državnim činovnicima i, što je mnogo važnije, sprovođenje tih presuda, je pre svega reklama. Činovnik čini zločin u okviru posla, te stoga teško da će ozbiljno razmatrati mogućnost isplate nadoknade oštećenima iz svojih ličnih sredstava. Zato je na njemu zgodno demonstrirati šta se dešava sa onima koji odbijaju isplatu nadoknada. Nakon nekoliko takvih demonstracija, sud se već može pustiti u „produkciju“, za rešavanje konflikata između privatnih lica. Tamo je već mnogo verovatnije pojavljivanje tuženog na sudskom ročištu i njegova potpuna odbrana, te su stoga verovatne i oslobađajuće presude, i odbijanje zahteva u delovima, i zapravo isplate nadoknada, i ostalo bogatstvo primene prava.
  6. Međutim, čak i ako ovaj konkretan model sudova ne napreduje dalje od ritualizovanog obračuna sa članovima organizovane kriminalne grupe „Država“, to je i dalje značajan korak u promovisanju ideja ankapa u život.

Na nekoliko mesta naglašavam da nam je potpuno nebitno u kojoj meri imamo suprotstavljanje ankapa i države, a u kojoj – suprotstavljanje država. Pošto je reč o borbi ideja o uređenju sveta, država koja imitira mehanizme ankapa zapravo radi u korist ankapa.

Durov

Povodom hapšenja Durova, na mreži se nastavlja aktivna diskusija.

Za nas, libertarijance, pozicija je jednostavna: države po svojoj prirodi vrše agresivno nasilje i stoga nemaju pravo na postojanje. (Privatna lica koja pružaju bilo koje zamislive usluge koje država pruža ili je ikada pružala, ali to rade na dobrovoljnoj osnovi – imaju pravo na postojanje)

Svet, međutim, ne sastoje se samo od libertarijanaca. Postoje brojni predstavnici ideologija koje tvrde pravo kolektiva da krše bilo koja zamisliva prava pojedinca radi blaga ovog ili onog kolektiva, uključujući takve apstraktne kolektive kao što je, na primer, „čovečanstvo budućnosti“. Sa njima se ponekad mogu voditi smisleni razgovori na temu „a kako tačno ovo konkretno kršenje individualnih prava pomaže postizanju vašeg predivnog kolektivističkog cilja, i zar vam nije smešno što toliko resursa bacate na zadatke sa tako malim odnosom efikasnosti i cene, ako evo vam odmah mnogo efikasnija rešenja vašeg istog zadatka sa daleko manjom potrebom za kršenjem individualnih prava“. Čim sagovornik počne gnevno da odbacuje ovakvu ekonomsku analizu, razgovor se može prekinuti, u smislu: dođi kada pomudriš, a do tada nema o čemu pričati.

Konačno, postoje realisti. Oni condescendingly objašnjavaju da se vrednosti zato i zovu vrednostima jer imaju cenu. Da se može kupiti bilo ko. Da je Durov već više puta išao na kompromise sa veoma odvratnim političkim režimima. I ako ovi režimi putem pretnji kreatorima Telegrama lako čine ga oružjem na strani zla, onda je glupo zahtevati da manje odvratni politički režimi ne koriste pretnje kreatorima Telegrama kako bi ga učinili oružjem na strani dobra (ili, ako želite, manjeg zla). Veoma jasno i dosledno ovu poziciju izneo je u svom videu Majkl Naki.

On, zapravo, tvrdi da, prvo, čak i ako je Durov zaista uhapšen i ako će ga, uz kršenje svih pravnih normi, optužiti za sve one gluposti o kojima se toliko bruji na mreži, to je opravdano ukoliko će rezultat biti njegova aktivna pomoć antiputinskoj koaliciji u ratu na strani Ukrajine. A drugo – da hapšenje izgleda kao inscenacija, i da više liči na to da je Durov tako tražio zaštitu Zapada i zapravo sam obećao pomoć u ratu u zamenu za zaštitu od pritiska diktatorskih režima, i pre svega putinskog.

K čemu to može dovesti, sam Majkl sasvim trezveno zaključuje: dalje će, navodno, Telegram početi da koriste protiv Trampa. I odmah odgovara na to razmišljanje: a hoće li biti mana? Drugim rečima, ono što se može primeniti iz izvanrednih povoda, lako će biti primenjeno iz bilo kog povoda. Rat je nastavak politike, i ako se Telegram može preuzeti pod kontrolu u totalnom ratu, zašto ga sutra ne preuzeti pod kontrolu i za uticaj na izborne procese, zašto se ustručavate, jer je Tramp, po Majklovom mišljenju, fašista i on je podjednako dostojan toga da mu se objavi totalni rat. A prekosutra se preuzima kinesko iskustvo, i šta je tu problem, jer pošten čovek nema šta da krije. U svetu ima toliko užasnih stvari dostojnih objave totalnog rata: trgovina drogom, trgovina ljudima, država, zar ne, Majkle? A, šta, država ne ulazi na taj spisak? Čudno, čudno.

Realisti odlično razumeju da je njihova pozicija logički ranjiva, jer je nedosledna. Njima je svejedno, jer su logičke konstrukcije idealna konstrukcija, a ne realna. Neke trenutne želje proglase vrhovnom vrednošću, druge besmislenim ćudima, neke metode preuzmu u upotrebu, o drugima samo slatko sanjaju – i jedini kriterijum za opravdanje takvog pristupa ispostavlja se kao rezultat. Dobro je ako je rezultat unapred najavljen, ali to nije obavezno, jer se meta može nacrtati tek oko tačke gde je metak pogodio.

Šta se može suprotstaviti realistima? Samo promena stvarnosti. Predugo smo živeli u svetu centralizovanih sistema, i zato se lako zanesemo herojima, tražeći nadu čas u Durovu, čas u Masku. Ali stvarnu nadu donosi drugi tip heroja – anonimni Satoši. Onaj koji otvara novu tehnologiju i čini je opštim dobrom. Predugo smo se oslanjali na centralizovane sisteme, jer je to brzo, jeftino i udobno. A takođe ih može brzo, jeftino i udobno polomiti. Vreme je da shvatimo da nismo toliko bogati da kupujemo jeftine stvari.

Mali centralizovani sistem koji konkuriše na slobodnom tržištu sa milionom sličnih sistema – zašto da ne. Ali kada je reč o globalnoj razmeni vrednosti ili mišljenja – zaboravimo na centralizaciju. Bitcoin i njegova proširenja – kao protokoli za prenos vrednosti. Nostr ili nešto slično – kao protokol za prenos izjava. Neki još uvek nerasprostranjeni entitet – kao protokol za pravne transakcije (moramo i tu funkciju Levijatana zameniti nečim decentralizovanim). U novom svetu će biti manje heroja, a samim tim – manje mogućih tačaka otkazivanja. Na jednom konkretnom čoveku neće viseti prokleta gomila odgovornosti. A samim tim, neće biti smisla hapsiti Durova.

A dok se to ne desi – pravimo hajp oko našeg heroja i zahtevamo njegovo oslobađanje. Zašto? Čudno pitanje. Budimo realisti, to je sada tako moderno. Države kao način prisilnog ujedinjavanja ljudi moraju biti uništene. Šta će više doprineti smrti ove institucije – ako bude Durov držan u zatvoru dok ne pristane na nametnute uslove – ili ako će kao rezultat kampanje pritiska francuska država biti ozbiljno diskreditovana i primorana da pusti svog zatvorenika? Naravno, ono drugo. Ali čak i ako pritisak ne pomogne ciljevima oslobađanja – to nije razlog da se ne vrši pritisak. Moralno srušenu državu je mnogo prijatnije posmatrati nego ponosnu i trijumfalnu.

Primer istinski libertarianske reakcije na državni bespredel

Nedavno sam pričala o velikom međunarodnom teraktu, koji su sprovele vlasti nekoliko zemalja protiv male kripto menjačnice Bitzlato. činilo se da je u ovoj priči već sve jasno: kompanija je razorena, novac klijenata je izgubljen.

Međutim, tim menjačnice je odlučio da sačuva servis. Pošto su serveri zaplenjeni, a kod bota kompromitovan, oni sada ponovo pišu kod, i obećavaju da će od 1. marta organizovati mogućnost da svaki korisnik podigne polovinu depozita, a potom postepeno obezbediti pun pristup i ostatku sredstava.

Sviđa mi se borbeni duh u vestima koje objavljuje tim projekta. Nema nikakvog „be, me, nismo mi krivi, fors maior, ništa se ne može učiniti, ćao-ćao“. Umesto toga, okupatori se jasno nazivaju okupatorima i gotovo otvoreno se šalju putom ruskog ratnog broda – sećate se, postojao je takav stari mim.

Da, korišćenje centralizovanih servisa je opasno, ali potpuno izbegavanje poverenja u određene posrednike je veoma zahtevna stvar. I zato posebno cenim one centralizovane servise koji su na ovaj ili onaj način prošli test izdržljivosti. Sa tim se ne snalazi svaka kompanija. Recimo, menjačnica Bitfinex je u svoje vreme uspela da nadoknadi korisnicima gubitke od velikog hakovanja, dok menjačnica btc-e nije uspela da preživi najazd bandita u uniformama. Iskreno se nadam da će servis bitzlato proći svoj test izdržljivosti.

Kako libertarianske institucije regulišu reklamiranje?

Da li će tržišna regulacija oglašavanja biti efikasnija od državne? Na primer, oglašavanje psihoaktivnih supstanci, dječje pornografije ili kockanja.

Anonimno pitanje

Pitanje o tome kako libertarianske institucije regulišu nešto, zapravo je pitanje o tome kako tržišne institucije regulišu nešto.

Onaj koji postavlja oglas to radi kako bi povećao prinos od svoje aktivnosti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera svakoga da kupuje njegov proizvod po bilo kojoj ceni. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora potrošnje.

Onaj ko konzumira reklame želi da kao rezultat toga dobije informacije o tome koji su proizvodi predstavljeni na tržištu, kako oni zadovoljavaju njegove određene aktuelne ili potencijalne potrebe i gde te proizvode nabaviti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera proizvođača da uradi upravo ono što njemu, potrošaču, treba, u trenutku narudžbine, i da mu to donese direktno tamo gde potrošač ukaže. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora proizvodnje.

Konačno, postoje oni koji proizvode reklame i prikazuju ih potrošaču. U ekstremnom slučaju, oni bi želeli jednostavnim voljnim naporom da nateraju proizvođače proizvoda da im otplate lavlji deo vrednosti proizvoda za pravo da taj proizvod prodaju potrošaču. Drugim rečima, oni bi želeli da zauzme poziciju regulatora prodaje.

Kako tržišne institucije regulišu odnose između navedenih grupa? Preko mnoštva spontano nastalih povratnih veza. Reklame su previše skupe – proizvođači pokušavaju da minimiziraju njihovu nabavku, a potrošač je primoran da uloži mnogo truda kako bi pronašao bilo šta izvan svakodnevne korpe. Reklama je previše mnogo – kod potrošača se razvija „baner slepota“ i ona postaje neefikasna. Kao rezultat toga, naručilac reklame prestaje da plaća za prikaze, preferirajući plaćanje za rezultat – i reklamno tržište je primorano da se prestrukturira u korist što preciznijih i adresiranijih instrumenata oglašavanja. Ovo zadovoljava i naručioce – njihove reklame daju maksimalan prinos po jedinici uloženih sredstava – i potrošače – oni dobijaju informacije upravo o onome što žele, a ono nepotrebno im ne smeta pred očima. Za svaku od grupa zainteresovanih strana situacija na kraju ispada neidealna, ali to je svojevrsni dinamički kompromis koji sve više-manje zadovoljava. A čim prestane da zadovoljava, dolazi do prilično brze pregradnje tržišta.

A šta je sa državnom regulacijom? Država je regulator i proizvodnje, i potrošnje, i prodaje. U ekstremnom slučaju, ona bi želela jednostavnim voljnim naporom da određuje svaki aspekt života svakog od svojih podanika (pod „željama države“ ovde podrazumevam određenu pojednostavljenu refleksiju nad delovanjem pojedinih njenih funkcionera, kao i lica koja čine njenu grupu podrške – „etatiste“). To koliko je država uspešna u toj svojoj težnji, takođe određuju spontano nastale povratne veze. Ako je uspela da „proda“ potrošaču potrebu za borbom protiv dječje pornografije – potrošač će trpeti poteškoće u dobijanju odgovarajućih reklama i poskupljenje odgovarajućih usluga. Ako nije uspela da „proda“ potrebu za borbom protiv konzumiranja alkohola – potrošač uživa u tome što ga bar ne zatvaraju zbog konzumacije, iako su reklame, na primer, ograničene.

No, vaše pitanje se u suštini odnosilo na to da li tržišne institucije mogu dozvoliti trećim licima da ograniče oglašavanje određenih proizvoda, za koje su zainteresovani i proizvođači tog proizvoda i njegovi potrošači. Koliko efikasno ta treća lica mogu u ovom slučaju vršiti ulogu države, a da pritom ne budu država i da ne pribegnu direktnom nasilju.

Odgovor: mogu, ali ne toliko efikasno kao državne. Zadatak grupe uticaja je da učini određeno potrošačko ponašanje osuđujućim, da natera osobu da se stidi ga i, naprotiv, ponosi se time što ga izbegava. Ako je vaša reklamna kampanja bila uspešna – čestitam, vaš protivnik je marginalizovan. Ako je bila neuspešna – pa, onda ste marginalci vi sami. Sve je pošteno.

Kako ankaps odgovara na pitanje nezaposlenosti koja će nastati kao rezultat automatizacije brzog intelektualnog rada mašina?

Malo što će nestati potrebe za običnim taksistima i građevincima, već će i pravnici, lekari, umetnici i drugi masovno gubiti poslove.

Da, deo ljudi će biti socijalni radnici, ludari i prostitutke, ali zašto su potrebni svi ostali? I od čega će živeti? Ljudi koji imaju dovoljan sigurnosni fond imovine, čak i u razvijenim zemljama, su više izuzetak. I zašto država ne bi uspela da iskoristi ovu krizu kako bi izgradila totalitarni pakao?

Vijetnamac

Počeću od kraja. Državi nisu potrebni nikakvi posebni povodi da pokuša da izgradi totalitarni pakao, ona to pokušava permanentno, i u toj težnji je ograničena samo spremnošću podanika da žive u totalitarnom paklu. Preostaje razumeti da li će se u razmatranoj situaciji pojaviti neke preduslove kako bi ogroman broj ljudi sa spremnošću pristao na totalitarni pakao.

Dakle, ogroman količina intelektualnog rada, koji se danas smatra neotuđivom ljudskom prerogativom, automatizovana je. Recimo da je na sceni ankap. To znači slobodno tržište. Nakon automatizacije, produktivnost naglo raste – sledećim, naglo raste ponuda proizvedene robe ili usluga. Sledstveno, pri nepromenjenoj potražnji, cena će neizbežno pasti. Tehnološka revolucija dovodi do toga da održavanje nivoa života koji je veoma bogat po merilima prethodne tehnološke ephe zahteva potpuno zanemarljive troškove.

Oni srećnici čiji rad u okvirima novog tehnološkog uređenja ispadne neophodan na regularnoj osnovi, zarađivaće nepristojno mnogo. Oni za koje nova ekonomija nije toliko potrebna, moći će da sebi obezbede prihvatljiv nivo života čak i retkim sporadičnim zaradama. Poželeli ste da osvežite enterijer u kući? Dajte krv, učestvujte u statistici, trenirajte neuronsku mrežu. Nisu potrebni neki ozbiljni troškovi? Pa, označite polje na sajtovima nekoliko dobrotvornih fondacija, da želite, recimo, da primate osnovni dohodak – i to će biti dovoljno.

Opet, nakon svake prethodne tehnološke revolucije, oni koji više nisu bili potrebni u prethodnom broju su se na kraju manje-više sami preškolirali, a za njihovu decu je baš nova stvarnost bila potpuno organska, i oni više nisu imali problema sa pronalaženjem zaposlenja u njoj. Deca seljaka su postajala radnici, a deca radnika službenici. Deca službenika će postati, na primer, motivatori za one titane misli čiji se rad ispostavilo da je nemoguće automatizovati, ili u neke druge sfere koje nam je sada teško i zamisliti, kao što je nekada bilo teško zamisliti profesionalni e-sport.

A šta će se promeniti ako novu stvarnost dočekamo još uvek sa državama modernog tipa? Ona će biti više regulisana. Nepristojno mnogo će primati ne oni čiji je rad za održavanje novog tehnološkog uređenja neophodan, već oni koji ih pljačkaju i preraspodeljuju sredstva. Остаće velika klasa budžetskih radnika. Mnogi će smatrati stanje stvari, ako ne i najboljim, onda jedino mogućim. Da li će to biti totalitarni pakao? Teško, pre carstvo apatije, a ne veštačkog totalitarnog entuzijazma – ali od toga slika ne postaje prijatnija.

Šta može omogućiti da se ovakav scenario realizuje? Masno otupljenje i konformizam. Vidimo li tendencije ka tome? Još kako vidimo! A šta može učiniti ovakav scenario stabilnim? Visok profesionalizam upravljača, koji im omogućava da održavaju visokotehnološko društvo vodeći masu glupaka i konformista. Scenario se ispostavlja kao principijelno nestabilan: trenutne tendencije će neizbežno naterati prelazak na neku drugu budućnost. To mogu biti, naravno, i nova Tama vremena. A može se ispostaviti i ankap. Pa hajde onda da radimo na tome da to bude ankap!

Nova Tama vremena izgleda otprilike ovako

Zašto bilo koji dovoljno jak agent u ankapu automatski ne postaje država? Kako ukinuti državu, a ne postati država?

Anonimno pitanje

Država je poredak koji određuje kako se upravo na tom ili onom mestu uobičajeno sistematski pljačka ljudi. Anarhija podrazumeva visok stepen decentralizacije moći u društvu, kada se ljudi u najgorem slučaju udružuju u situacione saveze kako bi obnovili pravdu, a nakon što zadatak bude rešen, savez počinje da ima poteškoća sa određivanjem ciljeva i teži raspadanju. Određena analogija mogu biti savremeni međudržavni odnosi: odbrambeni savez NATO zamalo se raspao od zapuštenosti kada je nestala pretnja SSSR-a, ali je odmah oživeo i spreman je da prima nove članove kada je RF počela da zveči oružjem. Ali da bi žrtva agresije dobila podršku u anarhiji, ona čak i ne mora formalno biti član saveza, što jasno vidimo na primeru Ukrajine.

Tako je i kod ankapa: niko se neće protiviti tome da određeni tržišni agent postane jači: zašto da ne, ako tako sjajno zadovoljava svoje klijente. Ali čim on počne da ispoljava netržišnu moć, klijenti počinju da beže od njega, a konkurenti počinju da razmišljaju sa koje strane je najlakše udariti.

Dovoljno jak agent kod ankapa

Da li je ovaj mehanizam dovoljan da ankap, jednom uspostavljen, procveta zauvek? Ne mogu to da garantujem. Prevario nas je Fukujama: u istoriji nema kraja. Održivost ankapa zasnovana je na ekonomskim stimulansima koji sprečavaju neefikasnu centralizaciju, ali anomalije se ne mogu isključiti. Tako je, na primer, dobar model ankapa mehanizam proof-of-work u Bitkoinu, i vidimo da sa vremenom decentralizacija majnovanja samo raste, ali istorija Bitkoina nipošto nije bila lišena kriza povezanih sa pokušajima majnera da nameću svoju volju vlasnicima novčića. A loše balansiran PoW, kao što vidimo na primeru etera, uopšte ne sprečava tvorca valute da njome upravlja samostalno.

Liberalne demokratije su upravo primer takvih krivih sistema, gde su kočnice i tegovi na papiru nacrtani, a u praksi i dalje izlazi vertikala moći ili u najboljem slučaju oligarhija. Projektovati razuman sistem anarhističkog samoupravljanja od nule i pokrenuti ga umesto neke države je netrivijalan zadatak, i ne pada mi na pamet kako bi se to moglo realizovati u odsustvu kriza. Međutim, pošto je država sistem pljačke u kojem su pozitivne povratne veze istorijski mnogo jače od negativnih (što više opljačkaš, to ti je lakše da opljačkaš još – pozitivna povratna veza; ali što više te mrze – negativna povratna veza) – onda su i krize u državama neizbežne. S vremena na vreme iznedam neku priču o tome kako se na tom ili onom mestu usled krize vrši prelazak sa rigidne države na nešto nalik ankapu. Evo, na primer, upravo o liberalnoj parlamentarnoj demokratiji.