Nedavno sam pričala o velikom međunarodnom teraktu, koji su sprovele vlasti nekoliko zemalja protiv male kripto menjačnice Bitzlato. činilo se da je u ovoj priči već sve jasno: kompanija je razorena, novac klijenata je izgubljen.
Međutim, tim menjačnice je odlučio da sačuva servis. Pošto su serveri zaplenjeni, a kod bota kompromitovan, oni sada ponovo pišu kod, i obećavaju da će od 1. marta organizovati mogućnost da svaki korisnik podigne polovinu depozita, a potom postepeno obezbediti pun pristup i ostatku sredstava.
Sviđa mi se borbeni duh u vestima koje objavljuje tim projekta. Nema nikakvog „be, me, nismo mi krivi, fors maior, ništa se ne može učiniti, ćao-ćao“. Umesto toga, okupatori se jasno nazivaju okupatorima i gotovo otvoreno se šalju putom ruskog ratnog broda – sećate se, postojao je takav stari mim.
Da, korišćenje centralizovanih servisa je opasno, ali potpuno izbegavanje poverenja u određene posrednike je veoma zahtevna stvar. I zato posebno cenim one centralizovane servise koji su na ovaj ili onaj način prošli test izdržljivosti. Sa tim se ne snalazi svaka kompanija. Recimo, menjačnica Bitfinex je u svoje vreme uspela da nadoknadi korisnicima gubitke od velikog hakovanja, dok menjačnica btc-e nije uspela da preživi najazd bandita u uniformama. Iskreno se nadam da će servis bitzlato proći svoj test izdržljivosti.
Sada razmišljam koliko bi bilo opravdano u trenutnoj fazi preći sa diverzija protiv infrastrukture koja omogućava rat na individualni teror. Ovo je tema puna suptilnih psiholoških momenata; važno je da u rezultatu izvršioci državne volje budu demotivisani, a ne da, naprotiv, dobiju impuls za ujedinjenje protiv unutrašnjih neprijatelja. Ipak, individualni teror je praktično neizbežna faza postepenog povećanja napora za rušenje režima, od njega se ne može pobeći, poželjno je pomiriti se sa tim unapred, treba blagovremeno nabaviti potrebne kompetencije i odrediti listu ciljeva. Pokušaću za neko vreme konkretnije formulisati svoja razmišljanja na ovu temu, jer još uvek nisu potpuno kristalizovana.
Nakon toga sam ovu temu pomalo zaboravila, ali pre nekoliko dana u dubokom zapadnom delu neprijateljske teritorije, negde kod Moskve, kao rezultat terorističkog akta eksplodirala je Fašizam-tjan. Ko je tačno digao eksploziv nije bitno, kao što nije bitno i to koji od socijalista-revolucionara početkom 20. veka je sarađivao sa tajnom policijom. Mnogo je važnije ko je tačno eksplodirao. Verovatno ipak treba da razmislim o optimalnom izboru ciljeva za individualni teror.
Sudeći po uzbuđenju koje je izazvao ovaj teroristički akt, cilj je izabran veoma uspešno. Pokazano je da rat ne odvija negde tamo daleko, već može u svakom trenutku pokucati na vrata bilo kog borca „garniture fronta“, čak i onog veoma glamuroznog. Verovatno bi budući teroristi trebalo da označe kategoriju ovih „zadnjačkih pacova“ kao „šarmantne ljudoždere“ kao prioritetni cilj. Recimo, neki Girkin i slični, ne razumem se previše u njih. Kategorija „odvratni ljudožderi“ – kao neka uslovna Margarita Simonjan – su ciljevi drugog reda. Kategorija „korisni idioti“, poput uslovnog Junemana – treći red.
Takođe je korisno sastavljanje listi. Recimo, spisak za likvidaciju, dopunjen linkovima na dela onih koji su na spisku i obrazloženjima zašto bi eliminacija određene figure doprinela demotivaciji u taboru pristalica rata i odlasku ljudi iz njega. Plus kriterijumi za izlazak sa spiska: odlazak iz Rusije, javna osuda rata, uplata značajne sume pro-ukrajinskim fondovima (pri čemu onima koji se bave snabdevanjem vojske, a ne humanitarnom pomoći). Korist spiska je očigledna. Osoba koja se na njemu nalazi jednog lepog dana otkrije da su dve osobe sa spiska već mrtve u roku od dve nedelje, ukupno ima devedeset imena, i ako se trend nastavi, preostaje mu u najboljem slučaju godinu i po dana života, pa se postavlja pitanje nije li vreme pobeci i pokajati se.
I, naravno, naročito efektno bi bilo sprovoditi terorističke akte na lokacijama gde se odvijaju obredi opraštanja sa telima prethvnih žrtava terora. Zadatak je u tome da ne samo osobe sa spiskova, već i ceo krug njihovih poznanika počnu da žive u režimu „specijalne operacije“ koja se sprovodi direktno oko njih.
Bilo bi veoma korisno fokusirati sprovođenje terora uglavnom na Moskovčane: korisno je povećati razdor između Moskve i okolnih oblasti. Neka provincijalci s jedne strane zadovoljstvuju, a s druge se ustraše da privuku vatru na sebe i radije se distanciraju od prestonice sa njenim apsurdnim ratom.
P.S. Zašto pišem samo o terorističkim aktima usmerenim protiv propagandista, onih koji sakupljaju donacije za SVO i sličnih? Zato što je uništavanje vojnika tokom rata, čak i u dubokom zapadnom delu teritorije – to nije teroristički akt, već diverzija. Vojnici su legitimne mete. Propagandisti – nelegitimne.
P.P.S. A šta je sa NAP-om i svim tim? Pa tako je. Ne ratuju armije, već države. Kombatanti su samo najočiglednije mete, koje se uz to obično nalaze u dometu kombatanata druge ratujuće strane. Non-kombatanti ratujuće države koji podržavaju rat su potpuno iste mete rata. Štaviše, non-kombatanti koji ne podržavaju rat takođe mogu biti sasvim opravdano uništeni od strane druge ratujuće strane ako nisu stigli da pobegnu iz jurisdikcije svoje države u inostranstvo ili u zarobljenstvo. Jednostavno je u njihovom slučaju najkorisnije pokazati maksimalnu humanost, ali to je pitanje taktike, a ne prava.
Nedavno sam objavljivala u kolumni Bitarch post o tome da se trenutni trendovi razvoja tehnologije lako mogu ekstrapolirati na najbližu budućnost, i prema njima vidimo da mogućnosti pojedinaca za neizbirivo masovno ubijanje nastavljaju da rastu i sasvim mogu dostići nivo globalne pretnje. Iz ovoga autor izvodi zaključak da se za uklanjanje ove pretnje mora odbaciti ne samo institucija države, već i bilo koji drugi faktori koji potencijalno stavljaju ljude u očajničku situaciju kada za njih nema velike razlike: da li će umreti u samoći ili povući sa sobom čitavo čovečanstvo.
Dalje je Bitarch razvio temu na svom VK-u, odgovarajući na niz prigovora. Odgovor se svodi na to da je pretnja bliža nego što se može pretpostaviti i da uopšte treba biti odgovorniji. Nažalost, ova retorika je malo dodala argumenata po suštini – po čemu se takav poziv na odgovornost razlikuje od poziva Grete Tunberg – i ona takođe preti globalnim posledicama ako se svi mi ne probudimo upravo sada.
Nakon toga je Bitarch objavio već treći članak, i ovog puta je ponudio na razmatranje konkretniji slučaj. Zamislite opasnog kretena (u primeru se koristi Harvey Weinstein) ili organizaciju (neka to bude, na primer, ELF), kojima je izrečena ozbiljna kazna, a oni, umesto da je ponizno prihvate, zahtevaju trenutno pomilovanje pod pretnjom širenja po principu mrtve ruke nekog neprijatnog virusa. Virus neće ubiti čovečanstvo, ali, kao što vidimo na primeru trenutnih događaja, sposoban je da veoma ozbiljno poljulja ekonomiju.
Hoće li pojava sličnih pretnji dovesti do toga da državna vlast počne da popušta? Da, naravno. Imamo odličnu državu za eksperiment, Izrael, koja je od doktrine „ne pregovaramo sa teroristima“ vremenom prešla na doktrinu „menjamo jednog našeg talca za hiljadu vaših talaca“. Dakle, u državama gde postoji mogućnost privođenja lidera političkoj odgovornosti, oni će popuštati pred zahtevima terorista, a kada pretnje terorista postanu globalnog karaktera, odlučivanje o tome da li će se pregovarati sa teroristima prestati će biti izbor konkretnog diktatora, i čak će i Putinu u takvom scenariju morati da se pregovara. Ja ću, recimo, pristati na ovakve i onakve ustupke teroristima, ali vi, poštovani zapadni partneri, skinite mi sankcije za takvu ustljivost, jer sami razumete, terorizam je takav – nepredvidiv.
Pod ankapom se ovaj problem pojednostavljuje. Terorista gubi subjekt pregovora. Da, on može biti spreman da neodlučno istrebi nekoliko miliona ljudi ako se ne ispune njegovi uslovi. Ali koji uslovi? Kome će se obraćati? Države nema. Može se obratiti, na primer, rukovodstvu neke korporacije. Recimo, isti elfi zahtevaju od rukovodstva neke naftne kompanije da prestane sa vađenjem nafte, inače koronavirus. Nakon toga, upravni odbor podneva ostavku i subjekt pregovora ponovo nestaje. Naravno, to neće sprečiti elfove da izazovu epidemiju, ali cilj terorističke akcije je bio malo drugačiji.
Naravno, unapređivaće se i sredstva zaštite od sličnih pretnji. Recimo, potpuna transparentnost transakcija može omogućiti brzo pronalaženje terorističke mreže i neutralisanje pretnje „mrtve ruke“. Ili će se uspeti promeniti motivacija teroriste. Čak i lokalno zaustavljanje vremena. Spor oko toga čija će fantastična pretpostavka pre biti realizovana, prilično je uzaludan. Bitarh tvrdi da se tehnologije zaštite razvijaju znatno sporije od tehnologija napada. Ipak, iz nekog razloga, opšti nivo nasilja neprestano opada, a ako se iz statistike isključi nasilje koje inicira država, ono postaje potpuno zanemarljivo malo.
Zato ne da ja zanemarujem pretnju o kojoj se diskutuje. Jednostavno smatram da je ona malo relevantna za ankap, a da bih postulao neophodnost iskorenjivanja država, dovoljni su mi i drugi argumenti.
1. februara Čajni klub je u Moskvi održao konferenciju sa elegantnim nazivom „Držite se desno“. Tamo je, između ostalih, nastupio Mihail Požarski, kojeg sam više puta citirala, koji je na jednostavnim primerima iz Prvog svetskog rata objašnjavao zašto za pobedu nad levima nije potrebno ratovati protiv njih.
Danas je država izrekla ogromne kazne u slučaju koji je veštački konstruisan, a odnosi se na pripremu terorističkih napada, takozvani slučaj „Mreže“. Ali ovom slučaju je prethodio stvarni teroristički napad anarhiste Mihaila Žlobickog, nakon čega su pripadnici službi bezbednosti radosno osmehnuli, dobivši nove ovlašćenja, budžete i instrukcije za izmišljanje ekstremista. Istorija je poznavala slučajeve kada su usled terorističkih napada bivale zaustavljene liberalne reforme ili razvezane krvave vojne operacije, ali ne sećam se ni jednog slučaja kada bi teroristički napad podstakao državu da olakša pritisak na društvo. U najboljem slučaju, država se ograničava na pojačane mere zaštite prvih zvaničnika, kao što se to dešava u SAD, sa njihovom tradicijom ubistava predsednika.
Pre neki dan održan je već drugi krug debate o anarhiji između tima ankapova i tima levih anarhista. Ovome je prethodio dug period ličnih pregovora i pokušaja pronalaženja zajedničkog jezika, a sada je uspelo organizovati civilizovan razgovor već u javnoj formi. I to donosi plodove, na primer, ovakvu recenziju na anarko-kanalu. Svaka od strana otkriva drugu, traži pomirni rečnik, odustaje od oštrenja stavova tokom samih debata – i shvata da glavni zajednički neprijatelj nisu levi ili desni, već država.
Možda će vremenom uspeti nagovoriti hrabre leve anarhiste da pređu sa revolucionarne retorike na umereniju, kako bi prestali sa besmislenim samopožrtvovanjem u korist provokatora iz službi bezbednosti.
Pa i ja sam sama prilično smanjila stepen odobravanja čisto vojnih taktika u svojim člancima. Sasvim opravdano su me kritikovali prilikom diskusije o mojoj članku o doktrini odvraćanja zbog primera sa uništenjem kralja Tajlanda. Zaista, volja jednog čoveka ne odlučuje toliko mnogo da bi se moglo računati na rešavanje problema uklanjanjem tog čoveka ili stvaranjem smrtne pretnje po njega. Mnogo korisnije je da se ideja o napadu od strane predstavnika države posmatra kao etički neprihvatljiva, a to se postiže kroz ublažavanje morala.
Dak ćemo nastaviti našu delatnost prosvetljavanja i ubeđivanja, nastavićemo mirni protest i stvaranje masovnog osećaja nepotrebnosti države – i ni u kom slučaju mu nećemo davati povod da izjavi svoju neophodnost radi borbe protiv raznih opasnih ekstremista. Slogan da ekstremizam nije porok prilikom odbrane pravde – lažan je.
A što se tiče nevinno zatvorenih, naravno, njih treba izvući od države. To znači izlazak na ulice, javna obraćanja celebritija i druge dosadne, ali delotvorne političke prakse.
P.S. Odmah su mi napisali da sam pomešala uzrok sa posledicom, i da se upravo atentat na Žlobickog dogodio kao reakcija na slučaj „Seti“. Molim da mi oprostite zbog zamućenog zaključka; uostalom, u takvom slučaju situacija samo postaje još tragičnija.
