Nedavno sam objavljivala u kolumni Bitarch post o tome da se trenutni trendovi razvoja tehnologije lako mogu ekstrapolirati na najbližu budućnost, i prema njima vidimo da mogućnosti pojedinaca za neizbirivo masovno ubijanje nastavljaju da rastu i sasvim mogu dostići nivo globalne pretnje. Iz ovoga autor izvodi zaključak da se za uklanjanje ove pretnje mora odbaciti ne samo institucija države, već i bilo koji drugi faktori koji potencijalno stavljaju ljude u očajničku situaciju kada za njih nema velike razlike: da li će umreti u samoći ili povući sa sobom čitavo čovečanstvo.
Dalje je Bitarch razvio temu na svom VK-u, odgovarajući na niz prigovora. Odgovor se svodi na to da je pretnja bliža nego što se može pretpostaviti i da uopšte treba biti odgovorniji. Nažalost, ova retorika je malo dodala argumenata po suštini – po čemu se takav poziv na odgovornost razlikuje od poziva Grete Tunberg – i ona takođe preti globalnim posledicama ako se svi mi ne probudimo upravo sada.
Nakon toga je Bitarch objavio već treći članak, i ovog puta je ponudio na razmatranje konkretniji slučaj. Zamislite opasnog kretena (u primeru se koristi Harvey Weinstein) ili organizaciju (neka to bude, na primer, ELF), kojima je izrečena ozbiljna kazna, a oni, umesto da je ponizno prihvate, zahtevaju trenutno pomilovanje pod pretnjom širenja po principu mrtve ruke nekog neprijatnog virusa. Virus neće ubiti čovečanstvo, ali, kao što vidimo na primeru trenutnih događaja, sposoban je da veoma ozbiljno poljulja ekonomiju.
Hoće li pojava sličnih pretnji dovesti do toga da državna vlast počne da popušta? Da, naravno. Imamo odličnu državu za eksperiment, Izrael, koja je od doktrine „ne pregovaramo sa teroristima“ vremenom prešla na doktrinu „menjamo jednog našeg talca za hiljadu vaših talaca“. Dakle, u državama gde postoji mogućnost privođenja lidera političkoj odgovornosti, oni će popuštati pred zahtevima terorista, a kada pretnje terorista postanu globalnog karaktera, odlučivanje o tome da li će se pregovarati sa teroristima prestati će biti izbor konkretnog diktatora, i čak će i Putinu u takvom scenariju morati da se pregovara. Ja ću, recimo, pristati na ovakve i onakve ustupke teroristima, ali vi, poštovani zapadni partneri, skinite mi sankcije za takvu ustljivost, jer sami razumete, terorizam je takav – nepredvidiv.
Pod ankapom se ovaj problem pojednostavljuje. Terorista gubi subjekt pregovora. Da, on može biti spreman da neodlučno istrebi nekoliko miliona ljudi ako se ne ispune njegovi uslovi. Ali koji uslovi? Kome će se obraćati? Države nema. Može se obratiti, na primer, rukovodstvu neke korporacije. Recimo, isti elfi zahtevaju od rukovodstva neke naftne kompanije da prestane sa vađenjem nafte, inače koronavirus. Nakon toga, upravni odbor podneva ostavku i subjekt pregovora ponovo nestaje. Naravno, to neće sprečiti elfove da izazovu epidemiju, ali cilj terorističke akcije je bio malo drugačiji.
Naravno, unapređivaće se i sredstva zaštite od sličnih pretnji. Recimo, potpuna transparentnost transakcija može omogućiti brzo pronalaženje terorističke mreže i neutralisanje pretnje „mrtve ruke“. Ili će se uspeti promeniti motivacija teroriste. Čak i lokalno zaustavljanje vremena. Spor oko toga čija će fantastična pretpostavka pre biti realizovana, prilično je uzaludan. Bitarh tvrdi da se tehnologije zaštite razvijaju znatno sporije od tehnologija napada. Ipak, iz nekog razloga, opšti nivo nasilja neprestano opada, a ako se iz statistike isključi nasilje koje inicira država, ono postaje potpuno zanemarljivo malo.
Zato ne da ja zanemarujem pretnju o kojoj se diskutuje. Jednostavno smatram da je ona malo relevantna za ankap, a da bih postulao neophodnost iskorenjivanja država, dovoljni su mi i drugi argumenti.
