Bitarh kolumna
Postoji jedan, trenutno ne previše poznat argument, zašto će čovečanstvo pre ili kasnije morati da prihvati neprihvatljivost iniciranja agresije: jednostavno preživljavanje naše civilizacije. Jer sa razvojem tehnologije, uslovna ukupna šteta koju može naneti jedna osoba konstantno raste.
Na primer, sada čak i loše obrazovani fanatic u kamionu može da pregazi stotinu ljudi, a ako se mnogo potrudi i napuni ga mešavinom đubriva i dizela — ubije maksimalno hiljadu.
Sada zamislimo svet za 30 godina. Oprema za genetski inženjering je jeftinija, biohakovanje je postalo popularan hobi među školcima. Na darknetu su dostupni genomi poput prirodnih varijanti varičica, kuge, gripa A/H1N1. Psihopata može izazvati epidemiju, ubivši, recimo, 1 milion ljudi.
Prošlo je još 50 godina. Pojavili su se leteći automobili sa kompaktnim nuklearnim reaktorima. A uz njih i načini kako preopteretiti takav reaktor, organizujući novi Černobil u Njujorku ili Moskvi. Pod pretnjom psihopate je već 10 miliona ljudi.
Daleka budućnost. Počeli su da grade svemirske brodove za let na Alfa Centauri. Kao gorivo se koristi antimaterija. Ako nekome nije draga života, može zajedno sa sobom povući i celo stanovništvo planete Zemlje, pretvarajući ga u tok neutrina.
Kao što se vidi, broj stanovništva koji jedna osoba može uništiti raste eksponencijalno sa razvojem tehnologije. Baš kao i novi koronavirus COVID-19. U takvim uslovima čak ni misao ne može postojati da se primeni nasilje na čoveka, jer će u suštini svako od nas posedovati ne samo oružje odvraćanja, već oružje sudnog dana (OSD). Čovečanstvo jednostavno neće preživeti ako ne prizna univerzalni NAP, čak i prema najneprijatnijim ličnostima poput ubica dece.
Unapred očekujem uzvike etatista o korisnosti države. Na primer, reći će: „pa sam ti upravo opisao kakav bi pakao bio bez kontrole državnih organa“. Samo što u stvarnosti država samo povećava rizike nekontrolisane upotrebe OSD — kako stvarajući podsticaje ljudima da ga koriste kao oružje odvraćanja od agresivnog nasilja sa strane stacionarnog banditovanja (države), tako i podstičući razvoj sličnih opasnih stvari u neprikladnim uslovima čak i bez cilja da se koriste kao OSD.
Vlada SAD, naravno, može ograničiti eksperimente biohakera, ali će ih sa radošću prihvatiti u nekom Mumbo-Jumbo kraju, gde će raditi mnogo diskretnije od javne kontrole i možda namerno pomagati u kreiranju OSD za vladu Mumbo-Jumbo. Čak i zabrana eksperimentisanja sa matičnim ćelijama u SAD, koja je jednostavno izbacila razvoj u Kinu i druge zemlje, gde su se oni odvijali već bez ikakvog informisanja javnosti.
Takođe veoma iznenađuje stav nekih libertarijanaca, koji sa punim ozbiljem razmatraju mogućnost izvršenja sudskih odluka putem fizičkog nasilja. U stvarnosti, ne samo nasilje, već čak i oštar ostracizam, koji prekršičitelja stavlja izvan granica fizičkog preživljavanja (na primer, odbijanje prodaje namirnica u prodavnici), može ga naterati na korišćenje OSD (umreti od gladi nije ništa bolje nego umreti od metka, stoga se potpuni ostracizam može smatrati fizičkim nasiljem od strane prekršioca). Nije uzalud Kim Džong Unu ne blokiraju prodaju vitalnih stvari, već mu zabranjuju isporuku samo luksuznih predmeta poput Ferarija i švajcarskih satova. A on čak nema ni OSD, već prilično slabo oružje odvraćanja.
Zato razmislite, šta je za vas bolje?:
1) Svet sa izvršenjem sudskih odluka putem reputacije i blagih oblika ostracizma, koji se ispostavi da su dovoljni u većini slučajeva.
2) Svet sa nešto većom verovatnoćom izvršenja sudskih odluka putem fizičke prisile, ali uz „bonus“ sasvim opipljivu šansu da postanete jedan od heroja naučno-fantastičnog romana Džordža Stjuarta „Zemlja bez ljudi”.
Komentar Ankap-tjan
Običaji se više oblikuju iz prakse nego iz teorijskih konstrukcija. Pokušavati da se sada ograničavamo u svojim legitimnim sredstvima radi mogućih posledica za pola veka – to je otprilike ista panika kao i težnja da se odustane od emisije ugljen-dioksida kako bi se sprečilo globalno zagrevanje.
Ljudi se zaista redovno suočavaju sa pitanjem konflikta taktičkih i strateških ciljeva. Što je dugoročnije planiranje, to je veća verovatnoća da će se pitanje rešiti u korist strategije. Ali uticati na tuđe vremensko preferiranje ubeđivanjem je nerealno. Tako da će ili postepeno pojaviti stabilni ankap, sa navikom da brani svoja prava i ne dozvoljava sistemsko nasilje, i tada će horizont planiranja kod ljudi biti dovoljno dalek – ili ćemo nastaviti da propadamo pod državom, u plenima isključivo kratkoročnih zadataka, i sa užasom posmatrati povećanje potencijala za teror – kako privatni, tako i državni, sve do kolapsa čovečanstva.