Тег: Bitarh

Apologija Bitarha

Nedavno sam sedeo u kafani sa jednim od pratilaca i započeli smo standardni razgovor o tome kako su dosadile monotone Bitarkove objave o inhibitoru nasilja, psihopatama i težnji da se kladi za milion o ponašanju čoveka pri ličnom susretu, bez otkrivanja svog identiteta. Čini mi se da sam uspeo da izgradim određenu liniju argumentacije o tome zašto je sve to potrebno, pa je ovde izlažem u proširenom obliku.

Prva teza će zapravo biti oftopik i tiče se toga što je Bitark spreman da plati 5000 rubalja mesečno u bitkojn ekvivalentu za pravo da objavljuje svoje postove na mom kanalu, ali nijedan od njegovih kritika nije spreman da nadnuđi tu cenu kako njegove objave ne bi pojavljivale u kanalu. Iako bi, činilo bi se, kooperativi Bitark-mrzeljaca to bilo lako i jeftino uraditi. To nas upućuje na Dejvida Fridmana i njegov ekonomski analiza prava.

Međutim, ova teza ne govori ništa o suštini, zato je ostavimo i pređimo na Bitarkove koncepte.

U svežoj objavi Požarskog, gde on diskutuje o tome kako demokratije spretno rešavaju lokalne Hitlere, na kraju se kaže da je međuljudski rat svakako neka vrsta smeća, a da bi za ujedinjenje čovečanstva bilo dobro nabaviti kosmičkog bubača protiv kojeg bi se potom ratovalo. U svežem razgovoru Latinine i Arestoviča takođe se pojavljuje teza da čovečanstvu treba spoljni ujedinjujući faktor, i ako Latinina ponavlja Požarskog, izjavljujući da je poželjan napad kosmičkih bubača na Zemlju, onda Arestovič proširuje tezu, govoreći da su hipotetički bubači, budući razumni stvorenja, ipak naši braća i da nije dostojno ratovati sa njima, već je naša misija u preobražaju prirode.

Libertarijanizam u onom obliku koji je dat u mojoj knjizi propisuje mirnu saradnju – i ulazak u konflikte na pravednoj strani. Bez ove moralne norme, libertarijanski društvo je nestabilno pred istom tom spoljnom pretnjom, jer ne omogućava kooperaciju u samoodbrani.

Za ulazak u konflikt, libertarijancu je važno da razume zašto ga taj konflikt brine. Ali dovoljno razvijen osećaj pravde nalaže čoveku da interveniše praktično u bilo koji konflikt, samo da bude jasno na čijoj je strani pravda. Ko je on da se meša? On može, zapravo, kao neki Arestovič, smatrati tuče između razumnih bića uzaludnim trošenjem deficitnih resursa potrebnih za preobražaj prirode i osvajanje Kosmosa. A stoga ih i presecati svom snagom tehnologija za preobražaj prirode. Uključujući i ljudsku prirodu.

Napomenuću, međutim, da iz libertarijanskih polaznih pretpostavki može se izvesti bilo koja etatistička konstrukcija. To je veoma vidljivo na primeru Karla Franka, koji, nazivajući sebe pravoslavnim libertarijancem, opravdava poreze i slične državne intervencije u ekonomiju, kao i ostalu prinudu u isto vreme. Tako i svi levi libertarijanci u različitoj meri greše sličnim stvarima. Tajna je jednostavna: dovoljno je na trenutak zaboraviti da su vrednosti subjektivne. Zatim proglasite sopstvene vrednosti kao one od najvažnijeg značaja za sve, a samim tim, radi njihovog nametanja, dopustivo je gatati tuđe vrednosti. (Upravo zato je veoma korisno dopuniti poznavanje libertarijanske doktrine poznavanjem ekonomske teorije, a ne pokušavati da je zameni nekom analitičkom filozofijom)

Tome ponekad greši i Bitark, ali, srećom, ne toliko beskompromisno. Zato, iako bi možda rado jednim potezom oslobodio celo čovečanstvo štetnog mozgovirusa koji uništava inhibitor nasilja, on uglavnom prilično dosledno radi upravo na novom tipu oružja za samoodbranu – koje nije namenjeno ubijanju agresora, već samo jačanju inhibitora nasilja u njemu.

Takođe me raduje što je u poslednje vreme ostavio na miru svoju hipotezu o mogućnosti rešavanja zadatka putem genetske korekcije i prebacio se na hormonski nivo. S nestrpljenjem iščekujem kada će u svojim eksperimentima preći sa miševa na ljude. Tim više što sada u RF luta dovoljno psihopata sa PTSP-om. S jedne strane, neko od njih bi mogao pristati da učestvuje u ispitivanju eksperimentalnog leka dobrovoljno. S druge strane, mnogi takvi momci lako će dati povod da se na njima isprobaju sredstva za jačanje inhibitora nasilja već u formi oružja za samoodbranu.

Ono što Bitarku i Voluntaristu nedostaje, jeste pažljivije i privlačnije predstavljanje svojih teza javnosti. Nažalost, ovde moja pomoć može biti samo veoma ograničena: to smo već prošli – pri pokušajima usaglašavanja teksta počinjemo da se svađamo. Meni je važno da uklonim „krinž“, njemu je važno da glavni teйки ostanu nepromenjeni. Zato imamo ono što imamo.

Nadam se da sam uspeo da prenesem svoje viđenje situacije i da ćete uspeti da se odnosite prema njegovom radu sa dubljim razumevanjem. A emodži sa klaunom može da stavi svaki budala.

Kosmički bubač nije potreban

Rozov, Bitark, nasilje i Montelibero

Aleks Rozov (autor oko-libertarijanskih transutopija kojeg prilično visoko cenim) razmotrio je na svom ŽŽ skup koncepata koje promovišu Bitarh i Voluntarist, a koji se odnose na mogućnosti radikalnog smanjenja nasilja u ljudskom društvu.

Post 1. Koji je procenat agresivnih sociopata u ljudskoj populaciji – i šta bi se desilo ako bi oni bili neutralisani?

Autor smatra da samo jednokratno uklanjanje agresivnih jedinki iz ljudske populacije verovatno neće biti dovoljno, i da je za učvršćivanje uspeha potreban takođe kulturocid, odnosno ukidanje obrazaca u kulturi koji podstiču i heroizuju agresivno nasilje.

Post 2. Inhibitor nasilja prema Voluntaristu: hipoteza sektoralne betrizacije, kao stil pozitivnog društva

Autor analizira seriju članaka o inhibitoru nasilja, napominjući da je njegovo pojavljivanje kod ljudi potpuno evoluciono obrazovano (hipoteza samopridomaćivanja čoveka, koja je danas mejnstrim u naučnom diskursu), a takođe pokušava da odgovori na pitanje u kojoj meri bi bilo svrsisodno pojačati ga (betrizacija – termin koji je uveo Stanislav Lem, a koji označava upravo proceduru naglog pojačavanja inhibitora nasilja). Odgovor je neutešiv: nijedna jednokoračna akcija neće dovesti do željenog rezultata, jer se društvo reguliše previše složenim mehanizmima. Autor smatra da prosta mogućnost odbrane od neposrednog nasilja (koja je obezbeđena time što se u trenutku neposredne opasnosti dejstvo inhibitora privremeno oslabi) ne pruža dovoljnu povratnu informaciju koja bi društvo dovela do željenog nenasilnog stanja; važna je takođe i spremnost na tajnu osvetu.

Na taj način jasno se vidi razlika u pristupima. Ako Bitarh i Voluntarist, istražujući određeni mehanizam koji reguliše ljudske reakcije, dalje razmišljaju na osnovu fantastične pretpostavke o tome da se taj mehanizam prisilno pojača kod pojedinih individua, Aleks Rozov razmatra prirodne ljudske zajednice i mehanizme koji bi ih mogli dovesti do željenog rezultata (društva slobodnih, prosperitetnih individua koje visoko cene kooperaciju i razvoj). Njegove fantastične pretpostavke uglavnom se nalaze u tehničkoj sferi (tehnologije rata, razmene informacija i organizacije) ili se svode na to da se pravi ljudi okupe u dovoljnoj koncentraciji i dovoljnom broju.

Ipak, svo troje ne sumnjaju u to da uklanjanje lica sklonih agresivnom nasilju iz zajednice daje snažan pozitivan efekat. Napomenuću iz sebe da postoji razlika između vrsta lustracije, i ako se zajednica čisti tako da oni koji su uklonjeni postaju njeni neprijatelji, to može dovesti do ozbiljnih problema u budućnosti.

U Montelibero-u za sada vidimo da selekcija onih koji dele princip neagresije u zajednici dovodi do visokog nivoa kooperacije. Uklanjanje onih sa kojima u zajednici nije udobno za sada se odvija putem prilično blagog odbacivanja. Voleo bih da ne proveravam u kojoj meri bi se takva zajednica, po potrebi, pokazala sposobnom da se odojavi od spoljne agresije, ali za sada, prema opštem raspoloženju, nije primetno da su šanse za uspešno odbijanje agresije značajno više ili niže od onih za bilo koju drugu sjedinjenu zajednicu.

Drugim rečima, za sada se snalazimo Rozovljevim metodama. Bitarhove metode mogle bi biti tražene za korekciju spoljne pozadine, ali su one danas tehnički nedostupne. Rozovljeve metode interakcije slobodnog društva sa spoljnim svetom (kreiranje decentralizovane sredine za sprovođenje specijalnih operacija radi proširenja prostora slobode) nam su za sada dostupne u minimalnoj meri, na nivou manevrisanja između državnih regulacija.

Tako stoje stvari.

opasan pas – crnogorska lokalizacija libertarijanske zmije

Ah, kada bi ljudi bili dobri kao dabrovi!

Imam u svojim pretplatama jedan sićušan, ali simpatičan kanal, uglavnom o praktičnom agorizmu, ali ga ponekad povuče da razmišlja i o apstraktnim stvarima. I evo da je pre neki dan iznenada započeo seriju objava o Bitarkovoj teoriji preuređenja čovečanstva na bazi mehanizma inhibicije nasilja. Naravno, nisam mogla da prođem pored toga, sačekala sam da se serija završi i sada je preporučujem vama, zajedno sa kanalom.

Evo ovom objavom ona počinje, i dalje možete čitati mnogo objava skoro jednu za drugom sve do ove, finalne. Srećom, one su uglavnom kratke. Meni obično nedostaje strpljenja da se duboko zapuštam u detaljne analize složenih tema, i to rado prepuštam muškarcima, a sama potom usvajam dobijeni proizvod i savetujem ga drugima, ako ga smatram kvalitetnim.

Autor završava značajnom napomenom:

Ostaje otvoreno pitanje „čime bi se spretnije zamenila Lorencova teorija?“. Još uvek razmišljam.

Pitanje Bitarku

Bitarh, uprkos tome što sam se ne tako davno upoznala sa libertarianizmom, već sam pročitala o voluntarizmu i shvatila da je to upravo ono što mi je potrebno! Kako sam dostavila života među zlostavljačima, grubijanima i silovateljima koji me sada okružuju! Da se što pre izumi vakcina koja uništava sposobnost iniciranja agresivnog nasilja, a sa time bi nastalo i opšte blagostanje! Otac me je tukao, bivši momak me je takođe tukao, a jednom je neko olos čak pokušao da me siluje u prolazu! A dok vakcina nije izmišljena, želim da te zamolim za pomoć. Bitarh, želim da imam dete sa snažnim Lorencovim inhibitorom, koje bi garantovano nikada nije iniciralo nasilje, a istovremeno moglo da se odbrani, kao što si zapravo i ti. Nisam siromašna žena, mogu potpisati pismeno odricanje od alimentacije, potrebno je samo zaplođenje od nosioca snažne varijante Lorencovog inhibitora. Naokolo su dve krajnosti: ili maminjini sinovi i slabići koji nisu sposobni da se zaštite, ili alfa mužjaci sa testosteronom koji pršti i potpuno nekontrolisani u ispoljavanju nasilja, a potrebno je nešto između. Slažeš li se? I ako da, koliko koštaju tvoje usluge zaplođenja nenasilnog potomstva?

Katja Latyš

Drago mi je što vam su se dopale ideje koje promovišem i što smatrate neophodnim iskorenjivanje nasilja. Što se tiče vašeg delikatnog zahteva — ja, nažalost, ne mogu 100% garantovati idealnu genetiku sa svoje strane. Iako sam nenasilna osoba, ko zna, možda sam nosilac recesivnih gena koji određuju slabu varijantu inhibitora nasilja. Genetski test za određivanje varijante Lorencovog mehanizma (inhibitora nasilja) još uvek ne postoji. A suvišno je tražiti to konkretno od mene – većina ljudi je ionako nenasilna, teško da mogu ponuditi nešto više od njih. Vama je jednostavno bilo loše što ste do sada nailazili na onih 2% potpuno poremećenih degenerata koji imaju izuzetno slabu varijantu inhibitora. Raspored degenerata može biti prilično neujednačen, i moguće je da ste se našli u okruženju sa njihovom povećanom koncentracijom. Možda bi bilo dobro rešenje da malo promenite okruženje i krug prijatelja?

Želim još da napomenem – jednim detetom se situacija u celini ne može ispraviti. Ako imate finansijske resurse, možda bi trebalo razmisliti o investicijama u biotehnologiju, sticanju odgovarajućeg obrazovanja ili nekom drugom načinu da pomognete u iskorenjivanju nasilnosti kod degenerata? Jer što pre uspemo da kreiramo genetski test za varijantu inhibitora nasilja i genoterapiju za njegovo jačanje, to će brže biti rešen problem silovatelja i niko više neće primeniti nasilje prema vama. Takođe, na taj način biste mogli precizno da garantujete i nenasilnost svoje dece i to da se ona sama nikada neće suočiti sa nasiljem.

Razmislite o tome, ako vam je nasilje toliko neprijatno i ako imate neke mogućnosti, možda bi onda bilo dobro posvetiti svoj život borbi protiv nasilja i približiti taj dan kada će ovaj problem biti konačno rešen?

Bitarh

Ankap-chan, objasni, a zašto ne deliš stavove Bitarka, Voluntaristа i Agoristа, i priznaješ agresivno nasilje van okvira samoodbrane?

Ako nije jasno gde tačno priznaješ – evo dijalogom u četu:

Ljubičasti zmaj: @ancapsan, zanimljivo, a šta ako Bitarh ipak izumi svoj libertarijanski vakcin, testira ga i dobije odobrenje nezavisnih lekara, hoćeš li se vakcinisati?

Ankap-tjan: Ovde je važno razumeti koje će se tačno promene dešavati u organizmu, i odlučivati na osnovu konkretnih činjenica. Ako dejstvo bude baš onako kako Bitarh sanja, a u šta ja ne verujem jer genetika izgleda ne radi baš tako – onda zašto da ne, to neće uticati na mogućnosti samoodbrane, a ako mi bude potrebno baš nasilno osvetiti se, i sada bih radije da za to ne delujem sama, već da angažujem stručnjaka.

Lio Bertes (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.0000427btc)

Prvobitno sam mislila da će to pretvoriti u šalu, ali odgovoriću, izgleda, ozbiljno.

Predmet mog glavnog neslaganja sa Bitarhom je moja netrpeljivost prema operisanju holističkim konstrukcijama. Ja više volim da posmatram ne nasilje kao fenomen, već nasilje koje jedan konkretan subjekt vrši nad drugim konkretnim subjektom. I to konkretno nasilje već posmatram u kontekstu libertarijanske ideologije, koja svoju vrednost proglašava slobodom. I ta sama sloboda znači da zadržavam pravo, između ostalog, i na osvetu, ako mi to bude volja. Naravno, pritom ostavljam okolini pravo da pokuša da me zaustavi i pozove na odgovornost.

Moji sopstveni moralni stavovi, koji mogu podstaći da stupim u konflikt, uključujući i nasilan, za mene su iznad apstraktne želje da imam mir potpuno lišen agresivnog nasilja. Pokušaji da manipulišu mnom u duhu „dokle god u svetu postoji nasilje, čovečanstvo je u opasnosti“ mogu izazvati samo samo prefrkanje: „onda neka ostane u opasnosti“. Ja bih, možda, čak i izoštrila tu tezu. Ako pretpostavimo da postoji dugme čijim pritiskom se uništava čovečanstvo, želela bih da ga imam. Ne da bih ga pritisnula, već da bih znala da to mogu da uradim. To je veoma važan stimul za čoveka – proširenje mogućnosti, odnosno stepeni slobode. Slobode.

I još mi je važnije da imam mogućnost da odgovorim na nasilje upućeno meni, kako direktno u trenutku napada, tako i naknadno, ako mi to bude pogodnije. Dobrovoljno neću uništavati u sebi sposobnost za takvo nešto. Tako da, izvini, u gore navedenom dijalogu sam lagala.

Uz sve to, duboko cenim istraživanja Bitarka sa Voluntaristikom koja se tiču ispitivanja mehanizama koji utiču na stav ljudi prema ispoljavanju nasilja. Štaviše, poštujem Bitarkovu težnju da dobije na raspolaganje dugme koje iskorenjuje u čovečanstvu sklonost ka agresivnom nasilju. Na kraju krajeva, čime je to gore od želje da se ima dugme za uništenje čovečanstva? Istina, on žudi tim dugmetom kako bi ga pritisnuo, i to malo menja situaciju: možda ću ga tek morati zaustaviti, kao što se u klasičnim akcionim filmovima zaustavljaju ludi naučnici. Pa dobro, biće to zanimljivo.

Pacov traži još jednu dozu genoterapije

Libertarian Band je odgovorio za Bitarha

Libertarian Band je pokrenula novu rubriku „Pitanje za Bitarka“, u kojoj voditelj kanala odgovara u ime Bitarka. Naravno, svi odgovori se odnose samo na temu borbe protiv nasilja koju Bitark aktivno razvija, i to je odlučnost koja zaslužuje poštovanje.

Lično ću napomenuti da mi nije naročito bliska koncept agresije prema Lorentzu, koji je tumači kao neku vrstu napetosti koja se akumulira i na kraju izbija. Ja ipak preferiram verziju da je agresija jedan od tipova reakcije na stimulans (težnja da se uništi izvor iritacije), pored bekstva (težnje da se izbegne uticaj stimulansa) i strpljenja (težnje da se prilagodi uticaju stimulansa, minimizirajući troškove). Ako polazimo od verzije o agresiji kao napetosti, onda je opšta naoružanost sposobna samo privremeno da obuzda tu napetost dok se ona ne nagomila i ne izlije u krvavi masakr, pa mi je pomalo čudno što Bitark tako nekritično prihvata ovu ideju.

Što se tiče načina iskorenjivanja nasilja, bliži mi je pristup Aleksandra Eleseva sa kanala Dobroum, koji tvrdi da će preduslova za nasilje biti mnogo manje ako ljudi nemaju iskustvo nasilja u porodici. Ne toliko da sve funkcioniše tako linearno, ali to bi bila važna komponenta uspeha. A druga komponenta uspeha u iskorenjivanju sistematskog nasilja je vaspitanje netolerancije prema njemu. Onaj ko pokušava da razdvoji one koji se tuku je uvek hrabar, i nije važno što može da nadobije udarce sa obe strane, on ima pravo na to. Ako želiš da se tučeš – okviri taj ritual pravilima, sprovedi ga u prisustvu svedoka, odredi kriterijume pobede, priznaj poraz ako pravila to zahtevaju, i poštuj uslove koje si se obavezao da ispuniš u slučaju poraza. Ako nisi spreman na takve komplikacije – ne traži tuču.

Razumem da ove teze izgledaju veoma sirovo, ali to nije moja stručna oblast. Drago mi je što Bitark nastavlja da sistematizuje svoje ideje, dobijajući povratne informacije od čitalaca. Možda ću od njega dobiti neki odgovor na gore izložena razmišljanja.

Radi višeg dobra

Bitarh je zamolio da se prokomentariše njegova članak o zaštiti vlasništva u društvu koje je iskorenilo nasilje, samo da se ne zadržava previše strogo kritikovanjem.

Podsećam da je glavna ideja Bitarha sledeća. Cena oružja se smanjuje, njegova destruktivna moć se povećava, zatim ekstrapoliramo grafikon broja muškaraca kroz vreme i dobijamo da će nakon nekog vremena jednom čoveku, laganim pokretom ruke, biti moguće uništiti celo čovečanstvo. Da bi se to sprečilo, Bitarh predlaže da ljudima unapred vežemo ruke, kako ne bi mogli da izvode lagane pokrete, i tada će čovečanstvo biti spaseno.

Kako vezati ruke? Potrebno je masovno naoružanje. U tom slučaju, svaki napad na život drugog čoveka mora dovesti do trenutnog uništenja agresora. U takvim uslovima, racionalni agenti se neće usuditi da ugroze nečiji život.

Ali postoji problem: pored napada na život, postoje i napadi na vlasništvo, a pravo vlasništva je predmet dogovora između ljudi i ono može biti osporavalo. Zato Bitarh postavlja postulatu: primena nasilja radi zaštite sopstvenog vlasništva je neprihvatljiva. Predlaže se izbor između novčanika ili života – može se izabrati život, a pri pokušaju napada na život, uništiti napadača. Ali ako, recimo, neki skvotersi zauzmu vašu privremeno praznu kuću, onda je gotovo. U najboljem slučaju možete zamoliti komunalne službe da im isključe svetlo. I to je nejasno, da li će vam izaći u susret ako skvotersi plaćaju struju.

Kako rešavati ovakve probleme? Kako želite, odgovara Bitarh, to su vaši problemi, samo da nema nasilja. I navodi kao ohrabrujući primer priču o tome kako su države pod pretnjom nasilja zabranile upotrebu DDT-a, umesto da to prepuste tržištu. Pomoću državnog pendla pobedili su DDT, pobedili su ozonske rupe, pobeđujemo globalno zagrevanje i koronavirus, pobeđujemo zdrav razum – izborićemo se i sa nasiljem.

Etatizam je intelektualna bolest kod koje čovek stavlja pretpostavljene vrednosti spekulativnih kolektivnih subjekata iznad stvarnih individualnih vrednosti.

Budite zdravi!

O ideji masovnog naoružavanja građana

U vezi sa incidentom kod Krasnojarska Bitarh je obnovio svoja razmišljanja o izravnavanju ravnoteže potencijala nasilja i objavio članak BitTorrent za oružje, u kojem navodi da je jedan od najočiglednijih načina da se postigne praktično potpuno naoružanje – učiniti cenu oružja nultom. A pošto je pri današnjem nivou tehnologije to neostvarivo, onda makar maksimalno niskom, kako bi volonteri mogli bukvalno da dele oružje svima koji žele, a da pritom ne potroše previše.

On razmatra sledeće tehnološke porodice:

  1. Kompaktno projektilno oružje, gde se slaba energija pucnja kompenzuje hemijom. Čime tačno isporučiti element koji pogađa, a koji je napunjen toksinom – stvar je ukusa i tehnološke mašte.
  2. Slepljujući laseri
  3. Oštećenje protivnika mlazom tečnosti ili sprejem (gasni baloni, vodeni pištolji i slično)

    4. U sledećoj belešci on navodi jednostavnu šemu flamera na bazi vodenog pištolja, ne navodeći, doduše, koliko je šema funkcionalna, dometljiva, precizna i bezbedna. Video snimak sa sklapanjem i testiranjem slične stvari izgledao bi mnogo efektnije, i nadam se da će se i takvi snimci pronaći.

    Šta mogu reći povodom predloženog mehanizma izravnavanja RPN?

    1. Nenatalno oružje za samoodbranu – dovoljno razvijena industrija u kojoj se mogu pronaći rešenja za svaki ukus, novčanik i zakonodavni okvir. Konkretno, za Rusiju se kao skoro jedina bez alternativa, optimalna po bezbednosti i ceni, pokazuje gasni sprej. On kombinuje prednosti kompaktnosti i cene – ali što je najvažnije – za njegovu upotrebu ne prijete nikakve ozbiljne sankcije od strane države.
    2. Bitarh više fantazira o nenatalnom napadačkom oružju, poput onih zaslepujućih lasera. Njih je smisleno koristiti izdaleka i protiv zbijenog protivnika, zbog čega se koriste tokom uličnih protesta. Isto tako, upravo za ulične proteste potrebni su ogromni gasni boce iz protivpožarnih aparata, razne improvizovane bacače plamena i slično. Ovde bi odlično odgovarale i razne baliste sa katapultima, koje su pre način za razonodu mašte nego način da se pobedi u uličnom ratu.
    3. U krajnjevskom incidentu, glavni saveznik napadača bila je iznenadnost napada. Oružje ne bi pomoglo. Da je na strani žrtava postojala ozbiljna brojčana prednost, ili da su im imali pri ruci par traumatičnih pištolja, protivnik bi mogao jednostavno sačekati da zasnu i onda zapaliti šatore. Dakle, ako do ovakvih sukoba dođe u nekom tajga corneru, odbrana je ili u javnosti, ili u tome da se identifikuje naručilac i da se on dovede u strah.
    4. Ideja besplatne distribucije oružja od strane volontera je pokušaj da se počne malo na pogrešnom mestu. Oružje je ionako jeftino i praktično ga svako može priuštiti. Stvar je u prioritetima. Potrebni su pre svega inspirativni primeri upotrebe oružja – i tek nakon toga, na talasu hajpa, treba gurati ideju o naoružavanju u masu. A ono što ljudi dobiju besplatno, ne cene.

Osnovni pristupi u doktrini obuzdavanja

Krajem prošle godine objavila sam prevod članka Majka Mazarra O doktrini odvraćanja. Zatim sam u istoimenom videu Libertarian Band tu doktrinu postavila u opšti niz priče o libertarijanstvu. Činilo mi se da je to, generalno gledano, dovoljno, zašto ponavljati deset puta. Ali u diskusijama se često vidi da protivnici interpretiraju doktrinu odvraćanja na jednosmeran način. Zato želim da vam predstavim kratak članak Bitarcha sa razmišljanjima o tome.

U teoriji odvraćanja iz RAND-a postoje dva različita pristupa koja se u ruskojezičnoj literaturi obično mešaju u jedan pojam „odvraćanje kroz pretnju nanošenjem neprihvatljive štete“. Veoma je važno znati ih razlikovati, jer su to u suštini dve potpuno različite strategije odbrane. Reč je o odvraćanju grupnog agresora, na primer, neprijateljske države ili ugovorne jurisdikcije.

1) Odvraćanje kroz onemogućavanje (deterrence by denial). Odbrana se organizuje na način da protivnik ne može da postigne postavljeni cilj (na primer, da silom potrobi stanovništvo neke zemlje, ostvarujući pritom veću korist nego štetu od ratnih radnji). Ova strategija se sama od sebe javlja u društvu sa ravnomernom ravnotežom potencijala nasilja (RPN), tj. tamo gde skoro svaki stanovnik određene teritorije ima uobičajeno oružje tipa Kalšnjikovke i sposobnost da ga koristi. Protivnik, naravno, može da „izgnoti“ stanovništvo te teritorije pomoću oružja masovnog uništenja, ali zašto?! Od mrtvaca nema nikakvog profita, dok su ekonomske sankcije i međunarodna izolacija zbog upotrebe oružja masovnog uništenja zagarantovani. Za odvraćanje bilo kog racionalnog protivnika, ova strategija je sasvim dovoljna.

2) Odvraćanje kroz kažnjavanje (deterrence by punishment). Odbrana se organizuje kroz pretnju nanošenjem bilo kakve štete potencijalnom protivniku u slučaju iniciranja agresije sa njegove strane. U klasičnom smislu, to je sinonim za frazu „nuklearno odvraćanje“. Podrazumeva se izvođenje nuklearnih udara na protivnika u slučaju agresije, u nekim scenarijima čak i po civilno stanovništvo u gradovima. Jasno je da će takvi postupci izazvati uzvratni udar, i obe strane, pa čak i ceo svet, biti uništeni. Ograničenog nuklearnog rata korišćenjem samo taktičkih bojevca po vojnim objektima, po mišljenju većine stručnjaka, u praksi ne može biti, stoga se nuklearno odvraćanje može smatrati sinonimom za „uzajamno garantovano uništenje“ (M.A.D.) ili „oružje sudnjeg dana“. Iz toga proizilazi da je izbor upravo nuklearnog oružja za strategiju odvraćanja kroz kažnjavanje izuzetno nepovoljan u smislu potrebnih resursa za njegovo kreiranje i održavanje u borbenoj pripravnosti. Razvoj virusa novog tipa koštaće desetinu cene jedne nuklearne rakete ili manje, čuvanje ampule u frižideru ne košta skoro ništa, a to što u slučaju upotrebe virus može ići na samog tebe – takođe nije problem ako razmišljaš u kategoriji „mi ćemo otići u raj, a oni će jednostavno uginuti“.

Koncept odvraćanja kroz kažnjavanje ima nedostatke koji su dobro poznati u krugovima stručnjaka, zbog čega se vlasti mnogih zemalja svesno od njega odriču:

1) Proksi nasilje. Agresor ne napada u svoje ime, već podržavajući „ih-tamentet“ (neidentifikovane vojnike), ostajući kao da nema veze sa tim. „Ih-tamenteti“ deluju sami od sebe i ne priznaju nikakvu vezu sa vladom agresora. Na kraju, odgovor pomoću oružja masovnog uništenja (OMU) postaje nemoguće jer nema kome da se uputi.

2) „Salama taktika“. Agresor deluje veoma malim koracima, polako ugazujući u interese žrtve. Svaki od tih koraka je toliko mali da ne može biti povod za upotrebu OMU (koja će, naravno, povući za sobom uzajamno garantovano uništenje obe strane).

U modernom svetu sve države deluju prilično racionalno, stoga će najprofitabilnija strategija odbrane protiv njih biti odvraćanje kroz sprečavanje, a konkretnije – prisustvo jednostavnog oružja (ne OMU), ali kod apsolutno svih stanovnika određene teritorije. Takođe, to će pomoći bezdržavnom društvu da spreči stvaranje stacionarnog banditێ (sopstvene države) iznutra.

„Zavrtanje šrafova“ će uništiti državu

Bitarch kolumna

Često čujem otprilike takav prigovor na svoj račun: „Vi predlažete prilično radikalne metode borbe, vlastu ne košta ništa da još više stegne vijke i pošalje vas u zatvor“. Takav stav nije samo pogrešan, već i izuzetno štetan za libertarijance, jer nas ograničava u metodama borbe protiv države.

„Stezanje vijaka“ (proširivanje ovlašćenja službi bezbednosti i definicija „zločina“ radi represije) vrlo brzo će dovesti do autoimune oštećenosti režima. To se i dogodilo sa većinom zemalja pod vladavinom autoritarnih desničara, koji su maksimalno uključivali mašinu represije protiv svojih ideoloških protivnika. Režimi su se urušili, i sada sudski postupci zbog prošlih represija prete njihovim bivšim liderima i saučesnicima. Pošto libertarijanske ideje u tim društvima nisu bile široko rasprostranjene, sama mašina represije nije potpuno uništena, ali je značajno oslabljena.

Teroristi mogu napraviti bombu od đubriva? Nadgledaćemo svakog farmera, u slučaju da im snabdeva đubrivom! Neko planira da koristi viruse kao oružje odvraćanja? Poslaćemo čekista u svaku školsku laboratoriju, u slučaju da tamo regrutovani učitelj pomaže u uzgoju virusa! Neko aktivno širi teoriju o statičnom bandit u mreži? Nadgledaćemo da se na univerzitetima predaju samo teorije koje su odobrene odozgo!

Svaki takav oblik kontrole usporava naučno-tehnički napredak, stvara atmosferu straha u društvu i, što je najvažnije, garantovano nosi određeni procenat „lažnih uzbuna“ (false positives), kada se greškom osuđuje nevin čovek. Što više sfera država pokušava da kontroliše, to će procenat lažnih optužbi biti veći. To dovodi do mržnje prema vlasti sa strane celog društva, čak i njenih odanih pristalica. Trenutna vlast se brutalno ruši, tako da bilo kakvim autoritarnim pokretima u zemlji više ništa ne leži narednih nekoliko generacija. Uz dovoljnu rasprostranjenost libertarijanskih ideja u društvu, umesto srušene vlasti, možda se ništa i neće pojaviti, što je zapravo i naš cilj!