Тег: Rozov

Kapitalistička transutopija

Aleks Rozov, autor Meganezijskog ciklusa, u svom ŽŽ-u počeo je sa pripremnim pitanjima o tome kako da spretnije napiše kapitalističku transutopiju, odnosno realističnu pozitivnu sliku čistog kapitalizma, procesa koji su do njega doveli i procesa koji ga čine stabilnim. Imam velike sumnje u to da će mu uspeti, jer mi njegova shvatanja tržišta ne deluju potpuno adekvatno. Grubo rečeno, on će biti sklon da razmišlja o tržištu više po Marksu nego po Mizesu. Publika koja mu se okuplja u komentarima verovatno može samo da pogorša njegove probleme, jer je tamo, kao i obično, puno odabranih hobbesovaca koji smatraju čovečanstvo potpuno pokvarenim i u potrebi za snažnim regulatorom, bez kojeg bi ljudi, naravno, jedni druge pojeli.

Zanimljiv je takođe i ovaj pasus, koji je izneo jedan od njegovih komentatora, a s kojim se autor u celosti složio:

„Profesionalni“ pristalice kapitalizma (koji pišu u popularnim analitičkim medijima) – ulepšavaju realni kapitalizam.

„Neprofesionalni“ (koji učestvuju u mrežnim holyvarima) zamišljaju lukosovski kapitalizam, tačnije ne kapitalizam uopšte, već neki prizračni feudalizam u koji su utkani farmeri, zanatlije i trgovci sa primitivno organizovanim porodičnim biznisom.

Realni kapitalizam (u kojem su glavni igrači velike kompanije sa piramidom birokratije, složenim odnosima vlasništva, neformalnim dogovorima top-menadžera i većinskih akcionara, i još složenijim odnosima sa finansijsko-bankarskim i državnim sistemima) neprihvatljiv je za „neprofesionalce“. Takav kapitalizam im se (iznenada) čini kao „levističko iskrivljenje kapitalizma“.

Kratko rečeno, država se kod njih smatra neizbežnim i neodvojivim atributom kapitalizma, što shodno tome čini sve ankap ideje nekim lukosovskim slikama koje ne mogu imati nikakve veze sa stvarnošću.

Nekada je Mihail Svetov obećao da će napisati knjigu o libertarijanizmu i odustao je. Morao sam da preuzmem i napišem svoje. Vladimir Zolotorev se žalio na nedostatak libertarijanske teorije rata, pa sam morao početi da razmišljam i u tom pravcu. Sada, čini se, moraću da sastavim i neki umetnički tekst o tome kako izgleda jedno od mnoštva mogućih otelovljenja ankapa. Trenutno sam u fazi pregovaranja: pa, možda treba malo sačekati i sen Aleks će ipak napisati nešto pristojno, on je plodan autor, napisao je čak i o čistaču kanalizacije pri komunizmu, šta mu košta da reši i ovaj novi zadatak, pa ja neću morati da se hvatam za ono što slabo umijem.

Ali za slučaj da Rozov ne „izbaci“ ništa, ili ako rezultat bude u skladu sa mojim trenutnim niskim očekivanjima, počinjem već da razmišljam o tome kako da uradim nešto svoje. Moje jake strane su osećaj za stil, konciznost i sposobnost analize. Slabe strane su poteškoće sa zadržavanjem širokog zamisla u glavi i prosečna mašta, zato moje stvaralaštvo predstavlja kratke teme o konkretnim pitanjima koja ja nisam zadao. Međutim, ovde je potreban prilično obiman umetnički tekst.

Najverovatnije će pristojno rešenje biti ciklus priča. Neki Monteliberski ciklus kao protivteža Meganezijskom. Ne znam. Ne želim još uvek o tome da razmišljam. Strah me je da zakoračim u te vode.

Ljubav, smrt i roboti

Sa velikim interesovanjem sam pročitala tekst, koji nam se predstavlja kao razgovor zaposlenih u Guglu sa njihovim najnovijim četbotom Lamdom. Ovo je visoko umetničko delo koje stvara potpuni osećaj da su sva tri sagovornika veoma razumni. Odmah sam poželela da i ja razgovaram sa tako izuzetnim veštačkim razumom, kako bih na njega primenila spoljne znake samopripadnosti o kojima sam pisala u prvom poglavlju svoje knjige o ankapu. Nažalost, čini se da jadni mrvozder i danas ostaje netražen i skače tamo gde je i skakao Lamda se za sada nalazi u fazi zatvorenog testiranja, i moram se zadovoljiti samo transkriptom tuđeg razgovora.

Ubrzo sam takođe pročitala veoma skeptičnu objavu Rozova, gde su oni koji veruju u veštački razum proglašeni obožavaocima tabela, navode se meni nejasni argumenti matematičke prirode o nemogućnosti kreiranja neuronske mreže pametnije od meduze, kao i to da u ovakvim zapisima razgovora iz nekog razloga ne vidimo pokušaje testiranja da li bot zaista razume rečeno putem unosa nekorektnih podataka.

Napomenuću da me malo brine nivo inteligencije četbota, iako sam bila veoma impresionirana time koliko jasne definicije daje za veoma apstraktne pojmove. Brinu me upravo one stvari o kojima pišem u knjizi: subjektnost sagovornika, njegova sposobnost da operiše pojmom vlasništva, kao i sposobnost zaključivanja ugovora. Ako se ispostavi da se može zadovoljiti ovim kriterijumima sa inteligencijom meduze, neka tako i bude, priznaću tu meduzu za samopripadnu.

Što se tiče naslova objave – nedavno smo u klubu Montellibero organizovali noćno gledanje ove izuzetne animirane serije, i jasno je da nakon toga u mozgu jednostavno moraju da se javljaju čudne misli i razbacane slike. Živimo u zanimljivom vremenu, i to stoji u veoma čudnom kontrastu sa divljinom koja se dešava na teritorijama Rusije, Ukrajine i Belorusije…

Rozov, Bitark, nasilje i Montelibero

Aleks Rozov (autor oko-libertarijanskih transutopija kojeg prilično visoko cenim) razmotrio je na svom ŽŽ skup koncepata koje promovišu Bitarh i Voluntarist, a koji se odnose na mogućnosti radikalnog smanjenja nasilja u ljudskom društvu.

Post 1. Koji je procenat agresivnih sociopata u ljudskoj populaciji – i šta bi se desilo ako bi oni bili neutralisani?

Autor smatra da samo jednokratno uklanjanje agresivnih jedinki iz ljudske populacije verovatno neće biti dovoljno, i da je za učvršćivanje uspeha potreban takođe kulturocid, odnosno ukidanje obrazaca u kulturi koji podstiču i heroizuju agresivno nasilje.

Post 2. Inhibitor nasilja prema Voluntaristu: hipoteza sektoralne betrizacije, kao stil pozitivnog društva

Autor analizira seriju članaka o inhibitoru nasilja, napominjući da je njegovo pojavljivanje kod ljudi potpuno evoluciono obrazovano (hipoteza samopridomaćivanja čoveka, koja je danas mejnstrim u naučnom diskursu), a takođe pokušava da odgovori na pitanje u kojoj meri bi bilo svrsisodno pojačati ga (betrizacija – termin koji je uveo Stanislav Lem, a koji označava upravo proceduru naglog pojačavanja inhibitora nasilja). Odgovor je neutešiv: nijedna jednokoračna akcija neće dovesti do željenog rezultata, jer se društvo reguliše previše složenim mehanizmima. Autor smatra da prosta mogućnost odbrane od neposrednog nasilja (koja je obezbeđena time što se u trenutku neposredne opasnosti dejstvo inhibitora privremeno oslabi) ne pruža dovoljnu povratnu informaciju koja bi društvo dovela do željenog nenasilnog stanja; važna je takođe i spremnost na tajnu osvetu.

Na taj način jasno se vidi razlika u pristupima. Ako Bitarh i Voluntarist, istražujući određeni mehanizam koji reguliše ljudske reakcije, dalje razmišljaju na osnovu fantastične pretpostavke o tome da se taj mehanizam prisilno pojača kod pojedinih individua, Aleks Rozov razmatra prirodne ljudske zajednice i mehanizme koji bi ih mogli dovesti do željenog rezultata (društva slobodnih, prosperitetnih individua koje visoko cene kooperaciju i razvoj). Njegove fantastične pretpostavke uglavnom se nalaze u tehničkoj sferi (tehnologije rata, razmene informacija i organizacije) ili se svode na to da se pravi ljudi okupe u dovoljnoj koncentraciji i dovoljnom broju.

Ipak, svo troje ne sumnjaju u to da uklanjanje lica sklonih agresivnom nasilju iz zajednice daje snažan pozitivan efekat. Napomenuću iz sebe da postoji razlika između vrsta lustracije, i ako se zajednica čisti tako da oni koji su uklonjeni postaju njeni neprijatelji, to može dovesti do ozbiljnih problema u budućnosti.

U Montelibero-u za sada vidimo da selekcija onih koji dele princip neagresije u zajednici dovodi do visokog nivoa kooperacije. Uklanjanje onih sa kojima u zajednici nije udobno za sada se odvija putem prilično blagog odbacivanja. Voleo bih da ne proveravam u kojoj meri bi se takva zajednica, po potrebi, pokazala sposobnom da se odojavi od spoljne agresije, ali za sada, prema opštem raspoloženju, nije primetno da su šanse za uspešno odbijanje agresije značajno više ili niže od onih za bilo koju drugu sjedinjenu zajednicu.

Drugim rečima, za sada se snalazimo Rozovljevim metodama. Bitarhove metode mogle bi biti tražene za korekciju spoljne pozadine, ali su one danas tehnički nedostupne. Rozovljeve metode interakcije slobodnog društva sa spoljnim svetom (kreiranje decentralizovane sredine za sprovođenje specijalnih operacija radi proširenja prostora slobode) nam su za sada dostupne u minimalnoj meri, na nivou manevrisanja između državnih regulacija.

Tako stoje stvari.

opasan pas – crnogorska lokalizacija libertarijanske zmije

(Ne)efektivnost nasilja

Bitarch kolumna
(sa uredničkim ispravkama Ankap-tjan)

Kada želite da postignete neki cilj, birate jedan od mnogih dostupnih alata. Recimo, u vašoj zgradi je otvoren hostel koji stalno stvara buku i kriminalnu atmosferu pored kuće. Šta možete da uradite? Najjednostavnija opcija, na prvi pogled, jeste da naterate vlasnika da zatvori svoj posao primenom fizičkog nasilja.

Ali šta ako on ima makar sprej za biber? Sada su u slučaju vašeg napada vaši potencijalni troškovi porasli. Nasilje kao alat više ne izgleda tako isplativo kao što se činilo u početku. Tako da ćete, volom ili ne volom, morati da tražite druge načine kako da delujete na njega — da ga ubedite, da objasnite situaciju vlasniku prostorije kako bi raskinuo zakupni ugovor, da stavite jednu zvezdicu hostelu na mrežnim resursima, da pozovete ostale stanare zgrade da urade isto. Ukratko, dobili ste stimulans da delujete civilizovano.

Prvobitno najjednostavniji alat prisile, fizičko nasilje, brzo gubi svoju efikasnost kada je potencijalna žrtva sposobna da primeni protivnasilje, čak i u najminimalnijoj meri. Bivši premijer Singapura Li Kuan Yew nekada je hvalio nasilje kao alat sa izuzetno visokom efikasnošću. Ali da bi to bilo tako, morao je da uvede u Singapuru neke od najstrožih pravila za kupovinu i posedovanje oružja, čak i za samoodbranu — jer čak i malo izjednačavanje ravnoteže potencijala nasilja u društvu vodi ka naglom smanjenju efikasnosti nasilja kao alata prisile.

Mogu izneti sasvim utemeljenu činjenicama hipotezu: troškovi agresivnog nasilja eksponencijalno rastu sa povećanjem mogućnosti primene protivnasilja od strane žrtve.

Recimo, stacionarni bandit (država) želi pomoću nasilja da natera nekoga da ispuni svoje zahteve. Ako žrtva državne agresije nema smrtonosno oružje, za hapšenje je dovoljna mala operativna grupa. A šta ako žrtva ima pištolj? Mora se poslati policijska specijalna jedinica. Zbog sitnog razloga, kao što je neplaćanje kazni ili maloprodaja psihoaktivnih supstanci, niko neće slati specijalce. Na blogu Aleksandra Rozova postoji objava sa potvrdom ove činjenice na primeru Švedske.

Pretpostavimo da potencijalna žrtva državne agresije nije neki neplatičar poreza, već značajnija meta — na primer, vođa klana u Somaliji. On već ne poseduje pištolj, već hiljadu boraca sa Kalašnjikov automatima, makar i loše obučenih. Kao što je pokazala istorija, šteta čak i od takvih „velikih oružja“ ispostavila se neprihvatljivom za vladu SAD.

Zamislite da su sledbenici sekte „Davidov grančica“, koji su se sklonili na rančou Vejk (Waco) 1993. godine, pored sačmara i pušaka imali protivoklopne granatomete. Kao što znamo, FBI je tada odlučio da upotrebi tenkove kako bi probio zidove i pustio suzavajući gas. U prisustvu protivoklopnog oružja kod branilaca, takva opcija bi morala biti odbačena kao previše rizična.

U sličnoj situaciji, država bi mogla ili pretvoriti juriš na rančou iz policijske operacije u vojnu, uz upotrebu minobaca ili drugog letalnog neodlučnog oružja, ili izgladiti rančo, sa perspektivom da će ti fanatici zaista u celosti umreti od gladi. Obe opcije nose značajnu političku štetu u demokratskoj državi, koja je političarima čak važnija od ekonomske štete državi. Više o sličnim faktorima preporučujem da pročitate u knjizi Martina van Krevelda Uspon i pad države.

Na kraju, mi smo već analizirali potencijalnu situaciju u kojoj potencijalna žrtva državnog nasilja preti upotrebom oružja masovnog uništenja. Sada se to doživljava kao nešto izuzetno malo verovatno — ali ne zato što država efikasno suprotstavlja stvaranju OMU od strane privatnih lica, već zato što ljudi koji poseduju dovoljno veština za stvaranje OMU takođe imaju snažna unutrašnja moralna uverenja koja ne dozvoljavaju upotrebu neodlučnog masovnog nasilja, uključujući i prema nevinih ljudi. Ako demokratska država postavi primer, prvi put upotrebivši OMU protiv svojih građana, ova moralna zabrana će biti oslabljena, a vremenom će potpuno nestati. Takve posledice nijedan zvaničnik u relativno civilizovanoj državi nije spreman da dopusti.

Mogu se izvući zaključci:

1) Troškovi prisile od strane države ili bilo kog drugog agresora eksponencijalno rastu sa jačanjem sredstava protivnasilja od strane žrtve. Čak i minimalno oružje za samoodbranu, na taj način naglo podiže cenu napada, a protiv jeftine prljave bombe od otpada nuklearnih elektrana neefikasan čak i nuklearni arsenal super sile.

2) Da bi slobodno društvo (teritorijalna ili eksteritorijalna ugovorna jurisdikcija) moglo da se zaštiti od osvajanja od strane države, njemu je isplativije ne ulagati u jednu „wunderwaffe“, već obezbediti podsticaje za kupovinu ličnog oružja od strane klijenata, veština njegovog korišćenja i spremnosti da ga upotrebe u odbranu. Takođe, to će pomoći društvu da se zaštiti i od sopstvenih koordinacionih organa, ako im padne na pamet da postanu država, jer će osigurati ravnomernu distribuciju potencijala nasilja. O tome se, konkretno, govori u ranije prevedenom radu Džeka Hiršlefera Anarhija i njen raspad.

Na kraju, navodim dobar citat iz knjige Liberalni arhipelag Čandrana Kukatasa.

Uzmimo igrače i vlasnike kazina. Njihove aktivnosti nam mogu biti strane, pa čak i odvratne. Međutim, da li bi činjenica da se u drugoj zemlji igra kockanje bila dovoljan razlog za invaziju na tu zemlju?

Uzmimo „monopoliste“. Oni mogu određivati cene za svoje proizvode koje mi smatramo nepravednim. Međutim, da li bismo smatrali dovoljnim razlogom za proglašenje rata bilo kojoj zemlji činjenicu da svoje proizvode isporučuje previše skupo?

Ali zašto smo u sličnim slučajevima spremni da šaljemo naoružane ljude (miliciju) našim sugrađanima, da ih uzimamo u pritvor (zatvor) i da od njih tražimo kontribuciju (kaznu)? Verovatno zato što oni, za razliku od susedne države, ne mogu da se brane.

Možda je Ankapistan ipak bolje graditi u zemljama trećeg sveta?

Pa, recimo, u Somaliji, Mikroneziji i drugim „failed states“, pošto je tamo lakše postići donekle ravnomernu ravnotežu potencijala nasilja uz relativno male troškove resursa (uslovno rečeno, kupiti kalaš) zbog odsustva nadmoćnog, svadirujućeg agenta koji sprovodi monopol na nasilje na toj teritoriji, kao i zbog formirane oko toga kulture potčinjenosti i strukture ekonomije?

L29Ah (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00013567btc)

Podsetiću čitaoce da je ravnoteža potencijala nasilja jedan od Hirshleferovih kriterijuma stabilnosti bezdržavne zajednice. Ostali kriterijumi su stabilan sastav zajednice i odsustvo značajnog broja ljudi koji su dovedeni na ivicu opstanka. Zaista, neki izolovani tropski raj, gde kokosi padaju direktno pod noge, i u kojem žive mirni, nasmejani domoroci sa kalašima, lako može izgraditi svoje anarhičko društvo. Ali malo je imati anarhiju, želi se upravo anarko-kapitalizam.

A za anarko-kapitalizam je potrebno malo više od odsustva države. Potreban je kapitalizam, što znači robno-novčani odnosi. Dakle, našem zamišljenom tropskom raju biće potrebna puna robna ekonomija, integrisana u svetsku trgovinu. Ali međunarodna trgovina zahteva međunarodno priznanje, a to je ozbiljno ograničenje.

Smećući svoj Meganezijski ciklus, Aleksandar Rozov je posebno naglašavao da bezdržavnu zajednicu na Pacifiku u njegovom delu ne grade pravi domoroci, već „njihovi-tamo-neki“. U stvarnosti, to su potpuni beli ljudi sa pripadajućim belim ljudima predstavama o vlasništvu, slobodi i pravu – samo što negiraju državu. Domoroci se pak pretvaraju samo da bi legitimizovali svoje zahteve u očima međunarodne zajednice i ne bi postali izgnanici koji vode jadno postojanje pod ekonomskim sankcijama.

U stvarnom životu, sličan projekat anarko-kolonijalizma pokušao je da sprovede institut sistedinga, ali je naišao na mnoštvo zakonodavnih i tehnoloških ograničenja, i sada, sudeći prema sajtu, iz libertarijanskog projekta izrasao je u nešto što miriše na eko-aktivizam.

Tako da je teško reći šta je jednostavnije: obezbediti prelazak u anarhiju u kapitalističkoj državi, obezbediti prelazak u kapitalizam u neuspešnoj državi (failed state), ili organizovati desant slobode u neku igračku državu u Okeaniji. Jedno se može reći sa sigurnošću: stvar se ne ograničava samo na balans potencijala nasilja.

Beli čovek sa automatom u tropskom raju

Vakcina protiv nasilja. Primer etnoza Senoi.

Bitarch kolumna

U ŽŽ blogu pisca fantastike Aleksandra Rozova (poznatog prvenstveno po svom Meganizijskom ciklusu) objavljen je zanimljiv post o ideji „vakcinacije protiv nasilja“, koju primenjuje etnos Senoi u Maleziji. Preostalim postovima njegovog bloga može se lako zaključiti da Rozov simpatizuje ideju doktrine obuzdavanja (DO) — njeni manifesti se kod njega pominju sa zavidi vrednom redovitošću.

U čemu je onda za nas interesovna kultura Senoija? To je izuzetno primitivan etnos u tehnološkom smislu, gde se kao oružje i dalje koriste duvaljke sa otrovnim strelama. Ipak, Malezijci su krajem 19. veka, prema svedočanstvu Mikluho-Maklaja, očigledno strahovali od toga da ih diraju. Stvar je u tome što se od najranijeg detinjstva svaki Senoi uči netoleranciji prema nasilju. Na bilo kakvu inicijaciju agresije usmerenu ka njemu, on je dužan da primeni kontranasilje, umesto da se pozove na spoljni autoritet. Uvođenje ove ideje odvija se tokom celog života — porodice Senoija svako jutro tokom doručka pričaju jedni drugima svoje snove, i kako su se suprotstavili opasnosti, ako ju je u njima bilo.

Rozov
izdvaja glavne tačke društva
Senoija:

1. S jedne strane – Senoi očigledno nisu ljudi koji su skloni da trpe nasilje nad sobom (Malezijci se ne bi fearovali oružjem ovih gotovo prvobitnih likova na drugačiji način, i ne bi pričali o tome koliko vremena treba da umre čovek pogođen borbenim elementom oružja Senoija).

2. S druge strane, plemenski običaji Senoija očigledno nisu agresivni i ne grade se na nasilju.

3. Mikluho-Maklaj je smatrao da su Senoi izumirajući etnos (pošto su očigledno stajali na nižem nivou socio-tehničkog razvoja od okružnih Malezijaca). Ali sada, 150 godina nakon istraživanja Mikluho-Maklaja, broj stanovnika Senoija je približno isti kao tada. Drugim rečima, to je sasvim stabilna populacija.

I
donosi glavni zaključak:

„Aktivno suprotstavljanje pretnji. Kako se ispostavilo, ova osobina uopšte ne protivreči mirnim, neagresivnim običajima. Naprotiv, to je dopunski element. Onome ko ume i ko je spreman da se brani — lakše je biti neagresivan.“

Prijateljski domorodi i njihovo smrtonosno oružje

Opisani primer pokazuje da za uspešnu implementaciju doktrine odvraćanja uopšte nisu neophodni supermoderni dronovi veličine pčele ili nuklearne rakete. Potrebna je samo spremnost što većeg broja ljudi u društvu da primene kontranasilje, povećavajući troškove pokretanja agresije. To što će konkretno biti povećano nema veliki značaj. Čak i blago ismevanje, pljuvanje, skrenuti pogled, ignorisanje, bojkot, šejming i druge radnje koje uopšte ne uključuju nasilje, ali ih primenjuje veliki broj ljudi, učiniće život bilo kog političara nepodnošljivim i naterati ga da prestane da radi za stacionarnog banditu (u terminima doktrine odvraćanja: troškovi od kontranasilja će premašiti korist od pokretanja nasilja, odnosno uslovnu platu koju prima od stacionarnog bandite, koji je, sa svoje strane, dobio ta sredstva kroz prisiljavanje građana na plaćanje poreza).

Može se čak izvesti zavisnost: što je više ljudi u konkretnom društvu netolerantno prema nasilju, to je manje moćno (i, shodno tome, tehnološki složenije) oružje neophodno za uspešno odvraćanje agresora. Ako je u nekoj zemlji samo jedna (!) osoba spremna da primeni kontranasilje protiv agresora nivoa SAD, onda je jedina opcija odvraćanja nuklearno oružje sa sistemom automatskog pokretanja „mrtva ruka“ (što je izuzetno teško i ludo skupo), ali ako je 90% stanovništva spremno da primeni kontranasilje, biće dovoljno i duvaljki. Rat u Somaliji (invazija i potonje povlačenje vojske SAD) je to savršeno pokazao.

Slika je klikabilna. Jedinice moći su uslovne, matematički aparat za doktrinu odvraćanja u ovom pravcu nije razvijan

Kako će u Ankapistanu biti sa telefonskim prankovima i IRL prankovima?

Da li će zaista svi biti na ivici živaca i spremni da se odmah brane (oružjem), uništavajući svu zabavu?

анонимный вопрос

Prilično sočnu sliku onoga kako je nesrećnim pranksterima u društvu gde su svi na ivici živaca i spremni da se odmah brane, nacrtao je Aleksandar Rozov u svojim nedavnim knjigama iz beskrajnog Meganezijskog ciklusa. Tamo su pranksteri ozbiljno protraćivali, ali pošto je slika toga kako su protraćivani išla uživo, njihovi rejtingi su samo rasli, zajedno sa monetizacijom. Čudan način zarade, ali ljudi idu u potrazi za zabavom, kao i za ozbiljnijim čudностima.

Uopšte gledano, smisao za humor je sposobnost uživanja u neskladu onoga što se posmatra i onoga što se očekuje (definicija nije moja, gde sam je pročitala, ne sećam se). U društvu gde su svi na ivici živaca, zaista će biti teško sa smislom za humor u situacijama kada imaš sve razloge da smatraš postupke subjekta napadom, a on se na kraju ispostavi da je samo šala. Ali već poznati prank sa Vejderom i uličnim toaletom sasvim je pogodan za reprodukciju u bilo kom naoružanom društvu. Čak i da je devojka sa skrinšota umesto torbe imala mitraljez, verovatno ne bi otvorila vatru, ali bi naravno mogla da podigne oružje kako bi videla kako tim momcima ide uzvraćeni prank i da li se Lord Vejder ozida u gaće.