Minarhizam u ruskom protektoratu

Pretpostavimo da mladi demokrate dolaze na vlast u RF – oni ne žele „kao u Somaliji“, ali su u principu radoznali za različite oblike organizacije slobodne zemlje. Da li je moguće uređenje eksperimentalne minarhističke države u jednom od protektorata – na primer, Južnoj Osetiji (recimo, da se s Gruzijom nekako dogovore – mi smo sada kao Švedska, a ona ne ratuje za Alande, tako i vi) – ? Imenujemo Mišu/Jarika/tebe za glavnog, ukinemo poreze, proglasimo slobodu biznisa/stvari/oružja/ideja, dočekamo hlebom i solju svetske biznismene koji ovde dolaze, u ustavu zapisujemo NAP i slobodu. Od države ostavljamo samo u početku minimalnu policiju (zaštita od „vazduh slobode me zakockao“ i „Somalije“), socijalno-medicinska zbrinjavanje i biznis organ na konkurentnom tržištu (on je slobodan da vodi biznis kako želi, ali je obavezan da profit troši na dobrotvornost, a u suštini na socijalno). Zatim, kako uspeh raste, ukidamo rudimentarne državne organe, prelazeći na potpuni ankap. Pritom Ankapistan za sada ostaje protektorat, i SAD neće napasti zbog gnezda hakera i trgovaca drogom tamo, a sama PRB će se od njih zaštititi na tržišni način – plaćajući im da ne rade na našem tržištu.

Kacist

Dva srodna pitanja su se uspešno kombinovala, i ako sam na prethodno pitanje – o ankapu u enklavi u jeku srušenog putinizma – odgovorila bajkom, ovde sam primorana jasno da izjavim: ne, nemoguće je.

U čemu je razlika između sahalinskog scenarija i onog koji ste vi predložili? U tome što vaš scenario podrazumeva očuvanje mogućnosti RF da utiče na svoje trenutne protektorate nakon kraja Putina. Ali po kojoj ceni može biti postignut dolazak na vlast tih mladih demokrata bez raspada RF? Ovde nije dovoljno samo smeniti vladu ljudima sa lepim licima. Ovi mladi demokrate morali bi da pokrenu proces denacifikacije i demilitarizacije Rusije, javno se pokažu za sve grehe putinizma, plate reparacije najmanje Gruziji i Ukrajini, predaju gomilu kriminalaca na suđenje njima, kao i međunarodnim organima, povuku vojsku sa svih priključenih teritorija, iz stranih vojnih baza, kao i iz tih istih protektorata.

Postoji određena šansa da im uspe i istovremeno pokrenu ozbiljne reforme u samoj RF: da za vrhovni organ sudovlasti u RF postave Visoki sud u Londonu, a svoje sudije kažnjavaju za svaki slučaj poništenja njihove presude u toj apelacionoj instanci; da vrate regionima lavlji deo poreza i čak malo smanje opšte poresko opterećenje; da rasterete krivični i administrativni zakone od gomile glupih putinskih članova; da ponovo privatizuju mnoštvo putinskih državnih korporacija; potpuno odustanu od vojnog zapisa, ratne mornarice, 80% nuklearnih glava; raspuste FSB i Rosgvardiju; radikalno prepišu regulative rada antimonopolne službe, i tako dalje, i tako dalje. Ali sve će se to odnositi neposredno na Rusiju. Protektorati će u međuvremenu morati nekako da se dogovore o povratku u sastav svojih bivših metropola, jer bez pomoći RF neće moći da izbegnu tu sudbinu, a RF će povodom toga izjavljivati nešto poput „da-da, momci, naravno, uzmite, to je vaše, izvinite što vraćamo u tako užasnom stanju, evo vam odšteta“.

Druga stvar je da je nakon poništavanja RF kao izvoznika autoritarizma u istoj Gruziji sasvim veratan povratak na put s kojeg je skrenula pod Ivanišvilijem, a ako je tako, onda pominjana Južna Osetija ipak ima šansu za sve ove reforme, samo ne kao ruski protektorat, već kao gruzijski. Ali ovde ne moram posebno da fantaziram, to je otprilike isti kurs kojim je region sledio do 2008. godine.

Da li je moguć pokušaj izgradnje ankap-a u nekoj zemlji na pozadini privremenog slabljanja ili kolapsa njene vladne strukture?

Na primer, ako putinizam kolapsira. Koji su otprilike koraci potrebni za to?

Moskovčanin

Zamislimo, na primer, sledeći scenario. Putin započinje ofanzivu na Donbasu uz istovremeni desant s mora na jugozapad Ukrajine. U tu svrhu on, između ostalog, iscrpljuje ostatke kopnenih snaga, VDV-a i morske pešadije sa Dalekog istoka. U međuvremenu, zbog poteškoća sa izvozom Sahalinske nafte i gasa, tamo počinje prebacivanje radnika na nepuno radno vreme, a na pojedinim mestima i otpuštanja. Mali (manji od Crne Gore po broju stanovnika) izolovani region-donator nađe se u situaciji naglog pada životnog standarda. Uz to, to je region gde je broj i uticaj zaposlenih u budžetu relativno mali, dok je glas onih koji rade, naprotiv, veoma važan.

Poznato je da se najveće nezadovoljstvo javlja među imućnim ljudima kojima su mogućnosti naglo isečene. Tako je podloga za protest spremna, a to su ljudi koje krajnje slabo zanima neka Ukrajina, oni žele da rade, zarađuju i da im Moskva ne smeta.

Šta se dešava dalje? Dalje, na primer, guverner ponovo leti u Moskvu i ne doputuje. Pa, znate, aviopark zahteva stalno održavanje i snabdevanje uvoznim delovima, a sa njima u zemlji nije naročito dobro. Potrebno je organizovati nove izbore. I tu se ispostavi da na ostrvu postoji mnoštvo onih koji su zainteresovani da izađu iz Moskve, a usput i iz sankcija. Uz to, podržavaju ih najmanje japanski i američki akcionari naftogasnih projekata na ostrvu. Na izbore se kandiduje predstavnik LDPR-a (gde nakon smrti osnivača partije vertikala vlasti nije uspela da se pravilno popravi) – etnički Ukrajinac (kojih na ostrvu ima dosta) i preduzetnik. Pokušaji da se on ukloni sa izbora prelaze u juriš grupe podrške kandidata na oblastni izborni komitet, nakon čega kandidat objavljuje da će se izbori održati uz učešće međunarodnih posmatrača. Lokalnoj Rosgvardiji blokiraju kapije garaža betonskim blokovima, i ona izveštava Moskvu da je zauzeta organizovanjem odblokiranja, a dok to traje, pušta pešadiju na ulice bez transporta, što njenu efikasnost svodi na nulu, te ona jednostavno posmatra dešavanja.

Tokom narednih nekoliko dana Japan šalje veliki broj izuzetno ljubaznih međunarodnih posmatrača. Kandidat LDPR-a pobeđuje na izborima, nakon čega parlament ostrva usvaja rezoluciju da Sahalin započinje tranzicioni proces dobrovoljnog priključenja Japanu u pravima široke autonomije. Objavljuje se da Sahalin prestaje da plaća poreze u ruski federalni budžet odmah, dok je pitanje oporezivanja u Japanu odloženo za završne faze tranzicionog perioda. Sva carinska ograničenja prema Japanu se jednostrano ukidaju.

Ruska Federacija, spremna da pošalje armiju kako bi ostrvo primorala na pokornost, usporava. Prvo, armije nema, postoji samo Тихоoceanski flota. U principu, to je dovoljno, ali, drugo, moskovskom rukovodstvu se objašnjava da je Sahalin u sadašnjem obliku idealan ofšor za zaobilaženje sankcija i da ne treba razbacivati takve mogućnosti. Zbog toga Moskva šalje svog predstavnika u komitet za organizaciju tranzicionog procesa, i on tamo doprinosi odugovlačenju tog birokratskog procesa.

A dalje, svima se sviđa ono što je ispalo. Porezi su radikalno smanjeni, ruski biznis se rado registruje tamo gde nema sankcija, japanski se bavi razvojem ostrva. RF pazi da se prava ruskojazičnog stanovništva ne krše. Japan pazi da se ne krše prava japanskih doseljenika. Na kraju, za trideset godina, kada svi već zaborave da je postojao neki Putin i da je bio neki ukrajinski rat, na ostrvu i dalje traje tranzicioni proces, jer nema budala da ga završe. To nije ankap, ali je prilično dobra približnost njemu.

Volim bajke.

*Nije statua slobode, ali za ankap će proći*

Šaljivo pitanje

/thought

Ako ne bude države, a žena me prevari, da li će biti opravdano baciti je kroz prozor ako živim na drugom spratu kuće koja pripada udruženju vlasnika, koje je odbilo usluge osiguranja, ali uz usmeno zaključen ugovor o obezbeđenju teritorije od strane privatne obezbeđivačke agencije, koja je registrovana na teritoriji gde postoji država čije je državljanstvo naša zajednička ćerka, koja je po njihovom zakonu dužna da brine o roditeljima invalidima, u koje spadaju i lica bez državljanstva, kojom je moja žena, podnela zahtev za boravišnu dozvolu i koja je zbog razlike u vremenskim zonama formalno prihvaćena?

Topotuška

Ovo pitanje je u svoje vreme, ako se dobro sećam, Aleksej „Kamendant“ Terešuk naveo kao primer koliko se sitnim detaljima potpuno hipotetičkog bezdržavnog društva budućnosti mogu sa izuzetnim interesovanjem baviti čak i ne samo trolovi, već sasvim entuzijastični ankap ljudi, koji upadaju u deduktivnu jeres izvođenja bilo kakvih, koliko god sitnih, detalja iz malobrojnih opštih principa.

Ali ne. Da bi se iz opštih principa izveli posebni zaključci, potrebno je opštim principima dodati dodatne informacije koje se odnose na one uslove u kojima te zaključke izvodimo. Što se više pretpostavki oslanjaju polazni podaci, to je rezultat nagađanja neukusniji i nestavrniji.

Znači li to da je deduktivna metoda beskorisna? Naravno da ne. Jednostavno, da biste dobili pouzdane rezultate, morate uzeti opšte principe i približiti ih što više onoj lokalnoj situaciji na koju ih budete primenjivali.

A sada da se vratimo na šaljivo pitanje i damo mu ozbiljan odgovor.

Pitanje o opravdanosti bacanja prevarene žene kroz prozor može imati pozitivan ishod samo u uslovima u kojima se prevara smatra povredom prava. Može li se prevara smatrati povredom prava u odsustvu države? Može. Napomenimo da se u našem hipotetskom društvu brak zvanično smatra odnosom vlasništva, barem u smislu kontrolisanja žene.

Idemo dalje. Odbijanje udruženja vlasnika usluga osiguranja znači da nanošenje štete zdravlju jednog od stanovnika udruženja ne predstavlja delikt prema udruženju.

Činjenica da privatna obezbediteljska kompanija izvršava usmeni ugovor o zaštiti teritorije znači da se u našem hipotetskom bezdržavnom društvu priznaju usmeni ugovori.

Ako legalno operativna privatna obezbeđenja na zaštićenom terenu zabeleži štetu na kućnom okruženju usled pada Topotuškinove žene, teško mi je da dalje zamislim pravnu konstrukciju u okviru koje bi obezbeđenje odgovornost za oštećenja prebacilo na ženu, a ne na Topotušku koja ju je izbacila. Na taj način možemo konstatovati da, pošto bacanje kroz prozor velikog objekta nosi opasnost od štete kućnom okruženju, to predstavlja nedozvoljen postupak, i dobili smo odgovor na početno pitanje, čak i ne kopajući se u detalje koji se tiču vremenskih zona. Štaviše, prema usmenom ugovoru, obezbeđenje može biti u obavezi da sprečava čak i bacanje opušaka na travnjak, koji se smatra smećem, stoga Topotuškin argumenti da je žena prilično kompaktna i da nije ništa posebno oštetila, teško će imati efekta. Prljanje ispod prozora je nedozvoljen postupak, tačka.

Ako bude teritorija Ankapla, recimo Ukrajina

Hoće li je sve ostale države ugužiti raznim sankcijama poput onih koje su protiv Belorusije, zabraniti svim firmama da lete ovde, svim brodovima da plove ovde, svim bankama da ovde prebacuju novac, svim da ovde isporučuju robu… ili će ipak crno tržište i krijumčarenje pobediti?

Orlik

Strahovi nisu bez osnova. Podseća se, na primer, na inicijativu o unifikaciji poreskih stopa širom sveta i vršenju pritiska na one zemlje gde su porezi previše niski – kako bi se sprečilo privlačenje kapitala iz ekonomija opšte blagostanja.

Ili se ne moramo ići tako daleko, već se jednostavno možemo setiti da se na carinama zahteva navođenje države u kojoj je proizvod proizveden. Ako države (koju priznaje ta konkretna carina) nema, deklaraciju je nemoguće popuniti. To ne bi bila čak ni nečija zla volja. Jednostavno, ankap slučaj se ne uklapa u postojeće državne propise, i čak će i najdobronamerniji službenik samo raširiti ruke, rekavši da ne može ni na koji način da pomogne.

Naravno, tržište će obezbediti neke improvizovane rešenja. Najočiglednije rešenje je ne ukidati državu na papiru. Neka druge države komuniciraju sa ankap zonom preko emulatora. U ekstremno jeftinoj varijanti, to mi izgleda otprilike ovako. Postoji nominalni šef države, biran putem izvlačenja među svima koji su izrazili želju da učestvuju u izvlačenju, koje se održava otprilike svake četiri godine, i koji ima samo jedno ovlašćenje, koje je ujedno i obaveza: da bilo kome na zahtev, u dogovorenom roku, izdaje bilo kakve dokumente u ime države „recimo, Ukrajina“, u formatu u kojem ih klijent zahteva – ne uzimajući nikakvu naknadu za transakciju u svoj džep, ali sve troškove pripreme dokumenata prebacujući na naručioca. Svaka prva odbijenost potpisivanja ili kašnjenje povlači momentalnu smenu i početak novog izvlačenja. To je sve.

Da li je potreban paket dokumenata za trgovinu sa „recimo, Nemačkom“? Nacrtaj, odnesi na potpis šefu države „recimo, Ukrajina“, on je dužan da potpiše. Da li troll želi dozvolu da jede malu decu? Neka nacrta dozvolu i odnese na potpis. Državi je svejedno, potpisaće. Emulator države jednostavno nema apsolutno nikakva ovlašćenja za izvršenje bilo kakve naredbe. A ako neka druga država potpiše kod emulatora zahtev za uvođenje mirovnog kontingenta na teritoriju „recimo, Ukrajine“ kako bi se sprečio genocid miševa od strane žaba – to nikako neće povećati legitimitet njegovih akcija, čak i ako počne da izvršava taj zahtev.

Ali da se vratimo na akcije drugih država protiv, „recimo, Ukrajine“, diktirane već zlim namerama. Može se stvoriti osećaj da bez aktivne međudržavne diplomatije biznis na teritoriji ankap-a ispada nesposoban da brani svoje interese, i da će to pogoršati investicionu klimu na toj teritoriji. Međutim, sa druge strane, ova teritorija je potpuno slobodna od protekcionističkih normi i ne postavlja nikakve prepreke međunarodnim investitorima. A to znači da će svaka uticajna korporacija biti zainteresovana da njena matična država ne postavlja prepreke njenom radu na bezdržavnoj teritoriji. To jest, ulogu svojih diplomata počeće da igra strani biznis. Dakle, i ovde tržište ima instrumente da nešto reši. Da, pojedine rigidne države će sa lakoćom zabraniti bilo koji biznis koji sarađuje sa ankap zonom – srećom, država ima dovoljno mnogo, da bi im bilo teško da konsolidovano krše interese biznisa koji ih hrani. Prilično ozbiljne sankcije zahtevaju konsolidovano javno mnjenje koje bi ih podržalo – ovde čak ni sponzori terorizma ne dobijaju uvek ozbiljan odgovor, a mirno bezdržavno društvo još manje će moći toliko da napne svetsku javnost da bi se protiv njega uspelo uvesti ozbiljne ekonomske sankcije, a nakon uvođenja, dugo ih zadržati.

Odgovornost naručioca zločina

Odgovarajući nedavno u blitz režimu na seriju pitanja, dotakla sam temu odgovornosti nalogodavca zločina, što je izazvalo diskusiju u komentarima na Fejsbuku. Tako da ću pokušati da razmišljam o ovome detaljnije.

Razmotrimo niz situacija.

1. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama u slučaju odbijanja: nanošenjem štete samom izvršiocu ili nekim taocima. On izvršava zahtev, izbegavajući tako pretnju.

2. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama zbog neispunjavanja i obećavajući nagradu za izvršenje. On izvršava zahtev i dobija nagradu.

3. Nalogodavac moli izvršioca da počini zločin, nudeći zauzvrat nagradu. On izvršava zahtev i dobija obećano.

4. Postoji visoko konkurentno tržište zločina, gde mnoštvo izvršilaca natko konkurencijski nudi svoje usluge. Kupac bira onog izvršioca koji nudi uslugu optimalnu sa aspekta cene i kvaliteta, i kupuje je.

5. Izvršilac počini zločin, obaveštava o tome, nakon čega voljni učesnici plaćaju donacije za to.

Pokušala sam da poređam situacije po opadajućem redu stepena odgovornosti nalogodavca i rastućem stepenu odgovornosti izvršioca – od pune odgovornosti prvog do pune odgovornosti poslednjeg.

U situaciji u kojoj izvršilac zbog neispunjavanja porudžbine biva izložen ozbiljnoj pretnji, mi ga uopšte možemo de facto smatrati običnim instrumentom. Upravo zato je, recimo, sasvim logično potpuno ih osloboditi odgovornosti za učešće u ratu vojnike ročne službe koji su delovali u okviru naredbi, ako se u toj vojsci praktikuje streljanje zbog dezertiranja i neispunjavanja naredbi.

Ali već u situaciji kada izvršilac zločina ima mogućnost da da otkaz, ili organizuje italijanski štrajk zahtevajući pismena naređenja u vezi sa svakom protivpravnom naredbom – ali to ne čini – on deli odgovornost za sva počinjena zločina sa svojim nadređenima. To je slučaj beloruskog OMON-a, na primer. U uslovima u kojima oni koji su dali otkaz još uvek mogu da računaju na pomoć društva, odgovornost onih koji nisu dali otkaz se logično povećava.

Od kog momenta se može sa sigurnošću tvrditi da naručilac ne treba da snosi apsolutno nikakvu odgovornost? Razumljivo je da je to moguće samo u onim slučajevima kada izvršilac deluje potpuno dobrovoljno, ali da li je to u svim takvim slučajevima?

Svaka dobrovoljna razmena ima u osnovi podelu rada. Ja ne radim sve što mi je potrebno sama, već umesto toga razmenjujem deo onoga što mi je manje potrebno za ono što mi je teško da pribavim samostalno. Kupovina usluge povrede prava je upravo takva podela rada. Ali pošto je rad podeljen, podeljena je i odgovornost za štetu koju je taj rad nekome prouzrokovao. Logično? Logično. A šta ako nastavimo da komplikujemo podelu rada?

Jedan je proučio raspored života objekta. Drugi je nabavio opremu. Treći je postavio bombu. Četvrti je u pravo vreme poslao SMS, i bomba je uništila žrtvu zajedno sa automobilom i tri slučajna prolaznika. Peti je vodio pregovore sa naručiocem i koordinisao rad grupe. Šesti je – zapravo naručilac. Sedmi – glavni korisnik čijim je interesima naručilac delovao. A još, dodajmo šeme plaćanja. A još, dodajmo dobavljače eksploziva. A još, neko je tim momcima kupovao krofne…

Sud u prelepom Ankapistanu budućnosti morao bi da procenjuje stepen informisanosti svakoga od uključenih u krivično delo, stepen protupravnosti onih radnji u koje je neko bio direktno upleten, mogućnost povlačenja, saradnju sa istragom i tako dalje – sve ono što već sada vidimo u našoj običnoj, dosadnoj stvarnosti. Samo što će idiotska praksa lišavanja slobode radi samog lišavanja slobode uglavnom biti zamenjena novčanim kompenzacijama ili njihovim prirodnim analogama.

Poznavanje principa neće omogućiti da se da precizno rešenje za sve životne slučajeve. Ono samo omogućava da se nečim vodi prilikom procenjivanja određene situacije u svoj celini složenosti. Zato, molim vas, nemojte od principa neagresije praviti dogmu, to tako ne funkcioniše.

Ovde imate i direktne izvršioce, i snimanje video zapisa za izveštaj pred narušiocem, i još čitav lanac donošenja odluka iza kulisa. Podela odgovornosti je najtipičnija praksa u savremenoj državi.

Još jednom o intelektualnom pravu

Pretpostavimo da sam pisac. Živim u Ankapistanu. Napisao sam knjigu. Postavio sam je na svoj sajt, besplatno za čitaoce. Na vrhu sam okačio baner koji se rotira sa svakim pregledom i donosi mi sitan novac. Dole sam stavio dugme za donacije.

Zli pirat je kopirao moju knjigu na svoj sajt. Izbacio je par poglavlja koja mu se nisu dopala. Na vrhu je okačio svoj baner. Dole je stavio svoje dugme za donacije.

Ako uzmem pušku i odem da ga ubijem, da li će me porota osloboditi krivice?

Ovo je dopuna na pitanje, predloženo Kraljem Seksa i Čajnih Kesica, ali ovog puta bez potpisa.

Iako zvuči čudno, prilično često radim upravo ono što ste opisali. Neki Bitarh ili Vitalij Tizun objavi svoj članak. Ja uzmem tekst, ispravim u njemu zareze, izbacim pasuse koji mi se ne dopadaju, pratim to nekim svojim komentarom i objavim kod sebe, ne zaboravljajući da ispod posta postavim dugme „donacije“. Tako se nekako desilo da mi nijedan od njih zbog toga ne kreće sa puškom, a ponekad me čak i hvale, govoreći da se editovan tekst bolje čita. Možda je stvar u tome što pritom navodim autora i dajem link ka originalnom postu. Zato autori tekstova vide svoju korist od takvog mog ponašanja i ne protive se.

Ali šta ako bih zanemarila norme internet etike, uzimala tuđe tekstove, menjala u njima šta god mi se dopada po svom ukusu i objavljivala u kanalu u svoje ime? Jedno bi u ovoj situaciji bilo očigledno: prema meni nakon toga više ne bi bilo obavezno poštovati norme internet etike. Možda bi ogoreli autori napadali mene na društvenim mrežama i dosadno objašnjavali javnosti da su baš oni autori teksta, da baš kod njih treba uzimati originale i baš njima donirati ako im se dopalo. A ja bih nastavila sa svojim čudnim pristupom kreiranju sadržaja, fokusirajući se na to šta tačno i kako tačno menjam u objavljenim tekstovima. Na primer, objavila bih kod sebe tekst Ilijade, ostavivši od druge pesme samo prvu polovinu, a sve koji se bunje bih slala Mandelštamu. Vremenom bih dobila zajednicu ljubitelja upravo mojih ispravki. A možda bi čitaocima brzo dosadilo. To je tržište.

A da se nisam fokusirala na samopotvrđivanje kroz izmene, već na tome da jednostavno postavim više ukusnih tekstova, onda bih dobila sasvim običnu elektronsku biblioteku. U tom slučaju, za mene bi bilo suvišno da iz tekstova izbacujem čak i ime autora i uvrštavam svoje, već bih ih postavljala onako kako jesu, ali bih se pobrinula za brze servere, izdavanje u svim popularnim formatima čitača i slične stvari koje korisnici cene. Potrudila bih se da imam sve što ljude zanima, i u najpogodnijem obliku za čitanje. Razvijala bih zajednicu čitalaca, intervjuisala autore i tako dalje. I autori bi sami dolazili kod mene, nudeći: „vidi, imam ovde novu knjigu, uzmi“, a meni bi išao procenat od donacija. Rekla bih: okej. Odvajala bih autoru lični odeljak u svojoj biblioteci, postavljala bih ga tamo za moderatora, neka odgovara na pitanja čitalaca i uopšte ih na razne načine zabavlja, a prihod ćemo podeliti u dogovorenoj proporciji.

Naravno, da se ponašam kao obrasac mudese, da sa autorima tekstova komuniciram preko nosa, tipa: „hvala vam što vas, nesposobnjake, uopšte negde objavljuju, zapravo bi trebalo i da mi doplaćujete za to“, ili, recimo, da ubacujem u nečije knjige scene koje autora prikazuju kao idiota – pa, tada bih možda nekoga doterala do toga da dođe kod mene sa pištoljem. Ali isto tako uspešno bih mogla da doterem bilo koga i bilo zbog čega, ovde je sama aktivnost postavljanja tuđih tekstova već nebitna. I što bih se gadnije ponašala, što bi se ljudi više čudili kako me još uvek nisu upucali – to bi sa većim zadovoljstvom prihvatili tu činjenicu. Naravno, onima koji bi od ubice tražili odštetu za moje ubistvo, bilo bi teško da pronađu dovoljno nepristrasan sud, ali nisu svi na svetu ljubitelji literature. Tako da će teško biti opravdana, ali verovatno ih neće strogo osuđivati ni.

Pitanje o intelektualnom pravu

Evo, na primer, živim u Ankapistanu i ja sam pisac. Sklopio sam ugovor sa izdavaštvom, na (recimo) procenat od svake prodate knjige. Knjiga se izdaje. Ali konkurencija kopira knjigu i prodaje je po znatno nižoj ceni, jer ne moraju da daju procenat piscu. Da li to znači da će pisci u Ankapistanu ostati bez ičega?

Kralj Seksa i Čajnih Kesica

Pa, prvo, ko sam ja da bilo kome zabranim da bilo šta radi, ako ne cilja na moje vlasništvo? A drugo, ne razumem zašto su svi autori pitanja o ankapu uvereni da je to neka bajka u kojoj dolazi magično tržište i rešava sve probleme.

Tržište ne rešava bilo kakve probleme, već samo one za čije rešavanje postoji dobrovoljna plaćena potražnja. Pisac koji želi da zaradi svojim talentom mora da razume da je za to potrebno da se nađu voljni ljudi koji će ga dobrovoljno nagraditi novcem za njegov talenat. On može tražiti te voljne ljude lično ili angažovati posrednike, ali što je širi krug potrage, što više mogućnosti ljubitelj talenta ima da na jedan ili drugi način plati piscu, i što je talenat naravno izraženiji – to je veća dobit.

Onima koji cene moj talenat nudim nekoliko različitih načina da me nagrade novcem – od direktnih transfera u bitkoinima do raznih obilaznih puteva, poput pretplate na live kanal, donacija za garanciju brzog odgovora na pitanje, ili čak indirektnih, poput referalnih linkova na različite korisne servise. Mogla bih da zarađujem više da nisam ograničena samim poštovanjem anonimnosti (na primer, prodavala bih pravo na večeru sa mnom ili pravila strimove) i nevoljom da se bavim složenim poslovnim modelima (na primer, prodavala bih merč). Mogla bih da ne zarađujem uopšte da sam odbijala donacije, čak i kada mi ih bukvalno stavljaju u ruke.

Čvrste kopije tekstova u obliku papirnih knjiga su danas neka vrsta merča. Koliki deo od prodaje će proizvođač merča izdvojiti piscu, zavisi isključivo od želje proizvođača merča da donira piscu. Ali čak i ako mu ne plati ni jedan satoshi, on će ipak doprineti promociji pisca, jer je glavna funkcija merča upravo u tome. A onda će već promovisani pisac na jednom strimu zaraditi više nego što bi mogao da dobije od tiraža knjiga.

P.S. Naravno, na ovom kanalu je već objavljen odgovor na slično pitanje, i odgovor je takođe bio sličan, tako da se izvinjavam ranim čitaocima kanala zbog ponavljanja – ali sada mogu da izaberu koja im se varijanta više dopala.

*Pogledajte kakav je stilski merch, za razliku od tih vaših džepnih knjiga! Ko odluči da izdaje moj zbirnik citata, neka to radi na ovakvom nivou, moje srce će se obradovati!*

O teškoćama međusobnog razumevanja sa komunistima

Zamisli ovakvu situaciju. Ti si direktor osiguravajuće kompanije “Ankapistan”, koja upravlja određenom teritorijom. Ja sam govornik komune “Ankomistan” (nemamo vođu, ali mi obično poveravaju da vodim sastanke i idem u diplomatske posete u ime komune), koja takođe poseduje određenu teritoriju. Imamo zajedničku vodenu granicu na jezeru. Ankapistan se nalazi na desnoj obali jezera, Ankomistan na levoj. Skoro cela obala Ankapistana, osim jedne jedine brodarske luke, pripada jednom privatniku koji koristi vodu za svoje hemijske fabrike. Vi nama isporučujete đubriva i složenu tehniku, mi vama – poljoprivredne proizvode, drvo i metale.

I onda, u jednom lepom trenutku, pomenuti privatnik počinje da odlaže zamenu filtera, i u vodu dospeva mnogo toksičnih materija. Pošto imamo zajedničko jezero, u Ankomistanu (mi od spoljnih vodenih resursa imamo samo jezero, dok vi na svojoj teritoriji imate i reku), nekoliko desetina ljudi pije vodu iz tog jezera, i svi oni ginu. I tada počinje najzanimljivije. U Ankomistanu se nemar koji je doveo do teških posledica kažnjava sa 15-20 godina prinudnih radova za dobrobit komune ili smrtnom kaznom na vešalima. U Ankapistanu – samo naknadom šetom štete nastaloj. Ja vodim sastanak kod sebe, gde pokrećem pitanje kako proceniti štetu radi naknade. 5% komunara predlaže da se uzme novac i uplati na račun komune u banci za međunarodnu trgovinu, 10% – da se privatnik pošalje na 15-20 godina prinudnih radova, a 85% – na vešala, zbog ciničnosti procene života u novcu. Ukratko, komuna izriče smrtnu kaznu i poverava mi da pošaljem zahtev za ekstradiciju. Ti nudiš kompenzaciju štete, ali ja pokazujem dokument sa odlukom komune i nastavljam da insistiram na ekstradiciji. Nakon što dobijem odbijanje, kažem da će u tom slučaju komuna potpuno prestati da isporučuje resurse Ankapistanu i da neće kupovati od njega. Ako prekinemo trgovinske odnose, Ankapistan će izgubiti jedno od tržišta prodaje i kupovine resursa. Pored Ankomistana, u blizini od sirovinskih teritorija postoji samo Anprimistan. Možete njima prodavati gotove proizvode, ali zbog siromaštva oni neće kupovati vaše proizvode po tako visokoj ceni po kojoj ih mi kupujemo. Takođe, zbog veće složenosti eksploatacije resursa, oni vam neće prodavati resurse po tako niskoj ceni po kojoj prodaje Ankomistan.

A sam Ankomistan će jednostavno izbušiti bunare za izvlačenje vode i sklopiti trgovinski ugovor sa Transgumistanom, koji prodaje i kupuje proizvode skoro po istoj ceni, ali se nalazi malo dalje od Ankapistana. Rezultat će biti da ćete imati ekonomsku krizu, a naš nivo života se praktično neće promeniti. Pitanje: da li ćeš ekstradirati privatnika u Ankomistan i time prekršiti NAP u odnosu na njega, ili ćeš izgubiti jedno od tržišta kupovine i prodaje resursa i naći se u dubokoj krizi?

Ankom-kun (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00023397 BTC)

Hvala na ovoj dugoj i zanimljivoj priči koja pokazuje probleme sa kojima se može suočiti teritorijalna komun.** Srećom, Ankapistan je samo osiguravajuća kuća. Osiguravamo život, nekretnine, transport, rizike tehnoloških katastrofa i tako dalje. To što osigurano preduzeće nije na vreme zamenilo filtere, a mi nismo to saznali (iako nepoštovanje tehničkih propisa od strane osigurane osobe predstavlja povod za raskid ugovora ili reviziju iznosa premije zbog povećanog rizika), znači samo jedno: naš zaposleni je pokazao nemar ili je bio podmitjen od strane osiguranog preduzeća. Naravno, to znači da otpuštamo svog agenta i revidiramo sopstvene propise kako se slično ne bi ponovilo. Takođe, odbijamo da isplatimo osiguranje osiguranom preduzeću i podnosimo tužbu protiv njih zbog prevare – oni nisu sproveli procedure propisane pravilima, ali nas nisu obavestili, čime su uštedeli na osiguravajućim premijama. Ako se naši ostali klijenti obrate nama za osiguranje zbog zagađenja jezera (na primer, ribari ili turističke agencije čiji će poslovanje biti pogođeno), moraćemo im isplatiti premije, nakon čega ćemo podneti tužbe protiv preduzeća radi nadoknade naše štete.

Pored toga, čini se da smo osigurali i život vlasnika preduzeća. Taj ugovor ostaje na snazi i mi smo u obavezi da sprečavamo pokušaje atentata na njega u granicama iznosa troškova dogovorenih osiguravajućom premijom. Dakle, ili ćemo ga staviti pod zaštitu, ili ćemo mu obezbediti udobno utočište, i dati mu mogućnost da bezbedno pregovara sa Ankomistanom o rešavanju zahteva.

Zatim Ankomistan ide po principu i neizostavno želi da pogubi prekršnika pred njima, odbijajući bilo kakve njegove ponude za materijalnu nadoknadu, pa čak i predloge o prenosu fabrike u vlasništvo komune. Zato biznismen nastavlja da sedi u skloništu i upravlja fabrikom odatle. Kada dođe vreme za produženje ugovora o osiguranju, suočavamo se sa dilemom: ili da odbijemo produženje, ili da mu postavimo ogromnu cenu, jer u suštini ovde više ne nastupamo kao osiguravajuća kuća, već kao obezbediteljska kompanija. Na kraju se dogovorimo, on nastavlja da plaća račune, a mi nastavljamo da ga branimo.

Nakon toga, Ankomistan počinje da šантаžira naše ostale klijente, preteći im raskidom ugovora ako ne izdamo kriminalca. Razumemo da dalja zaštita nema svrhe, i ipak raskidamo ugovor sa njim. Bivši klijent, ne bude lud, odmah sklapa ugovor sa drugom obezbediteljskom kompanijom koja posluje na nekoj beskrajnoj periferiji, i oni organizuju njegovu evakuaciju. Dalje, nalazeći se fizički na nekoliko hiljada kilometara od osvetoljubive komune, on nastavlja pregovore sa njom, jer ne želi da se jednog lepog dana probudi sa ledom i u glavi. Ali njegova pregovaračka pozicija postaje jača, jer je komuni u ovoj situaciji teže da vrši pritisak na njegovu novu obezbediteljsku kompaniju. Zato ćete, najverovatnije, nakon nekog vremena doći do nekog kompromisa sa njim.

Ostaje pitanje vaših sankcija prema mojoj osiguravajućoj kompaniji. Mi smo branili svog klijenta u okviru ugovora, a šta je to ekstradicija, mi uopšte ne razumemo, jer se na našem jeziku to zove otmica. Odustati od zaštite je jedno, a oteti čoveka i predati ga nekim banditima na kasniju likvidaciju je nešto sasvim drugo. Ipak, snosimo deo odgovornosti prema komuni jer nismo dobro kontrolisali svog agenta koji je nadgledao poštovanje tehničkih propisa kod našeg klijenta. Nudimo Ankomistanu nadoknadu i, pošto u ovom slučaju nije reč o direktnoj krivici, najverovatnije ćemo se dogovoriti. Nakon toga imam primedbu na našeg bivšeg zaposlenog, ali to je već sasvim druga priča.

Pad crnog jastreba

Juče, nakon što sam završila uređivanje članka o neefikasnosti nasilja, odlučila sam da pogledam film „Pad crnog jastreba“, na koji sam naišla dok sam istraživala linkove oko članka. Film je posvećen epizodi pomenutoj u članku, kako su SAD bile prinuđene da se povuku iz Somalije nakon neuspeha onoga što su smatrali mirovnom operacijom – izgubivši za samo jedan dan skoro dvadeset specijalaca i ubivši oko hiljadu lokalnih stanovnika u gustoj gradskoj naseljenosti, ne razlikujući previše ko su kombatanti, a ko ne.

Godine 2001, kada je Jastreb izašao, više su me zanimale stvari poput tada izlazaka „Gospodara prstenova“ ili „Harija Pottera“, ali dobro je što sam barem sada stigla do njega, film je odličan. Međutim, ne želim da razgovaram o samom radnji ili o kvalitetu slike, već o bukvalno dva momenta koja su za mene lično u filmu bila ključna, i kojima sva ostala naracija, po mom mišljenju, služi samo kao ilustracija.

Prvi moment – otprilike na osamnaestom minutu. Rendžeri diskutuju o činjenici iz tankog brošure koja im je podeljena, „Sve o Somaliji“: ako jedan lokalac ubije drugog, njegov klan mora klanu ubijenog dati sto kamila. Na to jedan od vojnika primećuje da on ne bi mogao da plati ni jednu kameru, i da su verovatno svi lokalci sada u dugovima. A sada slušamo predavanje Vladimira Zolotoreva:

Dajem link upravo na onaj moment kada on priča kako je građanski rat u Somaliji zapravo zaustavljen presudom suda: ratujuće strane su smirile njihove sopstvene klane, jer su rođacima ubica dosadilo da plaćaju ogromne sume tuđih dugova.

Na taj način je u filmu genijalno prikazano koliko je skupa i besmisleno surova bila intervencija UN-a, i koliko malo značaja samozvani mirovotnici pridaju mehanizmu koji je zapravo zaustavio rat.

Druga važna stvar – već bliže kraju filma, otprilike u 1:45. Somalijac komunicira sa zarobljenim američkim pilotom i objašnjava: vi ste uzeli naše taocima, mi smo uzeli tebe. On odgovara: moja vlada neće pregovarati. OK, odgovara Somalijac, hajde da pregovaramo mi dvojica, kao vojnik sa vojnikom. Na to Amerikanac odgovara da on ništa ne odlučuje. Somalijac na to samo frkne: vi, kaže, imate pravo da ubijate, ali ne i da pregovarate, a ovde je rat – to su isti pregovori. Zato ovde nemate šta da tražite.

Veliko hvala Ridli Skotu koji nije snimio propagandni film, već je zaista uspeo da pokaže razliku između glupe i besmislene državne vojne mašine i anarhičkog društva. Posebno preporučujem film onima koji iznova i iznova postavljaju ista pitanja o tome kako će se Ankapistan braniti od invazije države.

Naravno, Somalija nije Ankapistan – tamo je situacija sa anarhijom prilično dobra, ali je znatno lošija sa kapitalizmom, naročito u trenutku prikazanom u filmu. Ipak, čak je i predkapitalističko bezdržavno društvo uspelo da pouči veliku lekciju najmoćniju supersilu na planeti. Državama je rizično da upadaju sa svojim pravilima u anarhičke poretke, a ako ti poredci budu podržani zaista jakom ekonomijom, ishod direktnog vojnog sukoba države i Ankapistana može se smatrati unapred određenim.

Možda je Ankapistan ipak bolje graditi u zemljama trećeg sveta?

Pa, recimo, u Somaliji, Mikroneziji i drugim „failed states“, pošto je tamo lakše postići donekle ravnomernu ravnotežu potencijala nasilja uz relativno male troškove resursa (uslovno rečeno, kupiti kalaš) zbog odsustva nadmoćnog, svadirujućeg agenta koji sprovodi monopol na nasilje na toj teritoriji, kao i zbog formirane oko toga kulture potčinjenosti i strukture ekonomije?

L29Ah (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00013567btc)

Podsetiću čitaoce da je ravnoteža potencijala nasilja jedan od Hirshleferovih kriterijuma stabilnosti bezdržavne zajednice. Ostali kriterijumi su stabilan sastav zajednice i odsustvo značajnog broja ljudi koji su dovedeni na ivicu opstanka. Zaista, neki izolovani tropski raj, gde kokosi padaju direktno pod noge, i u kojem žive mirni, nasmejani domoroci sa kalašima, lako može izgraditi svoje anarhičko društvo. Ali malo je imati anarhiju, želi se upravo anarko-kapitalizam.

A za anarko-kapitalizam je potrebno malo više od odsustva države. Potreban je kapitalizam, što znači robno-novčani odnosi. Dakle, našem zamišljenom tropskom raju biće potrebna puna robna ekonomija, integrisana u svetsku trgovinu. Ali međunarodna trgovina zahteva međunarodno priznanje, a to je ozbiljno ograničenje.

Smećući svoj Meganezijski ciklus, Aleksandar Rozov je posebno naglašavao da bezdržavnu zajednicu na Pacifiku u njegovom delu ne grade pravi domoroci, već „njihovi-tamo-neki“. U stvarnosti, to su potpuni beli ljudi sa pripadajućim belim ljudima predstavama o vlasništvu, slobodi i pravu – samo što negiraju državu. Domoroci se pak pretvaraju samo da bi legitimizovali svoje zahteve u očima međunarodne zajednice i ne bi postali izgnanici koji vode jadno postojanje pod ekonomskim sankcijama.

U stvarnom životu, sličan projekat anarko-kolonijalizma pokušao je da sprovede institut sistedinga, ali je naišao na mnoštvo zakonodavnih i tehnoloških ograničenja, i sada, sudeći prema sajtu, iz libertarijanskog projekta izrasao je u nešto što miriše na eko-aktivizam.

Tako da je teško reći šta je jednostavnije: obezbediti prelazak u anarhiju u kapitalističkoj državi, obezbediti prelazak u kapitalizam u neuspešnoj državi (failed state), ili organizovati desant slobode u neku igračku državu u Okeaniji. Jedno se može reći sa sigurnošću: stvar se ne ograničava samo na balans potencijala nasilja.

Ankap-chan

Odgovaram na pitanja o anarhokapitalizmu, libertarijanizmu, ekonomiji, politici, etici, pravu, a povremeno i o apstraktnim temama.

Тег: Ankapistan