Kada želite da postignete neki cilj, birate jedan od mnogih dostupnih alata. Recimo, u vašoj zgradi je otvoren hostel koji stalno stvara buku i kriminalnu atmosferu pored kuće. Šta možete da uradite? Najjednostavnija opcija, na prvi pogled, jeste da naterate vlasnika da zatvori svoj posao primenom fizičkog nasilja.
Ali šta ako on ima makar sprej za biber? Sada su u slučaju vašeg napada vaši potencijalni troškovi porasli. Nasilje kao alat više ne izgleda tako isplativo kao što se činilo u početku. Tako da ćete, volom ili ne volom, morati da tražite druge načine kako da delujete na njega — da ga ubedite, da objasnite situaciju vlasniku prostorije kako bi raskinuo zakupni ugovor, da stavite jednu zvezdicu hostelu na mrežnim resursima, da pozovete ostale stanare zgrade da urade isto. Ukratko, dobili ste stimulans da delujete civilizovano.
Prvobitno najjednostavniji alat prisile, fizičko nasilje, brzo gubi svoju efikasnost kada je potencijalna žrtva sposobna da primeni protivnasilje, čak i u najminimalnijoj meri. Bivši premijer Singapura Li Kuan Yew nekada je hvalio nasilje kao alat sa izuzetno visokom efikasnošću. Ali da bi to bilo tako, morao je da uvede u Singapuru neke od najstrožih pravila za kupovinu i posedovanje oružja, čak i za samoodbranu — jer čak i malo izjednačavanje ravnoteže potencijala nasilja u društvu vodi ka naglom smanjenju efikasnosti nasilja kao alata prisile.
Mogu izneti sasvim utemeljenu činjenicama hipotezu: troškovi agresivnog nasilja eksponencijalno rastu sa povećanjem mogućnosti primene protivnasilja od strane žrtve.
Recimo, stacionarni bandit (država) želi pomoću nasilja da natera nekoga da ispuni svoje zahteve. Ako žrtva državne agresije nema smrtonosno oružje, za hapšenje je dovoljna mala operativna grupa. A šta ako žrtva ima pištolj? Mora se poslati policijska specijalna jedinica. Zbog sitnog razloga, kao što je neplaćanje kazni ili maloprodaja psihoaktivnih supstanci, niko neće slati specijalce. Na blogu Aleksandra Rozova postoji objava sa potvrdom ove činjenice na primeru Švedske.
Pretpostavimo da potencijalna žrtva državne agresije nije neki neplatičar poreza, već značajnija meta — na primer, vođa klana u Somaliji. On već ne poseduje pištolj, već hiljadu boraca sa Kalašnjikov automatima, makar i loše obučenih. Kao što je pokazala istorija, šteta čak i od takvih „velikih oružja“ ispostavila se neprihvatljivom za vladu SAD.
Zamislite da su sledbenici sekte „Davidov grančica“, koji su se sklonili na rančou Vejk (Waco) 1993. godine, pored sačmara i pušaka imali protivoklopne granatomete. Kao što znamo, FBI je tada odlučio da upotrebi tenkove kako bi probio zidove i pustio suzavajući gas. U prisustvu protivoklopnog oružja kod branilaca, takva opcija bi morala biti odbačena kao previše rizična.
U sličnoj situaciji, država bi mogla ili pretvoriti juriš na rančou iz policijske operacije u vojnu, uz upotrebu minobaca ili drugog letalnog neodlučnog oružja, ili izgladiti rančo, sa perspektivom da će ti fanatici zaista u celosti umreti od gladi. Obe opcije nose značajnu političku štetu u demokratskoj državi, koja je političarima čak važnija od ekonomske štete državi. Više o sličnim faktorima preporučujem da pročitate u knjizi Martina van Krevelda Uspon i pad države.
Na kraju, mi smo već analizirali potencijalnu situaciju u kojoj potencijalna žrtva državnog nasilja preti upotrebom oružja masovnog uništenja. Sada se to doživljava kao nešto izuzetno malo verovatno — ali ne zato što država efikasno suprotstavlja stvaranju OMU od strane privatnih lica, već zato što ljudi koji poseduju dovoljno veština za stvaranje OMU takođe imaju snažna unutrašnja moralna uverenja koja ne dozvoljavaju upotrebu neodlučnog masovnog nasilja, uključujući i prema nevinih ljudi. Ako demokratska država postavi primer, prvi put upotrebivši OMU protiv svojih građana, ova moralna zabrana će biti oslabljena, a vremenom će potpuno nestati. Takve posledice nijedan zvaničnik u relativno civilizovanoj državi nije spreman da dopusti.
Mogu se izvući zaključci:
1) Troškovi prisile od strane države ili bilo kog drugog agresora eksponencijalno rastu sa jačanjem sredstava protivnasilja od strane žrtve. Čak i minimalno oružje za samoodbranu, na taj način naglo podiže cenu napada, a protiv jeftine prljave bombe od otpada nuklearnih elektrana neefikasan čak i nuklearni arsenal super sile.
2) Da bi slobodno društvo (teritorijalna ili eksteritorijalna ugovorna jurisdikcija) moglo da se zaštiti od osvajanja od strane države, njemu je isplativije ne ulagati u jednu „wunderwaffe“, već obezbediti podsticaje za kupovinu ličnog oružja od strane klijenata, veština njegovog korišćenja i spremnosti da ga upotrebe u odbranu. Takođe, to će pomoći društvu da se zaštiti i od sopstvenih koordinacionih organa, ako im padne na pamet da postanu država, jer će osigurati ravnomernu distribuciju potencijala nasilja. O tome se, konkretno, govori u ranije prevedenom radu Džeka Hiršlefera Anarhija i njen raspad.
Na kraju, navodim dobar citat iz knjige Liberalni arhipelag Čandrana Kukatasa.
Uzmimo igrače i vlasnike kazina. Njihove aktivnosti nam mogu biti strane, pa čak i odvratne. Međutim, da li bi činjenica da se u drugoj zemlji igra kockanje bila dovoljan razlog za invaziju na tu zemlju?
Uzmimo „monopoliste“. Oni mogu određivati cene za svoje proizvode koje mi smatramo nepravednim. Međutim, da li bismo smatrali dovoljnim razlogom za proglašenje rata bilo kojoj zemlji činjenicu da svoje proizvode isporučuje previše skupo?
Ali zašto smo u sličnim slučajevima spremni da šaljemo naoružane ljude (miliciju) našim sugrađanima, da ih uzimamo u pritvor (zatvor) i da od njih tražimo kontribuciju (kaznu)? Verovatno zato što oni, za razliku od susedne države, ne mogu da se brane.
U tekstu postoji jedno, ali prilično značajno, neispravno pretpostavljanje. U oba razmatrana modela društva postoji neki apsolutni bezlični spoljni enforcer koji nameće taj model. U Federaciji je zabranjeno pomagati bez pitanja, i neka spoljna sila suzbija sve takve pokušaje; u Uniji je zabranjeno ograničavati tuđu slobodu čak i u malom, i neka spoljna sila, ponovo, suzbija sve takve pokušaje.
Ali u stvarnosti nema nikakve spoljne bezlične sile, sva pravila se utvrđuju i sprovode od strane samih ljudi. U Federaciji slobode čovek može upasti na tuđi teritorij i osloboditi tamo robove, a onima koji žele da mu zameraju zbog kršenja tuđih granica, može pokazati ono što je otkrio unutar tih granica. U Uniji slobode čovek može vezati epileptičara, a onome ko zahteva da ga odveže, može pokazati video snimak prethodnog napada.
Naravno, zdrav razum ne mora nužno pobediti u apsolutno svim slučajevima, dovoljno je samo da ne postoji ta ista spoljna glupačka lex koja ne mari za zdrav razum, već joj je samo bitno da zakon pobedi.
Jasno je da je Kukatas, govoreći o hipotetskim libertarijanskim redovima, zapravo sve svelo na analogiju sa građanskim ratom u SAD, gde je jedna strana branila prava država da donose sopstvene zakone, a druga je branila neophodnost poštovanja jedinstvenog standarda slobode od strane svih. Sam Kukatas je u ovom konfliktu zauzeo poziciju uslovnog Juga, što je, zapravo, i glavni provokativni poruk predavanja.
U mojoj omiljenoj biblioteci Hajd-parka nedavno je postavljena knjiga koju će retko ko pročitati, barem zbog odvratnog formata (sken papirne knjige) i ogromne veličine (skoro petsto stranica). Reč je o „Liberalnom arhipelagu“ Čandrana Kukatasa. S druge strane, sigurno ćete imati snage da se upoznate sa predgovorom knjige koji je napisao Vadim Novikov.
Neću da lažem, i ja sam uspela da pregledam samo predgovor, dok sam ostatak knjige prelistala ukratko, uglavnom da bih se uverila da je bar napisana razumljivim stilom. Da, sa stilom je sve u redu, može se čitati.
Šta je zanimljivo u idejama koje Kukatas iznosi? On analizira liberalna shvatanja o pravdi (Rulzov princip „vela neznanja“ i slično) i dolazi do zaključka da je sve to teorijski veoma privlačno, ali da ljudi u praksi ipak neće moći da im nametnu jedinstvena uverenja. I ne treba ni. Najvažnija osnovna sloboda, prema Kukatasu, je sloboda izlaska iz zajednice. Najvažnija liberalna vrlina je tolerancija. Ako zaista iskreno veruješ da su tvoji etički principi najbolji, dokazuj to u mirnoj konkurenciji, a ne nametaj silom.
Ovo nas podseća na moj nedavni post o građanskom ratu u SAD. Da, ropstvo vređa osećaj pravde. Ali pokušaj da se južne države oslobode ropstva putem zakona usvojenih u Kongresu doveo je do secesije, secesija do rata, i na kraju je skoro niko nije prošao bez posledica.
Kukatas dolazi do zaključka da bi principima liberalizma odgovaralo društvo u kojem se pitanje vlasti rešava društvenim ugovorom, ali pri čemu svaki pojedinac sklapa taj ugovor u okviru svake konkretne zajednice u koju pripada, i iz koje može slobodno da izađe. To je ista ona ideja ugovornih jurisdikcija koju libertarijanci neprestano zastupaju. Dakle, ako vam trebaju još argumenata u njihovu korist – znate šta još vredi pročitati.
