Mislim da je najbolje odnositi se prema događajima iz prošlosti pomalo distancirano i ne pokušavati ozbiljno osuđivati one ljude današnjim merilima. Sasvim druga stvar je ako neko danas pokušava da izvadi zastarele recepte i sprovodi ih u delo danas pod izgovorom da je to poštovana tradicija koja seže u dubinu vekova.

Zato je jedna stvar pažljivo proučavati složeni sukob etike i prava koji se formirao u 19. veku u SAD, dodatno zakomplikovan ozbiljnom razlikom u ekonomskim uređenjima Severa i Juga, kao i trenutnim interesima političara. Druga stvar je smatrati, na primer, Deklaraciju nezavisnosti SAD štetnim dokumentom na osnovu toga što je njen autor bio vlasnik robova. A treća stvar je smatrati ropstvo opravdanim na istom tom osnovu – pošto je Džefersonu bilo dozvoljeno, zašto nama ne bi smelo.

Južne države su imale kako pravno pravo da proglase svoju secesiju, tako i sasvim važne razloge, jer je američki predsednik Linkoln drsko prekršio krhki kompromis prema kojem je polovina novonastalih država bila robovlasnička, a polovina ne. Na rat između SAD i Konfederacije potrošeno je toliko sredstava da bi bilo dovoljno da se otkupi i oslobodi svako ropstvo, nauči ih čitanju i pisanju i izgradi im domove. Poginulo je više ljudi nego u svim kasnijim ratovima u kojima su SAD učestvovale. Tokom rata i neposredno nakon njega, ovlašćenja federalne vlade su proširena, a ovlašćenja država smanjena. Reč je o tome da je rat bio ogromna tragedija, i, naravno, ishod u kojem će o ropstvu odlučiti tržište, a ne rat, lično bi mene mnogo više zadovoljavao.

Upravo zato nemam teorijskih prigovora protiv toga da ljudi dobrovoljno stupaju u odnose koji bi nekome drugome mogli delovati kao ropstvo. Ali isto tako nemam ništa protiv privatnog abolicionizma, ako abolicionista pruži ubedljive dokaze o nenasilnom karakteru robovlasničkog stanja. Ipak, više bih volela da se takav aktivizam odvija sredstvima moralnog pritiska, a ne putem nasilja, jer zar ne želite kao u Građanskom ratu!

Dobrom reči i pištoljem može se postići više nego samo pištoljem. Smatra se da je ovu frazu izmislio tek u 20. veku, i veoma mi je žao što Linkoln, koji je živeo u 19. veku, nije sam na to došao. Moje saosećanje je potpuno iskreno: ipak je ovaj momak platio svojom životom za svoju politiku.