Sve je tačno, mogu i prodati. Za to je potrebno da se robovi doživljavaju kao roba:
prodavca
kupca
okruženjem.
Ako vas porobljaju, ali svi potencijalni kupci ne budu doživljavali robove kao robu, onda čestitam, nećete biti prodati, ostaćete rob onoga ko vas je porobio. Na primer, države.
Ako vas porobljaju, ali sam onaj koji vas je porobio ne doživljava robove kao robu – čestitam, i tada vas neće prodati, ostaćete rob onoga ko vas je porobio, odnosno, na primer, države.
Ako vas porobljaju, požele da vas prodaju, potencijalni kupac bude spreman da kupi, ali svi oko vas ne smatraju robove robom – čestitam, slobodno tržište robova neće nastati, transakcija će teško biti realizovana jer će se smatrati nelegitimnom, i vi ćete, ponovo, ostati u ropstvu kod onoga ko vas je porobio, na primer, kod države.
A ako svi oko vas budu smatrali nelegitimnim ne samo transakcije kupovine i prodaje robova, već i same činove porobljavanja – pa, tada – nažalost za vas – nećete samo biti neprodati, već vas verovatno i neće porobljati, već ćete nekako preživljavati bez gospodara.
Nema koga jadnika porobljati: nahraniti, dati mu krevet, zaposliti ga. Čak su Navalnom dali krevet! I smeštaj besplatno!
Drugo pitanje je prilično jednostavno, odgovoriću na njega prvo. Privatnom obezbeđenju je takođe isplativije da krade proizvode iz prodavnice, nego da pazi da drugi ne kradu. Ali samo u kratkoročnoj perspektivi, a nakon toga je otpuštaju, sa većim ili manjim skandalom. Važno je ne davati mu ovlašćenja iznad onih koja su direktno potrebna za izvršavanje radnih obaveza, inače on neće samo krasti, već će zastrašivati i ostalo osoblje kako bi prikrivali krađu, kreirajući fiktivne izveštaje za vlasnike. Ne isključujem da se takve šeme na nekim mestima čak i pojave zbog nemara vlasnika prodavnice, ali obično postoji sistem stimulansa koji ovakvo ponašanje čine malo verovatnim i ne dozvoljavaju mu da ode predaleko.
A sada hajde da pričamo o deci.
Za početak ću napomenuti da se i sada, pri državi, deca sasvim normalno prodaju u ropstvo. I ne govorim ovde o državnom ropstvu, poput radne obaveze pri sakupljanju pamuka za uzbečke školarce, već o privatnom, koje ista ta država zabranjuje. Ipak, upravo pri državi sistem stimulansa za policiju, kao što je istaknuto u odgovoru na prvo pitanje, takav je da policiji može biti isplativije da sama prodaje decu u ropstvo ili da štiti takvu trgovinu. Privatno radničko ropstvo dece je karakteristično pre za neku crnu Afriku sa njenom prilično primitivnom rudarstvom. U zaposlenijim zemljama je aktuelnije seksualno ropstvo.
Postavlja se pitanje, zašto sve to slabo brine autore pitanja o ropstvu dece pri ankapu? Nije teško odgovoriti. Pri državi se privatno ropstvo dece smatra marginalnim, ono se dešava negde daleko i ne upada u oči. Zabrinutost autora pitanja izaziva upravo potencijalna situacija u kojoj je takvo ropstvo prihvatljivo. Kada na to nailazite na ulici i u informacionom prostoru na svakom koraku, pa stoga morate prihvatiti postojanje tog fenomena, a ako pokušate da se borite protiv toga sredstvima moralnog pritiska, tada ćete se sami naći u koži marginalca koji ometa pristojne ljude da se ponašaju uobičajeno.
Može li ropstvo dece u ankap zajednici postati prihvatljiva praksa? Naravno, može. Prema principima libertarijanizma, restitucija je sasvim legitiman način sticanja imovine, i ako, recimo, dete pokvari neku skupu imovinu (a deca to ponekad rade), onda je od deteta sasvim dopustivo zahtevati kompenzaciju, pa čak i prisilno je naplatiti, jer ono poseduje samopripadnost, a pitanje od koje starosti se pripisuje puna pravna subjektnost je pitanje konvencije. Restitucija je sasvim dopustiva ne samo u novčanoj, već i u naturalnoj formi, i to vam je preduslov za ropstvo.
Tako, prakse u kojima dete otplaćuje razbijeni prozor komšije košenjem komšijskog travnjaka su pri ankapu više nego verovatne, jer ne izazivaju moralno odbacivanje. Šta može sprečiti razvoj strožih praksi, kada, recimo, od deteta zahtevaju kao restituciju nešto što bi odrasla osoba smatrala ponižavajućim za sebe, poput snimanja u BDSM videu? Upravo to isto moralno odbacivanje će to sprečiti. Pronaći će se previše ljudi koji bi, primenjujući situaciju na sebe, izjavili da ne bi pristali na to ni za novac, te stoga njima lično takva restitucija deluje nepravedno (predmet konflikta se ocenjuje kao nesrazmerno manje značajan od štete nanete tokom restitucije). Libertarijanska morala zahteva mešanje u konflikte na pravednoj strani, stoga će dete u takvoj situaciji lako pronaći branioce.
Pa ako je tako, autori pitanja o ropstvu dece pri ankapu mogu odahnuti sa olakšanjem: gora situacija od one pri državi sigurno neće biti. Mogu i dalje nastaviti da bojkotuju proizvođače odeće napravljene primenom prisilnog dječjeg rada, a ankapce ostaviti na miru.
O Hayekovom „Putu ka ropstvu“ je napisano mnogo recenzija i kritika u kojima se knjiga uklapa u istorijski kontekst, navodi njeno mesto u nizu Hayekovih publikacija i daje se kratka analiza ideja. Koliko god želeo da izbegnem sav taj akademski pristup, to nije moguće, jer je cela knjiga politički pamflet aktuelan za to vreme, a jedini razlog zbog kojeg delo zadržava relevantnost i danas jeste taj što ideje ne umiru, i to se ne odnosi samo na ideje samog Hayeka, već i na one protiv kojih se borio.
„Put ka ropstvu“ je objavljen u Velikoj Britaniji 1944. godine, kada je zemlja završavala već petu godinu rata protiv nacistološkog Rajha, pobeda nad Rajhom je bila samo pitanje vremena, i moglo se mirno početi razmišljati o posleratnom preuređenju sveta, ali se autoru učinilo mnogo važnijim da skrene pažnju javnosti na to da ubica zmaja počinje sve više da liči na onoga protiv koga se bori. Najstrašniju opasnost za Britaniju Hayek je video u pobedi Laburističke partije na predstojećim parlamentarnim izborima. Upravo se to i dogodilo. Kao rezultat toga, Velika Britanija je, sve do Thatcherinih reformi, akumulirala svoje ekonomsko zaostajanje u odnosu na slobodnije zemlje.
Glavna ideja protiv koje se Hayek bori u svojoj knjizi je ideja da ekonomsko planiranje donosi prosperitet. On pažljivo pokazuje da je iskušenje da se malo više reguliše odozgo radi veće koristi društva prvi korak ka tome da se reguliše sve i svako do tačke u kojoj je nemoguće disati: na ovom putu ne postoji prirodni optimum, nakon postizanja kojeg bi vlada sama stala i rekla da je sada dobro i da više ništa ne treba prilagođavati. Takođe pokazuje da je regulacija totalna, da su ekonomske slobode neodvojive od političkih, pa ljudi koji su daleko od ekonomije ne bi trebalo da blagodašno posmatraju intervencionističke pokušaje, misleći da samo da se političke slobode ne diraju, a da je ekonomija usko specijalizovana tema o kojoj je bolje da odlučuju eksperti.
Hajek nije tvrdio da je sve bezizlazno i da će čovečanstvo, jednom kada zakorači na put ka ropstvu, već biti nesposobno da se zaustavi. Da je tako mislio, ne bi imao potrebe da se uhvati u rad na knjizi. On je, međutim, tvrdio da što više ideš tim putem, to je teže stati, stoga je bolje udariti na socijalizam na dalekim predvojnicama. Nažalost, praksa je pokazala upravo suprotno: izuzetno je teško odbiti socijalistima male ustupke dok je društvo u celini liberalno, a kada je sve već prekomerno regulisano, i društvo i vlada postaju umorne od neprestanog stezanja okova. Pojavi se dovoljno jak zahtev za deregulacijom, ona se sprovede, ljudi uzdahnu od olakšanja, ali se ubrzo ispostavi da leviatan, povukavši se na jednom mestu, već pritiska na drugom.
U članku Prepreka na putu ka ropstvu: slepa ulica ili obilaznica? smo sa Bitarkom pomenuli tezu Džona Medoukrofta o tome da se upravo hibridno društvo ispostavlja kao stabilno, za razliku od liberalnog i totalitarnog, kao i ukazali na to da ni povećanje transparentnosti, ni smanjenje direktnog učešća države u ekonomiji ne pomažu da se izbegne činjenica da opšta regulisanost društva nastavlja polako da raste.
Knjiga „Put ka ropstvu“ je dobar primer retorike koju se može i treba koristiti u radu sa političarima. Druga stvar je što je veći deo argumenata iz knjige već nerelevantan, osim ako nemate posla sa tvrdoglavim marksistima, a protiv manje ili više modernih zagovornika državne regulacije ima smisla primenjivati kasnija dela istog Hajeka, poput „Zablude samouverenosti“.
Pretpostavimo da bi države i jednostavno bogati ljudi imali pristup ubilačnim pčelama. U tom slučaju rat Severa sa Jugom se ne bi dogodio i robovi na Jugu ne bi bili oslobođeni. Sa druge strane, Linkoln ne bi primenio pokvarenu praksu štampanja greenbacka, koja je dovela do Duge depresije, i možda bi svet na kraju izbegao sklonost levijaciji i i dalje bismo sedeli na zlatu (ah, snovi, snovi). Međutim, čak i danas bi se moglo otići u Konfederaciju i legalno tamo kupiti robicu za par zlatnika. Ili ne? U svakom slučaju, moje pitanje je: ko bi oslobodio robove, da je DS razvijen pre Građanskog rata u SAD?
анонимный вопрос
Tokom čitavog devetnaestog veka robovi su oslobađani širom Istočne Evrope, u Rusiji, a pred kraj veka i u Japanu. Vlada ih je oslobađala, ne čekajući revolucije i građanske ratove. Tome je bilo mnoštvo pretpostavki, pretežno ekonomskih. U Australiji se ekonomski bum takođe dogodio nakon napuštanja korišćenja robova u poljoprivredi, a tamošnja ekonomija je po strukturi bila prilično bliska ekonomiji južnih država SAD.
Čak i da su južne države uspele neko vreme da se odupru ovom trendu, robove bi u konačnici u 20. veku oslobodili traktori i kombajni za berbu pamuka.
Postoji mišljenje da bi se Unija i Konfederacija razvijale mnogo dinamičnije da između njih nije došlo do rata. Unija bi morala da smiri svoj protekcionistički žar, jer im je pored glave Konfederacija koja brani slobodno tržište. Konfederacija bi morala da ublažava položaj robova, orijentišući se otprilike na nivo imućnosti irskih imigranata na Severu, kako bi protok pobeglih zadržao manje-više prihvatljive razmere. I, naravno, obe zemlje ne bi pretrpele toliku ljudsku stradanja i ne bi toliko uništile svoje ekonomije. Uzeto u obzir, i transkontinentalne železnice bi u odsustvu rata odmah izgrađene dve.
Dakle, Linkoln je sasvim pravedno platio svoju nemar prema Ustavu.
Zato se danas na naslovnici posta zasluženo ističe Džon But, koji je oslobodio čovečanstvo ovog neprijatnog tirana
Folder anarho-kapitalizma Rothbard, na primer, detaljno je razmatrao ovo pitanje u „Etici slobode“, objašnjavajući nemogućnost odbrane robovog ugovora libertarijanskom teorijom.
анонимный вопрос
U poslednjem pasusu objave od 30. jula ja zaista usput spominjem dobrovoljno privatno ropstvo, ali u njegovom ekstremno uskom razumevanju. Ako postoji takva metodika koja omogućava postizanje pune kontrole nad čovekovim postupcima pomoću nekih zagonetnih podsvesnih manipulacija, ali su pritom sve te manipulacije nenasilne, onda se čovek de facto nalazi u ropstvu, i sa tačke gledišta spoljnog posmatrača potpuno dobrovoljno izvršava bilo koje radnje koje manipulator zahteva.
Slično tome je predmet strašnih priča o predstojećoj dominaciji big data-e, koja će sakupiti potpun profil svakog čoveka i omogućiti savršen uticaj na njega, a zatim će on pod tim uticajem ili otići na biračko mesto da glasa za tebe, ili u prodavnicu da kupuje tvoju robu, ili će skakati na maju.
Po mom mišljenju, takva distopija je obrnuta strana utopije o svetloj komunističkoj budućnosti, gde obilje obezbeđuje planirana ekonomija pod upravom plemenitih superkompjutera – i ima podjednako malo šansi za ostvarenje u globalnom razmeru. Međutim, ne mogu isključiti pojedinačne slučajeve postizanja pune kontrole nad ljudskim motivacijama pomoću nenasilnih manipulacija, zbog čega sam ih i pomenula u svojoj analizi koncepta slobodne volje.
Rothbardovoj argumentaciji u vezi sa nemogućnošću da libertarijanci odbrane robovog ugovora to uopšte nema veze, zbog odsustva ugovora.
Izgleda podjednako smešno kao konj upregnut u sportski automobil
Veoma često ovakva lukava pitanja udaraju u nejasnoću definicija. S druge strane, nejasnoća definicija je odličan povod za razmišljanje o celokupnoj navedenoj temi, čime ću se sa zadovoljstvom baviti.
Istorijski gledano, govoreći o slobodnoj volji, podrazumeva se da, iako je Bog sveznajući i svemoguć, odredio sve zakone postojanja, i da bez Njegovog providjenja nijedna travčica neće procvetati, ali je upravo za čoveka napravio izuzetak. Stvoriv ga po sopstvenom liku i podobu, znajući od početka do kraja svu njegovu sudbinu, Bog, ipak, ni na koji način ne interveniše u njegovo ponašanje, osim u onim slučajevima kada interveniše – tada se to naziva čudom i božanskim nadahnućem, ali to je već druga priča.
Koncept slobodne volje se učvrstio u hrišćanskoj doktrini nipošto od samog početka; još kod блаženog (blagoslovljenog) Avgustina vidimo potpuno predodređenje, gde čovek nema nijednu šansu za spasenje ako mu to nije od početka suđeno. U okviru ove čudne doktrine „ja sam rob (tj. govoreći alat) i to ću surovo konstatovati“, nikakve šanse za pojavu libertarijanskih ideja čak ni nisu mogle da postoje. Zaista, o kakvoj samopripadnosti se može govoriti kod govorećeg alata koji ne sme ni da kimne osim po volji gospodara.
Ako se pak prebacimo sa teologije na svakodnevnije razumevanje slobodne volje, onda bi se ona mogla definisati kao sposobnost delovanja uprkos tuđim manipulacijama. Nakon toga možemo konstatovati da, zaista, prilično mnogi ne poseduju u punoj meri slobodnu volju, jer njihov izbor određuje kontekst, a ne unutrašnja sklonost (takve stvari se detaljno razmatraju u novomodnoj bihevioralnoj ekonomiji). Mogu li u društvu gde se aktivno primenjuju slične prakse manipulacije postojati izraženi libertarijanski odnosi? Da, mogu. Takve slike nam veoma vole crtati, prikazujući svet trijumfalnih korporacija. Sve dok su manipulacije nenasilne, libertarijanci će jasno ukazivati na njihovu legitimnost, dok bi nasilno protivdelovanje njima, poput uništavanja nosilaca reklama, upravo u takvom društvu moglo biti suzbijeno.
Ipak, o potpunom zombiranju u našim fantazijama danas nema reči, ali čak i da ima, imali bismo situaciju sa privatnim ropstvom, koje ili ima dobrovoljni karakter, pa tada nemamo pravne osnove da mu se suprotstavimo, ili je prisilno, i tada, ponovo, libertarijanska doktrina pruža sve alate neophodne za suprotstavljanje takvim praksama.
Mislim da je najbolje odnositi se prema događajima iz prošlosti pomalo distancirano i ne pokušavati ozbiljno osuđivati one ljude današnjim merilima. Sasvim druga stvar je ako neko danas pokušava da izvadi zastarele recepte i sprovodi ih u delo danas pod izgovorom da je to poštovana tradicija koja seže u dubinu vekova.
Zato je jedna stvar pažljivo proučavati složeni sukob etike i prava koji se formirao u 19. veku u SAD, dodatno zakomplikovan ozbiljnom razlikom u ekonomskim uređenjima Severa i Juga, kao i trenutnim interesima političara. Druga stvar je smatrati, na primer, Deklaraciju nezavisnosti SAD štetnim dokumentom na osnovu toga što je njen autor bio vlasnik robova. A treća stvar je smatrati ropstvo opravdanim na istom tom osnovu – pošto je Džefersonu bilo dozvoljeno, zašto nama ne bi smelo.
Južne države su imale kako pravno pravo da proglase svoju secesiju, tako i sasvim važne razloge, jer je američki predsednik Linkoln drsko prekršio krhki kompromis prema kojem je polovina novonastalih država bila robovlasnička, a polovina ne. Na rat između SAD i Konfederacije potrošeno je toliko sredstava da bi bilo dovoljno da se otkupi i oslobodi svako ropstvo, nauči ih čitanju i pisanju i izgradi im domove. Poginulo je više ljudi nego u svim kasnijim ratovima u kojima su SAD učestvovale. Tokom rata i neposredno nakon njega, ovlašćenja federalne vlade su proširena, a ovlašćenja država smanjena. Reč je o tome da je rat bio ogromna tragedija, i, naravno, ishod u kojem će o ropstvu odlučiti tržište, a ne rat, lično bi mene mnogo više zadovoljavao.
Upravo zato nemam teorijskih prigovora protiv toga da ljudi dobrovoljno stupaju u odnose koji bi nekome drugome mogli delovati kao ropstvo. Ali isto tako nemam ništa protiv privatnog abolicionizma, ako abolicionista pruži ubedljive dokaze o nenasilnom karakteru robovlasničkog stanja. Ipak, više bih volela da se takav aktivizam odvija sredstvima moralnog pritiska, a ne putem nasilja, jer zar ne želite kao u Građanskom ratu!
Dobrom reči i pištoljem može se postići više nego samo pištoljem. Smatra se da je ovu frazu izmislio tek u 20. veku, i veoma mi je žao što Linkoln, koji je živeo u 19. veku, nije sam na to došao. Moje saosećanje je potpuno iskreno: ipak je ovaj momak platio svojom životom za svoju politiku.
Evo još jednog koji je izgubio život zbog svog abolicionizma, ali je barem ubio manje nevinih
Ne volim da upadam u akademsizam, zato se trudim da angažujem eksperte iz onih koji to ne rade. O ugovornom ropstvu preporučujem da pročitate kod ŽŽ korisnika Artema Željanova putem tagova ropstvo, ropstvo i trgovina robljem.
Lik se pozicionira ne samo kao teoretičar, već i kao praktičar u ovoj oblasti, što njegovom načinu izlaganja daje dodatnu svežinu.
Dajem miks njegovih teza i sopstvenih razmišljanja.
Definišićemo robota kao subjekt koji je primoran na određenu ili drugu aktivnost, a vlasnika robova kao lice ili organizaciju koja je krajnji korisnik prinudne aktivnosti robota. Napomeniću da prisila baš na rad nije odlučujuća karakteristika ropstva – dovoljno je, na primer, da je robot primoran da živi tamo gde mu je određeno, da jede ono što mu se daje i da poštuje raspored koji mu je vlasnik robova nametnuo. Takođe nije od suštinskog značaja da li vlasnik robova ostvaruje profit od robota. Robot može biti gubitak, ali ipak biti u ropstvu.
U modernom svetu je privatno vlasništvo nad robovima, čini se, dozvoljeno samo u Maroku, dok je državno, naprotiv, legalizovano svuda. Čovek postaje rob ulaskom u zatvor, u vojsku, u dom za decu. Da li smatrati robom australijskog državljana koji je obavezan da dođe i glasa na izborima je sporno pitanje. Ja bih to radije definisala kao prirodnu obavezu od koje se može otkupiti.
U čemu je razlika između ropstva i zaposlenja? Rob po podrazumevanim uslovima nema pravo da pregovara sa vlasnikom robova o visini svoje naknade, kao ni pravo da samoinicijativno raskine odnose sa njim.
A sada prelazimo na ugovorno ropstvo. To je ono ropstvo koje nastaje usled zaključenja ugovora, odnosno dobrovoljno. Na taj način, u trenutku sklapanja transakcije, svaka od strana smatra da dobija više nego što gubi.
Tako, na primer, Irci koji su pobegli u Sjedinjene Države od gladi u 19. veku, nisu mogli da plate preseljenje, pa su se prodavali u robstvo. U Sjedinjenim Državama ih je kupalo neko privatno lice, i prema ugovoru su robovi bili obavezni da rade za njega ugovoreni period. Slažite se, takav model je bio profitabilan za sve učesnike u transakciji. Emigrant je kupovao život i kartu cenom privremenog ograničenja slobode. Kapetan je dobijao novac samo ako isporuči kondicionog roba na onu obalu. Vlasnik robova je dobijao jeftinu radnu snagu, koja će se isplatiti samo ako ostane sposobna za rad tokom celog perioda predviđenog ugovorom.
Napomenaću da dobrovoljno robstvo ne znači prodaju tela, uma i volje, čak i ako ugovor nije na određeno vreme, već doživotan, upravo zato što se ne protivi libertarijanskim principima. Ugovorno robstvo samo znači prisiljavanje na rad po zahtevu vlasnika robova, u skladu sa ugovorom. Čuvajući slobodu volje, rob uvek može smatrati dalji boravak u robstvu neprihvatljivim za sebe, i početi da sabotira gospodareva uputstva i preduzima akcije za svoje oslobođenje. Ako uspe da ga ubedi da zaključi novi dogovor, gde će s jedne strane uslov biti oslobođenje, a s druge neka korist, nedostižna prema trenutnom robovskom ugovoru – tada je dobijanje slobode sasvim realno.
Najnevinija vrsta robstva su erotske igre između dominanta i submisiva. Prema ugovoru, submisiv može biti prisiljen od strane dominanta na bilo šta, ali ugovor se može rastiati ili suspendovati po želji jedne od strana.
Najodvratnija vrsta robstva je, naravno, državno robstvo. Državi robovi dolaze besplatno, ona ne brine o koristi, nije zainteresovana za očuvanje robova – i zato ne postoji takva surovost koju ona ne bi mogla lako da pokaže prema njima, ostajući potpuno nekažnjena.
