Тег: deca

Zakon u ime mrtve devojčice: kako tuđa nesreća postaje nečija moć

Znate li ovu frazu? Njome se može zatvoriti bilo koja diskusija, bilo koji spor o slobodi, pravu i zdravom razumu. Čim činovnik izgovori „štitimo decu“ – i to je to, protivnik već izgleda kao ljubilac ljudi.
 
Američki naučnici sa Univerziteta Teksasa u El Pasu odlučili su da provere: koliko to zapravo funkcioniše? Ne na nivou „pa, svi to razumeju“, već u laboratorijskim uslovima, sa kontrolnim grupama, ciframa i statistikom. Rezultati su bili zastrašujući.
 
Uzmimo nacrt zakona o ograničenju solitarne zatvorske kazne za tinejdžere. Damo ljudima suv tekst. Podržava ga 75%. A sada dodajmo priču o devojčici Rouzmeri, koja je izvršila samoubistvo nakon šest nedelja u izolaciji. Podrška – 100%. Čak ne 90%, ne 95%, već 100%. Ili evo zakona o alkomonitoringu za uslovno oslobođene. Bez priče – 60% je „za“. Sa pričom o poginulom tinejdžeru – 80%.
 
A dalje sledi najzanimljivije. Naučnici su razdvojili varijable: evo vam samo ime žrtve u nazivu zakona, evo vam priča bez imena, a evo vam i jedno i drugo. Pogodite šta je upalilo? Naravno, ne ime, već priča. Sam po sebi „zakon u ime Vasija Pupkina“ gotovo ništa ne daje. Ali tužnom priči od tri pasusa aktivira se režim „potpisaću sve, samo uradite nešto“.
 
Mehanizam je veoma primitivan: uzmeš tragediju, povežeš je sa bilo kojim zakonom koji ti je potreban, i vojlà – kritičko razmišljanje stanovništva se potpuno isključuje. A sada hajde da vidimo kako to funkcioniše kod nas.
 
2012. godina, ginula je Dima Jakovljev – mali dečak kojeg su usvojili Amerikanci i koji je umro od toplotnog udara, ostavljen od strane adoptivnog oca u automobilu. Užasna tragedija. U isto vreme, vlasti SAD usvajaju „Magnitskij zakon“, koji udara po novčanicima ruskih pripadnika bezbednosnih službi i činovnika. I kako bi se osvetili, Duma usvaja zakon koji Amerikancima potpuno zatvara mogućnost usvajanja ruske sirotnje (uključujući i one koji su već stigli da se upoznaju sa budućim adoptivnim roditeljima). I taj akt političke osvete nazvali su upravo „Zakonom Dime Jakovljeva“. On ne pojačava kontrolu nad usvojiteljima, ne reformiše sistem, već jednostavno zatvara granicu za sve američke roditelje i hiljade dece koja su zaista mogla dobiti porodicu.
 
Zašto? „Radi zaštite dece od nasilja“. Iako svako ko je barem jednom otvorio statistiku zna: verovatnoća nasilja u ruskom domu za decu je orders magnitude veća nego u evropskoj ili američkoj adoptivnoj porodici. Ali koga zanima statistika kada postoji mrtav dečak i lepo ime zakona?
 
Ista 2012. godina. Pojavljuje se registar zabranjenih sajtova. Formalni cilj je zaštita dece od sadržaja koji podstiče na samoubistvo, narkotika, pornografije. Ko će to osporiti? „Šta, vi ste za dečju pornografiju?“ – i to je to, razgovor je završen.
 
A dalje počinje ono što smo svi posmatrali. Tinejdžerski problemi uopšte nisu nestali, ali registar Roskomnadzora, kreiran „za decu“, postepeno, kao boa, guta sve redom: opozicione sajtove, nezavisne medije, stranice sa kritikama vlasti, mrežu X (Tviter), Fejsbuk, Instagram, VPN servise i uopšte svaku misao koja se ne poklapa sa generalnom linijom partije. Mehanizam je već uskladen, infrastruktura cenzure je izgrađena, ostaje samo proširivati listu.
 
Čemu sve ovo? Birokratija ne ume da saoseća. Kada država plače nad žrtvama sa govornice, ona zapravo suzama podmazuje taj šraf koji namerava da zavrne u vaša građanska prava. Kreiranje zakona na osnovu pojedinačnih, najemotivnijih i najstrašnijih slučajeva (pravnici to nazivaju „hard cases“) je direktan put ka totalitarizmu. Empatija je prelepa ljudska osobina, i upravo zato je moramo čuvati od znojnih ruku političara.
 
Sledeći put kada vam ponude da odustanete od komadića slobode, tajne korespondencije ili prava izbora u ime „bezbednosti“ i sećanja na novu žrtvu – uključite unutrašnjeg skeptika na maksimum. Jer mrtvima ovi zakoni više ne mogu pomoći. A nama i vama sa ovim represivnim kreativom tek predstoji da živimo.

Voluntarista, Bitarh

„Bog je trpeo i nama je zapovedao“: kako tradicionalne porodice razmnožavaju idealne robove za državu

Sigurno ste čuli popularnu priču u našim krugovima, da ako želiš pobediti Levijatana – odeš u šume, rodi deset dece, podučavaj ih kod kuće po svetim knjigama zaobilazeći državne škole i imaćeš slobodu. Mnogi libertarijanci, naročito konzervativnog smisla, odnose se prema religiji, konkretno prema hrišćanstvu, sa velikom simpatijom. I logika ovde, na prvi pogled, deluje nepobitno. Crkva istorijski gradi fantastične paralelne institucije. Ona je sposobna da iščupa decu iz čvrstog stiska državnog obrazovnog sistema, gde im od najranijih dana utuvljuju etatizam i veru u to da su „porezi plaćanje za civilizaciju“. Nekome se može učiniti da je to idealan štit od totalitarizma.
 
Samo što i sunce ima mrlje, a u zatvorenim zajednicama te mrlje ponekad postaju prave crne rupe. Govorimo o nasilju nad decom, elegantno prikrivenom „božanskim planom“.
 
Nedavno je sprovedeno obimno psihološko istraživanje, i brojke su ispale prilično jezive. Ispostavilo se da je jedna stvar ako dete tuku tek tako (što je samo po sebi odvratno). Ali ako ga tuku kaišem, govoreći: „Grešnik si, Bog će te kazniti“, ili ga teraju da ćuti o nasilju zarad „ časti zajednice“, trauma se množi sa sto. Osećaj krivice jednostavno izgori psihu iznutra.
 
I upravo ovde se srušila nada velikog broja libertarijanaca. Mnogi od nas fantaziraju da će iz zatvorenih tradicionalnih zajednica izaći ponosni slobodnomišljavci, neka mala John Galtova, koji će pokazati srednji prst stacionarnom banditi. Ali u stvarnosti tako odrastaju slomljeni, potisnuti ljudi sa ekstremnim nivoom anksioznosti i depresije. Dete koje su od detinjstva „lomili“ u ime viših sila neće ići da sruši državu, jer jednostavno nema snage za to. Odrastiće kao osoba navikla da se pokorava autoritetu koji ga udara čizmom ili svetom knjigom po glavi. Naći će sebi novog gospodara, a država obožava takve ljude.
 
A sada o glavnom – principu neagresije (NAP). Nasilje nad detetom je direktno i najgrublje kršenje NAP-a. Deca nisu vlasništvo roditelja, kao stolica ili kripto-novčanik. Ona imaju prava. I ako otac pravi kod kuće filijalu inkvizicije zato što se dete nije pravilno pomolilo ili je postavilo neprijatno pitanje – to nije „sloboda veroispovesti“, već banalna, otvorena agresija.
 
I upravo ovde će mnogim pravim anarhistima treptati oko, ali libertarijanci moraju maksimalno pažljivo pratiti šta se dešava iza visokih ograda „paralelnih institucija“. Ako vidimo otvoreno fizičko ili brutalno psihološko nasilje nad decom, nema apsolutno ništa sramotnog u tome da na takve roditelje pustimo službu za socijalnu zaštitu.
 
Da, nekome se može veoma dopasti ideja pozivanja države u pomoć. Ali hajde da ostanemo u realnosti. Mi još uvek nemamo privatne detektivske agencije za zaštitu prava dece koje im nude utočište i normalnu zamensku porodicu, a agresorima dozu leka za pojačanje njihovog inhibitora nasilja. A spasiti žrtvu od kršenja NAP-a u trenutku je važnije od teoretske čistoće. Ako kućni tiranin kvari život bespomoćnoj osobi, koristiti postojeći mehanizam zaštite (makar i državni) je normalno i moralno opravdano. To je zaštita osnovnog prava na život i nepovredivost. Ne postajete etatista zato što spasavate dete od batina. Postajete čovek.
 
Decentralizacija i sloboda od države su predivne stvari. Ali ne sme se dozvoliti tiranima da se skrivaju iza Biblije ili bilo čega drugog, pretvarajući svoje porodice u suverene totalitarne sekte. Prava sloboda ne počinje time što odbijamo da plaćamo poreze, već priznanjem prava svakog čoveka, čak i najmalog, na život bez nasilja.

Voluntarist, Bitarh

Decu ne kaleče pametni telefoni i tableti, već odrasli

Sada u vestima možemo videti kako neki redovni činovnik ili važan gospodin u belom mantilu, sa tragičnim licem, govori o gubitku generacije, lošim pametnim telefonima koji decu pretvaraju u depresivne zombije i potrebi za njihovom zabranom. Ovakve stvari, naravno, nisu novina. Tokom 1950-ih, političari su sa istom takvom žarom optuživali stripove za rast青少年 kriminaliteta. U 80-im – igra „Underworld and Dragons“ je navodno pravila od dece sataniste. U 90-im su za sve bile krive video igre. A sada je nastupila era svetog rata protiv pametnih telefona.

Ali kao se ispostavilo, ovakva panika nema osnovu. Nedavno je psiholog Kristofer Ferguson sproveo monumentalno istraživanje. Analizirao je podatke više od 80.000 mladih ljudi. Cilj je bio jednostavan: utvrditi kako godine u kojima je dete dobilo svoj prvi pametni telefon ili tablet utiču na njegovu psihu u odraslom dobu. Ispostavilo se da ovaj parametar apsolutno uopšte ne korelira sa depresijom, anksioznošću ili drugim mentalnim problemima u njegovim 20-im ili 30-im godinama.

Uplažena javnost može ukazati na pojavu pametnih telefona kao na najočigledniji uzrok toga koliko su sada rasprostranjeni mentalni problemi kod mlade generacije. Samo što istraživanje to nije potvrdilo. Ono je utvrdilo da je najvažniji prediktor slomljene psihe ono što naučnici nazivaju ACEs (Adverse Childhood Experiences), odnosno nepovoljna detinjstva iskustva. Jednostavnije rečeno, problem nije u tome što dete gleda Peppu Prase na Jutjubu, već u tome šta se dešava oko njega kada se ekran ugasi.

Ako se u porodici praktikuje psihološko, a naročito fizičko nasilje, ako roditelji vrište jedan na drugog kao žrtve, ako niko ne mari za dete na emocionalnom planu – tada psiha puca po šavovima. I nije važno da li je to dete sedelo na TikToku ili sakupljalo šišarke u šumi. Trauma je trauma, a uređaj, budući da je samo alat, ovde nema nikakve veze. Ali zašto onda čujemo toliko histerije baš u vezi sa ekranima? Kome je u interesu ova panika?

Kao prvo, to je potrebno političarima i birokratama. Rešavanje stvarnih, teških socijalnih problema je dugo, skupo i ne donosi brze političke poene. Ne možete jednostavno doneti zakon koji zabranjuje roditeljima da budu šupci, jer država principijelno nije sposobna da uđe u apsolutno svaku porodicu i tamo „popravi“ ljubav i međusobno poštovanje. Zato država obožava da imitira burnu aktivnost! Zabraniti uređaje u školama. Izreći kaznu korporacijama Meta ili Apple za „štetne algoritme“. Uvesti cenzuru na internetu pod sloganom „Pomislite na decu!“. Na kraju, birokratski aparat raste, budžeti se troše, a političari grade reputaciju spasilaca nacije. A deca su patila u stvarno toksičnim porodicama i nastavljaju da pate.

Kao drugo, to je neverovatno zgodno za neke roditelje. Priznati da je tvoje dete postalo anksiozno zbog tvojih izliva besa nad njim, da si potpuno zakazao kao roditelj – to je bolno. Mnogo je jednostavnije i prijatnije reći: „Sve je to prokleti telefon i algoritmi Kineza!“. Veštački neprijatelj je pronađen, a savest očišćena.

Niko ne osporava da je u svemu potreban balans. Naravno, deci je korisno da udišu svež vazduh, igraju se loptom, eksperimentišu i čitaju štampane knjige. Nemoguće je braniti beskonačno sedenje ispred ekrana, kada oči postaju kvadratne. Ali takođe ne sme se podleći ovoj jeftinoj prevari. Panika oko pametnih telefona je dimna zavesa koja odvlači fokus javne pažnje od onoga jedinog što je zaista važno: individualne odgovornosti. Odgovornosti odraslih za atmosferu koju stvaraju u svom domu.

Nikakvi Mark Cukerberg i Stiv Džobs ne mogu naneti detetu takvu traumu kakvu mu mogu naneti sopstveni roditelji. Decu je potrebno voleti, razgovarati sa njima, poštovati ih kao slobodne ličnosti, stvarati im sigurno utočište kod kuće. I tada im nikakav tablet ili pametni telefon neće naškoditi!

Voluntarist, Bitarh

Makijaveli u pelenama: kako hiperzaštita rađa činovnike

Da li ste se ikada zapitali odakle dolaze svi ti činovnici kojima je potpuno svejedno do naših prava i sloboda? Gde se nalazi fabrika za proizvodnju diktatora, fanova „državne regulacije“ i ljubitelja ulaženja u tuđi džep? Naravno da se oni ne teleportuju u kožne fotelje iz drugih galaksija, već izrastaju u običnim dečjim sobama, gde roditelji, a da toga i nisu svesni, pokreću pogrešan program u njihovim glavama.
 
Razumeljivo je da svi roditelji mogu praviti greške u vaspitanju. Ali nedavno istraživanje, objavljeno u Current Psychology, daje zapanjujući trag o tome šta se definitivno ne treba raditi. Psiholozi su analizirali „tamnu trijadu“ (psihopatiju, narcizam i makijavelizam) i utvrdili kako upravo stil našeg vaspitanja utiče na to da li će dete izrasti u pristalice slobode ili će postati mali kućni (a kasnije i državni) tiranin. Zato hajde da detaljnije razmotrimo šta su otkrili.
 
Mnogi misle da zlikovci izrastaju samo tamo gde ih tuku i ponižavaju. To je delimično tačno, ali se ne dešava uvek samo tako. Istraživanje je pokazalo da je jedan od glavnih okidača za razvoj psihopatske impulsivnosti i narcizma preterano popustljivost (indulgence). Zamislite scenu: dete padne na pod u prodavnici, zahtevajući sto pedesetu igračku, a roditelj pokorno vadi novčanik. Nema granica ni odbijanja, sve želje se ispunjavaju na prstima.
 
Da li vam ovo nešto podseća? To je idealan model welfare state (države opšteg blagostanja). Kada vaspitavamo dete sa stavom „svi su ti dužni samo po činjenici tvog postojanja“, mi razbijamo osnovni princip uzročno-posledičnih veza. Odrastevši, takva osoba iskreno ne razume zašto ne može da uzima tuđe (putem poreza, lobizma ili direktnog nasilja). On nema kočnice, jer je navikao da se resursi uzimaju iz fioke, a da ograničenja postoje samo za gubitnike.
 
Još jedan zakuc u poklopac kovčega zdrave ličnosti je ograničavanje autonomije. To su oni „roditelji-helikopteri“ koji odlučuju s kim dete da se druži, kako da veže pertle i šta da misli. Kada osobi oduzmete pravo na grešku i kršite njene lične granice (čak i iz najboljih namera), vi vaspitavate neprijateljstvo i zavisnost od autoriteta. Dete od pelena usvaja: moj izbor ništa ne rešava, upravlja onaj ko je jači. Prvo je to hiperzaštitnička majka, a kasnije – Veliki Brat. Izrastaju ljudi koji se panično plaše slobode i mole državnog bandita da uvodi nove zakone i regulacije, ne razumejući kako da se nose sa problemima na drugi način.
 
Ali kako odgajiti slobodnog čoveka? Istraživanje daje jasan odgovor: tajna leži u adekvatnoj pohvali i priznavanju unutrašnje vrednosti deteta. Pre svega treba podsticati samostalnost, hvaliti za trud, a ne za status. Treba reći: „Bravo što si sam rešio ovaj težak zadatak“, a ne „Ti si najbolji, pobedi ih sve na takmičenju po svaku cenu!“.
 
Takođe, dete treba učiti princip neagresije (NAP) još u pesku. Motivacija „nemoj da udaraš Petju jer ću te kazniti“ je autoritarna moralna norma. Dok je motivacija „ne udaramo Petju i ne uzimamo njegov lopaticu jer je to njegova lopatica, a i ti ne bi želeo da ti uzmu tvoju“ – to je libertarianska etika.
 
I na kraju, ne treba se plašiti frustracije: reč „ne“ ne traumatizuje dete zauvek. Ona može biti neprijatna, ali ga uči da poštuje stvarnost, tuđe vlasništvo i tuđe granice.
 
Razmislite o ovome: libertarianizam uopšte ne počinje čitanjem dela Mizeza ili Rotbarda, već našim odnosom prema deci. A država postaje samo odraz ljudi od kojih se sastoji. Ako budemo odgajali decu u atmosferi poštovanja ličnosti, bez hiperzaštite, ali sa jasnim razumevanjem lične odgovornosti i tuđih granica – jednostavno ćemo preseći kiseonik autoritarizmu. Jer gde će se uzeti činovnici-kradljivci i političari-manipulatori ako u društvu izrastaju samostalni, empatični ljudi koji cene svoju autonomiju i ne zahtevaju da neko drugi plaća njihove ćudi?!

Voluntarist, Bitarh

Kaljenje karaktera ili trauma za ceo život?

Postoji tradicionalno mišljenje: dečak mora da „očvrsne“ svoj karakter kako bi izrastao u pravog muškarca i bio spreman za život. Prateći ovaj stav, ili ga čak koristeći kao opravdanje za nasilje, neki očevi zlostavljači namerno nanose štetu svojim sinovima. Žrtve se sa ovim oblikom nasilja susreću u najranijem uzrastu, zbog čega je važno razmotriti ovaj problem.

U osnovi takvog pristupa leži ubeđenje da dečak treba da izraste grubim, neosetljivim, agresivnim i dominantnim, a da ga bilo koji znaci ranjivosti, emocionalnosti i mekoće navodno čine slabim i nesposobnim da preživi u društvu. Međutim, u nedavnom članku objavljenom na sajtu Psychology Today, dobro je istaknuto kako ovakvo „vaspitanje“ zapravo nanosi ozbiljnu štetu psihičkom i emocionalnom razvoju deteta.

Metode koje se koriste za ovakvo „očvršćivanje“ uključuju fizičke „kazne“, psihološki pritisak, ponižavanje i zastrašivanje. Detete se može primoravati na učešće u agresivnim ili bolnim aktivnostima, podsticati na tuče ili preterano grub sport poput boksa, istočnjačkih borilačkih veština, pa čak i američkog fudbala. Istovremeno se od njega zahteva da potiskuje emocije – naročito strah, tugu i privrženost. Dečaka uče da ne plače, da se ne žali i da ne pokazuje slabost, formirajući kod njega uverenje da je osetljivost nešto sramotno. Ove prakse mogu biti praćene direktnim uputstvima o tome kakav treba da bude „pravi muškarac“.

Važno je razumeti: ovakvi postupci ne mogu biti opravdani „dobrim namerama“, naročito i zato što se u praksi često koriste od strane zlostavljača isključivo u ličnom interesu, kao metoda kontrole i dominacije nad članovima porodice. Sin može biti korišćen kao alat – na primer, da bi se učvrstila očeva moć, izvršio pritisak na majku ili preneo sledećoj generaciji iste stavove i modele ponašanja koji nasilje čine neodvojivim delom porodice. Takođe, očevi zlostavljači teže da unište vezu između sina i majke, koja je ključna za psihološki razvoj i osećaj sigurnosti.

Posledice ovakvih postupaka po emocionalni razvoj deteta su veoma duboke. Konstantno potiskivanje osećanja dovodi do toga da dete prestane da prepoznaje sopstvene emocije i emocije drugih ljudi. Smanjuje mu se sposobnost empatije, javljaju se poteškoće sa samoregulacijom i izražavanjem proživljenog. U budućnosti se to može manifestovati kao emocionalna distanciranost, nesposobnost izgradnje bliskih odnosa i izlivi nekontrolisane agresije.

Kao rezultat, dečak može početi da se identifikuje sa agresorom i preuzima njegov model ponašanja. On gubi sposobnost izgradnje zdravih odnosa, sam postaje okrutan i prenosi tu okrutnost dalje, sledećim generacijama, što formira zatvoren krug nasilja i traumatičnog iskustva. Ili pak potiskuje sebe, što dovodi do anksioznosti, depresije i niskog samopoštovanja. Često se oba ishoda mešaju u određenoj meri. I to samo smanjuje, a ne povećava socijalnu prilagođenost deteta.

Pored psihološke štete, ovakav tretman može dovesti i do fizičkih posledica – povreda, hroničnog stresa i povezanih zdravstvenih problema. Čak i ako dete nije direktna žrtva fizičkog nasilja, samo posmatranje agresije u porodici već vrši razorno dejstvo na njegovu psihu i zdravlje.

Zato se može izvući samo jedan zaključak: „očvršćivanje“ putem nasilja nema ništa zajedničko sa brigom ili vaspitanjem. To je oblik zloupotrebe moći kućnog tiranina, koji uništava ličnost deteta i čak pogoršava problem nasilja na nivou celog društva. Ovakve prakse su jednostavno nespojive sa slobodnim nenasilnim društvom i one moraju biti potpuno zamenjene modelima vaspitanja zasnovanim na poštovanju, empatiji i razvoju emocionalne stabilnosti, a ne kroz potiskivanje osećanja.

Voluntarist, Bitarh

Zašto roditelji treba da budu zainteresovani za lečenje psihopatije kod svoje dece

Razmatrajući različite pristupe rešavanju problema nasilja pomoću biomedicinskih tehnologija, kao što su jačanje mehanizma inhibicije nasilja i bio-pojačanje morala, može se prilično brzo doći do zaključka da bi najprikladniji i najefikasniji pristup bio sprovođenje takvih procedura u što ranijem uzrastu. Tim više što se znaci prisustva psihopatskih crta, koje su najjači prediktor nasilnog ponašanja i svedoče o disfunkciji inhibitora nasilja, mogu otkriti još u detinjstvu, već u uzrastu od 2-4 godine, kao što to demonstriraju istraživanja.

Važno je razumeti da, ako pojedinac sa rizikom od razvoja nasilne i psihopatske ličnosti prođe bio-pojačanje morala veoma rano, on zapravo neće imati čak ni šansu da makar kratko bude takva ličnost. Pored toga, nervni sistem u tom uzrastu tek strada u razvoju, a to omogućava postizanje efikasnog rezultata čak i uz blagu intervenciju. Široka praksa otkrivanja i ispravljanja disfunkcije inhibitora nasilja mogla bi rešavati problem nasilja u društvu mnogo pre nego što ono uopšte nastane.

Ovo bi već trebalo da bude dovoljno kako bi se mnogim roditeljima dočarao zaključak o tome koliko je važno pažljivo pratiti ponašanje i emocionalne reakcije deteta (na primer, empatiju i prisustvo odbojnosti pri nanošenju štete nekom drugom), i pravovremeno intervenisati pri otkrivanju određenih anomalija. Međutim, ako nekoga od roditelja iznenada ne brine pitanje kakva će ličnost njihov zahtev izrasti, ili ako uopšte ne vide nikakav problem u nasilju, tada vredi podsetiti na još jednu veoma jaku motivaciju da se ipak razmisli o ovom pitanju – lično blagostanje i očuvanje sopstvenih nerava.

Istraživanja o pitanjima nasilja i psihopatije često su usmerena na samu ličnost sa takvim stanjem – njeno ponašanje, rizike za društvo, kriminalne manifestacije. Deo njih govori o tome kakvu ulogu roditelji mogu imati u razvoju psihopatskih crta kod deteta. Pritom u senci ostaje suprotan problem – kada roditelji postaju prve žrtve bezzubosti, manipulativnog ponašanja, nedostatka empatije, pa čak i okrutnosti sopstvenog deteta.

Naravno, nije uobičajeno označavati decu kao psihopate, međutim, ona mogu pokazivati rane znake ovog stanja ili takozvane crte bezosećajnosti-bezzubosti – emocionalnu hladnoću, nedostatak osećaja krivice, nesposobnost saosećanja. Takvi znaci ukazuju na to da dete nema jednostavno „težak karakter“: reč je o dubinskim karakteristikama ličnosti koje, pored ostalih problema, mogu ozbiljno uništiti porodičnu dinamiku.

Za roditelje takvo dete postaje težak psihološki ispit. Roditeljstvo im ne donosi nikakvo zadovoljstvo, već samo svakodnevne probleme. Oni se nalaze u zamci: s jedne strane – društveno očekivanje da vole i podržavaju svoje dete, a s druge – konstantan stres, strah i osećaj bespomoćnosti. Često se takve porodice suočavaju sa nerazumevanjem okoline, pa čak i optužbama za loše vaspitanje, što samo pojačava njihov osećaj izolovanosti i krivice. Takođe, roditelji se mogu suočiti sa veoma ozbiljnim problemima ako njihovo dete počne da se ponaša antisocijalno u društvu, budući da će morati da snose odgovornost za njegove postupke.

U svemu ovome treba razumeti da samo dobro vaspitanje i povoljno okruženje možda neće biti dovoljni da dete ne razvije psihopatsku ličnost (iako je to, naravno, takođe važno za smanjenje rizika). Zato svi roditelji imaju interes da otkriju rane znake ovog stanja i pribegnu terapeutskoj intervenciji ako oni postoje. To će im definitivno pomoći da sačuvaju sopstvenu porodicu, a uz široku primenu će dovesti i do smanjenja nivoa nasilja u celom društvu, a vremenom – do potpunog iskorenjivanja ovog problema!

Voluntarist, Bitarh

Nasilje u detinjstvu – traume za ceo život

Hajde da pričamo otvoreno: surovo vaspitanje nije samo loša ideja, već pravi zločin protiv slobode i sreće deteta. Naravno, neko može tvrditi da „remen gradi karakter“. Ali hajde da pogledamo istini u oči – remen pre gradi psihološke traume nego snagu duha.

Nekada smo već govorili da fizička kažnjavanja ne rade. I to nisu samo reči – to su rezultati ogromne analize 75 istraživanja sprovedenih na 161 hiljadu dece. Ishod je jednostavan i tužan: remen ne čini decu poslušnim, već ih čini nesrećnim. Takva deca kasnije imaju lošije pamćenje, niži IQ i veću agresivnost. Ali ako vam se čini da su to stare vesti – sačekajte, dalje je još zanimljivije.

Nedavno istraživanje Univerziteta u Mičiganu, sprovedeno na 6500 Amerikanaca, dokazuje da nas traume iz detinjstva prate celog života. Zamislite, čak i u godinama pred 80, ljudi nastavljaju da osećaju depresiju, usamljenost i fizičke bolove zbog nasilja proživljenog u detinjstvu. Takva trauma nije ogrebotina koja će zarasti, već dubok ožiljak koji vremenom boli samo jače.

Još jedno upečatljivo otkriće: ispostavilo se da roditeljska surovost čini decu „zlim genijima“. Istraživanje Univerziteta u Teksasu na 524 studenta pokazalo je da abuzivno vaspitanje razvija zlonamernu kreativnost. Umesto da stvaraju mirne i odgovorne građane, roditelji bukvalno treniraju lukave manipulatore, profesionalne lažove i majstore sitnih pakosti, koji poseduju nisku savesnost. A to, blago rečeno, nije ono što društvo čini boljim.

Zašto se to dešava? Sve je u mozgu. Istraživanja pokazuju da kod dece koja su bila sistematski traumirana od strane roditelja dolazi do poremećaja u razvoju ključnih zona mozga, kao što su amigdala i hipokampus, koji su odgovorni za emocije i pamćenje. Zamislite mozak kao računar koji stalno puca i koči zbog virusa unetih nasiljem. Takođe je zanimljivo primetiti da su čak i kod majmuna koji su doživeli nasilje u detinjstvu primećeni poremećaji u serotoninskim i dopaminskim sistemima mozga. A to su već veoma ozbiljni poremećaji koji utiču na sreću, pa čak i na želju za životom.

Nažalost, to nije sve. Dugoročne posledice takvog „vaspitanja“ uključuju povećanu verovatnoću razvoja zavisnosti od alkohola i narkotika, poteškoće u stvaranju stabilnih odnosa, pa čak i sklonost kriminalu. Jer osoba koja je odrasla u atmosferi straha i nasilja često smatra agresiju normom ponašanja i prenosi je u svoj odrasli život. To je začarani krug koji se može prekinuti samo radikalnom promenom pristupa vaspitanju.

Postoje efikasnije i mnogo humanije metode vaspitanja koje detetu ne oduzimaju dostojanstvo i slobodu. Nauka potvrđuje da empatija, ljubav i razumevanje doprinose razvoju snažne i stabilne ličnosti. Upravo tako možemo pomoći deci da postanu ne samo uspešni, već i srećni ljudi, sposobni za stvaranje i samostalnost. Deca zaslužuju poštovanje, priznanje njihove slobode i autonomije. Roditelji treba da postanu mentori, a ne nadzornici, omogućavajući deci da sami donose izbore i preuzimaju odgovornost za njih.

Roditeljska surovost je nespojiva sa idealima slobode ličnosti. Moramo odlučno odbaciti abuzivno „vaspitanje“. Jer, pošteno rečeno, ili vaspitavate slobodnog čoveka, ili je bolje uopšte nikoga ne vaspitavati. Zato hajde da budemo slobodni ne samo u rečima, već i u delima – počevši od poštovanja slobode dece!

Voluntarist, Bitarh

Koliko rano se može otkriti i ispraviti problem nasilnog ponašanja

Kako mislite, u kom uzrastu se može shvatiti da je određena osoba sklona razvoju antisocijalne, nasilne i psihopatske ličnosti? Možda će neko biti iznenađen, ali takvo nešto može se otkriti već u drugoj godini života!

Naravno, deca u svakom slučaju nisu označavana kao psihopate. Međutim, za njih postoje slični pojmovi pod nazivima crte bezosećajnosti-bezdušnosti (callous-unemotional traits) ili lažno-bezdušno ponašanje (deceitful-callous behavior), u kojima se uzimaju u obzir stvari kao što su odsustvo osećaja krivice kod deteta zbog lošeg ponašanja, sklonost laganju, egoizam, podlost i sl. Viši pokazatelji ovakvih crta, prema mnogim istraživanjima, predstavljaju snažan prediktor većeg rizika od nasilnog ponašanja i prisustva crta psihopatije u odraslom dobu.

Međutim, važno je izdvojiti rezultate nekoliko istraživanja na ovu temu. Jedno od njih, sprovedeno na deci uzrasta od 4 do 9 godina, pokazalo je da prisustvo crta bezosećajnosti-bezdušnosti predviđa probleme u ponašanju godinu dana kasnije. Takođe, njihovo prisustvo u trećoj godini života predviđa visoku i stabilnu agresivnost u uzrastu od 6 do 12 godina. A u još jednom istraživanju odlučeno je da se 731 dete oceni prema skali lažno-bezdušnog ponašanja u uzrastu od 2 do 4 godine i proveri kako ono predviđa problematično ponašanje nakon godinu dana, kao i u uzrastu od devet i po godina.

Rezultati su pokazali da deca koja su u drugoj godini života imala visoke pokazatelje na ovoj skali, već u trećoj godini su im se javili ozbiljni problemi u ponašanju. Takođe, visoki pokazatelji na njoj u uzrastu od 2 do 4 godine predvideli su sklonost deteta da krši pravila i ponaša se agresivno u uzrastu od devet i po godina.

Takvi rezultati još jednom potvrđuju zaključke drugih istraživanja, da se psihopatske predispozicije javljaju u ranom uzrastu i zadržavaju visoku stabilnost tokom života. I ovu informaciju je veoma važno uzeti u obzir kako bi se sprečilo nasilno ponašanje. Ako budemo pažljivi prema deci i otkrijemo rizik od psihopatije što je ranije moguće, mogu se preduzeti mere, uključujući terapeutsku intervenciju, koje će taj rizik sprečiti i rešiti problem nasilja mnogo pre nego što se on pojavi u praksi.

Voluntarista, Bitarh

Moralni filozof i deca

Ovde se na Tviteru dogodio zanimljiv spor između dva libertarijanca koja veoma poštujem.

S jedne strane nastupio je @dobroum sa univerzalnom moralnom filozofijom, jedan od zaključaka koje je izvela je tvrdnja o nedopustivosti bilo kakvog nasilja prema deci, kao i prilično banalno „bolje je biti bogat i zdrav, nego siromašan i bolestan“, odnosno porodica treba da bude potpuna, u porodici svi treba da vole jedni druge, otac treba da zarađuje dovoljno da izdržava celu porodicu, a majka treba pre svega da voli da odgaja potomstvo, pa tek onda bilo koji drugi hobi. A razvodi, vrtići i samke majke nanose štetu deci.

Protiv njega je nastupio @VoiceInTwit, koji tvrdi da univerzalne metode vaspitanja ne postoje, da je nasilje od strane dece sasvim dopustivo presecati takođe nasilnim sredstvima, a takođe da u stvarnom svetu moramo imati posla sa neidealnim situacijama, i ako moralna filozofija sa svojim univerzalnim principima ne ume da obradi takve situacije, onda njena vrednost nije velika.

Već po mom prepričavanju nije teško razumeti na čijoj sam strani u ovom sporu. Međutim, napomenuću da, iako ovo izgleda kao sukob teoretičara Dobrouma i praktičara Voysa, zapravo je situacija obrnuta: praktičar Dobroum (ima decu, vaspitava ih nenasilno) protiv teoretičara Voysa (nema svoju decu). Sudovi sa moje strane će, zbog nedostatka dece, patiti od istog nedostatka.

Ipak, pojedinačni slučaj nenasilnog vaspitanja dece dokazuje samo neistinitost teze „nenasilno vaspitanje je nemoguće“, ali ta teza se u sporu i ne iznosi. Umesto toga se iznosi teza „nenasilno vaspitanje nije uvek prikladno“, i tu praktičar već mora preći na polje teorije kako bi odbranio suprotnu tvrdnju „nasilno vaspitanje je uvek neprikladno“.

Nažalost, pokušaj da se opravda neprimena nasilja prema deci univerzalnim NAP-om nailazi na dve prepreke. Prvo, kao što Voys primećuje, u situaciji kada dete krši NAP, ono gubi zaštitu principa neagresije. U suprotnom, NAP ispadne neuniverzalan (nasilje se može primeniti za presecanje nasilja, ali ako nasilje primenjuje dete, onda već ne može). Drugo, u punom sjaju se pojavljuje problem nejasnih granica: ne budući pravno sposoban od rođenja, novorođenče prilično dugo ostaje bezvoljni objekat manipulacije od strane odraslih, inače ne bi preživelo. Jasna granica između manipulacije bez pitanja i nasilja — ne postoji. Novorođenčeta se može svući bez pitanja, a odraslog — to je obično krivično delo. U međuvremenu, univerzalni principi morala bi trebalo da rade, zar ne? Nažalost, sa decom je neizbežno korišćenje „štaka“: kako god okrenuli, oni pravni subjektivitet stiču samo postepeno.

U ovoj fazi spora, onaj ko zastupa nenasilno ophodjenje prema deci mora skinuti šešir moralnog filozofa i ponovo postati praktičar, navodeći utilitarnije argumente o tome da su oni koji su preživeli traumu iz detinjstva statistički, do odraslog doba, gluplji i nesrećniji, nakon čega se može do volje uroniti u diskusiju o tome koliko je statistika primenljiva na pojedinačne slučajeve. I tu sve karte ostaju u rukama onoga ko se skeptično odnosi prema igrama sa statistikom, jer upravo istim statističkim argumentima su nas hranili pre prisilne vakcinacije protiv kovida, kao i pri oduzimanju prava na oružje.

Vaspitanje deteta je sfera odgovornosti onoga ko se time bavi. A time se bave svi nasumično, od roditelja do tvoraca crtaća i slučajnog prolaznika koji detetu iznosi svoj moralni sud. Roditelj ne može i ne treba da zaklanja dete od svakog nepovoljnog uticaja. Takođe, roditelj ne može polagati pravo ni na ekskluzivno pravo da sa svojim detetom radi sve što mu padne na pamet — slučajni prolaznik se možda neće ograničiti na iznošenje moralnog suda, već može primeniti i silu, ako to smatra potrebnim.

Dakle, o primeni sile. Iskreno se nadam da čak i najnenasilniji moralni filozof ipak uči svoje devojčice da je primenjuju. Uključujući i objašnjavanje u kojim situacijama je prikladno primeniti silu, čak i ako se prema tebi lično u ovom trenutku ne primenjuje. Inače postoji opasnost da se odgajaju pacifistkinje ili bespomoćne žrtve, a ne zaštitnice slobode. Uostalom, to nije tako velika opasnost, pošto roditelj nikada nije jedino odgovoran za vaspitanje. I to je dobro.

Zašto su fizičke „kazne“ dece apsolutno nedopustive

Voluntarist, Bitarch

Tako zvane fizičke (telesne) „kazne“ ili batine su varvarska praksa primene nasilja nad decom sa ciljem da se promeni njihovo ponašanje. Nažalost, i dalje postoje roditelji koji smatraju takvu praksu dopustivom, ili čak potpuno normalnom. Takođe je podržavaju neki društveni delatnici ultrakonzervativnih i autoritarnih stavova, na primer, američki psiholog Džejms Dobson. Po njegovom mišljenju, samo blage metode vaspitanja nisu dovoljne – potrebno ih je kombinovati sa nanošenjem bola deci zbog neposlušnosti i osporavanja autoriteta roditelja, jer je to najbolji metod sprečavanja lošeg ponašanja. Pored toga, autoritarno vaspitanje dece bi, prema njegovim rečima, trebalo da doprinese očuvanju javnog reda i sprečavanju socijalnih nemira sličnih onima koji su se dešavali u SAD-u 1960-ih godina. Sigurno će većini ljudi Dobsonov stav delovati krajnje okrutno, obmanjujuće, varvarski, neadekvatno, ili čak potpuno besmisleno. Ipak, razmotrićemo konkretne argumente protiv primene nasilja nad decom.

Pre svega, neophodno je primetiti da telesne „kazne“ jednostavno ne rade. Namerno pišemo pod navodnicima, jer okrutni roditelji koriste reč „kazna“ kako bi zamaskirali svoje nasilje i izbegli optužbe da otvoreno podržavaju nanošenje štete deci. Dakle, umesto uspostavljanja roditeljskog autoriteta, batine samo demonstriraju roditeljsku slabost i emocionalni slom. Takođe, analiza 75 istraživanja sprovedenih na 161 hiljadu dece pokazuje da fizičke „kazne“ ne uklanjaju neželjeno ponašanje, već dovode do 14 značajnih negativnih posledica:

– Pogoršanje sposobnosti za moralno rasuđivanje;
– Povećana agresivnost dece;
– Povećano antisocijalno ponašanje;
– Pojačanje destruktivnog ili štetnog ponašanja usmerenog ka drugim ljudima ili predmetima;
– Pojačanje simptoma anksioznosti ili depresije;
– Problemi sa mentalnim zdravljem deteta;
– Pogoršanje odnosa između roditelja i deteta;
– Smanjenje kognitivnih sposobnosti i pogoršanje uspeha u školi;
– Smanjenje samopoštovanja;
– Veća verovatnoća da postanu žrtve fizičkog nasilja;
– Antisocijalno ponašanje u odraslom dobu;
– Problemi sa mentalnim zdravljem u odraslom dobu;
– Problemi sa zloupotrebom alkohola ili droga u odraslom dobu;
– Podrška nasilju nad decom u odraslom dobu (ovde bi bilo prikladno ponovo pomenuti Dobsona, kojeg su i u detinjstvu tukli).

Posledice fizičkih „kazni“ su analogne onima koje nastaju usled traume izazvane nekim drugim tipovima detinjstva iskustava – fizičkim i emocionalnim nasiljem, zanemarivanjem, seksualnim nasiljem, domaćim nasiljem i prisustvom psihičkih oboljenja u porodici. Takođe, istraživanja su pokazala da deca, kada se suoče sa štetnim iskustvima, postaju preosetljiva na emocionalne reakcije drugih ljudi, jer neke od njih, na primer bes, počinju da asociraju sa naknadnim lošim postupcima. Kod dece koja su bila izložena fizičkim „kaznama“, mozak počinje da funkcioniše na isti način kao i kod dece izložene drugim oblicima nasilja. Pored toga, negativno detinjstvo iskustvo može povećati rizik od pojave određenih fizioloških problema, na primer, pogoršanja mišićnog metabolizma.

Konačno, neki istraživači smatraju da je kažnjavajući politički stav, uključujući odobravanje rata kao instrumenta nacionalne politike i smrtne kazne, posledica nasilnog vaspitanja. Oni koje su u detinjstvu tukli, zastrašivali i sramotili roditelji, i koji nisu prevazišli odgovarajuće psihološke probleme pomoću psihoterapije, skloni su da prenesu svoj detinji bes na političke stavove i druge grupe ljudi. Postoji mišljenje da je široka praksa okrutnih metoda vaspitanja dece u Nemačkoj početkom 20. veka odigrala značajnu ulogu u kasnijem rastu broja pristalica nacističkih stavova.