Tako zvane fizičke (telesne) „kazne“ ili batine su varvarska praksa primene nasilja nad decom sa ciljem da se promeni njihovo ponašanje. Nažalost, i dalje postoje roditelji koji smatraju takvu praksu dopustivom, ili čak potpuno normalnom. Takođe je podržavaju neki društveni delatnici ultrakonzervativnih i autoritarnih stavova, na primer, američki psiholog Džejms Dobson. Po njegovom mišljenju, samo blage metode vaspitanja nisu dovoljne – potrebno ih je kombinovati sa nanošenjem bola deci zbog neposlušnosti i osporavanja autoriteta roditelja, jer je to najbolji metod sprečavanja lošeg ponašanja. Pored toga, autoritarno vaspitanje dece bi, prema njegovim rečima, trebalo da doprinese očuvanju javnog reda i sprečavanju socijalnih nemira sličnih onima koji su se dešavali u SAD-u 1960-ih godina. Sigurno će većini ljudi Dobsonov stav delovati krajnje okrutno, obmanjujuće, varvarski, neadekvatno, ili čak potpuno besmisleno. Ipak, razmotrićemo konkretne argumente protiv primene nasilja nad decom.
Pre svega, neophodno je primetiti da telesne „kazne“ jednostavno ne rade. Namerno pišemo pod navodnicima, jer okrutni roditelji koriste reč „kazna“ kako bi zamaskirali svoje nasilje i izbegli optužbe da otvoreno podržavaju nanošenje štete deci. Dakle, umesto uspostavljanja roditeljskog autoriteta, batine samo demonstriraju roditeljsku slabost i emocionalni slom. Takođe, analiza 75 istraživanja sprovedenih na 161 hiljadu dece pokazuje da fizičke „kazne“ ne uklanjaju neželjeno ponašanje, već dovode do 14 značajnih negativnih posledica:
– Pogoršanje sposobnosti za moralno rasuđivanje;
– Povećana agresivnost dece;
– Povećano antisocijalno ponašanje;
– Pojačanje destruktivnog ili štetnog ponašanja usmerenog ka drugim ljudima ili predmetima;
– Pojačanje simptoma anksioznosti ili depresije;
– Problemi sa mentalnim zdravljem deteta;
– Pogoršanje odnosa između roditelja i deteta;
– Smanjenje kognitivnih sposobnosti i pogoršanje uspeha u školi;
– Smanjenje samopoštovanja;
– Veća verovatnoća da postanu žrtve fizičkog nasilja;
– Antisocijalno ponašanje u odraslom dobu;
– Problemi sa mentalnim zdravljem u odraslom dobu;
– Problemi sa zloupotrebom alkohola ili droga u odraslom dobu;
– Podrška nasilju nad decom u odraslom dobu (ovde bi bilo prikladno ponovo pomenuti Dobsona, kojeg su i u detinjstvu tukli).
Posledice fizičkih „kazni“ su analogne onima koje nastaju usled traume izazvane nekim drugim tipovima detinjstva iskustava – fizičkim i emocionalnim nasiljem, zanemarivanjem, seksualnim nasiljem, domaćim nasiljem i prisustvom psihičkih oboljenja u porodici. Takođe, istraživanja su pokazala da deca, kada se suoče sa štetnim iskustvima, postaju preosetljiva na emocionalne reakcije drugih ljudi, jer neke od njih, na primer bes, počinju da asociraju sa naknadnim lošim postupcima. Kod dece koja su bila izložena fizičkim „kaznama“, mozak počinje da funkcioniše na isti način kao i kod dece izložene drugim oblicima nasilja. Pored toga, negativno detinjstvo iskustvo može povećati rizik od pojave određenih fizioloških problema, na primer, pogoršanja mišićnog metabolizma.
Konačno, neki istraživači smatraju da je kažnjavajući politički stav, uključujući odobravanje rata kao instrumenta nacionalne politike i smrtne kazne, posledica nasilnog vaspitanja. Oni koje su u detinjstvu tukli, zastrašivali i sramotili roditelji, i koji nisu prevazišli odgovarajuće psihološke probleme pomoću psihoterapije, skloni su da prenesu svoj detinji bes na političke stavove i druge grupe ljudi. Postoji mišljenje da je široka praksa okrutnih metoda vaspitanja dece u Nemačkoj početkom 20. veka odigrala značajnu ulogu u kasnijem rastu broja pristalica nacističkih stavova.
