Juče smo sedeli u klubu i pitaju me: evo, kažu, ovde su na MTL-lanču mučili Svetova pitanjima, i on nije odgovorio na temu, a ti, kažu, šta misliš o tome?
U odbranu Svetova odmah ću napomenuti da, ako mu se prebacuje komunikacija pomoću šablona, i ja se po pravilu oslanjam na svoje prethodne odgovore na slična pitanja, ili na ranije formulisane opštije koncepcije. Zato, izvolite, za početak odgovor na srodno pitanje o tome šta dete treba da radi kada je izloženo nasilju u kući. A zatim ćemo razraditi misao o tome šta treba da rade treća lica kada se suoče sa nasiljem nad tuđom decom.
Libertarianski moral nalaže mešanje u konflikte na pravednoj strani. Pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete nanete tokom tog konflikta. Zato, kao prvo, videvši konflikt, mora se brzo i odokativno utvrditi šta je predmet konflikta, uporediti ga sa štetom koju su strane pretrpele, i dalje doneti odluku o mešanju ili nemešanju.
Međutim, u slučaju sa decom situacija se komplikuje time što dete nije u potpunosti pravni subjekt, nalazi se pod jurisdikcijom roditelja, a za upad u tuđu jurisdikciju potrebni su prokletno jaki razlozi. Zato je najbolja taktika koju naš hipotetički libertarijanac može primeniti ta da privuče na svoju stranu dovoljno ozbiljnu grupu podrške. To mogu biti drugi komšije (komšija će najlakše obrazložiti zašto ga ovaj konflikt uopšte dotiče — on ga čuje, vidi i oseća iritaciju), ali mogu se privući i obični prolaznici, samo da budu spremni da izraze svoje nezavisno mišljenje o onome što se dešava.
Ovaj proces na neki način liči na bitcoin majning. U uslovima konfliktujućih lanaca, istinitim se smatra onaj iza kojeg stoji više akumuliranog hešrejta. Tako je i u našem slučaju — roditelj navodi obrazloženja za svoje pravo i privlači pristalice svoje pozicije — a komšija, koji se protivi nasilju nad detetom, navodi svoje argumente i privlači svoje pristalice. Svaki pristalica deluje kao čvor u mreži sa svojim hešrejtom, odnosno sposobnošću da nametne troškove suprotnoj strani. Ako su oni koji se protive nasilju u kući sposobni da stvore ozbiljne probleme, to postaje jak argument za prestanak nasilja ili izbegavanje problema na neki drugi način, na primer, selidbom.
Naravno, sudar pozicija ne mora nužno biti toliko oštar, sasvim je verovatno da će strane doći do kompromisa. Na primer, može se postići dogovor da dete na dan isplate ode da prespava kod komšinice, a roditelji mogu potom pijančiti po svom zadovoljstvu dok je dete bezbedno. Ili komšije mogu predložiti sistem nenasilnih kazni za dete, ako je ono zaista sklono nanošenju ozbiljne štete okolini.
Ipak, scenario moguće eskalacije je uvek korisno imati na umu, kako bi se u tuđe konflikte intervenisalo uzimajući u obzir sopstvene mogućnosti. I kako bi se te mogućnosti unapred razvijale.
Nasilničko ponašanje i psihopatske predispozicije dugo su se, kroz mnoga istraživanja, smatrala adaptivnim crtama koje bi trebalo da daju reproduktivnu prednost. Naravno, aktuelnija istraživanja opovrgavaju ovakav pogled. Istraživanja plemenskih naroda nisu pronašla realnu prednost ubica u broju dece u odnosu na one koji nisu ubice. Istraživanja psihopatskih ličnosti, iako pokazuju njihov uspeh u romantičnim odnosima (što je objašnjivo manipulativnim ponašanjem i sposobnošću korišćenja osećanja drugih radi sopstvene koristi), to nije uvek slučaj u dugoročnim odnosima i dobijanju dece. Ovakvi zaključci, koji na prvi pogled mnogima deluju kontraintuitivno, zapravo su veoma logični ako pogledamo šta zapravo predstavljaju nasilni pojedinci i kako to utiče na uspeh u nastavku roda.
Vredi postaviti jedno jednostavno pitanje: zašto nasilnom pojedincu uopšte treba deca? Odgovor na ovo pitanje je prilično očigledan u slučaju normalnih ljudi, koji žele da se brinu o nekome, da nekoga vaspitaju, ostave nešto za sobom u budućnosti, jednostavno zato što osećaju potrebu za tim. Ali nasilnike mnogo ređe brinu takve stvari, njima je zanimljivija direktna lična korist ovde i sada, čemu potreba da se brine o nekome ili brine o dalekoj budućnosti može samo smetati. Naravno, to ne znači da takva osećanja kod nasilnih pojedinaca uopšte ne postoje, ona mogu biti izražena podjednako kao i kod normalnih ljudi. Ali, barem u proseku, to se od njih može očekivati ređe.
Čak i ako samo pretražimo internet, na primer posetimo sajt „Quora“, gde različiti ljudi komuniciraju u formatu pitanja i odgovora, možemo videti potvrde onoga što govore aktuelna istraživanja. Navimo kao primer komentar jedne žene koja odgovara na pitanje da li psihopate žele decu. Ona skreće pažnju i na svoj egoizam, neželju da se brine o nekome i troši svoje vreme, kao i na negativne aspekte povezane sa dobijanjem dece. Ona smatra da je većina roditelja nesrećna i da je dobijanje dece „paklen kult“.
Međutim, treba napomenuti da postoje i razlozi zbog kojih psihopata može težiti dobijanju dece. Prvenstveno navodimo društveni uticaj. U prošlosti je bilo neprihvatljivo i osuđivano svesno i otvoreno odbijanje stvaranja porodice i nastavka roda, takvu osobu bi mnogi verovatno smatrali abnormalnom. Sličan pritisak je mogao igrati svoju ulogu, kao što njegovo odsustvo sigurno igra u savremenom svetu, gde odbijanje porodice i dece postaje apsolutno normalan lični izbor. Naravno, normalna osoba sa osećanjima koja su prethodno navedena često će i dalje biti sklona tome da dobije decu, najmanje bar jedno dete. A kod psihopate su u takvim uslovima mnogo veće šanse da postane krajnje ubeđeni „childfree“ (bez uvrede za nenasilne ljude koji su odlučili da ne dobiju decu).
Takođe, razlog mogu biti lični uverenja osobe, društveni uticaj koji u nekim situacijama i dalje postoji i koji podstiče dobijanje dece i osuđuje odbijanje toga, ili čak jednostavno slučajna trudnoća. Ali čak i ako psihopata dobije dete, malo je verovatno da će moći uticati na njega na pozitivan način. Naprotiv, najverovatnije će rezultat biti psihološka trauma kod deteta, što će samo smanjiti njegov reproduktivni uspeh u budućnosti. Kao što vidimo, nasilje ponovo nije adaptivna crta u dugoročnoj perspektivi.
Dobro je što su psihopate ipak manje uspešni u nastavku roda nego normalni i psihički zdravi pojedinci, naročito u savremenim društvenim uslovima. Ipak, bilo bi još bolje da nijedan od njih uopšte ne dobija i ne vaspitava decu, barem dok ne bude razvijena efikasna terapija za njihovo stanje, usmerena na obnavljanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja koji im nedostaje.
I recently had the chance to present my book at the Montelibero club. There were about twenty-five people, no one threw tomatoes; on the contrary, they threw donations. Despite the fact that the decision to speak was spontaneous and not properly prepared, it seemed to go quite well.
But as a result, I was asked to create some kind of adaptation for children, so that there would be a way to clearly explain to them what these strange games are that their parents play, and to involve them in those very games.
Well, games it is. I want to make one game in a purely conversational genre, a trial run. We will play „the kind king.“ The child inherits a kingdom and wants to make their subjects happy. They can ask how things are in their kingdom, give orders, and find out from me what is reported back. Here, I am mainly interested in what questions the children will actually ask. Considering that I don’t have any of my own, it should be a mutually beneficial experience. I think that within a couple of weeks I will decide to hold the first game there, in the club.
Another game will require more serious development; I want to make a board game about life under etatism. In the basic module, I want to offer the roles of worker, entrepreneur, official, and politician. The goal is to show their relationships as simply as possible, but without losing realism. I also want there to be room for ethical decisions in the game.
Those are the ambitious plans. I spent more than a year on the book about ancap, and I hope to finish this significantly faster.
I also really hope that in the near future I will have much more free time, and I will be able to give the channel as much attention as it deserves.
Mogu li roditelji počiniti čin agresije protiv svoje dece ili imaju potpuno pravo vlasništva nad svojim detetom?
Da li je čin agresije protiv svog deteta to što prestanete da ga hranite, osuđujući ga na smrt od gladi? Verovatno ne, ali ako jeste, onda od koje do koje starosti?
Ako roditelji imaju potpuno pravo vlasništva nad detetom, da li ono ikada prestaje, i ako da, u kom uzrastu osoba dobija mogućnost da postane punopravni član društva i potpiše NAP?
Da li je moguće namerno ubiti sopstveno dete, a ne prekršiti NAP?
Prodaja sopstvenog deteta u seksualno ropstvo – da li je to agresija?
Od koje starosti deca smeju da rade i konzumiraju alkohol/supstance?
Andrej Fridžes
Autor pitanja je započeo citatom iz Etike slobode Rotbarda o tome da u slobodnom društvu treba da bude razvijeno slobodno tržište dece (ovaj fragment sam izostavila), i čini mi se prikladnim da ovog deontologa dopunim utilitaristom Fridmanom, koji je u svojoj Mehanici slobode baš jedno poglavlje potpuno posvetio pravima dece.
A zatim ću izneti svoje mišljenje o konkretnim postavljenim pitanjima. Za početak, naravno, predlažem da ponovo pročitate poglavlje mog priručnika o ankapu na koje moram najčešće da se pozivam – o konfliktima, moralu i pravu.
Dete, kao ljudsko biće, sa libertarianske tačke gledišta poseduje samopripadnost, a samim tim, na njega je potpuno primenljiv NAP – niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje. Ako roditelj deluje protiv interesa svog deteta, između njih postoji očigledan konflikt. Libertarianski moral nalaže intervenciju u konflikt na pravednoj strani. Zbog toga će svaki spoljni libertarijanac, vođen svojim moralom, pokušati da uđe u uvid u primećeni konflikt između roditelja i deteta, kako bi utvrdio čija je pozicija pravednija.
Pravednost je, podsećam, osećaj srazmernosti nanete štete i vrednosti predmeta konflikta. Zato spoljni odrasli, projektujući na sebe štetu koja se nanosi detetu i upoređujući je sa tim koliko vrednim doživljava predmet konflikta između deteta i roditelja – sasvim je verovatno da može smatrati da dete treba zaštititi.
Ne hraniti dete nije nasilje. Ali nasilje je sprečiti ga da nabavlja hranu, ili omesti druge da hrane dete.
Prodaja prava na preferencijalnu starateljstvo nad detetom (odnosno samih roditeljskih prava) nije nasilje. Ako kupac pretvori dete u seksualnog roba – to će već biti nasilje.
Dozvoliti detetu da se zaposli ili konzumira štetne supstance nije nasilje. Ali nasilje je terati na posao silom ili nametati štetne supstance.
U svim ovim slučajevima staratelj se nalazi u situaciji u kojoj može, bez direktnog nasilja, naneti detetu indirektnu štetu. U kojoj meri se može tražiti kompenzacija za nanošenje indirektne štete – to je u uslovima ankapa (decentralizacija prava plus tržište) nemoguće predvideti, u svakom konfliktu može biti pronađeno sopstveno rešenje, a može se stabilno primenjivati neko tipsko rešenje, ako ono generalno sve zadovoljava.
Kratko rečeno: evo vam principa, a dalje odlučujte sami; knjige gotovih recepata imaju određenu vrednost, ali ih ne treba posmatrati kao dogmu.
Drugo pitanje je prilično jednostavno, odgovoriću na njega prvo. Privatnom obezbeđenju je takođe isplativije da krade proizvode iz prodavnice, nego da pazi da drugi ne kradu. Ali samo u kratkoročnoj perspektivi, a nakon toga je otpuštaju, sa većim ili manjim skandalom. Važno je ne davati mu ovlašćenja iznad onih koja su direktno potrebna za izvršavanje radnih obaveza, inače on neće samo krasti, već će zastrašivati i ostalo osoblje kako bi prikrivali krađu, kreirajući fiktivne izveštaje za vlasnike. Ne isključujem da se takve šeme na nekim mestima čak i pojave zbog nemara vlasnika prodavnice, ali obično postoji sistem stimulansa koji ovakvo ponašanje čine malo verovatnim i ne dozvoljavaju mu da ode predaleko.
A sada hajde da pričamo o deci.
Za početak ću napomenuti da se i sada, pri državi, deca sasvim normalno prodaju u ropstvo. I ne govorim ovde o državnom ropstvu, poput radne obaveze pri sakupljanju pamuka za uzbečke školarce, već o privatnom, koje ista ta država zabranjuje. Ipak, upravo pri državi sistem stimulansa za policiju, kao što je istaknuto u odgovoru na prvo pitanje, takav je da policiji može biti isplativije da sama prodaje decu u ropstvo ili da štiti takvu trgovinu. Privatno radničko ropstvo dece je karakteristično pre za neku crnu Afriku sa njenom prilično primitivnom rudarstvom. U zaposlenijim zemljama je aktuelnije seksualno ropstvo.
Postavlja se pitanje, zašto sve to slabo brine autore pitanja o ropstvu dece pri ankapu? Nije teško odgovoriti. Pri državi se privatno ropstvo dece smatra marginalnim, ono se dešava negde daleko i ne upada u oči. Zabrinutost autora pitanja izaziva upravo potencijalna situacija u kojoj je takvo ropstvo prihvatljivo. Kada na to nailazite na ulici i u informacionom prostoru na svakom koraku, pa stoga morate prihvatiti postojanje tog fenomena, a ako pokušate da se borite protiv toga sredstvima moralnog pritiska, tada ćete se sami naći u koži marginalca koji ometa pristojne ljude da se ponašaju uobičajeno.
Može li ropstvo dece u ankap zajednici postati prihvatljiva praksa? Naravno, može. Prema principima libertarijanizma, restitucija je sasvim legitiman način sticanja imovine, i ako, recimo, dete pokvari neku skupu imovinu (a deca to ponekad rade), onda je od deteta sasvim dopustivo zahtevati kompenzaciju, pa čak i prisilno je naplatiti, jer ono poseduje samopripadnost, a pitanje od koje starosti se pripisuje puna pravna subjektnost je pitanje konvencije. Restitucija je sasvim dopustiva ne samo u novčanoj, već i u naturalnoj formi, i to vam je preduslov za ropstvo.
Tako, prakse u kojima dete otplaćuje razbijeni prozor komšije košenjem komšijskog travnjaka su pri ankapu više nego verovatne, jer ne izazivaju moralno odbacivanje. Šta može sprečiti razvoj strožih praksi, kada, recimo, od deteta zahtevaju kao restituciju nešto što bi odrasla osoba smatrala ponižavajućim za sebe, poput snimanja u BDSM videu? Upravo to isto moralno odbacivanje će to sprečiti. Pronaći će se previše ljudi koji bi, primenjujući situaciju na sebe, izjavili da ne bi pristali na to ni za novac, te stoga njima lično takva restitucija deluje nepravedno (predmet konflikta se ocenjuje kao nesrazmerno manje značajan od štete nanete tokom restitucije). Libertarijanska morala zahteva mešanje u konflikte na pravednoj strani, stoga će dete u takvoj situaciji lako pronaći branioce.
Pa ako je tako, autori pitanja o ropstvu dece pri ankapu mogu odahnuti sa olakšanjem: gora situacija od one pri državi sigurno neće biti. Mogu i dalje nastaviti da bojkotuju proizvođače odeće napravljene primenom prisilnog dječjeg rada, a ankapce ostaviti na miru.
Jedan beloruski libertarijanac, poznat u uskim krugovima, koji prilično često menja nadimke kako ne bi imalo smisla pamtiti ih, nedavno je na Telegrafu objavio kvalitetan članak o toj temi.
Kratak spisak teza članka od samog autora (kakav je pametan, pobrinuo se za sve):
1) Postoje etički libertarijanci i „kobasici“ libertarijanci
2) „Kobasici“ libertarijanci su beskorisni ili štetni za libertarijanizam i skloni su prelasku na druge političke poglede
3) Suprotnost „kobasici“ libertarijancu je etički libertarijanac
4) Etički libertarijanac se razlikuje od „kobasice“ po tome što poseduje libertarijanski mindset i libertarijanski okvir (framework)
5) Većina libertarijanskih aktivnosti u oblasti privlačenja novih članova fokusirana je na privlačenje „kobasica“ libertarijanaca i izgradnju libertarijanskog okvira, kao i na njegov prenos etičkim libertarijancima
6) Libertarijanski mindset se definiše u ranom uzrastu, i da bi se povećao broj etičkih libertarijanaca, trebalo bi ga kreirati kod tuđe dece putem praktika.
7) Naši neprijatelji se bave mindsetom tuđe dece, a libertarijanci se time ne bave
8) A trebalo bi
Drugim rečima, autor predlaže da prestanemo da se odričemo nagađanja da libertarijanci navodno vole decu i, štaviše, da osećaju ogroman interes baš za tuđu decu – već, naprotiv, da počnemo ta nagađanja da potvrđujemo, ali na svoj libertarijanski način. Tipa: svi su mislili da je „učenje“ samo eufemizam za „jebanje“, a on zapravo čini decu libertarijancima.
Ako nakon čitanja članka delite njegove zaključke, očekujem nalet libertarijanaca u decía sportske sekcije i kreativne studije (pa ne idu valjda u državne škole, šta vi to), organizovanje dečijih libertarijanskih izleta, zapošljavanje dece za honorarne poslove i druge korisne praktike.
Na sajtu Libertarianske partije Rusije objavljen je članak Karla Franka, poznatog po svojim radikalnim stavovima, koji je posvećen deci. Autor je član LPR-a i vodeći Telegram kanala Bez kompromisa, čiji naziv već prilično dobro karakteriše ovog sklonog dogmatizmu mislioca. Ukratko, on pokušava da izloži kako bi libertarijanci trebali pristupiti pitanju postupanja sa decom, polazeći od striktnih libertarianskih pravnih principa, konkretno principa samopripadnosti, kojim poseduje svako dete od trenutka začeća.
I ja sam više puta pisao na temu dece, s čim se možete upoznati preko taga „deca“, tako da verovatno možete zamisliti moju poziciju po mnoštvu pojedinačnih pitanja vezanih za decu, pa verovatno i uopšte. Ukratko, ja pravo (law) posmatram kao spontani poredak rešavanja konflikata (a moral kao spontani poredak ulaska u konflikte), dok princip samopripadnosti smatram ne više od karakteristike libertarianskog društva koja pokazuje da se pravo raspolaganja sobom u njemu poštuje u znatno većoj meri nego što bi neko ko pretenduje na samopripadnost mogao postići silom, ali ga ipak ne podižem u apsolut, kao što se ne podižu u apsolut ni mnogi drugi korisni principi, poput redovnog pranja zuba.
Ali danas ne govorimo o mojoj poziciji, već o poziciji članka. Njegova ključna teza je tvrdnja da samim činom začeća deteta roditelji čine delikt prema njemu, jer je posledica začeća guranje subjektivnog prava koji poseduje samopripadnost u stanje potpune bespomoćnosti. Dalje iz toga izvodi roditeljske obaveze, principe vaspitanja i ostale lepote. I izvodi ih, naravno, potpuno neispravno, jer iz tako stroge premise slede sasvim drugačvi zaključci od onih koje Karl donosi.
Bili ste silovani. To je delikt silovaoca prema vama. Sud obavezuje silovaoca da, kao nadoknadu štete, živi s vama i brine o vama tokom određenog fiksnog perioda. Zar ne biste takvog sudiju sa takvim presudama poslali dođavola? Prvo i najvažnije što vam je potrebno jeste da budete potpuno nedostižni za silovaoca, i tek onda se može razmišljati o iznosu kompenzacije. Ako je začeće deteta delikt prema detetu, onda je prva stvar koju treba uraditi nakon rođenja oduzeti dete kriminalcima i dati ga zaista dostojnim ljudima, koji sigurno nikada nisu atentovali na bilo kakvo rađanje dece. A idealno – onima koji na to čak nisu ni sposobni. Na primer, onima koji su prošli sterilizaciju. Na kraju krajeva, ljudi se vakcinišu kako bi sprečili slučajne delikte prema nedužnim ljudima u okolini koje bi mogli zaraziti. I ovde važi isti princip: sterilišite se i zaštitićete decu od opasnosti da budu začeta.
Automobili s vremena na vreme udaraju ljude na putevima. To su tragedije koje uznemiruju javnost, i ona traži načine da smanji smrtnost u udesima, idealno do nule. Takođe, ljudi s vremena na vreme začnu decu. Ako je začeće delikt, onda bi i takve tragedije morale uznemiravati javnost, a potom bi ona trebala tražiti načine da smanji natalitet, idealno do nule. Barem slučajna začeća. Ponovo, čije je ponašanje odgovornije: vozača koji se kretao svojom trakom poštujući ograničenje brzine, ali mu pešak koji je iznenada iskočio pod točkove nije dao nikakvu priliku da izbegne sudar – ili vozača koji svesno udara pešaka na trotoaru? Isto je i sa rađanjem dece: ako je začeće delikt, onda ponašanje onih koji uspiju da zatrudne uprkos svim naporima zaštite treba priznati kao odgovornije i, možda, čak ih osloboditi plaćanja ozbiljnih kompenzacija detetu za taj nesrećni slučaj. A oni koji svesno praktikuju nezaštićen seks, noseći kriminalnu nameru da začnu dete, trebali bi biti priznati kao zlobni psihopate i kažnjavani primerom još strože, zar ne?
Zašto se Karl Franko udružio sa devojkom i živi s njom, a da prethodno nije prošao vazektomiju? Zar ne sa ciljem da putem začeća gurne biće koje poseduje samopripadnost u stanje bespomoćnosti? Zar ne bi trebalo da linčujemo ovog licemera koji raspravlja o deliktima, a sam tajno priprema put ka njemu?
Naravno, sve je to besmislica. Kada dočekamo izum potpuno autonomnih samorazvijajućih embriona, u okviru kreativne slobodne potrage koji povlače informacije sa interneta i samomodifikuju svoje telo, usvajajući neophodne resurse iz rasutog stanja – tada ćemo razgovarati o tome da je arhaično začeće strašan delikt. A dok čovečanstvo polazi od drugih premisa, prihvatanje predstave o začeću kao deliktu (stvarno prihvatanje, a ne licemerske teoretske konstrukcije koje nemaju veze sa stvarnošću) čini moralnom obavezom čovečanstva planirano izumiranje, sve dok poslednji srećni be dete starac ne napusti ovo nekadašnje boravište greha.
Ne izobčaj, Karle. To neće pomoći pravima dece, Karle.
Ovim člankom bih želeo da sumiram ciklus ranije objavljenih beleški koje se tiču NAP-a – od diskusije o relevantnosti teme do različitih pristupa njegovoj širenju u društvu. Većina ideja je preuzeta od Bitarcha i temeljno prerađena. Linkovi ka ranijim materijalima koji razvijaju određene teze su bogato rasuti po tekstu, pa ih po želji možete osvežiti u sećanju.
Šta nam smeta status quo? Bez uklanjanja agresivnog nasilja iz života društva nemoguće je pojavljivanje bilo kakvog libertarijanskog modela društveno-političkog uređenja zemlje (čak i zdravog federalizma, a da ne govorimo o ankapu ili panarhiji). Takođe, navika rešavanja problema nasiljem stvara u društvu najjače negativne eksternalije — smanjuje kvalitet života i ekonomsko blagostanje, usporava naučno-tehnički napredak, čak i stvara rizik od nestanka celog čovečanstva.
Šta je princip neagresije (NAP)? Postoji mnogo tumačenja principa neagresije, ali ograničićemo se na najminimalističkiju varijantu. Smatraćemo da NAP zabranjuje samo direktno fizičko nasilje prema telu osobe i imovini koja je pod njenom neposrednom fizičkom kontrolom (na primer, kuća u kojoj osoba živi i telefon koji joj je u džepu). Primena nasilja u svrhu samoodbrane, prema takvom minimalnom tumačenju NAP-a, dozvoljena je samo u vidu kontra-nasilja protiv agresora u trenutku kada on napada i samo u najmanjoj meri koja je dovoljna da on prekine agresiju. Osveta, kažnjavanje i naplaćivanje odštete putem nasilja već bi predstavljalo izlazak iz okvira takvog NAP-a. Psihološki uticaj, zbog dvosmislenosti percepcije, takođe ne bi trebalo da se smatra nasiljem. Pridržavanje NAP-a u ovom obliku već obezbeđuje slobodu udruživanja, a dalje, u okviru dobrovoljnih udruženja, mogu se koristiti dodatna pravila koja se ne izvode iz minimalnog NAP-a, ali su korisna za udobnu interakciju članova udruženja. Kršenje samog NAP-a ili dodatnih pravila utvrđenih u okviru udruženja može se regulisati putem pomirbenih procedura ili jednostavno dovesti do odustajanja od daljnje saradnje, privremenog ili doživotnog.
Zašto baš takav minimalni NAP? On po definiciji odgovara predstavama o pravdi kod overwhelming većine ljudi, čak i ako nemaju nikakve složene koncepte prava svojine osim onih nasleđenih direktno od životinjskih predaka. Postoji poznato istraživanje biologa Konrada Lorenca, koji je opisao evolucioni mehanizam pojavljivanja urođene nasleđene morale unutarvrstne neagresije kod mnogih vrsta životinja, kao što su ježevi, brazilski ježevi, jehidne, otrovne zmije i insekti. U onim periodima ljudske istorije kada društvo nije imalo funkcionalne institucije za suprotstavljanje individualnom nasilju, prirodna selekcija je brzo dovodila do prihvatanja NAP-a otprilike u takvom minimalnom obliku. Takođe se može otkriti približno isto razumevanje NAP-a u međunarodnim odnosima, odnosno između država, naročito razvijenih, sposobnih da primene oružje odvraćanja.
Ko će se baviti održavanjem NAP-a u društvu? Volonteri. Pogledajte distribuciju hešrejt-a bitkoin mreže po rudarskim bazenima (mining pools). Bitkoin postoji već više od 10 godina, a globalnog dominantnog bazena i dalje nema. Ljudi ne troše svoje napore uzalud na prikupljanje statistike i upozoravanje rudar na rizike centralizacije. Dochodzi čak i do toga da sami rudarski bazeni, koji se približavaju opasnoj granici dominacije, pod pritiskom javnosti, ali bez prisile, prestaju sa prijemom novih rudara, dobrovoljno se odričući potencijalne dobiti. Svi ti ljudi odlično razumeju vrednost decentralizacije i to da je bolje potrošiti malo svojih napora ili odreći se dela dobiti, nego da ljudi pri „napadima od 51%“ izgube veru u pouzdanost bitkoina, zbog čega će novčići izgubiti vrednost, a gubici će biti mnogo veći. Isto će biti i sa održavanjem NAP-a. Obavezno će se naći volonteri za koje mogućnost života u društvu sa niskim nivoom nasilja i „uživanje u slobodama koje imamo“ nisu prazne reči, i koji su spremni da uložite trud za njihovo održavanje.
Ispod opisani načini borbe protiv agresivnog nasilja mogu primenjivati bilo ko i u bilo kojoj kombinaciji, u zavisnosti od preferencija i sposobnosti volontera. Njihova efikasnost, a samim tim i prikladnost primene u svakom konkretnom slučaju, varira. Sve opisane metode nisu u suprotnosti sa NAP-om i ne predviđaju primenu agresivnog nasilja čak ni protiv najodvratnijih manijaka. Lista nije konačna i ostavlja ljudima slobodu kreativnosti.
1. Moralni pritisak
Metoda podrazumeva izražavanje osude onih koji sami praktikuju agresivno nasilje, kao i svih onih koji to odobravaju. Ljudima je neprijatno kada ih smatraju zlodjacima, oni traže opravdanja za sebe, a zadatak moralnog pritiska je da ta opravdanja demaskira.
Tako je, važno je do prenositi ljudima misao da je država stacionarni bandit, a političke metode upravljanja su, suštinski, pljačka. Opravdavati takvo je ili manifestacija Stokholm sindroma ili dokaz saučesništva u pljački, a stoga takođe podleže osudi. Malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao silovca i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno asociraju na nešto amoralno. Neka čovek prvo bar pod društvenim pritiskom počne da izjavljuje da osuđuje državno nasilje, a zatim se navikne na takvu retoriku i sam u nju poveruje.
Što je državnik otuđeniji, to su oštrije metode kritike dozvoljene prema njemu. Može se porediti sa pedofilima (poređenje ispada u korist pedofila) i totalitarnim diktatorima, za koje je cena ljudskog života nula. Odgovarala bi takođe i svoju efikasnost dokazala strategija zapadnih boraca protiv homofobije i rasizma kroz ostracizam takvih ličnosti. Sve ove metode se mogu pojačavati putem masovnog širenja preko specijalizovanih onlajn servisa.
Potencijalno je moguća i tako snažna strategija kao korišćenje već postojećeg levog aktivizma za promovisanje NAP. Alarmistički protest, čije je lice postala Greta Tunberg, postigao je uspeh zahvaljujući tome što se u establišmentu našlo mnogo korisnika أجenda koju je Greta prenosila. Sada, kada mnoge zemlje drmaju protesti protiv policijskog agresivnog nasilja, ideja da se „jahate“ na tu temu i počne da se prenosi opšte odbacivanje agresivnog nasilja izgleda sasvim realno. Iste one korporacije koje sponzorišu ovaj protest, uklopiće se i u novi prošireni diskurs. Publika voli apokaliptične prognoze, a one kod nas postoje.
2. Transparentnost
Psihološka istraživanja pokazuju: ljudi, ako smatraju da im je ličnost skrivena, mnogo lakše nanose patnju i bol drugima. Svaka situacija u kojoj se ljudi osećaju anonimno, kada niko ne zna ko su ili ne želi to da zna, smanjuje osećaj lične odgovornosti i time stvara mogućnost za zločine. Nasilni efekat anonimizacije može biti pojačan efektom uzlazne spirale emocionalnog uzbuđenja, koje izaziva osećaj moći. Milgramov eksperiment je takođe pokazao da lični kontakt licem u lice povećava verovatnoću da ljudi neće izvršavati nehumana naređenja vlasti da nanose patnju i bol. Anonimnost podstiče vršenje nasilja.
Shodno tome, pretnja objavljivanjem neprijatnih činjenica uvek deluje kao faktor koji sprečava nasilje. Da ljudi ne bi pristajali ovom metodu odbrane, pristalice agresivnog nasilja obično koriste stid. Uteče vam u glavu da je iznošenje prljavog veša iz kuće — sramotno. Da je žaljenje ili prijavljivanje — loše. Da će biti progonjena ne nasilnik, već žrtva nasilja, jer je sama kriva. To je ozbiljna prepreka koju je moguće prevazići upravo kroz gore opisani moralni pritisak. Nikada ne osuđujte žrtvu, čak i ako vam se čini da je mogla biti manje nepromišljena, skromnija ili da je trebalo da se pridržava ne njenih sopstvenih kulturnih normi, već onih koje vama lično odgovaraju.
Tehnički, danas nije tako teško otkriti sve podatke o osobi znajući njen izgled, glas ili još neke tragove. Big data je moćan alat koji ume da radi i u interesu civilnog društva. Servisi za deanonimizaciju, skriveni audio i video snimci, trekeri i slično aktivno se razvijaju. Ako znate perspektivne timove koji rade na tome — podržite ih. Ako znate gotove korisne proizvode koji pomažu ljudima da otkriju identitete kriminalaca — pričajte o njima.
3. Izravnavanje balansa potencijala nasilja
Što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja u društvu, to je manje mogućnosti za potencijalnog agresora da izvrši nasilje u sopstvenu korist. Pri potpuno ujednačenom rasporedu potencijala nasilja, napadač uvek dobija potpuno istu štetu kao i meta napada. Ako je, pored toga, potencijal nasilja ne samo ujednačen, već i veoma veliki, čak i udruživanje deset ljudi radi napada na jednog može delovati kao loša ideja: svakom napadaču će biti više nego dovoljno i jedne desetine štete koju je부터 žrtva pretrpela.
Na taj način, u društvu će biti manje agresivnog nasilja što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja, što je veći potencijal nasilja kod pojedinca i što će on sa većom spremnošću primenjivati silu radi svoje odbrane, odnosno praktikovati doktrinu odvraćanja.
U suštini, prisustvo dovoljno velikog potencijala nasilja kod svakog pojedinca čini tačan paritet snaga suvišnim: dovoljno je imati neophodni minimum za nanošenje napadaču neprihvatljive štete. Klasičan primer takvog neophodnog minimuma postalo je vatreno oružje: obični rebrasti kratkoslovni revolver. Uz minimalnu veštinu i odlučnost, on omogućava odbranu od male grupe agresora ili držanje na distanci slabo motivisane gomile u kojoj niko ne želi da bude prva žrtva. Uostalom, pištolj je samo primer praktičnog modernog tehnološkog rešenja problema izravnavanja ravnoteže potencijala nasilja. Kao što pokazuje primer tehnološki zaostalog plemena Senoi, za odvraćanje agresije sasvim su dovoljne čak i duvaljke sa otrovnim strelama, pod uslovom da se garantovano koriste u slučaju agresije usmerene ka njima.
Može se prigovoriti da individualna samoodbrana loše funkcioniše protiv države, ali tu tvrdnju opovrgava praksa. Poznati autor naučnofantastičnih romana Aleksandar Rozov je u svom blogu dobro izneo svoje mišljenje povodom toga:
«Sasvim drugačija stvar je u Švedskoj (uz uporedivo i veoma visoko stanje ekonomske blagostanja). Tamo je čovek, u suštini, takođe bez prava pred državom. Ali to bez prava se odražava skoro isključivo na ZAKONITO POŠTIVUJUĆU osobu – nju je lakše pronaći i kazniti za bilo šta. A naoružani bandit, iako je takođe bez prava, teže se kažnjava (jer ga prvo treba pronaći, a nakon toga i zadržati – pri čemu može pružiti oružani otpor). Zato švedska policija radije lovi zakonito poštujuće građane.»
Naravno, država može potrošiti nesrazmerno mnogo resursa na borbu protiv konkretne pojedinca, svesno premašujući bilo kakve njegove troškove odbrane. Pojedinac tome može suprotstaviti dve taktike.
Prvo, cena efektivnog direktnog napada države na privatno lice obično se ispostavlja kao nekoliko desetina puta viša od cene koju je on potrošio na suprotstavljanje tom napadu, drugim rečima, u trci u naoružanju, osoba koja se brani ima prednost. Čvrsto odlučivši da proda svoj život skuplje, on je u stanju da prouzrokuje mnogo nevolja i nakon smrti.
Drugo, transparentnost i moralni pritisak obezbeđuju veoma nepovoljnu pozadinu za širokoskalnu državnu nasilnost, dok na odbranu žrtve može izaći veliki broj ljudi koji će iz nekog razloga odlučiti da se to njih takođe tiče. Uprkos tome što vatrena nadmoć u takvim situacijama i dalje ostaje na strani države, masovni građanski neposlušnost često je dovoljna da država ućutka konflikt.
4. Nenasilno vaspitanje dece
Najhumanije i najsuptilnije što čovek može učiniti u borbi protiv agresivnog nasilja u svetu jeste da prenosi vrednosti nenasilja deci. Naravno, to podrazumeva neophodnost delovanja ličnim primerom, odnosno pre svega da sam ne primenjuje nasilje na decu, tako da zadatak može biti težak. Ipak, trud se isplati, jer je to u perspektivi najjače sredstvo uticaja na svet. Čovek koji je odrastao u razumevanju da može verovati ljudima i da od njih ne traži podvalu, da su ljudi dobronamerni i skloni dogovoru, nosiće te vrednosti u odrasle godine, a na priče o realnostima početka 21. veka reagovaće onako kako mi reagujemo na priče o javnim pogubljenjima: sa nerazumevanjem i gađenjem.
Čak i ako država ne bude odbačena od strane čovečanstva zbog svoje neefikasnosti, ona će, budući da je predvođena ljudima koji su od detinjstva upili nenasilne prakse, postati humanitna i neuvlažljiva u svojim metodama, ne podsećajući ni približno na bandu razbojnika iz koje je nekada izrasla.
Naravno, ugradujući detetu vrednosti neagresije, važno je ugraditi i spremnost da joj se suprotstavi: počevši od načina da se konflikt ugasi u korenu putem konstruktivnih pregovora, pa sve do korišćenja sredstava za samoodbranu, o čemu se detaljno govori u prethodnoj tački.
Iz ideje neagresije direktno proizilazi ideja pravne jednakosti, tako da će i ugradivanju ove ideje takođe biti potrebno obratiti mnogo pažnje. To se pre svega manifestuje u sitnicama. Na primer, društvo u kojem se odrasli obraćaju deci sa „ti“, zahtevajući da im se obraćaju sa „vi“, već ugrađuje ideju nejednakosti. S druge strane, postoje i situacije prirodne nejednakosti mogućnosti usled različitog uzrasta i iskustva, i obično je odraslima prikladnije da ne učestvuju u mnogim dečijim igrama podjednako sa decom, kako bi sačuvali njihovo dostojanstvo.
Dobra ilustracija ove teze je pristup adolescentnom seksu. U knjizi Karla Sagana „Nauka u potrazi za Bogom“ opisani su rezultati statističkog istraživanja sociologa Džejmsa Preskota, koji je uporedio običaje stotina kultura u ljudskoj istoriji.
„…suštinske razlike se odnose na to da li je u toj kulturi prihvaćeno grljenje dece i da li su za mlade dozvoljene prebračne seksualne odnose. Upravo ove parametre on smatra ključnim i dolazi do zaključka da sve kulture u kojima se deca grle, a mladim je dozvoljeno stupanje u seksualne odnose, na kraju prolaze bez izraženog društvenog hijerarhijskog poretka i svi su srećni. Dok one kulture u kojima određene društvene zabrane sprečavaju grljenje dece, a na adolescentni prebračni seks je postavljeno najstrože tabu, razvijaju snažnu hijerarhiju dominacije i zapadaju u nasilju i mržnji.“
Pri tome, kako se navodi u istraživanju, učestalost seksa između odraslih i adolescenata ponovo se ispostavlja kao povod za razvoj odnosa dominacije.
Naravno, ako praktikujete nenasilno vaspitanje dece, moraćete se suočiti i sa tuđim nasiljem prema njima. Moraćete biti spremni da se suprotstavite tome, čak i ako su u pitanju tuđa deca, inače ćete detetu samo usaditi misao da je najvažnije lično blagostanje, a da je na sve ostalo bolje zatvoriti oči, bićeš življi. Ovde, u zavisnosti od situacije, mogu biti korisna i sredstva zaštite, i objavljivanje činjenica o nasilju, i stvaranje moralnog pritiska.
5. Sloboda asocijacije
Savremenom čoveku se previše često dešava da bude deo tih ili onih nevoljnih asocijacija. To može biti obavezno školovanje, vojna služba, zatvorski boravak, dom za decu, određeni porodično-klanovski odnosi u arhaičnim društvima, pa čak i sam institut državljanstva.
Upravo tamo gde izlaz iz zajednice nije moguć ili je praćen velikim troškovima, pojavljuje se fenomen kao što je maltretiranje, uključujući i primenu fizičkog nasilja. Nevoljna asocijacija sa bilo kim razvija u čoveku sposobnost trpljenja, delovanja iz senke, skrivanja svojih interesa i motivacija, i naglo smanjuje empatiju — ukratko, čini ga prilično neprijatnim tipom. Trošeći snagu na intrige i preživljavanje u društvu, čovek gubi priliku za razvoj i samorealizaciju.
Šta se može preduzeti za razvoj slobode asocijacije u društvu?
Za početak, naravno, važno je priznati sam problem, javno se izjasniti o njegovom postojanju, nazivajući stvari pravim imenom: zatvor zatvorom, ropstvo ropstvom, zavisnost zavisnošću.
U mnogim slučajevima izlaz iz nevoljne asocijacije zapravo nije zatvoren, i mnogi ljudi su u njima samo zbog tradicije. Kada se otkrije izlaz, vredi ga iskoristiti i naučiti se uživanju u životu u uslovima slobode, rušeći svojim primerom mitove o nesrećama koje vreba onoga ko je napustio udobni kavez. Tako će oni koji napuste školu radi samopouzdanja izazivati zavist, a ne sažaljenje, ako se ne samo oslobode pritiska obrazovnog sistema, već i postignu životni uspeh radi kojeg je, pretpostavlja se, ceo obrazovni sistem i izgrađen.
Isto tako, ima smisla odmah pobeći u inostranstvo pri pretnji krivičnim gonjenjem — ili čak jednostavno u situaciji kada politički režim u zemlji postane posebno neprijatan, i može se izabrati nešto manje odvratno.
Važno je promovisati i javno odobravati odlazak iz toksičnih, zlostavljačkih ličnih odnosa — poželjno je takođe pružati podršku žrtvama takvih odnosa nakon toga, kako bi uspele da pronađu drugu oslagu u životu i ne upadnu ponovo u nešto slično.
Konačno, nije dovoljno samo znati kako izaći iz nevoljnih asocijacija, važno je učiti kako ulaziti u dobrovoljne, izvlačeći iz toga zadovoljstvo, korist i sigurnost. To može biti bilo koje udruženje po interesima na društvenim mrežama, članstvo u društvenim organizacijama, stvaranje mreže poznatih pružalaca usluga. Može se, konačno, jednostavno postati redovni gost u barovima, klubovima, dečjim ili sportskim igralištima. Čak i takve elementarne navike kao što su pozdravljanje komšija u zgradi i razgovori sa taksistima ili frizerima — to je već važan korak ka izgradnji građanskog društva. Kada ljudi izazivaju simpatiju i interes kod jedni drugih, to doprinosi širenju vrednosti neagresije.
6. Rad sa nasleđem i hemijom
Biolog Konrad Lorenc je predložio model, koji opisuje pojavu urođene morale neagresije prema predstavnicima sopstvene vrste kod mnogih vrsta životinja (koje poseduju urođeno oružje — ježevi, ježinastci, ekidne, otrovne zmije i insekti). Što je veća sposobnost predstavnika vrste da uništavaju svoje srodnike, to se brže tokom letalnih konflikata iz populacije ispiru geni odgovorni za sklonost ka unutarvrstnoj agresiji. Kod snažne životinje postoji snažna moral neagresije, kod slabe — slaba. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja. Zbog toga čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slaba je njegova prirodna moral. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju ovom stanju stvari. Ali razum je čoveku obezbedio sposobnost da značajno unapredi svoje alate za ubistvo ljudi u zanemarljivo kratkom vremenu prema evolucionarskim merama, zbog čega se urođena moral neagresije prema drugim ljudima kod čoveka u toku prirodne selekcije nije ni stigla pojaviti.
Utvrđeno je, da sklonost ka povećanoj i patološkoj agresiji može biti kako nasledna, tako i stečena (usled oštećenja mozga i hormonskih poremećaja). Jednog gena ili čak tačnog spiska gena koji odgovaraju za sklonost ka intraverzionalnoj agresiji danas nije pronađen, tako da je to perspektivan pravac primene snaga, ako se specijalizujete u odgovarajućim biološkim disciplinama.
Može se ponuditi nekoliko pristupa za isušivanje nasledne sklonosti ka intraverzionalnoj agresiji iz ljudskog društva, koji se razlikuju kako po lakoći primene, tako i po brzini postizanja rezultata.
6.1 Forsiranje prirodne selekcije
Kada je u društvu dostupna i poželjna naoružana samoodbrana, agresori brzo izlaze iz populacije. Na taj način, implementacija metoda izloženih u odeljku 3 može obezbediti dugoročno smanjenje agresivnosti u društvu, iako prirodni poremećaji i mutacije ipak neće omogućiti da se intraverzionalna agresija eliminiše potpuno, jednom za svagda, stoga će se morati konstantno održavati ujednačen BPN, kako bi se patološki agresori koji su slučajno pojavili kao rezultat mutacije isušivali iz populacije.
6.2 Polna selekcija
Kao što je rekao istoričar Martin van Kreveld,
„pravi razlog postojanja ratova je u tome što su muškarci oduvek voleli da ratuju, a žene su oduvek volele ratnike“.
Kako žene sve češće biraju brižne partnere umesto agresivnih, nosioci gena sa niskom agresivnošću dobijaju više šansi da dobiju potomstvo — nakon čega agresivne jedinke idu da troše život i sasvim se snalaze bez razmnožavanja.
Pored ovih metoda, pogodnih za primenu već sada, u perspektivi razvoj nauke može omogućiti direktnije načine delovanja.
6.3 Selekcija embriona
Od ploda se uzima DNK uzorak, koji se analizira na patološka nasledna oboljenja, uključujući i sklonost ka agresiji; u slučaju pozitivnog rezultata analize, trudnoća se prekida. Sa očiglednijim naslednim bolestima poput Daunovog sindroma se ovakav pristup već primenjuje. Ubeđivanje majke da se ne bavi problemima koji joj nisu potrebni, već da jednostavno kasnije pokuša ponovo sa začećem, rešiva je задача, ukoliko u društvu nema previše kulturnih normi koje zabranjuju prekid trudnoće.
6.4 Genetska modifikacija kod odraslih
Kreira se virus koji se ubacuje u ljudski DNK i ili isključuje gene odgovorne za sklonost ka agresiji, ili smanjuje njihovu ekspresiju. Sama tehnologija genetske modifikacije je već stvorena i aktivno se razvija, ali još uvek treba detaljno istražiti koji tačno geni i na koji način treba da se koriguju. Direktno isključivanje gena koji su najočiglednije povezani sa agresijom za sada, u eksperimentima, dovodi do mnoštva neželjenih sporednih patologija, tako da tehnologija još uvek treba da se usavrši.
6.5 Genetska modifikacija u embrionalnoj fazi
Metoda je ista kao u prethodnoj tački, ali unosi izmene u genom koje će se kasnije nasleđivati. Zadatak je znatno lakši, jer izmene treba uneti bukvalno u jednu ćeliju, a ne u već formirani organizam.
6.6 Podržavajuća medikamentozna terapija
Pošto je sklonost ka agresivnom nasilju regulisana hormonskim stanjem, nije uvek neophodno upadati u genom ako se može regulisati samo hormonsko stanje. Trenutno se to radi lekovima, ali u budućnosti bi se za to mogli koristiti, na primer, implantirani hormonski regulatori.
Neke od opisanih metoda mogu praktikovati svi, dok neke zahtevaju kvalifikaciju. U svakom slučaju, ako govorimo o metodama 6.4 ili 6.6, ne može se govoriti o prisili. Čak i ako je neko izvršio agresivno nasilje pod uticajem patoloških sklonosti, njemu treba ostaviti izbor: oslobađanje od patologije ili snositi punu odgovornost za učinjeno delo. U poslednjem slučaju, to opet ne bi trebalo da bude povezano sa nasilnim kaznama — već samo sa kompenzacijom štete i ograničenjem mogućnosti komunikacije.
Zaključci
Održavanje niskog nivoa unutrašnje agresije u ljudskom društvu je složen i multifaktorski zadatak. Ovde ne postoji jedno univerzalno rešenje, ali postoji prostor za inicijativu u različitim pravcima, od kojih su neki navedeni iznad. Važno je osvestiti postojanje samog problema, ne ućutkati ga i slobodno ga diskutovati, kao da je reč o problemu kardiovaskularnih bolesti. Jedan od manifestacija snažne unutarvrstne agresije kod čoveka postao je institut kao što je država, sa njenom sklonošću da donosi nebrojene žrtve na oltar sopstvenog veličanstva, ili jednostavno da ljudima truje život u mirno vreme. Kako čovečanstvo bude shvatalo sklonost ka nasilju kao problem, ovaj toksični institut će otići u prošlost — ili potpuno, ili će se transformisati u bezopasan skup dobrovoljnih usluga. Kako ideje o neophodnosti prelaska na nenasilne interakcije budu prodirale, one će nalaziti sve veću podršku kako kroz finansije, tako i kroz volontere, ali za sada na malobrojnim adeptima ideje leži velika odgovornost za njeno ukorenjivanje u društvu.
Ankap je slobodno, neregulirano tržište. To jest, bilo koje odluke u okviru ankap-a se sprovode dobrovoljno i radi uzajamne koristi. Sada ćemo pogledati kome je u ankap-u stalo kada je u pitanju demografija.
Prvo, postoje proizvođači proizvoda i usluga. Oni su zainteresovani za povećanje potražnje, i, konkretno, za povećanje potražnje za robom za decu. Deca predstavljaju veoma obiman tržišni segment, jer im je potrebna posebna ishrana, brzo prerastaju odeću, brzo menjaju preferencije u igračkama, za njihov bezbedan izlazak u točak je potreban poseban prostor, potrebno ih je podučavati, lečiti i tako dalje. Tako da ću dobijati različite primamljive ponude, od „Danas imamo degustaciju dečije hrane u našoj prodavnici, obavezno probajte i uverite se da bi vaše dete bilo zadovoljno“ do „Idete na putovanje? Specijalni grupni popusti za porodice sa decom!“ Biće mi prikazivani filmovi i video snimci na internetu koji slave radosti majčinstva. Ukratko, stalno ću osećati da ću sa decom biti poželjni član društva.
Drugo, postojim ja sama. Ako znam da se moj odnos sa detetom tiče samo nas dvoje, neću imati strah da ću biti lišena roditeljskih prava zbog neke gluposti koja ni mene ni dete ne zanima. Ako znam da će mi rado prodati bilo koji tehnički moguć proizvod ili uslugu, od eksternošenje (nošenja bebe van tela) do pažljive nege deteta dok mi se ne prohtev da se odmorim – onda neću imati strah da ću ostati sama pred licem mnoštva slučajnosti, jer će mi stručnjaci pomoći da se izborim sa svim neprijatnim brigama. Dakle, u suštini, od dobijanja deteta odvajali bi me samo novac i želja.
Ali pritom, ako budem previše lenja da zaradim dobar novac, i previše bezbrižna da bih išta štedela ili koristila zaštitu tokom seksa, i previše odvratna da bih se brinula o novorođenčetu – onda ću, barem, znati da roditeljska prava na novorođenče mogu profitabilno prodati onima koji, iz nekog razloga, imaju problema sa dobijanjem sopstvenog deteta. Tako da mi uopšte neće biti neophodno da uradim abortus, naročito ako proces trudnoće bude prolazio dovoljno lako i bez prevelikog napora.
Iz ovoga se može zaključiti da će u ankapu natalitet biti veći nego u nesrećnim zemljama sa snažnim juvenilnim pravosuđem i gomilom regulacija vezanih za decu. Ali manji nego u tradicionalističkim kloakama, gde je žena imovina, i ako je njena sudbina da rađa, onda idi, ispunjavaj sudbinu i ne žali se. Ukratko, dece će biti onoliko koliko je potrebno onima koji su odlučili da održe dete, a da će se pritom reprodukcija proširiti, ili će se broj čovečanstva u nekim periodima smanjivati – nemam pojma, nije moj posao.
A evo, inače, još jedna kategorija potrošača spremna da odgaja decu
Na primer, Vasi Pupkin iz 3 “b” je iz šale prijavio postavljenu bombu u školi, koja kasnije nije pronađena prilikom provere. Ili je pretukao školskog drugara do reanimacije. Ili je ukrao, a zatim polomio tuđi bicikl. Pretpostavimo da je zadržan. Šta se dešava dalje? Ako roditelji, prema libertarijanstvu, ne snose odgovornost za postupke svoje dece, kako će se kazniti maloletni huligan? Novca za nadoknadu štete on, kao ni njegovi roditelji, recimo, nema. Hoće li biti zatvoren u zatvor ili će biti primoran da radi i nadoknađuje štetu?
Tvrdnja da dete poseduje samo-posedovanje (self-ownership) znači da drugi ljudi priznaju njegovo pravo da raspolaže sobom u većoj meri nego što bi on mogao postići silom. Ipak, kao što pravo privatnog vlasništva nad stvarima retko znači slobodu korišćenja istih na štetu drugih, tako ni samo-posedovanje deteta ne znači za njega potpunu slobodu nanošenja štete okolini.
Pored samo-posedovanja deteta, ljudi obično priznaju nekome pravo starateljstva nad njim. To pravo obično uključuje prioritet u uvođenju norm moralnosti, ali je neizbežno kompenzovano pravom ostalih da od staratelja zahtevaju nadoknadu štete koju je dete nanelo. Nije važno ko brine – roditelji, škola, samo slučajni ljudi koji su preuzeli taj posao – ili svi oni nekako raspoređuju ta prava među sobom. Tako ili drugačije, nakon prava starateljstva ide i odgovornost za štetu koju okolini nanose postupci staratelja.
Roditelji su izveli dete u šetnju, ono polomi tuđu igračku – odgovaraju roditelji. Sa detetom je ostala baka – za polomljenu igračku odgovara baka. Dete je otišlo u školu – odgovornost za štetu koju nanosi okolini tokom školskog vremena snosi škola. Dete je otišlo u školu, a odatle sa telefona poslalo poruku o postavljanju mine – to je problem škole, jer se dete u to vreme nalazilo u njenoj zoni odgovornosti.
Možda će rizik od štete koju izazove dete moći da se osigura, baš kao što se osigurava građanska odgovornost vlasnika automobila. Trenutno, kao što znamo, vlasnici automobila neradno osiguravaju svoju odgovornost, što često navodi države da učine sklapanje takvih ugovora obaveznim. Tako da nisam sigurna da će u bezdržavnom društvu starateljska odgovornost uvek biti osigurana. Najverovatnije će svoju starateljsku odgovornost osiguravati škole, posebno one iz srednjeg i višeg cenovnog segmenta – prvo, imaće više sredstava za to, a drugo, može se pretpostaviti da će učenici skupih škola u proseku izazivati manju štetu okolini (nije činjenica, ne bih se usušila da precizno predviđam).
Drugi faktor koji će teško omogućiti da osiguranje starateljske odgovornosti postane panaceja za roditelje, jeste taj što će pri svakom učinjenom protivpravnom delu deteta iznos insurance premije rasti, odnosno, osiguranje štete koju izazivaju najmanje socijalizovana deca će verovatno biti previše skupo.
Dalje, mašta kritičara ankap-a crta razne dikkensovštine, sa radnim kućama i sličnim. Jako sumnjam da će takvo biti traženo u humanom i imućnom društvu, međutim, očigledno je da će prava staratelja koji se nađu u nesposobnosti da snose odgovornost za postupke pod starateljstvom biti odbačena ili će, bar, biti strogo ograničena. U čiju korist? Pretpostavljam, u korist humanitarnih organizacija čiji će osnovni cilj biti upravo socijalizacija takve dece. Kao varijantu – u korist imućnijih građana koji će pristati da pokriju dugove po tužbama protiv bivših staratelja deteta, nakon čega će sami preuzeti dalju odgovornost za to dete. Ne bih se usušila da predviđam koji će model biti traženiji na tržištu, ali etički su prihvatljiva oba.
Socijalizacija teške dece pre dva veka – mračna prošlost ankap-a
