Тег: deca

Kako bi se libertarijanac trebalo ponašati ako sazna da deca u porodici njegovih komšija trpe nasilje u kući?

Juče smo sedeli u klubu i pitaju me: evo, kažu, ovde su na MTL-lanču mučili Svetova pitanjima, i on nije odgovorio na temu, a ti, kažu, šta misliš o tome?

U odbranu Svetova odmah ću napomenuti da, ako mu se prebacuje komunikacija pomoću šablona, i ja se po pravilu oslanjam na svoje prethodne odgovore na slična pitanja, ili na ranije formulisane opštije koncepcije. Zato, izvolite, za početak odgovor na srodno pitanje o tome šta dete treba da radi kada je izloženo nasilju u kući. A zatim ćemo razraditi misao o tome šta treba da rade treća lica kada se suoče sa nasiljem nad tuđom decom.

Libertarianski moral nalaže mešanje u konflikte na pravednoj strani. Pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete nanete tokom tog konflikta. Zato, kao prvo, videvši konflikt, mora se brzo i odokativno utvrditi šta je predmet konflikta, uporediti ga sa štetom koju su strane pretrpele, i dalje doneti odluku o mešanju ili nemešanju.

Međutim, u slučaju sa decom situacija se komplikuje time što dete nije u potpunosti pravni subjekt, nalazi se pod jurisdikcijom roditelja, a za upad u tuđu jurisdikciju potrebni su prokletno jaki razlozi. Zato je najbolja taktika koju naš hipotetički libertarijanac može primeniti ta da privuče na svoju stranu dovoljno ozbiljnu grupu podrške. To mogu biti drugi komšije (komšija će najlakše obrazložiti zašto ga ovaj konflikt uopšte dotiče — on ga čuje, vidi i oseća iritaciju), ali mogu se privući i obični prolaznici, samo da budu spremni da izraze svoje nezavisno mišljenje o onome što se dešava.

Ovaj proces na neki način liči na bitcoin majning. U uslovima konfliktujućih lanaca, istinitim se smatra onaj iza kojeg stoji više akumuliranog hešrejta. Tako je i u našem slučaju — roditelj navodi obrazloženja za svoje pravo i privlači pristalice svoje pozicije — a komšija, koji se protivi nasilju nad detetom, navodi svoje argumente i privlači svoje pristalice. Svaki pristalica deluje kao čvor u mreži sa svojim hešrejtom, odnosno sposobnošću da nametne troškove suprotnoj strani. Ako su oni koji se protive nasilju u kući sposobni da stvore ozbiljne probleme, to postaje jak argument za prestanak nasilja ili izbegavanje problema na neki drugi način, na primer, selidbom.

Naravno, sudar pozicija ne mora nužno biti toliko oštar, sasvim je verovatno da će strane doći do kompromisa. Na primer, može se postići dogovor da dete na dan isplate ode da prespava kod komšinice, a roditelji mogu potom pijančiti po svom zadovoljstvu dok je dete bezbedno. Ili komšije mogu predložiti sistem nenasilnih kazni za dete, ako je ono zaista sklono nanošenju ozbiljne štete okolini.

Ipak, scenario moguće eskalacije je uvek korisno imati na umu, kako bi se u tuđe konflikte intervenisalo uzimajući u obzir sopstvene mogućnosti. I kako bi se te mogućnosti unapred razvijale.

Mreža moralnog pritiska

Šta se često ne uzima u obzir pri proceni reproduktivnog uspeha nasilnih jedinki

Voluntarist, Bitarh

Nasilničko ponašanje i psihopatske predispozicije dugo su se, kroz mnoga istraživanja, smatrala adaptivnim crtama koje bi trebalo da daju reproduktivnu prednost. Naravno, aktuelnija istraživanja opovrgavaju ovakav pogled. Istraživanja plemenskih naroda nisu pronašla realnu prednost ubica u broju dece u odnosu na one koji nisu ubice. Istraživanja psihopatskih ličnosti, iako pokazuju njihov uspeh u romantičnim odnosima (što je objašnjivo manipulativnim ponašanjem i sposobnošću korišćenja osećanja drugih radi sopstvene koristi), to nije uvek slučaj u dugoročnim odnosima i dobijanju dece. Ovakvi zaključci, koji na prvi pogled mnogima deluju kontraintuitivno, zapravo su veoma logični ako pogledamo šta zapravo predstavljaju nasilni pojedinci i kako to utiče na uspeh u nastavku roda.

Vredi postaviti jedno jednostavno pitanje: zašto nasilnom pojedincu uopšte treba deca? Odgovor na ovo pitanje je prilično očigledan u slučaju normalnih ljudi, koji žele da se brinu o nekome, da nekoga vaspitaju, ostave nešto za sobom u budućnosti, jednostavno zato što osećaju potrebu za tim. Ali nasilnike mnogo ređe brinu takve stvari, njima je zanimljivija direktna lična korist ovde i sada, čemu potreba da se brine o nekome ili brine o dalekoj budućnosti može samo smetati. Naravno, to ne znači da takva osećanja kod nasilnih pojedinaca uopšte ne postoje, ona mogu biti izražena podjednako kao i kod normalnih ljudi. Ali, barem u proseku, to se od njih može očekivati ređe.

Čak i ako samo pretražimo internet, na primer posetimo sajt „Quora“, gde različiti ljudi komuniciraju u formatu pitanja i odgovora, možemo videti potvrde onoga što govore aktuelna istraživanja. Navimo kao primer komentar jedne žene koja odgovara na pitanje da li psihopate žele decu. Ona skreće pažnju i na svoj egoizam, neželju da se brine o nekome i troši svoje vreme, kao i na negativne aspekte povezane sa dobijanjem dece. Ona smatra da je većina roditelja nesrećna i da je dobijanje dece „paklen kult“.

Međutim, treba napomenuti da postoje i razlozi zbog kojih psihopata može težiti dobijanju dece. Prvenstveno navodimo društveni uticaj. U prošlosti je bilo neprihvatljivo i osuđivano svesno i otvoreno odbijanje stvaranja porodice i nastavka roda, takvu osobu bi mnogi verovatno smatrali abnormalnom. Sličan pritisak je mogao igrati svoju ulogu, kao što njegovo odsustvo sigurno igra u savremenom svetu, gde odbijanje porodice i dece postaje apsolutno normalan lični izbor. Naravno, normalna osoba sa osećanjima koja su prethodno navedena često će i dalje biti sklona tome da dobije decu, najmanje bar jedno dete. A kod psihopate su u takvim uslovima mnogo veće šanse da postane krajnje ubeđeni „childfree“ (bez uvrede za nenasilne ljude koji su odlučili da ne dobiju decu).

Takođe, razlog mogu biti lični uverenja osobe, društveni uticaj koji u nekim situacijama i dalje postoji i koji podstiče dobijanje dece i osuđuje odbijanje toga, ili čak jednostavno slučajna trudnoća. Ali čak i ako psihopata dobije dete, malo je verovatno da će moći uticati na njega na pozitivan način. Naprotiv, najverovatnije će rezultat biti psihološka trauma kod deteta, što će samo smanjiti njegov reproduktivni uspeh u budućnosti. Kao što vidimo, nasilje ponovo nije adaptivna crta u dugoročnoj perspektivi.

Dobro je što su psihopate ipak manje uspešni u nastavku roda nego normalni i psihički zdravi pojedinci, naročito u savremenim društvenim uslovima. Ipak, bilo bi još bolje da nijedan od njih uopšte ne dobija i ne vaspitava decu, barem dok ne bude razvijena efikasna terapija za njihovo stanje, usmerena na obnavljanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja koji im nedostaje.

Ljubav ankapa prema deci – prelazak u praktičnu ravan

I recently had the chance to present my book at the Montelibero club. There were about twenty-five people, no one threw tomatoes; on the contrary, they threw donations. Despite the fact that the decision to speak was spontaneous and not properly prepared, it seemed to go quite well.

But as a result, I was asked to create some kind of adaptation for children, so that there would be a way to clearly explain to them what these strange games are that their parents play, and to involve them in those very games.

Well, games it is. I want to make one game in a purely conversational genre, a trial run. We will play „the kind king.“ The child inherits a kingdom and wants to make their subjects happy. They can ask how things are in their kingdom, give orders, and find out from me what is reported back. Here, I am mainly interested in what questions the children will actually ask. Considering that I don’t have any of my own, it should be a mutually beneficial experience. I think that within a couple of weeks I will decide to hold the first game there, in the club.

Another game will require more serious development; I want to make a board game about life under etatism. In the basic module, I want to offer the roles of worker, entrepreneur, official, and politician. The goal is to show their relationships as simply as possible, but without losing realism. I also want there to be room for ethical decisions in the game.

Those are the ambitious plans. I spent more than a year on the book about ancap, and I hope to finish this significantly faster.

I also really hope that in the near future I will have much more free time, and I will be able to give the channel as much attention as it deserves.

Koja prava dece predviđa anarho-kapitalizam?

Mogu li roditelji počiniti čin agresije protiv svoje dece ili imaju potpuno pravo vlasništva nad svojim detetom?

Da li je čin agresije protiv svog deteta to što prestanete da ga hranite, osuđujući ga na smrt od gladi? Verovatno ne, ali ako jeste, onda od koje do koje starosti?

Ako roditelji imaju potpuno pravo vlasništva nad detetom, da li ono ikada prestaje, i ako da, u kom uzrastu osoba dobija mogućnost da postane punopravni član društva i potpiše NAP?

Da li je moguće namerno ubiti sopstveno dete, a ne prekršiti NAP?

Prodaja sopstvenog deteta u seksualno ropstvo – da li je to agresija?

Od koje starosti deca smeju da rade i konzumiraju alkohol/supstance?

Andrej Fridžes

Autor pitanja je započeo citatom iz Etike slobode Rotbarda o tome da u slobodnom društvu treba da bude razvijeno slobodno tržište dece (ovaj fragment sam izostavila), i čini mi se prikladnim da ovog deontologa dopunim utilitaristom Fridmanom, koji je u svojoj Mehanici slobode baš jedno poglavlje potpuno posvetio pravima dece.

A zatim ću izneti svoje mišljenje o konkretnim postavljenim pitanjima. Za početak, naravno, predlažem da ponovo pročitate poglavlje mog priručnika o ankapu na koje moram najčešće da se pozivam – o konfliktima, moralu i pravu.

Dete, kao ljudsko biće, sa libertarianske tačke gledišta poseduje samopripadnost, a samim tim, na njega je potpuno primenljiv NAP – niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje. Ako roditelj deluje protiv interesa svog deteta, između njih postoji očigledan konflikt. Libertarianski moral nalaže intervenciju u konflikt na pravednoj strani. Zbog toga će svaki spoljni libertarijanac, vođen svojim moralom, pokušati da uđe u uvid u primećeni konflikt između roditelja i deteta, kako bi utvrdio čija je pozicija pravednija.

Pravednost je, podsećam, osećaj srazmernosti nanete štete i vrednosti predmeta konflikta. Zato spoljni odrasli, projektujući na sebe štetu koja se nanosi detetu i upoređujući je sa tim koliko vrednim doživljava predmet konflikta između deteta i roditelja – sasvim je verovatno da može smatrati da dete treba zaštititi.

Ne hraniti dete nije nasilje. Ali nasilje je sprečiti ga da nabavlja hranu, ili omesti druge da hrane dete.

Prodaja prava na preferencijalnu starateljstvo nad detetom (odnosno samih roditeljskih prava) nije nasilje. Ako kupac pretvori dete u seksualnog roba – to će već biti nasilje.

Dozvoliti detetu da se zaposli ili konzumira štetne supstance nije nasilje. Ali nasilje je terati na posao silom ili nametati štetne supstance.

U svim ovim slučajevima staratelj se nalazi u situaciji u kojoj može, bez direktnog nasilja, naneti detetu indirektnu štetu. U kojoj meri se može tražiti kompenzacija za nanošenje indirektne štete – to je u uslovima ankapa (decentralizacija prava plus tržište) nemoguće predvideti, u svakom konfliktu može biti pronađeno sopstveno rešenje, a može se stabilno primenjivati neko tipsko rešenje, ako ono generalno sve zadovoljava.

Kratko rečeno: evo vam principa, a dalje odlučujte sami; knjige gotovih recepata imaju određenu vrednost, ali ih ne treba posmatrati kao dogmu.

Zašto decu ne smete prodavati u ropstvo? I kako će privatna policija održavati red, ako je isplativije krasti?

Anonimno pitanje

Drugo pitanje je prilično jednostavno, odgovoriću na njega prvo. Privatnom obezbeđenju je takođe isplativije da krade proizvode iz prodavnice, nego da pazi da drugi ne kradu. Ali samo u kratkoročnoj perspektivi, a nakon toga je otpuštaju, sa većim ili manjim skandalom. Važno je ne davati mu ovlašćenja iznad onih koja su direktno potrebna za izvršavanje radnih obaveza, inače on neće samo krasti, već će zastrašivati i ostalo osoblje kako bi prikrivali krađu, kreirajući fiktivne izveštaje za vlasnike. Ne isključujem da se takve šeme na nekim mestima čak i pojave zbog nemara vlasnika prodavnice, ali obično postoji sistem stimulansa koji ovakvo ponašanje čine malo verovatnim i ne dozvoljavaju mu da ode predaleko.

A sada hajde da pričamo o deci.

Za početak ću napomenuti da se i sada, pri državi, deca sasvim normalno prodaju u ropstvo. I ne govorim ovde o državnom ropstvu, poput radne obaveze pri sakupljanju pamuka za uzbečke školarce, već o privatnom, koje ista ta država zabranjuje. Ipak, upravo pri državi sistem stimulansa za policiju, kao što je istaknuto u odgovoru na prvo pitanje, takav je da policiji može biti isplativije da sama prodaje decu u ropstvo ili da štiti takvu trgovinu. Privatno radničko ropstvo dece je karakteristično pre za neku crnu Afriku sa njenom prilično primitivnom rudarstvom. U zaposlenijim zemljama je aktuelnije seksualno ropstvo.

Postavlja se pitanje, zašto sve to slabo brine autore pitanja o ropstvu dece pri ankapu? Nije teško odgovoriti. Pri državi se privatno ropstvo dece smatra marginalnim, ono se dešava negde daleko i ne upada u oči. Zabrinutost autora pitanja izaziva upravo potencijalna situacija u kojoj je takvo ropstvo prihvatljivo. Kada na to nailazite na ulici i u informacionom prostoru na svakom koraku, pa stoga morate prihvatiti postojanje tog fenomena, a ako pokušate da se borite protiv toga sredstvima moralnog pritiska, tada ćete se sami naći u koži marginalca koji ometa pristojne ljude da se ponašaju uobičajeno.

Može li ropstvo dece u ankap zajednici postati prihvatljiva praksa? Naravno, može. Prema principima libertarijanizma, restitucija je sasvim legitiman način sticanja imovine, i ako, recimo, dete pokvari neku skupu imovinu (a deca to ponekad rade), onda je od deteta sasvim dopustivo zahtevati kompenzaciju, pa čak i prisilno je naplatiti, jer ono poseduje samopripadnost, a pitanje od koje starosti se pripisuje puna pravna subjektnost je pitanje konvencije. Restitucija je sasvim dopustiva ne samo u novčanoj, već i u naturalnoj formi, i to vam je preduslov za ropstvo.

Tako, prakse u kojima dete otplaćuje razbijeni prozor komšije košenjem komšijskog travnjaka su pri ankapu više nego verovatne, jer ne izazivaju moralno odbacivanje. Šta može sprečiti razvoj strožih praksi, kada, recimo, od deteta zahtevaju kao restituciju nešto što bi odrasla osoba smatrala ponižavajućim za sebe, poput snimanja u BDSM videu? Upravo to isto moralno odbacivanje će to sprečiti. Pronaći će se previše ljudi koji bi, primenjujući situaciju na sebe, izjavili da ne bi pristali na to ni za novac, te stoga njima lično takva restitucija deluje nepravedno (predmet konflikta se ocenjuje kao nesrazmerno manje značajan od štete nanete tokom restitucije). Libertarijanska morala zahteva mešanje u konflikte na pravednoj strani, stoga će dete u takvoj situaciji lako pronaći branioce.

Pa ako je tako, autori pitanja o ropstvu dece pri ankapu mogu odahnuti sa olakšanjem: gora situacija od one pri državi sigurno neće biti. Mogu i dalje nastaviti da bojkotuju proizvođače odeće napravljene primenom prisilnog dječjeg rada, a ankapce ostaviti na miru.

Izlaz iz kobasičanskog libertarijanizma

Jedan beloruski libertarijanac, poznat u uskim krugovima, koji prilično često menja nadimke kako ne bi imalo smisla pamtiti ih, nedavno je na Telegrafu objavio kvalitetan članak o toj temi.

Kratak spisak teza članka od samog autora (kakav je pametan, pobrinuo se za sve):

1) Postoje etički libertarijanci i „kobasici“ libertarijanci

2) „Kobasici“ libertarijanci su beskorisni ili štetni za libertarijanizam i skloni su prelasku na druge političke poglede

3) Suprotnost „kobasici“ libertarijancu je etički libertarijanac

4) Etički libertarijanac se razlikuje od „kobasice“ po tome što poseduje libertarijanski mindset i libertarijanski okvir (framework)

5) Većina libertarijanskih aktivnosti u oblasti privlačenja novih članova fokusirana je na privlačenje „kobasica“ libertarijanaca i izgradnju libertarijanskog okvira, kao i na njegov prenos etičkim libertarijancima

6) Libertarijanski mindset se definiše u ranom uzrastu, i da bi se povećao broj etičkih libertarijanaca, trebalo bi ga kreirati kod tuđe dece putem praktika.

7) Naši neprijatelji se bave mindsetom tuđe dece, a libertarijanci se time ne bave

8) A trebalo bi

Drugim rečima, autor predlaže da prestanemo da se odričemo nagađanja da libertarijanci navodno vole decu i, štaviše, da osećaju ogroman interes baš za tuđu decu – već, naprotiv, da počnemo ta nagađanja da potvrđujemo, ali na svoj libertarijanski način. Tipa: svi su mislili da je „učenje“ samo eufemizam za „jebanje“, a on zapravo čini decu libertarijancima.

Ako nakon čitanja članka delite njegove zaključke, očekujem nalet libertarijanaca u decía sportske sekcije i kreativne studije (pa ne idu valjda u državne škole, šta vi to), organizovanje dečijih libertarijanskih izleta, zapošljavanje dece za honorarne poslove i druge korisne praktike.

Libertarijanizam, deca i delikt

Na sajtu Libertarianske partije Rusije objavljen je članak Karla Franka, poznatog po svojim radikalnim stavovima, koji je posvećen deci. Autor je član LPR-a i vodeći Telegram kanala Bez kompromisa, čiji naziv već prilično dobro karakteriše ovog sklonog dogmatizmu mislioca. Ukratko, on pokušava da izloži kako bi libertarijanci trebali pristupiti pitanju postupanja sa decom, polazeći od striktnih libertarianskih pravnih principa, konkretno principa samopripadnosti, kojim poseduje svako dete od trenutka začeća.

I ja sam više puta pisao na temu dece, s čim se možete upoznati preko taga „deca“, tako da verovatno možete zamisliti moju poziciju po mnoštvu pojedinačnih pitanja vezanih za decu, pa verovatno i uopšte. Ukratko, ja pravo (law) posmatram kao spontani poredak rešavanja konflikata (a moral kao spontani poredak ulaska u konflikte), dok princip samopripadnosti smatram ne više od karakteristike libertarianskog društva koja pokazuje da se pravo raspolaganja sobom u njemu poštuje u znatno većoj meri nego što bi neko ko pretenduje na samopripadnost mogao postići silom, ali ga ipak ne podižem u apsolut, kao što se ne podižu u apsolut ni mnogi drugi korisni principi, poput redovnog pranja zuba.

Ali danas ne govorimo o mojoj poziciji, već o poziciji članka. Njegova ključna teza je tvrdnja da samim činom začeća deteta roditelji čine delikt prema njemu, jer je posledica začeća guranje subjektivnog prava koji poseduje samopripadnost u stanje potpune bespomoćnosti. Dalje iz toga izvodi roditeljske obaveze, principe vaspitanja i ostale lepote. I izvodi ih, naravno, potpuno neispravno, jer iz tako stroge premise slede sasvim drugačvi zaključci od onih koje Karl donosi.

Bili ste silovani. To je delikt silovaoca prema vama. Sud obavezuje silovaoca da, kao nadoknadu štete, živi s vama i brine o vama tokom određenog fiksnog perioda. Zar ne biste takvog sudiju sa takvim presudama poslali dođavola? Prvo i najvažnije što vam je potrebno jeste da budete potpuno nedostižni za silovaoca, i tek onda se može razmišljati o iznosu kompenzacije. Ako je začeće deteta delikt prema detetu, onda je prva stvar koju treba uraditi nakon rođenja oduzeti dete kriminalcima i dati ga zaista dostojnim ljudima, koji sigurno nikada nisu atentovali na bilo kakvo rađanje dece. A idealno – onima koji na to čak nisu ni sposobni. Na primer, onima koji su prošli sterilizaciju. Na kraju krajeva, ljudi se vakcinišu kako bi sprečili slučajne delikte prema nedužnim ljudima u okolini koje bi mogli zaraziti. I ovde važi isti princip: sterilišite se i zaštitićete decu od opasnosti da budu začeta.

Automobili s vremena na vreme udaraju ljude na putevima. To su tragedije koje uznemiruju javnost, i ona traži načine da smanji smrtnost u udesima, idealno do nule. Takođe, ljudi s vremena na vreme začnu decu. Ako je začeće delikt, onda bi i takve tragedije morale uznemiravati javnost, a potom bi ona trebala tražiti načine da smanji natalitet, idealno do nule. Barem slučajna začeća. Ponovo, čije je ponašanje odgovornije: vozača koji se kretao svojom trakom poštujući ograničenje brzine, ali mu pešak koji je iznenada iskočio pod točkove nije dao nikakvu priliku da izbegne sudar – ili vozača koji svesno udara pešaka na trotoaru? Isto je i sa rađanjem dece: ako je začeće delikt, onda ponašanje onih koji uspiju da zatrudne uprkos svim naporima zaštite treba priznati kao odgovornije i, možda, čak ih osloboditi plaćanja ozbiljnih kompenzacija detetu za taj nesrećni slučaj. A oni koji svesno praktikuju nezaštićen seks, noseći kriminalnu nameru da začnu dete, trebali bi biti priznati kao zlobni psihopate i kažnjavani primerom još strože, zar ne?

Zašto se Karl Franko udružio sa devojkom i živi s njom, a da prethodno nije prošao vazektomiju? Zar ne sa ciljem da putem začeća gurne biće koje poseduje samopripadnost u stanje bespomoćnosti? Zar ne bi trebalo da linčujemo ovog licemera koji raspravlja o deliktima, a sam tajno priprema put ka njemu?

Naravno, sve je to besmislica. Kada dočekamo izum potpuno autonomnih samorazvijajućih embriona, u okviru kreativne slobodne potrage koji povlače informacije sa interneta i samomodifikuju svoje telo, usvajajući neophodne resurse iz rasutog stanja – tada ćemo razgovarati o tome da je arhaično začeće strašan delikt. A dok čovečanstvo polazi od drugih premisa, prihvatanje predstave o začeću kao deliktu (stvarno prihvatanje, a ne licemerske teoretske konstrukcije koje nemaju veze sa stvarnošću) čini moralnom obavezom čovečanstva planirano izumiranje, sve dok poslednji srećni be dete starac ne napusti ovo nekadašnje boravište greha.

Ne izobčaj, Karle. To neće pomoći pravima dece, Karle.