Nedavno sam pročitao o školi Samerhil, čija je ideja bila u nenasilnom obrazovanju dece.

„U školi Summerhill učenici sami biraju koje časove će posećivati. Pored toga, ovde ne postoji nikakav sistem ocenjivanja. Za izostajanje sa časova ne sledi nikakva kazna“ (Vikipedija). Može li se ova škola nazvati nekim libertarijanskim projektom?

Nedavno je levoanarhistički kanal Prometej objavio članak o anarhizmu i obrazovanju, koji je, sa svoje strane, sažetak članka Ekaterine Toljačove Malo anarhizma sistemu obrazovanja. Tamo se govori i o Summerhill-u, i o mnogim drugim sličnim projektima upravo kao primerima implementacije libertarijanskog pristupa.

Iz onoga što sam ukratko pretražila na Guglu o Summerhill-u, vidi se da je to jedan od najdoslednijih libertarijanskih obrazovnih projekata, gde je sloboda deteta ograničena samo time što se fizički nalazi u internatu, ali se pritom bavi čime god želi. Koliko se može suditi po odlomcima iz knjige osnivača škole Aleksandra Nila „Vaspitanje slobodom“ koje sam pronašla, što je dete ranije ušlo u školu, to je više pokazivalo interesovanja za učenje: deci koja su bila „inficirana“ obaveznim obrazovanjem bilo je potrebno vreme da povrate ukus za spoznavanje.

Diplomci škole su obično bili ljudi sa preduzetničkim duhom, ili gejkovi kojima niko nije smetao da se bave samo onim što ih zanima, i nastavili su da se specijalizuju za to i u odraslom životu. Uz to, iz škole nikada nisu izlazili pravi geniji: ili je to specifičnost obrazovne metodike, ili je ulogu odigrao mali broj učenika, ne više od stotine dece svih uzrasta.

Na taj način, mogu pretpostaviti da je ova škola daleko ispred svog vremena: u industrijskoj eri bio je tražen drugi tip diplomaca, dok su upravo takvi ljudi danas najpotrebniji. O tome, na primer, raspravlja Ekaterina Šulman u intervjuu za izdavačku kuću „Takie dela“. Ona opisuje probleme savremene ruske škole u svetlu promenjenih društvenih trendova – ali ne nudi recepte, jer ih ne zna. Međutim, jedan od recepata su upravo takvi internati, poput Summerhill-a. Možda je to čak i bolje od kućnog obrazovanja, jer pedagoške sposobnosti roditelja mogu biti skromne.

Glavni nedostatak Samerila je taj što takvo obrazovanje ne može biti masovno. Zato je jedina stvarna alternativa savremenom obaveznom srednjem obrazovanju – jednostavno potpuno ukidanje njegove obaveznosti. U savremenom društvu čovek ima neizmerno dugo detinjstvo. Tokom tog vremena, veštine minimalno neophodne za dalji odrasli život stiču se čak i kroz besciljno surfovanje internetom, jednostavne kućne poslove i druženje sa prijateljima. Oni koji žele više, dobiće izuzetno motivisane nastavnike u različitim Samerilima. A onima kojima to nije pristupačno, ostaće onlajn kursevi. Iskustvo Samerila pokazuje da kada je dete prepušteno sebi, ono rado usvaja novo; dovoljno mu je da zna da će steći znanje u trenutku kada za njim i zatraži.

Naravno, postoji mnoštvo profesija za koje je potrebno usklađivanje sa strogim standardima. U sistemu slobodnog obrazovanja dovoljno je da ti standardi budu poznati. Deca koja su zainteresovana za određenu profesiju znaće šta tačno treba da postignu, a kada savladaju potreban obim znanja, jednostavno će polagati otvoreni ispit. Nikakvi državni propisi za to nisu potrebni, profesionalne standarde na kraju diktiraju poslodavci.

U recenziji svetovne lekcije oštro si osudila frazu „dete postaje subjekt prava kada zaključi ugovor o neagresiji“, nazivajući je čudovišnom. Možeš li da razviješ tu misao?

Svaki čovek je u mom poimanju subjekt prava po samoj činjenici svog pripadanja ljudima. Uz to, svaki čovek može biti objekat prava po činjenici da drugi ljudi, u toku pravne interakcije među sobom, deluju na tog čoveka kao na objekat. Tako, na primer, moj otac mi može pokloniti stan ili, naprotiv, ostaviti neko svoje imanje trećim licima, čime bi time poništio moje pravo na nasleđivanje tog imanja koje imam po podrazumevanim okolnostima. To je jednostrano delovanje na moja prava, odnosno ja sam ovde – objekat prava.

Ako je osoba nesposobna ili iz bilo kog drugog razloga nije u stanju da vrši subjektivnu pravnu delatnost, u njeno ime i u njegov interes mogu nastupati druga lica. I iako je njegovo direktno izražavanje volje ovde odsutno, sa tačke gledišta lica sa kojima se u njegovo ime sklapaju poslovi, on je već punopravni subjekt prava. Tako, posao zaključen putem punomoćja ostaje posao sa onim ko je izdao punomoćje, a ne sa onim na koga je ono izdato. Ali on ostaje subjekt prava i u bilo kom trenutku može delegirati pravo vršenja poslova u svoje ime nekom drugom – ili pak početi da ih vrši samostalno. Za to nije potrebno da potpisuje bilo kakve ugovore o neagresiji – ni doslovno, ni figurativno. On jednostavno, tako reći, konzumira to pravo koje već ima i koje je oduvek imao.

Upoznavanje subjekta u ostvarivanju njegovih prava je uzurpiranje prava. Dete ima pravo da u bilo kom trenutku napusti kuću i živi samostalno, a ako poseduje udeo u toj kući, da zahteva podelu imovine. To će verovatno biti nepromišljena odluka sa njegove strane, i ako svima oko njega ta nepromišljenost bude očigledna, pokušaće da ubede dete da bi bilo bolje da se predomisli. Ili jednostavno neće pomagati (ali ni sprečavati) u pravnom oblikovanju radnji za podelu imovine. Ali opravdavati uzurpiranje tuđeg prava time da nije potpisan neki ugovor o neagresiji – to je neka vrsta zamračivanja uma koje mi je nedostižno.

Kako će u odsustvu države funkcionisati finansiranje domova za decu i izdržavanje neupotrebljivih invalida? Da li je zapravo etički ostaviti ih?

Lar4eeck

U odsustvu države, postojanje domova za decu je prilično malo verovatno – teško je zamisliti osobu kojoj je potrebno toliko mnogo dece. Retka porodica se odlučuje da usvoji više od desetoro. Potreba da se masovno smesti ogroman broj besprizorne dece javlja se samo nakon velikih ratova, ali ankap garantuje da se, šta god da se desi, velikih ratova sigurno neće biti – nema mogućnosti za takvu koncentraciju sila, to je ekonomski besmisleno. U uobičajenim uslovima, potražnja za decom premašuje ponudu – i ako država ne stavlja šipke u točkove, deca koja nisu potrebna jednim odraslima, brzo odlaze drugim odraslima koji su spremni da se o njima brinu.

Sa invalidima će u ankap sistemu takođe generalno stvari stajati bolje nego u državi. Sudite sami. Nema obaveznog korišćenja fiat novca, što znači da čovek, čak i bez specifičnih veština investiranja, može sasvim uspešno da uštedi za starost, jednostavno odvajajući novac, po mogućstvu deflacionu vrstu, poput bitkoina. Zatim se desi invaliditet, i čak i ako iz nekog razloga nije bio osiguran, ostaje mu samo da iskoristi svoju ušteđevinu.

Naravno, postoje deca sa invaliditetom, i niko od njih nije toliko talentovan kao Sanja iz Dagestana. Ali, kao što se lako vidi, država ionako nema nameru da se brine o njima. Što se tiče društva, ono, u odsustvu centralizovane pljačke, dobija mnogo više mogućnosti da obezbedi pristojan život čak i deci sa skupim invaliditetima. Ima ih previše malo da bi to moglo istinski da optereti ljude sklone spontanim dobrim delima.

Na kraju krajeva, nemate nikakvu garanciju da se iza pseudonima Ankap-tjan ne krije upravo takav invalid. Vi mi ne šaljete novac za ono što nemam, već za ono što vam dajem: zanimljiva razmišljanja izložena dobrim stilom. Zahvaljujući tome što na vaše donacije ne moram da plaćam poreze, one se u celosti troše na dobra dela. Hvala vam što ne odustajete.

Prodaja štetnih proizvoda deci

Prema libertarijanskom pravu, prodaja alkohola i duvana ne bi smela da se zabranjuje silom zakona (i ne bi smela da se kažnjava novčanim kaznama), uključujući i maloletnike, jer je to zločin bez žrtve.

S obzirom na to da trenutno radim kao kasir, ja i moje kolege tražimo pasoš svima, osim onima koji izgledaju mlađe od 50 godina, jer u kontrolisanim kupovinama učestvuju 17-godišnjaci koji izgledaju mnogo starije od svojih godina: mladići sa sedom, gustom bradom i mišićavom građom, devojke visoke, krupnije građe, sa šminkom i „prvim“ borama. Desetine kupaca nam svakodnevno izlaze na živac da „ne dovodimo do apsurda“, da ne pravimo „kafkanizam“. Rešenje koje mi nude okružni etatisti je još više pakla – da tražimo od svih, da lobiramo za skeniranje dokumenta na kasi kao u SAD itd. Moji stari poznanici i prijatelji mi izlaze na živac time što konzumacija alkohola u mladom uzrastu višestruko povećava rizik od alkoholizma. Da, u to sam u toku. Štaviše, i sam sam aktivno stajao na tako zabranjivačkoj poziciji, bio sam aktivan lobista i advokat kontrolnih mera za alkohol i duvan, što je ponekad bila tema diskusije sa tim prijateljima i poznanicima ili čak povod za upoznavanje. Zato su moje društvene mreže sada pod pritiskom. Ali to je neizbežno. Od tada je prošlo mnogo vremena, tri godine proučavam ekonomiju i istoriju, i poslednjih meseci se otvoreno smatram libertarijancem.

Dakle, prodaja robe koja stoji na polici u prodavnici za legalan novac nije nasilje. Ali neki ljudi smatraju da prodajom onima koji nemaju 18 godina vršim nasilje. Ljudi mi govore da reklama i propaganda primoravaju na početak pijenja, i da do određene starosti čovek, kao da, nema slobodu izbora. Kao da je stiče na svoje 18. rođendanu. Kao da je ranije uopšte nema. Jednostavno vaspitanjem treba da se bave roditelji dok deca žive sa njima, a ne država. Odgovor takvih ljudi me ne zadovoljava.

Kako im na pregledan način objasniti da o tome da li će prodavati ili ne prodavati bilo šta treba da odluči vlasnik, i da ne bi trebalo da bude kažnjen zbog prodaje ili neprodaje?

Sergej Sušinski

Predložila bih da u svojoj argumentaciji pristupiš sa dve strane.

Prvo, morate pokazati da je sama ideja da država čini dobro zabranama trgovine – tako i tako loša ideja. Podsetite ih kako su u Sovjetskom Savezu ljude zatvarali zbog trgovine stranim valutama, pa čak i zbog bilo kakvog preduzetništva povezanog sa preprodajom (za to se koristio, kao osuda, potpuno, naizgled neutralan ekonomski termin kao što je spekulacija). Kasnije je trgovina valutama dozvoljena, ali niko nije nadoknadio troškove onima koji su ranije bili zatvoreni zbog valutnih operacija. U celom svetu se postepeno legalizuje trgovina marihuanom, a u Rusiji se zbog prodaje supstanci zatvara više ljudi nego zbog krađe. I kada se i u Rusiji dozvoli trgovina marihuanom, takođe će sigurno niko ne nadoknaditi troškove svima koji su ranije osuđivani po članu 228 Krivičnog zakonika RF. Podsetite ih da je u mnogim islamskim zemljama ilegalna prodaja alkohola ne samo deci, već i odraslima. Reč je o tome da postoji mnoštvo ograničenja slobodne trgovine koja uvodi država, a zatim ih ukida. Pa odakle su zaključili da je i zabrana prodaje alkohola deci zaista potrebna i da je neće naknadno ukinuti ista ta država kao pogrešnu ili čak kriminalnu? I ko će nakon toga trgovcima alkoholom nadoknaditi njihove gubitke od kazni i mitoća u periodu trajanja zabrane?

Drugo, ukazite im da ako se zadovoljavanje potreba istiskuje iz legalnog polja, počinju se potrebe zadovoljavati ilegalno. Dete nije moglo da popije pivo i popuši cigarete – ono ima nezadovoljenu potrebu i neprospendeno novac. Sutra će kupiti mefedron. Možda je bilo bolje prodati mu pivo?

Ko će zaštititi decu od nasilja (od strane roditelja)? Kako dete može da dokaže svoju subjektivnost?

Immanuel Kant

Zapravo, sa istim osnovom mogli bismo se zapitati: „Ko će zaštititi čoveka od nasilja države? Kako čovek može dokazati svoju subjektivnost?“

Kao odgovor na državno nasilje, čovek se može direktno odupirati, pokušavati da se obrati jednoj grani vlasti povodom nasilja druge grane, može pobeci u drugu državu ili tamo gde državni poredci ne važe. Na kraju, čovek može da se pomiri, pokaje i postane uzoran građanin, kako bi državno nasilje prema njemu postalo manje ili više podnošljivo. Sve to mu neće pomoći da dokaže svoju subjektivnost državi, ali može na neki način uticati na težinu nasilja.

Kao što se ne može ne primetiti, dete u odnosu na roditelje može raditi potpuno isto. Može se tući sa roditeljima i čak ih ubiti, može se žaliti ocu na majku ili majci na oca, može pobeci kod drugih ljudi ili jednostavno pokušavati da preživi na ulici. Na kraju, može postati uzorno dete i ispunjavati sve roditeljske kaprice. Sve to mu ne pomaže da u okvirima postojećih poredaka dokaže svoju subjektivnost, ali može na neki način uticati na težinu nasilja kojem je izložen.

Vlast države nad svojim podanikom i vlast roditelja nad detetom, u uslovima odsustva spoljnih faktora, jednako su totalne. Radi zaštite ljudskog dostojanstva od vlasti države, ljudi se organizuju u civilno društvo koje se direktno suprotstavlja državi, kako putem alata koje država obezbeđuje, tako i direktnim moralnim pritiskom na pojedinačne predstavnike države (politički terorizam ostavljamo van okvira razmatranja, iako on odatle prilično zastrašujuće proviruje). Isto tako, vlast porodice nad detetom ograničava društvo, kako putem zvaničnih kanala, poput žalbi državnim organima, tako i putem direktnog moralnog pritiska na roditelje (metode fizičkog delovanja zastrašujuće proviruju zbog okvira razmatranja pitanja).

Rezimiram. Vlast čoveka nad čovekom je opasna i nepoželjna sama po sebi. Gde god je to moguće, u odnosima „vlast-podređeni“ treba preći na odnose između subjekata koji pregovaraju. Gde god to nije moguće izvesti, na primer zbog slabo izražene subjektivnosti jedne od strana, vlast može i mora biti ograničena putem pritiska drugih subjekata koji oblikuju javno mnjenje.

Naravno, javno mnjenje ne treba idealizovati – to je alat za upad u privatne odnose od strane trećih lica, nije slučajno da javno mnjenje vole nazivati mišljenjem onih koje niko nije pitao. Libertarijanstvo upravo ukazuje na princip po kojem se može odrediti legitimnost upada javnog mnjenja u privatne odnose, a to je NAP koji je svima već izbacio zube. Što je očiglednije njegovo kršenje u porodici, to je u većoj meri mišljenje onih koje niko nije pitao traženije.

Ako će u zajednici novođece zadržavati nasilno i uopšte ne puštati strance, kako osigurati deci pravo da odatle odu?

Koje akcije loša strana može preduzeti da ih zadrži, delujući po ankapu, a koje dobre?

анонимный вопрос

Počeću sa tim da, naravno, bilo koja grupa ljudi već sada može otići u dubinu i živeti tamo, ne kontaktirajući nikakav stranac. Amazonija, Andaman Islands, Papua – ima, u suštini, dovoljno mesta. Ako se bilo gde u svetu odnosi u društvu razviju do ankapa, slične izolovane zajednice će svakako biti ostavljene na miru, kao egzotična fauna koju se može snimati dronom, ali njima lično bolje ne prilaziti.

Druga stvar je kada vaša zajednica ima redovne trgovačke odnose sa spoljnim svetom. Tu ne možete proći kao egzotična fauna, jer se setimo Istočnog Berlina: čak ni veoma složena fortifikacija nije omogućila potpuno isključivanje emigracije. Ako postoje bilo kakvi odnosi sa spoljnim svetom, režim izolacije je već narušen, i što se pažljivije pokušavate da ga poštujete, to će zabranjeni plod biti slađi. Iz vaše izolovane zajednice će ljudi bežati bilo živ ili mrtav, i postepeno će ceo svet saznati kakve običaje vladaju unutra. Dalja dekompresija zajednice je samo pitanje vremena. Sve više kompanija će odbijati da sarađuje sa vama dok god ograničavate emigraciju, i moraćete da idete na kompromise, kao što je SSSR radio u jevrejskom pitanju. Postepeno vaš rezervat jednostavno više niko neće moći da održava i raspastiće se iznutra – previše njegovih stanovnika će želeti pristup spoljnom svetu.

Naravno, ne isključujem da će biti i pojedinačnih specijalnih operacija, kada će kao odgovor na molbu za pomoć iz rezervata grupa volontera sa Velike Zemlje punktualno izvući par dece odatle. To će nesumnjivo imati PR efekat, ali verujem da će glavni mehanizam raspada zajednice sa zatvorenim granicama, koja je uključena u trgovinu sa spoljnim svetom, ipak biti narastanje unutrašnjih protivrečnosti.

Da li će takvo stanje prilikom ankape biti u granicama normale?

https://www.youtube.com/watch?v=9CoAlxgwXcM

Norma u ovom slučaju uopšte nema veze sa tim da li je ankap u pitanju ili socijalizam. Postoji veliki svetski trend smanjenja agresije, uključujući i odnos prema deci. Čitate nekog Kasila – tamo se opisuju daleko suroviji običaji, kako među decom, tako i između dece i odraslih. Sumnjam da bi u to vreme ovakva epizoda uopšte privukla bilo kakvu pažnju. Nije ubio, nije oslepio, samo je naterao razmazno dete da ustane i odveo ga za ruku, šta je u tome problem? Prošlo je sto godina i ova epizoda se već percipira kao očigledna grubost običaja, ali ipak ne toliko skandalozna da bi se umesto nastavljanja snimanja izleteo u dvorište i odmah intervenisao u zaštitu deteta, ili, recimo, da se iskoči kroz prozor sa puškom i zahteva trenutno prekid.

Veoma je teško predvideti kakve će norme u vezi sa nasiljem nad decom biti u vidljivoj budućnosti. Trend se može nastaviti, i tada će ideje koje se trenutno promovišu, recimo projektom Dobroum, vremenom postati banalni, pa čak i samoprozračni. Ili se trend može okrenuti, i tada će naša era potomcima delovati kao vreme mekoće i degeneracije.

Pri tome, ankap se može razviti u okviru bilo kog pravca navedenog trenda. Ako svet postane nenasilniji, ključni princip u odnosima sa decom biće princip neagresije. Pa, dete nije napalo? Ne, samo je ležalo i nije htelo da ustane. Kako ga možete mlatiti? Kako uopšte možete mlatiti decu? Ako najveće nasilje postane norma, akcenat će biti pomeren ka pravosposobnosti. Da li dete nije pravosposobno? Znači, nalazi se u zoni odgovornosti staratelja. Videli ste kako mlate dete? Pa, raspitajte se čije je ono. Ako ga mlači staratelj – pa, verovatno ga mlači s razlogom. Ako ga mlači neko ko nije staratelj, to je napad na tuđu imovinu, nije u redu, treba to sprečiti, na primer, razbijanjem agresoru lobanje.

Meni se, naravno, čini prirodnijim i verovatnijim prvi scenario. Trend ka nenasilju prati sve veća vrednost ljudskog života i u velikoj meri je upravo tim uzrokovan. Ankap podrazumeva ukidanje države, koja je između ostalog sistemski faktor koji umanjuje vrednost ljudskog života (prvo, ona proizvodi nasilje, a time nasilje postaje svakodnevica, drugo, ona čini ljude siromašnijim, čime smanjuje vrednost života). Dakle, uz ankap vrednost života će porasti, a nasilja će biti manje.

Ali, nažalost, uzroci trenda nisu do kraja jasni i ne mogu ništa da garantujem u ovom pitanju. Ipak, ublažavanje i oštrenje morala tokom svetske istorije očigledno ne podleže jednostavnoj linearnoj zavisnosti.

P.S. Kada je post već bio spreman za objavu, stigla je vest da je ćerka Anastasije Ševčenko umrla na intenzivnoj nezi. Za one koji ne znaju: majku su optužili za članstvo u neželjenoj organizaciji i zatvorili su pre suđenja u kućni pritvor, oduzimajući joj pravo na komunikaciju sa ćerkom. Ćerka je bila teško bolesna i bila je potrebna stalna nega. Sud je, birajući meru pritvora, ignorisao tu okolnost.

Dakle: uz ankap ovo ne samo da neće biti norma, već će postati potpuno nemoguće. Država – ubija. To nije samo mašina nasilja, već i potpuno neodgovorna mašina.

Pitanje emancipacije

ের

Prema principu samoposedovanja, čovek poseduje svoje telo i njegove derivate. Da li iz toga ne sledi da majka (ili oba roditelja) poseduje svoje dete?

Kod ankap-a, pod kojim uslovima razumno biće/program, koje nije čovek, prestaje da bude vlasništvo i dobija prava jednaka ljudskim?

Dmitry

Zaista, prema principu samoposedovanja, i dete i veštačka inteligencija su vlasništvo svojih tvoraca. Ali sam pojam vlasništva je konvencija. I koji tačno prava podrazumeva pravo vlasništva je takođe konvencija. Neka razumna bića pristaju da trpe određeno ponašanje drugih razumnih bića ako iz nekog razloga veruju da oni imaju pravo na to. Generalizujući nebrojeno raznoliko ponašanje najrazličitijih razumnih bića, mudri pravnici formulišu pravne principe u kojima se, između ostalog, kaže:

o tome koji skup prava naziva se pravom vlasništva
o tome šta je čovek
o tome da razumno biće poseduje pravo vlasništva nad samim sobom
o tome da pošto dete gotovo neizbežno izraste u razumno biće, smisleno je unapred mu priznati deo prava razumnog bića
o tome na koji način će dete koje raste dobijati ona prava koja mu pri rođenju još nisu bila dodeljena
o tome kako razumno biće, koje nije čovek, može dobiti prava jednaka ljudskim

Zaključci različitih pravnika se mogu razlikovati. Različiti ljudi mogu deliti mišljenje različitih pravnika u različitoj meri. Neki ljudi su spremni da primenjuju nasilje radi potvrđivanja svojih predstava o pravnoj doktrini, a neki nisu spremni.

A ankap u kontekstu razmatranog pitanja je samo takva pravna doktrina koja tvrdi da ne postoji niko čije bi mišljenje po tom pitanju bilo jedino i aprijorno tačno, i koje treba nametnuti svima ostalima putem neograničene upotrebe sile.

U trenutku kada izjavite da je ankap princip samoposedovanja uveđen u apsolut, ili princip neiniciranja nasilja uveđen u apsolut, ili princip slobode ugovaranja uveđen u apsolut – vi odstupate od principa ankap-a. Držite svoj apsolut dalje od dece (i drugih graničnih pravnih fenomena).

Ograničenja prava

1. Zamislimo situaciju: u bolnici iznenada počinje lokalna epidemija neke infekcije i lekari vam zabranjuju da napuštate zonu karantina. Ali time oni zapravo ograničavaju vaše pravo na slobodu kretanja. Kako rešavati ovakve situacije u okviru ankapela?

2. Takva situacija: leti je dete u automobilu, leži/sedi, plače, možda se guši zbog nedostatka vazduha i vrućine, roditelji su otišli negde obavljajući poslove i zaboravili na njega, prolaznik to vidi i razmišlja kako da postupi. Da li on ili policija mogu bez dozvole da provale u automobil, razbiju staklo, ako je automobil privatna svojina (koja je u okviru ankapela nepovrediva)?

3. Da li je moguće naneti štetu nečijoj imovini koja očigledno ugrožava druge ljude? Primeri: automobil koji je na ručnoj kočnici počeo da se kotrlja na drugi automobil, kula koja se nagnula zbog starosti i uskoro će pasti na susedne zgrade itd. Nijansa: nema kontakta sa vlasnikom imovine koja predstavlja pretnju ili nema vremena za to (automobil se kotrlja).

Odlučila sam da spojim tri slična anonimna pitanja u jedno, kako ne bih izmišljala tri slična odgovora.

U prvom slučaju se ispostavlja da ostvarivanje vašeg prava na slobodu kretanja može dovesti do značajne štete trećim licima, pa vam se predlaže da ne insistirate na njegovom ostvarivanju dok ne budete sigurni da je pretnja prošla. U drugom i trećem slučaju, nanošenje štete privatnoj svojini sprečava štetu trećem licu. U svim slučajevima, vi jednostavno stavljate pred činjenicu kršenja vaših prava.

Odakle dolaze prava? Prava dolaze iz interakcije jednih članova društva sa drugima. Neki ljudi pristaju da tolerišu određeno ponašanje drugih ljudi jer veruju da oni imaju pravo na takvo ponašanje.

Lekari veruju da imaju pravo da ograniče vaše kretanje, njima preostaje samo da ubede ostale u tome, a za to mogu koristiti različite trikove. Najočiglednije i najispravnije: kada odete u bolnicu, potpisujete ugovor u kojem su definisani različiti okviri, uključujući i situacije više sile poput karantina. Ponovo, radi sprovođenja karantina, lekarima se obično angažu stručnjaci upravo za sprovođenje zakona. Ko će to platiti? Kao što je već pomenuto u objavi o epidemijama, najočigledniji zainteresovani su osiguravajuća društva. Upravo su oni zainteresovani da epidemija bude sprečena, a obim isplata po osiguravajućim zahtevima minimizovan; radi toga se može platiti i onima koji će obezbediti karantin i onima koji su upali u karantin – kao kompenzacija za neprijatnost. Ili će osiguravajuće društvo smatrati da je opasnost mala i neće uvoditi ograničenja – to je njihov rizik.

Prolaznik veruje da ima pravo da naruši vašu privatnu imovinu i spase čoveka, njemu preostaje samo da ubedi ostale u tome. To je veoma jednostavno uraditi: drugim prolaznicima je samo potrebno pokazati spaseno dete, i pridružiće se iskrenom ogorčenju spasioca prema kretenu koji je ostavio dete u automobilu, i možda čak pomoći u potrazi za vlasnikom automobila.

Opšti principi proizilaze iz generalizacije privatne prakse. Oni dobro funkcionišu za tipične situacije i omogućavaju uštedu mentalnih napora. Kada se dva sukobljena opšta principa sudare u jednoj glavi, mentalni napor će ipak morati biti uložen. Ništa strašno, sposobnost razmišljanja će uvek biti korisna.

U čijem interesu, pored roditelja, sprovoditi istraživanja o genetskoj modifikaciji ljudi radi povećanja njihovih sposobnosti?

Jer ove investicije možda neće biti isplaćene dobijanjem kvalifikovane radne snage u budućnosti — ako osoba ne bude želela da radi za kompaniju koja ju je „stvorila“.

Zaista, zanimljiva tema. Jedan subjekt ulaže sredstva i napore kako bi stvorio drugog subjekta, pri čemu stvoreni subjekt nema nikakav dug prema tvorcu, osim možda moralnog. Postavlja se pitanje: šta će zapravo primorati tvorca da ulaže resurse u svoje stvaranje?

Pri tome, vi nekako ne sumnjate da sa roditeljima problema neće biti, oni će nesumnjivo biti zainteresovani da ulažu u stvaranje naprednijih dece iz njihove perspektive. A zašto, zapravo?

Evo, ja, recimo, razmišljam o detetu i čitam cenovnik genetskih modifikacija koje se mogu uneti. Ukloniti predispoziciju za rak i aids? Naravno, uzimam, to je mnogo pouzdanije od zdravstvenog osiguranja, a košta, ako se rasporedi na životni vek, mnogo je jeftinije. Čistimo nasledne bolesti. Treba li? Naravno. Sklonost ka gojaznosti? Verovatno ću korigovati, i to će se isplatiti. Visina? Boja očiju? A zašto? Pa, samo ako te postavke idu u opštem paketu, jer svaki roditelj neće posebno kupovati te modifikacije.

Drugim rečima, roditelji će prvenstveno biti zainteresovani za one modifikacije koje će uštedeti njihove, roditeljske, troškove održavanja deteta. Drugo u redu — one koje u perspektivi mogu povećati šanse deteta za uspeh u životu, iako nikada ne možete pogoditi šta će imati tržišnu potražnju. Na kraju — sva neka stvar koja zavisi od ukusa.

Zašto uopšte roditelj dobija dete i ulaže u njega? Radi dobijanja radosti iz procesa vaspitanja i zadovoljstva od rezultata vaspitanja. Dete je kreativni projekat koji, kako se ne zna, može doneti i komercijalni uspeh.

Može li sličan kreativni projekat pokrenuti, na primer, ne roditelj, već velika kompanija? Zašto da ne, ali motivacija tvoraca kompanije će pritom biti ista: dobiti maksimum zadovoljstva od rezultata vaspitanja. Pri tome, da bi slobodni ljudi, koje proizvodi ova kompanija, donosili i neku novčanu dobit, potrebno je da to rade dobrovoljno. Dakle, treba u njima vaspitati lojalnost.

Ako se uda u to pronaći gen slepe ljubavi, možda će se problem lojalnosti tako moći rešiti. Ali iz nekog razloga imam ozbiljnu sumnju da će se taj gen ispostaviti da je povezan sa genima odgovornim za intelektualni razvoj, što znači da će životni uspeh takvog deteta generalno biti mali (naročito jer kombinat za proizvodnju dece teško može svakom maturantu dati značajan početni kapital).

Fantazije o uzgajanju kompetentnih specijalista sa kasnijim prisilnim zadržavanjem u ropstvu, molim vas, ostavite komunistima, mi ovde razmatramo ankap, a ankap je samopripadnost.

Dakle, ako govorimo o tržišnim modelima za ovakva preduzeća, radije bih predložila da se pogledalo u pravcu sadašnjih privatnih škola i univerziteta. Tamo talentovani učenik isto tako može dospeti u školu besplatno, pa čak i imati stipendiju, a ustanova se finansira putem endaument fonda. Novac u fond potpuno dobrovoljno unose bivši učenici koji su uspeli u životu. Razlika u našem slučaju će biti samo u tome što talentovanu decu u početku ne traže, već ih proizvode.

Čini mi se da je to sasvim simpatična budućnost u kojoj su deca pretežno željena, i mnogo će manje razočarati one koji su u njih investirali.

Ankap-chan

Odgovaram na pitanja o anarhokapitalizmu, libertarijanizmu, ekonomiji, politici, etici, pravu, a povremeno i o apstraktnim temama.

Тег: deca