U kanalu Ogurizam pojavio se link ka predavanju o anarhističkoj teoriji pedagogije, koje mi se učinilo veoma zanimljivim. Tamo se govori o učenju jednog veoma mudrog Hrvata, koji je delovao kao katolički sveštenik i, kao što priliči normalnom katoličkom svetcu, redovno sramotio đavola, u čijoj ulozi su nastupali različiti obrazovni činovnici.
Pored banalne kritike dominantnog obrazovnog sistema, koji je samo lenji ne kritikovao zbog lude ritualizacije procesa i zanemarivanja mišljenja onih koji bi formalno trebali biti naručioci obrazovanja, naš katolik je dosta pažnje posvetio i konstruktivnom delu, a predavač je nešto od tog konstruktiva prepričao, dopunjujući ga svojim razmišljanjima. U mnogim aspektima ovaj konstrukt odjekuje sa Fridmanovim razmišljanjima o tome kako pripremati decu (bacati knjige u njih i posmatrati koje „zalepe“), iako posvećuje nešto više pažnje neposredno tehnologiji podučavanja.
U međuvremenu, ovog vikenda smo vodili privatni vrtić, kojem s vremena na vreme pomagam u sitnicama, na obrazovni rizort. Vlasnik imanja se specijalizovao za izmišljanje mozgalica i, radi zabave, stvorio je oko sebe inspirativno okruženje. Pored novčanih donacija, od mene i mojih saputnika uzeo je „naknadu“ u vidu razgovora o smislu života, libertarianizmu, Frajdu i Franklu, neuronskim mrežama i evolucionoj biologiji, i ostao je zadovoljan. Deca su pak, u prekidima između bazena i posmatranja paunova, redovno istraživala mozgalice i razne zanimljive rukotvorine razbacane svuda, tako da su neizbežno razvijala svoj mozak.
Hajde da smatramo da je sva ova ne baš povezana priča bila jedan zdravica, i popijmo za to da teorija ne odstupa od prakse!
Ukratko, u njemu se navodi da: 1) postoji filozofski anarhizam, odnosno ubeđenje da država nema moralno pravo da primorava ljude, i postoji politički anarhizam, odnosno ubeđenje da država mora biti ukinuta; 2) iz filozofskog anarhizma ne mora nužno proistekti politički, i može se negirati pravo države na prisilu, ali bez težnje da se država iskoreni.
Konstantin izjavljuje: principijelni anarhizam zahteva moralni realizam — ubeđenje da postoje objektivno istiniti moralni sudovi … , jer bi u suprotnom sam anarhizam bio ništa više nego skup nečijih ličnih želja. U međuvremenu, anarhisti ne negiraju legitimnost svakog prisila, oni ga dopuštaju radi sprečavanja još užasnijeg prisila. Ali ako je prisila dopustiv, na primer, da bi se sprečilo još užasnije prisiljavanje, zašto se time ne može baviti država? Drugim rečima, ako se država dobro ponaša, zašto bismo morali zahtevati njeno ukidanje? A bilo koji primeri loših država uvek se mogu pripisati pojedinačnim slučajevima koji zahtevaju preciznu ispravku.
Članak bi bio nepotpun da autor nije udario na trud da razmotri očigledno pitanje: zašto država potiskuje svoje konkurente u pitanju legitimnog prisila? Kao obrazloženje se navodi da ispravna država, na koju filozofski anarhisti ne bi trebali imati primedbe, ograničava konkurente radi poštovanja jedinstvenih i transparentnih proceduralnih pravila, drugim rečima, kako bi se isključilo samovrsno pravljenje pravde. Dakle, samoodbrana je u redu, ali razrezivanje neutralisanog prekršilaca nije u redu (pozdrav Aleksandru Tatarkovu sa njegovim stalnim lejtmotivom „ne trebaju nam državni zatvori, dajte mi onog ko je pokušao da zlostavlja moju ćerku, prodaću ga za organe“).
U drugom delu članka autor analizira pitanje kako bi se pokušalo zaobići pronađene rupe u obrazloženju političkog anarhizma putem moralnog subjektivizma. Neće se uspeti opravdati pravo države na sprovođenje opravdanog prisila ako ne postoji nikakav jedinstven i univerzalan standard opravdanosti prisila. Zatim on brzo prolazi kroz Štirnera, Svetova, Belkoviča i Hoppea. Konstantinov prigovor idejama pomenutih lica svodi se na sledeće:
Ako je sam čovek jedina krajnja instanca u određivanju šta je dobro, a šta loše, zašto bi prisiljavanje nekoga na moralne poretke na koje nije dao saglasnost bilo pogrešno? Njegov subjektivni sud o tome ne može imati veću težinu od podjednako subjektivnog suda lica koje sprovodi prisilu, da je to prisiljavanje opravdano.
Drugim rečima, po Konstantinovom mišljenju, ako zauzmemo poziciju moralnog subjektivizma, onda utoliko više ostavljamo ideje o neophodnosti ukidanja države bez ikakvog oslonca. Za nekoga je država zlo, za nekoga dobro, svi su u pravu, i na tome završavamo.
U zaključku, autor konstatuje da je najperspektivniji pravac rada za anarhiste potraga za snažnim praktičnim argumentima u prilju svemu da će društvo bez države biti efikasno, a svaku tu ratničku retoriku na račun države bi bilo bolje umeriti, posvetivši više pažnje planovima raznih korisnih reformi.
Trenutno živim u Albaniji, u selu Tet, na 50 metara od veličanstvenog istorijskog spomenika – Kulla e Nguemit – kule za rešavanje konflikata.
Ovaj jedinstveni objekat lokalno stanovništvo je koristilo za rešavanje pravnih pitanja. Ako nastane spor – idite u kulu, sedite tamo na ćilim i uz rakiju diskutujte o svom problemu, u prisustvu posrednika, ako je potrebno.
Ako ne uspete da se dogovorite u razumnom roku – zaključaće vas tamo, i dogovarajte se koliko god treba. Hrana će vam biti doneta.
Konačno, ako neko zaplanira nešto loše protiv vas – bežite u kulu, zaključajte se i pucajte sa gornjeg sprata, dok istovremeno pregovarate o uslovima pomirenja. Na taj način imamo elegantno spajanje zgrade suda i zatvora u jednom, što je za malo selo potpuno ekonomski opravdano. Zatvora baš u ankapističkom smislu – odnosno utočišta od raspleta.
Ukratko, većina pametnih stvari je smišljena pre nas. Naš zadatak je da ih osmislimo, postavimo teorijsku osnovu, generalizujemo, a zatim ih implementiramo na novom nivou razumevanja.
Irokez, metal, porto, zvučnici, Jegor Letov, Graždanskaja Oborona, Jurij Hoj i Viktor Coj! I naravno, mama-anarhija!
A ako ozbiljno, šta misliš, postoji li tačke dodira između libertarijanaca i anarko-panaka, i da li je između njih moguća interakcija ili čak saradnja?
Verovatno najpankovskija stvar koju sam ikada video je film „Fight Club“. Tamo nije samo Cojevo „moraš biti jak, moraš znati reći don’t tread on me“, već agresivno poricanje dominantnog sistema u celini, u kojem se, naravno, vide jasni konturi nekog antisistema: kako je divno uništiti nešto prelepo, kako je divno voditi gerilsku borbu protiv režima svim sredstvima od pljuvanja u supu do eksplozija kuća, i što je najvažnije – kako je divno samouništenje. Samouništenje dokazuje iskrenost stavova i omogućava čoveku visoku tribinu, čak i ako je pre toga bio niko i niko ga nije ni poznavao. A ovde svi zajedno ponavljaju – njegovo ime je Vladislav Rosljakov! To ostavlja utisak.
Naravno, panki pokret je proizvod dvadesetog veka sa njegovim nepoštovanjem prema pojedinačnom ljudskom životu i veoma blokovskim načinom razmišljanja. Panke nisu branili sopstvenu individualnu slobodu (sloboda u okvirima postojećeg sistema je sranje), jer je ona moguća samo kroz prelazak na anarhiju, a to je pre svega rušenje postojećeg sistema. Besmisleno je raspravljati o tome da li panke imaju pozitivan program i postaviti njegovo postojanje kao uslov za saradnju sa njima. Sasvim je dovoljno to što će panku boriti ne protiv bilo kog sistema, već samo protiv onog koji ga je stvorio. Svi smo sada pomalo virolozi, pa mislim da će analogija panka kao antitela prema državi biti sasvim prikladna.
Mislim da se iz gore navedenog vidi da tačke dodira između anarho-panka i anarho-libertarijanaca postoje. A šta je sa interakcijom i saradnjom? Ovde se, bojim, anarho-libertarijanci anarho-pankama mogu učiniti malo dosadnim, suvoparnim i beskorisnim teoretičarima. Kakvo to poštovanje prema privatnoj svojini? Država te drži za svojinu čvršće nego za jaja, otkaži se te priče. Dok se plašiš da živiš u sranju, plašiće te uranjanje u sranje, a za borbu protiv sistema ne smeš da skrećeš pažnju na takve beznačajne strahove.
Pank partizani. Mislim da bi oni mogli ostvariti sasvim uzajamno korisnu i međusobno razumljivu saradnju sa prilično hardkor agoristima, koji su takođe partizani. Ali ipak bih voleo da vidim predavanje, recimo, Pavla Usanova pred publikom anarko-pankova, posvećeno nekoj brutalnosti. Recimo, izlaganje o ekonomiji meksičkih kartela iz perspektive AES-a. Naravno, Pavel bi trebalo da bude u punoj opremi, sa leptir mašnom, inače slika neće biti prava.
Slika je veoma važna u smislu uticaja na društvo, tako da bi i u snažnoj subkulturi, naravno, trebalo da bude mnogo karnivalnih pankera koji uglavnom kopiraju vizuelne slike, a ne stil mišljenja i, što je najvažnije, postupaka. Ali oprostite mi što neću detaljno zastajati baš na vizuelnoj komponenti, poput irokeza i zakčeva: to je stvar dizajnera, oni bolje razumeju jezik materijalne kulture.
Kanal Anarhija+, iz kojeg povremeno nastavljam da crpim ideje, demonstrirao je kreativnu primenu teorije igara na anti-etatistički pokret. Kao što sam više puta pominjala, teorija igara se ne koristi za dokazivanje, već samo kao alat za ilustraciju logike sopstvenih razmatranja.
Razmišljanje tamo otprilike glasi sledeće. Stalno nam podmeću neki Mad Max kao primer anarhije, a mi se na to ljutimo i pokušavamo da pokažemo da smo „beli i vazdušasti“ i da želimo nešto sasvim drugo. Predloženi model razlaže ishode rata anarhista sa državom prema jednostavnoj matrici, gde se naše željeno stanje anarhije ispostavi kao ishod „anarhizam je pobedio, država je izgubila“, dok je amorfnost kojom nas plaše ishod „država je izgubila, anarhizam je takođe izgubio“.
Na kraju članka ostaje nedorečeno pitanje šta upisati u kvadratić „država je pobedila, anarhisti takođe“. Ako definišemo državu kao sistem centralizovanog prisiljavanja, a anarhizam kao sistem distribuiranog kočenja, situacija win-win je od strane autora interpretirana kao neostvariva.
Naravno, panarhisti na to odgovaraju: ništa slično. Federalizacija, prelazak na sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija ili funkcionalnih preklapajućih konkurentskih jurisdikcija, upravo i označava traženi win-win. Država dobija jer se zadržava kao sistem centralizovanog prisiljavanja, pri čemu se njena legitimnost naglo povećava. Anarhizam dobija jer se država fragmentiše, uticaj građana na politiku se jača zahvaljujući drastičnom olakšanju promene jurisdikcije, a takođe se povećava podložnost države sistemima distribuiranog kočenja.
Nedavno sam objavila post Principi agorizma, u koji sam unela komentar Aleksandra Tatarkova, koji je ostavio na moju objavu sa poslovnom idejom za agoriste u oblasti ugostiteljstva. Sada je Aleksandar objavio video na YouTube-u, gde je značajno proširio svoj tekst, dodavši istorijski uvod, različite motivacione umetke, a same principe agorizma je predstavio u detaljnijem obliku.
Pretpostavlja se da će on nastaviti sa razvijanjem teme, tako da se pretplatite na kanal, moći ćete da saznate mnogo zanimljivih stvari. Autor je i dalje previše rečit, pa ga slušam na brzini 1.5x.
Popularizacija slobode
Vitalij Tizunj, čije sam esej Teorija slobodnog društvaponudila vašoj pažnji početkom marta, počeo je sa nastavkom i već je objavio prvo poglavlje, Popularizacija slobode. U njemu on zastupa ideju da su argumenti u korist panarhije ubedljiviji za šire mase, jer ne nude odricanje od bilo čega, već naprotiv, svode se na to da svaki muškarac dobije svoju ženu, a žena muškarca, što je i obećavao poznati ruski panarhista Vladimir Žirinovski, uz samo tu razliku što će ova obećanja biti istinita. Za sada mi je teško da sudim o nameri celog dela, ali je stil u celini dobar, tako da ću pratiti proces, iako ne garantujem da ću ga detaljno izveštavati. Vitalij objavljuje najave na svom Telegram kanalu, možete se pretplatiti i sami pratiti.
Prenosivo libertarijanstvo
Bitark je objavio članak Zarazno libertarijanstvo, u kojem žali zbog linearnih stopa rasta publike kod apsolutne većine libertarijanskih resursa. Poredeći libertarijanstvo sa infekcijom, Bitark primećuje da se zaraza dešava samo preko nekoliko passionarija, a dalje u lancu se zaraznost prenosi veoma slabo. Zatim nam daje kao primer Gretu Thunberg, koja je uspela da svoj diskurs učini istinski zaraznim, što ilustruje slika rasta broja njenih pratilaca na Twitteru, koja je pre koronavirusa pokazivala eksponencijalni rast, a nakon toga je Thunberg-epidemija ipak stigla do plate, jer je čovečanstvo ušlo u karantin.
Zaista, moji uspesi izgledaju znatno skromnije, i trend je bliži linearnom (veliki skok je reklama kod Pozarskog):
Zato odmah prosledite ovaj post deset prijateljima i neka svako zaprati moj kanal, samo tako će ideje libertarijanstva dobiti neophodnu kontagioznost. Ne želite? How dare you!
Ako ozbiljno razgovaramo, Bitark u nastavku članka predlaže set kriterijuma koje dovoljno zarazna ideja mora da zadovolji, a na kraju, kao primer takve ideje, nudi svoj slogan sloboda NAP ili smrt! Čini mi se da bi danas mnogo svežija i aktuelnija izgledala premisa država ne spasava od pandemije, već civilno društvo spasava. Dosta je države, nek je civilno društvo! Naravno, ne mislim na svetski GrOb, on spasava samo od dosade.
Uslovi stabilnosti anarhije
Na kanalu Anarhija+ izašla je analiza nekoliko pristupa istraživanju uslova stabilnosti anarhije. Pominje se objavljeni od strane mene početkom februara prevod rada Hirschleifera Anarhija i njen raspad, ali se daju linkovi i na neke druge radove. Radi lakšeg snalaženja, sve materijale je autor ljubazno prikupio u jedan arhiv priložen uz post.
Objava poziva na pridavanje pažnje uslovima održivosti predloženih društvenih modela u „kuhinjskim“ diskusijama o anarhiji, a kako bi se izbegla profanacija – upoznati se sa različitim pristupima ovoj temi, pamtiti granice primenljivosti modela, precizirati korišćenu terminologiju i poštovati ostale osnove civilizovanog dijaloga.
Drago mi je da predstavim novi video Libertarian Band-a, koji otvara treći deo ciklusa o libertarijanstvu. U ovom delu će se govoriti o tome kako funkcioniše društvo bez države. A današnji video opisuje pod kojim uslovima društvo bez države će zadržati stabilnost.
Prvo se dotičemo ranije obrađene ponavljajuće dileme zatvorenika, zatim analiziramo uslove stabilnosti anarhije Hiršlefera koji su ovde već više puta pominjani, ali na kraju ipak dajemo sopstveni odgovor.
Dalje će, nadam se, biti još zabavnije, tako da se pretplatite.
Ako stvari budu išle i dalje ovim putem, razlika između libertarijanske desnice i libertarijanske levice će i dalje postajati sve neizvesnija, jer sam smer kretanja svetske ekonomije, kao što se pokazuje u članku, doprinosi takvom približavanju. Mi jednostavno počinjemo da opisujemo kao željeni rezultat potpuno isto društvo, samo ga posmatrajući iz različitih uglova.
U poslednje vreme, uz blagoslov profesora Ouzana, počela sam da se pozivam na neke misteriozne uslove održivosti anarhije prema Hiršlejferu. Ali pošto je ovaj koncept postao učestao u diskusijama, bilo bi dobro da ga malo detaljnije istražimo.
Zato se Andrej Meškov odlučio da prevede (a ja da uredim prevod) članak profesora Kalifornijskog univerziteta Džeka Hiršlejfera Anarhija i njen raspad, u kojem se uvode ti uslovi. Željotni takođe mogu da se upoznaju sa originalom članka (na primer, može ih zanimati lista literature koju nismo odlučili da uključimo u prevod).
U članku je opisan matematički model anarhičkog sistema, osnovni mehanizmi interakcije u njemu – i doneti su zaključci o ponašanju modela. Naravno, ovi zaključci su tačni u odnosu na stvarno društvo samo u meri u kojoj model odražava društvo, ali to važi za sve metode matematičkog modelovanja. Hiršlejferov model nije jedini, samo se smatra najnaprednijim u današnje vreme, a pritom dovoljno jednostavnim da bi bilo praktično koristiti ga.
Podsećam da su svi prevodi u kojima sam učestvovala prikupljeni u odgovarajućoj sekciji na sajtu.
I ja sam prilično dugo pokušavala da se u svemu ovome razrešim, ali danas je to, u suštini, nebitno. Svi anarhisti se razlikuju jedni od drugih samo nijansama odnosa prema privatnom vlasništvu, i svi su manje ili više podjednako neprijateljski nastrojeni prema državi. U istoriji je bilo višestrukih pokušaja da se prvo ukinu privatna svojina, a zatim i država. Ali čak i ako su takvi pokušaji bili uspešni, to je vodilo samo ka tome da sva svojina završi u rukama države, i u toj državi nije ostalo mesta nijednoj vrsti anarhista. Zato će sada svaki razuman anarhist, bio on i tri puta anarho-komunista, radije početi sa ukidanjem države.
Država se ne svodi na trenutnu vladu, kakva god ona bila. Država se zasniva na uverenju ljudi da ne bi svi ljudi trebalo da imaju jednaka prava. Prema mišljenju državnjaka, neophodno je da određeni deo ljudi poseduje prava koja drugi nemaju, a to je pravo na nasilno prisiljavanje. To je potrebno kako bi se glupo stado vodilo u pravom smeru, inače će čovečanstvo, lišeno vođa, uraditi nešto loše sebi, na primer, izazvati globalnu katastrofu. Čovek koji smatra da je čovečanstvu potreban vođa, koji silom ograničava ostale u njihovom mirnom delovanju, reprodukovao bi državu i nakon što trenutna vlada bude ukinuta. Štaviše, taj čovek se čak može sada zvati anarhistom – samo, on može, na primer, smatrati da vođa treba da bude kolektivan.
Što joj anarhist više posvećuje pažnje kako da sebi postavi uslove, to je u većoj meri anarho-individualista. Što ga više brine kako će kolektivna interakcija biti organizovana, to je više anarho-komunista. Što više veruje u preduzetništvo kao pokretač svakog razvoja, to je više anarho-kapitalista.
Koju tačno etiketu osoba sebi pripisuje pored anarhizma, zavisi uglavnom od toga koje je knjige čitala, sa kim je komunicirala i na koje je kanale pretplaćena. Zapravo, nijansa njegove ideologije zavisi od toga koliko veruje u ljude. Ako ih smatra po svojoj prirodi zlim i pohlepnim, njegov anarhizam će se svoditi na ideje o formiranju jake bande koja neće dozvoliti da bude povređena. Ako ih smatra sklonijim saradnji i preduzetništvu, onda će njegov anarhizam težiti razmišljanjima o horizontalnoj interakciji i slobodnoj trgovini. A ako smatra ljude jednostavnim i predvidljivim, onda će raspravljati o automatizaciji upravljanja i zameni službenika skriptama.
Nemam šta da delim sa drugim anarhistima. Potrudiću se da ne dopustim da me povrede. Na tržištu ću se potruditi da ne propadnem. Automatizaciju se ne bojim. Verujem u ljude, i oni me više raduju.
