Pročitala sam članak Konstantina Morozova sa lepim naslovom Anarhizam protiv anarhije.

Ukratko, u njemu se navodi da: 1) postoji filozofski anarhizam, odnosno ubeđenje da država nema moralno pravo da primorava ljude, i postoji politički anarhizam, odnosno ubeđenje da država mora biti ukinuta; 2) iz filozofskog anarhizma ne mora nužno proistekti politički, i može se negirati pravo države na prisilu, ali bez težnje da se država iskoreni.

Konstantin izjavljuje: principijelni anarhizam zahteva moralni realizam — ubeđenje da postoje objektivno istiniti moralni sudovi … , jer bi u suprotnom sam anarhizam bio ništa više nego skup nečijih ličnih želja. U međuvremenu, anarhisti ne negiraju legitimnost svakog prisila, oni ga dopuštaju radi sprečavanja još užasnijeg prisila. Ali ako je prisila dopustiv, na primer, da bi se sprečilo još užasnije prisiljavanje, zašto se time ne može baviti država? Drugim rečima, ako se država dobro ponaša, zašto bismo morali zahtevati njeno ukidanje? A bilo koji primeri loših država uvek se mogu pripisati pojedinačnim slučajevima koji zahtevaju preciznu ispravku.

Članak bi bio nepotpun da autor nije udario na trud da razmotri očigledno pitanje: zašto država potiskuje svoje konkurente u pitanju legitimnog prisila? Kao obrazloženje se navodi da ispravna država, na koju filozofski anarhisti ne bi trebali imati primedbe, ograničava konkurente radi poštovanja jedinstvenih i transparentnih proceduralnih pravila, drugim rečima, kako bi se isključilo samovrsno pravljenje pravde. Dakle, samoodbrana je u redu, ali razrezivanje neutralisanog prekršilaca nije u redu (pozdrav Aleksandru Tatarkovu sa njegovim stalnim lejtmotivom „ne trebaju nam državni zatvori, dajte mi onog ko je pokušao da zlostavlja moju ćerku, prodaću ga za organe“).

U drugom delu članka autor analizira pitanje kako bi se pokušalo zaobići pronađene rupe u obrazloženju političkog anarhizma putem moralnog subjektivizma. Neće se uspeti opravdati pravo države na sprovođenje opravdanog prisila ako ne postoji nikakav jedinstven i univerzalan standard opravdanosti prisila. Zatim on brzo prolazi kroz Štirnera, Svetova, Belkoviča i Hoppea. Konstantinov prigovor idejama pomenutih lica svodi se na sledeće:

Ako je sam čovek jedina krajnja instanca u određivanju šta je dobro, a šta loše, zašto bi prisiljavanje nekoga na moralne poretke na koje nije dao saglasnost bilo pogrešno? Njegov subjektivni sud o tome ne može imati veću težinu od podjednako subjektivnog suda lica koje sprovodi prisilu, da je to prisiljavanje opravdano.

Drugim rečima, po Konstantinovom mišljenju, ako zauzmemo poziciju moralnog subjektivizma, onda utoliko više ostavljamo ideje o neophodnosti ukidanja države bez ikakvog oslonca. Za nekoga je država zlo, za nekoga dobro, svi su u pravu, i na tome završavamo.

U zaključku, autor konstatuje da je najperspektivniji pravac rada za anarhiste potraga za snažnim praktičnim argumentima u prilju svemu da će društvo bez države biti efikasno, a svaku tu ratničku retoriku na račun države bi bilo bolje umeriti, posvetivši više pažnje planovima raznih korisnih reformi.

Već sam jednom prepričavala prethodni Morozovljev članak o moralnom realizmu, ali ga nikako nisam prokomentarisala, a on je u međuvremenu napisao još. U sledećoj objavi ipak nameravam da se izjasnim o zanimljivim pitanjima koja je on pokrenuo.