Тег: moral

Moralni filozof i deca

Ovde se na Tviteru dogodio zanimljiv spor između dva libertarijanca koja veoma poštujem.

S jedne strane nastupio je @dobroum sa univerzalnom moralnom filozofijom, jedan od zaključaka koje je izvela je tvrdnja o nedopustivosti bilo kakvog nasilja prema deci, kao i prilično banalno „bolje je biti bogat i zdrav, nego siromašan i bolestan“, odnosno porodica treba da bude potpuna, u porodici svi treba da vole jedni druge, otac treba da zarađuje dovoljno da izdržava celu porodicu, a majka treba pre svega da voli da odgaja potomstvo, pa tek onda bilo koji drugi hobi. A razvodi, vrtići i samke majke nanose štetu deci.

Protiv njega je nastupio @VoiceInTwit, koji tvrdi da univerzalne metode vaspitanja ne postoje, da je nasilje od strane dece sasvim dopustivo presecati takođe nasilnim sredstvima, a takođe da u stvarnom svetu moramo imati posla sa neidealnim situacijama, i ako moralna filozofija sa svojim univerzalnim principima ne ume da obradi takve situacije, onda njena vrednost nije velika.

Već po mom prepričavanju nije teško razumeti na čijoj sam strani u ovom sporu. Međutim, napomenuću da, iako ovo izgleda kao sukob teoretičara Dobrouma i praktičara Voysa, zapravo je situacija obrnuta: praktičar Dobroum (ima decu, vaspitava ih nenasilno) protiv teoretičara Voysa (nema svoju decu). Sudovi sa moje strane će, zbog nedostatka dece, patiti od istog nedostatka.

Ipak, pojedinačni slučaj nenasilnog vaspitanja dece dokazuje samo neistinitost teze „nenasilno vaspitanje je nemoguće“, ali ta teza se u sporu i ne iznosi. Umesto toga se iznosi teza „nenasilno vaspitanje nije uvek prikladno“, i tu praktičar već mora preći na polje teorije kako bi odbranio suprotnu tvrdnju „nasilno vaspitanje je uvek neprikladno“.

Nažalost, pokušaj da se opravda neprimena nasilja prema deci univerzalnim NAP-om nailazi na dve prepreke. Prvo, kao što Voys primećuje, u situaciji kada dete krši NAP, ono gubi zaštitu principa neagresije. U suprotnom, NAP ispadne neuniverzalan (nasilje se može primeniti za presecanje nasilja, ali ako nasilje primenjuje dete, onda već ne može). Drugo, u punom sjaju se pojavljuje problem nejasnih granica: ne budući pravno sposoban od rođenja, novorođenče prilično dugo ostaje bezvoljni objekat manipulacije od strane odraslih, inače ne bi preživelo. Jasna granica između manipulacije bez pitanja i nasilja — ne postoji. Novorođenčeta se može svući bez pitanja, a odraslog — to je obično krivično delo. U međuvremenu, univerzalni principi morala bi trebalo da rade, zar ne? Nažalost, sa decom je neizbežno korišćenje „štaka“: kako god okrenuli, oni pravni subjektivitet stiču samo postepeno.

U ovoj fazi spora, onaj ko zastupa nenasilno ophodjenje prema deci mora skinuti šešir moralnog filozofa i ponovo postati praktičar, navodeći utilitarnije argumente o tome da su oni koji su preživeli traumu iz detinjstva statistički, do odraslog doba, gluplji i nesrećniji, nakon čega se može do volje uroniti u diskusiju o tome koliko je statistika primenljiva na pojedinačne slučajeve. I tu sve karte ostaju u rukama onoga ko se skeptično odnosi prema igrama sa statistikom, jer upravo istim statističkim argumentima su nas hranili pre prisilne vakcinacije protiv kovida, kao i pri oduzimanju prava na oružje.

Vaspitanje deteta je sfera odgovornosti onoga ko se time bavi. A time se bave svi nasumično, od roditelja do tvoraca crtaća i slučajnog prolaznika koji detetu iznosi svoj moralni sud. Roditelj ne može i ne treba da zaklanja dete od svakog nepovoljnog uticaja. Takođe, roditelj ne može polagati pravo ni na ekskluzivno pravo da sa svojim detetom radi sve što mu padne na pamet — slučajni prolaznik se možda neće ograničiti na iznošenje moralnog suda, već može primeniti i silu, ako to smatra potrebnim.

Dakle, o primeni sile. Iskreno se nadam da čak i najnenasilniji moralni filozof ipak uči svoje devojčice da je primenjuju. Uključujući i objašnjavanje u kojim situacijama je prikladno primeniti silu, čak i ako se prema tebi lično u ovom trenutku ne primenjuje. Inače postoji opasnost da se odgajaju pacifistkinje ili bespomoćne žrtve, a ne zaštitnice slobode. Uostalom, to nije tako velika opasnost, pošto roditelj nikada nije jedino odgovoran za vaspitanje. I to je dobro.

Teorija moralnog nativizma i moralna intuicija

Voluntarist, Bitarh

Moralni nativizam je teorija koja na pitanje o tome odakle potiču moralna intuicija, moralni sud i drugi važni elementi moralne psihologije, daje odgovor da su oni u određenoj meri urođeni i nastali kao rezultat biološke evolucije čoveka. Moralni nativizam se oslanja na dvostepeni argument. Prvi argument sastoji se u tome da razum sadrži moralnu gramatiku: složen sistem principa, pravila i konceptualnih gradivnih blokova koji generišu i povezuju različite mentalne predstave od kojih zavisi moralna intuicija. Drugi argument sastoji se u tome da su, barem neki osnovni atributi ove moralne gramatike, urođeni i ne zasnivaju se isključivo na iskustvu, već pre dolaze „iz ruke prirode“. Kulturni faktori nesumnjivo utiču na razvoj morala; međutim, značajan broj činjenica ukazuje na to da su barem neki aspekti moralnog spoznavanja urođeni.

Kako možemo potvrditi poziciju moralnog nativizma? Darvin, De Vaal, Kropotkin i drugi biolozi naglasili su da empatičko i altruističko ponašanje, po svemu sudeći, ima duboke evolucione korene. Pacovi osećaju stres kada čuju krike drugih pacova i vrše altruističke činove kako bi ih zaštitili od nanošenja štete. Veliki primati osećaju očiglednu tugu zbog smrti ili nestanka onih za koje su bili vezani, a takođe često teše žrtve napada. Ljudske bebe jače plaču kao odgovor na plač drugih beba nego na uporedive, kompjuterski generisane zvukove ili čak na snimak sopstvenog plakanja; to znači da „oni reaguju na svest o tuđem bolu, a ne samo na određenu visinu zvuka“. Ljudska deca su takođe biološki predisponovana da prepoznaju i teše one koji osećaju emocionalnu patnju. U širem smislu, mala deca su predisponovana da pomažu drugima u postizanju njihovih ciljeva, dele sa njima vredne resurse i pružaju im korisne informacije. Takođe, klinička i eksperimentalna istraživanja potvrdila su da određene oblasti mozga leže u osnovi moralnog spoznavanja, i da oštećenje tih oblasti može dovesti do poremećaja moralnih sudova, dok druge kognitivne funkcije ostaju neoštećene.

Možemo se takođe pozvati na norme koje su univerzalne za sva društva. Istraživanje stotina jurisdikcija pokazuje da se zabrana ubistva čini univerzalnom i u visokoj meri invariantnom. Sva poznata opravdanja i razlozi za počinjenje ubistva sastoje se od relativno kratke liste svima poznatih odbrambenih argumenata. Pri tome, prema namernim ubistvima stav je još strožiji. A istraživanje sprovedeno među deset kultura iz različitih delova sveta, uključujući stanovnike sela, gradova, pa čak i predstavnike nomadskih naroda, pokazuje da oko 95% ljudi prebijanje, silovanje, krađu, klevetu i lažno svedočenje ocenjuje kao protivpravne (odnosno „loše“ ili „izuzetno loše“) postupke.

Konačno, ne sme se izostaviti ni teorija mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj mnoge vrste životinja i čovek poseduju snažne kočnice protiv nanošenja štete predstavnicima sopstvene vrste. Kod životinja se ove kočnice najčešće ispoljavaju kroz ritualizaciju borbi. Kod čoveka se one sastoje od bezuslovnih (urođenih) i uslovnih (stečenih tokom socijalizacije) refleksa, koji prvenstveno izazivaju reakciju odbacivanja i unutrašnji otpor prema posmatranju patnje drugih ljudi i vršenju agresivnih radnji prema njima. Mnoga istraživanja, uključujući antropološka i vojna, potvrđuju da prosečan i zdrav pojedinac poseduje snažan unutrašnji otpor prema vršenju nasilja. I samo mali broj potpuno disfunkcionalnih pojedinaca ne oseća ni najmanji otpor čak ni prema počinjenju ubistva – njih nazivaju psihopatima.

Kao desni libertarijanac i pravni individualista, mogu li da podržim Ruski dobrovoljački korpus?

Maks Stirner

Sa predloženih pozicija uopšte je čudno postavljati pitanja o tome da li se nešto sme raditi. Naravno da sme, pitanje je samo mere odgovornosti.

Ako je reč o sankcijama od strane ruske države, onda se rešavanje zadatka svodi na traženje dovoljno bezbednih načina za prebacivanje novca, objavljivanje propagande, isporuku municije i tako dalje.

Međutim, verujem da je pitanje pre o tome da li će drugi desni libertarijanci i pravni individualisti, saznavši za vašu takvu aktivnost, smatrati da su obavezni da vas podvrgnu opstrukciji.

RDK je poluautonomna naoružana formacija u sastavu Oružanih snaga Ukrajine (OSU): u nečemu se potčinjava centralnom komandovanju, u velikoj meri zavisi od njega u snabdevanju, a čini se prilično autonomna u pitanjima regrutovanja i u pitanjima informisanja o svojim aktivnostima. Ali u sastavu OSU postoje i druge jedinice koje samostalno sprovode regrutovanje i k crowdsourcing. Po čemu se RDK toliko razlikuje da Nemac Stirner pita o dopustivosti pomoći baš RDK-u, a ne nekom Azovu?

Azov je pomenut s razlogom. I ova brigada i Ruski dobrovoljački korpus dobijaju brojne optužbe da u njima služe nacisti. Ekonomska teorija nam govori da su vrednosti subjektivne. Svaki čovek ima potpuno pravo da preferira jednu naciju u odnosu na sve ostale, samo po sebi to ne daje osnove za njegovu osudu. Da li momci iz Azova i RDK-a istrebljuju predstavnike svih ostalih nacija radi veličine one nacije koju preferiraju nad ostalima? Ne, oni istrebljuju ljude po drugom kriterijumu, i taj kriterijum se ne razlikuje od onog kojim se rukovode druge vojne formacije u sastavu OSU.

Ostaje jedina razlika RDK-a (i još nekoliko manjih jedinica) u odnosu na ostale delove: oni su fizički, pešaka, prešli međunarodno priznatu rusko-ukrajinsku granicu kako bi se borili protiv ruske vojske na ruskoj teritoriji. I šta, to ih čini agresorima? Ne, oni su i dalje učesnici odbrambenog rata. Isto kao i operateri dronova koji pogađaju rafinerije u dubokoj ruskoj pozadini.

Ah, da, takođe imaju ruske pasoše, ili su ih barem imali na početku rata. I šta, to nekako menja njihov pravni status? Ne, čak ni po ruskim zakonima. Oni i dalje ostaju vojnici OSU, u odnosu na koje važe svi mogući prava i ograničenja povezana sa zakonima i običajima rata koje je RF obavezala da poštuje (ali ne poštuje). Ali čak i da u RF postoji zakon prema kojem svaki građanin RF koji stupi u redove stranih oružanih snaga podleže streljanju bez suđenja, kakvo bi značenje to imalo za pravnog individualistu?

Uostalom, verujem da je čitalac sa nadimkom Maks Stirner ruski državljanin. Zbog toga se njegovo pitanje može preformulisati strože: opravdava li libertarianski moral rat protiv sopstvene države? Zapravo, libertarianski moral opravdava rat protiv bilo koje države. Čak i protiv država predvođenih libertarijancima, kao što su Havijer Milej, Naib Bukele ili Hans-Adam II. Boriti se protiv sopstvene je čak i smislenije, jer upravo sa njom imaš glavne račune, upravo ona nanosi neposrednu štetu, dok su svi ostali samo neki grabežljivci koji lutaju u blizini, kojima naravno takođe ne bi trebalo da bude mesta na zemlji. Međutim, uspešan rat zahteva saveznike. Većina nas ih nema. RDK ih ima. Radujmo se za njih.

Neprihabitan pogled na NAP

U mojoj knjizi o ankapu postoji poglavlje na koje moram najčešće da se pozivam – o konfliktima, moralu i pravu. I čini se da ću ga uskoro malo korigovati.

Znate, odavno me uznemirava ta među libertarijancima poznata težnja da one koji iniciraju nasilje nazivaju kršiteljima NAP-a. Posebno, naravno, oni koji NAP nazivaju ugovorom.

Podsetiću svoju formulaciju NAP-a: niko nema pravo da inicira nasilje nekažnjeno. Ovaj princip prvenstveno govori o tome da ne postoje privilegovane osobe koje imaju pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja. Pa ko ga onda krši? Krše ga oni koji ljudima daju takvo pravo.

Podsetiću svoju definiciju prava: prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. Drugim rečima, kršitelji NAP-a su oni koji su prihvatili zahteve određenih lica da nekažnjeno iniciraju nasilje. Ako baš želimo da budemo oštri: ne krši NAP Putin, već oni koji smatraju da on ima pravo da izdaje naređenja o ubistvima.

Jedini ko ima pravo da, bez ikakvog sudskog postupka, poništi kaznu za inicijaciju nasilja jeste žrtva nasilja. Upravo ona može oprostiti napadaču – nakon nadoknade štete ili jednostavno tako. Ali čak ni žrtva nasilja ne može, bez kršenja NAP-a, tvrditi da je napadač imao pravo da napadne. Da, napao je, nakon čega je došlo do pomirenja strana. To ne stvara presedan. Sledeći napad će podjednako zahtevati kaznu. Od svakoga ko je saglasan sa NAP-om.

Upravo u tome leže koreni libertarijanskog morala.

Zašto decu ne smete prodavati u ropstvo? I kako će privatna policija održavati red, ako je isplativije krasti?

Anonimno pitanje

Drugo pitanje je prilično jednostavno, odgovoriću na njega prvo. Privatnom obezbeđenju je takođe isplativije da krade proizvode iz prodavnice, nego da pazi da drugi ne kradu. Ali samo u kratkoročnoj perspektivi, a nakon toga je otpuštaju, sa većim ili manjim skandalom. Važno je ne davati mu ovlašćenja iznad onih koja su direktno potrebna za izvršavanje radnih obaveza, inače on neće samo krasti, već će zastrašivati i ostalo osoblje kako bi prikrivali krađu, kreirajući fiktivne izveštaje za vlasnike. Ne isključujem da se takve šeme na nekim mestima čak i pojave zbog nemara vlasnika prodavnice, ali obično postoji sistem stimulansa koji ovakvo ponašanje čine malo verovatnim i ne dozvoljavaju mu da ode predaleko.

A sada hajde da pričamo o deci.

Za početak ću napomenuti da se i sada, pri državi, deca sasvim normalno prodaju u ropstvo. I ne govorim ovde o državnom ropstvu, poput radne obaveze pri sakupljanju pamuka za uzbečke školarce, već o privatnom, koje ista ta država zabranjuje. Ipak, upravo pri državi sistem stimulansa za policiju, kao što je istaknuto u odgovoru na prvo pitanje, takav je da policiji može biti isplativije da sama prodaje decu u ropstvo ili da štiti takvu trgovinu. Privatno radničko ropstvo dece je karakteristično pre za neku crnu Afriku sa njenom prilično primitivnom rudarstvom. U zaposlenijim zemljama je aktuelnije seksualno ropstvo.

Postavlja se pitanje, zašto sve to slabo brine autore pitanja o ropstvu dece pri ankapu? Nije teško odgovoriti. Pri državi se privatno ropstvo dece smatra marginalnim, ono se dešava negde daleko i ne upada u oči. Zabrinutost autora pitanja izaziva upravo potencijalna situacija u kojoj je takvo ropstvo prihvatljivo. Kada na to nailazite na ulici i u informacionom prostoru na svakom koraku, pa stoga morate prihvatiti postojanje tog fenomena, a ako pokušate da se borite protiv toga sredstvima moralnog pritiska, tada ćete se sami naći u koži marginalca koji ometa pristojne ljude da se ponašaju uobičajeno.

Može li ropstvo dece u ankap zajednici postati prihvatljiva praksa? Naravno, može. Prema principima libertarijanizma, restitucija je sasvim legitiman način sticanja imovine, i ako, recimo, dete pokvari neku skupu imovinu (a deca to ponekad rade), onda je od deteta sasvim dopustivo zahtevati kompenzaciju, pa čak i prisilno je naplatiti, jer ono poseduje samopripadnost, a pitanje od koje starosti se pripisuje puna pravna subjektnost je pitanje konvencije. Restitucija je sasvim dopustiva ne samo u novčanoj, već i u naturalnoj formi, i to vam je preduslov za ropstvo.

Tako, prakse u kojima dete otplaćuje razbijeni prozor komšije košenjem komšijskog travnjaka su pri ankapu više nego verovatne, jer ne izazivaju moralno odbacivanje. Šta može sprečiti razvoj strožih praksi, kada, recimo, od deteta zahtevaju kao restituciju nešto što bi odrasla osoba smatrala ponižavajućim za sebe, poput snimanja u BDSM videu? Upravo to isto moralno odbacivanje će to sprečiti. Pronaći će se previše ljudi koji bi, primenjujući situaciju na sebe, izjavili da ne bi pristali na to ni za novac, te stoga njima lično takva restitucija deluje nepravedno (predmet konflikta se ocenjuje kao nesrazmerno manje značajan od štete nanete tokom restitucije). Libertarijanska morala zahteva mešanje u konflikte na pravednoj strani, stoga će dete u takvoj situaciji lako pronaći branioce.

Pa ako je tako, autori pitanja o ropstvu dece pri ankapu mogu odahnuti sa olakšanjem: gora situacija od one pri državi sigurno neće biti. Mogu i dalje nastaviti da bojkotuju proizvođače odeće napravljene primenom prisilnog dječjeg rada, a ankapce ostaviti na miru.

Završetak diskusije o lažnoj dilemi

U prethodnim serijama: moj prepričavaj članka Konstantina Morozova „Anarhizam protiv anarhije“, moje objavljivanje ključne teze ovog članka stavljanjem čitaoca pred lažnu dilemu.

Zatim je Konstantin reagovao na moj članak na svom kanalu, i u komentarima ispod te objave između nas se odvijala manje-više sadržajna diskusija, koja je kod svake strane ostavila osećaj sopstvene pravičnosti, ali je pritom bila praćena korekcijom od strane obe strane ne toliko prethodno iznetog stava, već pristupa njegovom izlaganju. Poslednji odgovor u razgovoru pripada Konstantinu, i ja ću, verovatno, ostaviti poslednju reč njemu, kako ne bih uskoro pisala još jedno ažuriranje na istu temu.

Ne znam kako vama, ali meni je levi libertarijanizam postao malo razumljiviji. Ne u smislu da sam mu bliže, već u smislu da sada od njegovih tipičnih predstavnika očekujem manje ljudojedstva nego od nekog uslovnog Karla Franka, bio on makar triput desni i triput ankap.

Konstantin Morozov i lažna dilema

Podsećam vas o čemu je reč. Evo prepričavanja prvog članka Konstantina Morozova – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na određene poreze, a evo prepričavanja drugog članka – o tome da libertarijanci treba da prihvate moralni realizam, a zajedno sa njim i pristanu na državu i određenu državnu prinudstvo. Ko sumnja u to da su članci korektno prepričani – tamo se nalaze linkovi ka izvornim izvorima, možete se upoznati sa njima.

Po mom mišljenju, Konstantin nudi lažnu dilemu. Evo stolice sa šiljcima moralnog realizma, i ako sednete na nju, vaše želje ne znače ništa dok god su u suprotnosti sa jedinom ispravnom objektivnom moralom, koju će vam diktirati država kroz usta dvorovih intelektualaca. A evo stolice sa kurcima moralnog subjektivizma, sednete na nju – i vaše želje ne znače više od želja bilo kog državnjaka.

Naravno, nakon marginalističke revolucije u ekonomskoj teoriji, više nije moguće ozbiljno govoriti o objektivnosti vrednosti, i moralni filozofi mogu i koliko god hteli da se trude, pokušavajući da izmisle silogizme koji dokazuju suprotno – tako da, bez mnogo razmišljanja, ja sedam na drugu stolicu i počinjem da propovedam sa ovog udobnog tripodnog sedišta, trudeći se da to radim jasnije nego što je uobičajeno za Pitije.

U svojoj knjižici o ankapu ja opisujem moral ovako:

  • Konflikt je stanje u kojem se isti objekat (predmet konflikta) posmatra kao sredstvo za postizanje različitih ciljeva, pri čemu jedna upotreba otežava drugu ili je čak čini nemogućom.
  • Svaki čovek razvija sopstvene unutrašnje postavke o tome koju taktiku ponašanja odabrati pri kojim konfliktima. To su njegove lične etičke norme.
  • A moral je jednostavno red ponašanja pri konfliktima koji uživa najveće odobravanje u određenom društvu.

Tako je moral zasnovan na subjektivnim vrednostima pojedinačnih ljudi, ali istovremeno predstavlja misaoni objekat, koji sasvim može biti grubo definisan u nekim uklesanim zapovestima, a suptilnosti ovog ili onog morala mogu se analizirati u stotinama traktata i hiljadama književnih tekstova. Konkretno, možemo prilično jasno opisati i libertarianski moral, pri čemu će znatan broj libertarijanaca u celini priznati ove norme za sebe, ali naravno neće propustiti da se spore oko raznih suptilnih momenata.

Naravno, libertarianski moral uključuje normu o dopustivosti prinude u svrhu pravednog rešavanja konflikata (pravednost je osećaj srazmernosti vrednosti predmeta konflikta i štete od konflikta). Ali istovremeno, libertarianski moral takođe zahteva od čoveka lični ulazak u konflikt na pravednoj strani, i to potpuno negira bilo kakve pokušaje monopolizacije u sferi legitimne prinude. Vrednost decentralizacije za libertarijanca je veća od vrednosti novčane efikasnosti. Uz ostale jednake uslove, on će preferirati decentralizovano rešenje. Ako je centralizovano rešenje profitabilnije – može dopustiti njegovu upotrebu kao moralni kompromis i nastaviti potragu za linijom ponašanja koja mu je moralno prijatnija.

Sada ne govorim u kategorijama onoga što bi trebalo. Niko ne treba da prihvati baš libertarianski moral. Ali ako ga prihvati, njegove radnje će biti uslovljene otprilike gorenavedenim razmišljanjima. Libertarianske želje su bolje od želja etatista – za libertarijance, jer su vrednosti subjektivne. One su bolje od želja etatista i za mnoge druge anarhiste, minarhiste, liberale, konzervatore i još neke druge misaone moralne tipove. Moj posao je jednostavan – formulisati te želje i slediti ih. A lepršanje pojedinačnih moralnih filozofa oko stolice sa šiljcima preferiram da smatram jednostavno vrstom intelektualnog mazohizma. Zašto da ne, samo da ne napadaju ljude.

Anarhizam protiv anarhije, eksplikacija

Pročitala sam članak Konstantina Morozova sa lepim naslovom Anarhizam protiv anarhije.

Ukratko, u njemu se navodi da: 1) postoji filozofski anarhizam, odnosno ubeđenje da država nema moralno pravo da primorava ljude, i postoji politički anarhizam, odnosno ubeđenje da država mora biti ukinuta; 2) iz filozofskog anarhizma ne mora nužno proistekti politički, i može se negirati pravo države na prisilu, ali bez težnje da se država iskoreni.

Konstantin izjavljuje: principijelni anarhizam zahteva moralni realizam — ubeđenje da postoje objektivno istiniti moralni sudovi … , jer bi u suprotnom sam anarhizam bio ništa više nego skup nečijih ličnih želja. U međuvremenu, anarhisti ne negiraju legitimnost svakog prisila, oni ga dopuštaju radi sprečavanja još užasnijeg prisila. Ali ako je prisila dopustiv, na primer, da bi se sprečilo još užasnije prisiljavanje, zašto se time ne može baviti država? Drugim rečima, ako se država dobro ponaša, zašto bismo morali zahtevati njeno ukidanje? A bilo koji primeri loših država uvek se mogu pripisati pojedinačnim slučajevima koji zahtevaju preciznu ispravku.

Članak bi bio nepotpun da autor nije udario na trud da razmotri očigledno pitanje: zašto država potiskuje svoje konkurente u pitanju legitimnog prisila? Kao obrazloženje se navodi da ispravna država, na koju filozofski anarhisti ne bi trebali imati primedbe, ograničava konkurente radi poštovanja jedinstvenih i transparentnih proceduralnih pravila, drugim rečima, kako bi se isključilo samovrsno pravljenje pravde. Dakle, samoodbrana je u redu, ali razrezivanje neutralisanog prekršilaca nije u redu (pozdrav Aleksandru Tatarkovu sa njegovim stalnim lejtmotivom „ne trebaju nam državni zatvori, dajte mi onog ko je pokušao da zlostavlja moju ćerku, prodaću ga za organe“).

U drugom delu članka autor analizira pitanje kako bi se pokušalo zaobići pronađene rupe u obrazloženju političkog anarhizma putem moralnog subjektivizma. Neće se uspeti opravdati pravo države na sprovođenje opravdanog prisila ako ne postoji nikakav jedinstven i univerzalan standard opravdanosti prisila. Zatim on brzo prolazi kroz Štirnera, Svetova, Belkoviča i Hoppea. Konstantinov prigovor idejama pomenutih lica svodi se na sledeće:

Ako je sam čovek jedina krajnja instanca u određivanju šta je dobro, a šta loše, zašto bi prisiljavanje nekoga na moralne poretke na koje nije dao saglasnost bilo pogrešno? Njegov subjektivni sud o tome ne može imati veću težinu od podjednako subjektivnog suda lica koje sprovodi prisilu, da je to prisiljavanje opravdano.

Drugim rečima, po Konstantinovom mišljenju, ako zauzmemo poziciju moralnog subjektivizma, onda utoliko više ostavljamo ideje o neophodnosti ukidanja države bez ikakvog oslonca. Za nekoga je država zlo, za nekoga dobro, svi su u pravu, i na tome završavamo.

U zaključku, autor konstatuje da je najperspektivniji pravac rada za anarhiste potraga za snažnim praktičnim argumentima u prilju svemu da će društvo bez države biti efikasno, a svaku tu ratničku retoriku na račun države bi bilo bolje umeriti, posvetivši više pažnje planovima raznih korisnih reformi.

Već sam jednom prepričavala prethodni Morozovljev članak o moralnom realizmu, ali ga nikako nisam prokomentarisala, a on je u međuvremenu napisao još. U sledećoj objavi ipak nameravam da se izjasnim o zanimljivim pitanjima koja je on pokrenuo.

Urođena moralnost neagresije – odnos prema moralnom realizmu i etičkom intuicionizmu

Voluntarist, Bitarh

Nedavno sam razmatrao pitanje morala u kontekstu koncepta mehanizma inhibicije nasilja (VIM) – kognitivnog mehanizma koji suzbija nasilno ponašanje kod čoveka. Zdrava osoba, koja ne pati od disfunkcije VIM-a, nije sposobna da počini akte nasilja prema drugim ljudima. Manifestacija direktnog brutalnog nasilja je uspešno inhibirana (suzbijena) kod više od 98% ljudi. Sposobnost vršenja nasilja je odstupanje i patologija, a ne norma ljudske prirode.

U okviru ove teme, poseban interes izaziva pitanje sposobnosti čoveka da razlikuje prekršaje moralne i socijalne (obične) prirode (moral/conventional distinction). Moralni prekršaji sastoje se u nanošenju štete čoveku, dok se socijalni prekršaji sastoje u kršenju utvrđenih normi. Tuknje, na primer, će naravno biti moralni prekršaj, dok je odlazak učenika iz učionice bez dozvole nastavnika samo prekršaj obične prirode.

Kada se čovek suoči sa iskustvom koje mu pokazuje moralne prekršaje, signali za pomoć sa strane njihovih žrtava, kao što su tužan izraz lica ili plač, dovode do aktivacije VIM-a i pojave reakcije odbacivanja. Kod čoveka se stvara asocijacija moralnog prekršaja sa signalima za pomoć i naknadnim odbacivanjem, kao rezultat čega on postaje sposoban da razume i definiše moralne prekršaje analizirajući određene postupke.

Takva asocijacija ne nastaje u slučaju socijalnih prekršaja, jer oni u startu ne dovode do aktivacije VIM-a kod čoveka. I ljudi sa disfunkcijom VIM-a, na primer psihopate, ne mogu razumeti razliku između moralnih i socijalnih prekršaja, jer sa neurofizioločke tačke gledišta ona za njih zaista ne postoji – oni ove prekršaje doživljavaju isto, preciznije, moralni prekršaji su im percepcija ista kao i socijalni.

Činjenica da psihopate i ljudi sa nasilnim sklonostima zaista nisu sposobni da razumeju ovu razliku je potvrđena ogromnim brojem svedočanstava i istraživanja. Setimo se i činjenice da je nasilnost odstupanje od norme prirodnog ljudskog ponašanja. Zapravo, moral nenasilja je biološki predisponiran za čoveka, o čemu smo saznali sprovođenjem istraživanja ljudske prirode. Na taj način, ovaj moral se može svrstati u moralni realizam.

Ali ovde ne završavamo, jer vredi pomenuti još nešto – osoba sa funkcionalnim VIM-om (što je, kao što je već rečeno, norma ljudske prirode) postaće sposobna da prepozna prekršaje moralne prirode, što znači da će kod nje razviti i odgovarajući moral nenasilja potpuno nezavisno od toga da li uopšte zna nešto o sopstvenoj prirodi. Ako nije upoznata sa konceptom VIM-a i pojmom moralnog prekršaja – moral nenasilja će percepcija doživljavati kao nešto intuitivno, jasno samo po sebi. Kod ogromne većine ljudi će se ovo intuitivno razumevanje poklopiti i po pitanju nasilja će se složiti oko jedinstvenog stava da je vršenje akata nasilja nedopustivo, bez sprovođenja bilo kakvih istraživanja i bez pokušaja formiranja bilo kakvih logičkih zaključaka (nasilni stavovi će dolaziti samo od nasilne manjine). Ovakvo opšte intuitivno razumevanje morala odnosi se na moralni (ili etički) intuicionizam.

Kao što vidimo, urođeni moral nenasilja je istovremeno i objektivna činjenica ljudske prirode, koja se odnosi na moralni realizam, i intuitivno razumljiva norma, koja se odnosi na etički intuicionizam. Naravno, možemo videti da drugo proizilazi iz prvog, odnosno da intuitivno razumevanje čoveka proizilazi iz njegove objektivne biološke prirode. To znači da urođeni moral nenasilja jednostavno ujedinjuje ove pristupe moralu, istovremeno odgovarajući oba i izvodeći jedan iz drugog.