Тег: moral

Moralni filozof i deca

Ovde se na Tviteru dogodio zanimljiv spor između dva libertarijanca koja veoma poštujem.

S jedne strane nastupio je @dobroum sa univerzalnom moralnom filozofijom, jedan od zaključaka koje je izvela je tvrdnja o nedopustivosti bilo kakvog nasilja prema deci, kao i prilično banalno „bolje je biti bogat i zdrav, nego siromašan i bolestan“, odnosno porodica treba da bude potpuna, u porodici svi treba da vole jedni druge, otac treba da zarađuje dovoljno da izdržava celu porodicu, a majka treba pre svega da voli da odgaja potomstvo, pa tek onda bilo koji drugi hobi. A razvodi, vrtići i samke majke nanose štetu deci.

Protiv njega je nastupio @VoiceInTwit, koji tvrdi da univerzalne metode vaspitanja ne postoje, da je nasilje od strane dece sasvim dopustivo presecati takođe nasilnim sredstvima, a takođe da u stvarnom svetu moramo imati posla sa neidealnim situacijama, i ako moralna filozofija sa svojim univerzalnim principima ne ume da obradi takve situacije, onda njena vrednost nije velika.

Već po mom prepričavanju nije teško razumeti na čijoj sam strani u ovom sporu. Međutim, napomenuću da, iako ovo izgleda kao sukob teoretičara Dobrouma i praktičara Voysa, zapravo je situacija obrnuta: praktičar Dobroum (ima decu, vaspitava ih nenasilno) protiv teoretičara Voysa (nema svoju decu). Sudovi sa moje strane će, zbog nedostatka dece, patiti od istog nedostatka.

Ipak, pojedinačni slučaj nenasilnog vaspitanja dece dokazuje samo neistinitost teze „nenasilno vaspitanje je nemoguće“, ali ta teza se u sporu i ne iznosi. Umesto toga se iznosi teza „nenasilno vaspitanje nije uvek prikladno“, i tu praktičar već mora preći na polje teorije kako bi odbranio suprotnu tvrdnju „nasilno vaspitanje je uvek neprikladno“.

Nažalost, pokušaj da se opravda neprimena nasilja prema deci univerzalnim NAP-om nailazi na dve prepreke. Prvo, kao što Voys primećuje, u situaciji kada dete krši NAP, ono gubi zaštitu principa neagresije. U suprotnom, NAP ispadne neuniverzalan (nasilje se može primeniti za presecanje nasilja, ali ako nasilje primenjuje dete, onda već ne može). Drugo, u punom sjaju se pojavljuje problem nejasnih granica: ne budući pravno sposoban od rođenja, novorođenče prilično dugo ostaje bezvoljni objekat manipulacije od strane odraslih, inače ne bi preživelo. Jasna granica između manipulacije bez pitanja i nasilja — ne postoji. Novorođenčeta se može svući bez pitanja, a odraslog — to je obično krivično delo. U međuvremenu, univerzalni principi morala bi trebalo da rade, zar ne? Nažalost, sa decom je neizbežno korišćenje „štaka“: kako god okrenuli, oni pravni subjektivitet stiču samo postepeno.

U ovoj fazi spora, onaj ko zastupa nenasilno ophodjenje prema deci mora skinuti šešir moralnog filozofa i ponovo postati praktičar, navodeći utilitarnije argumente o tome da su oni koji su preživeli traumu iz detinjstva statistički, do odraslog doba, gluplji i nesrećniji, nakon čega se može do volje uroniti u diskusiju o tome koliko je statistika primenljiva na pojedinačne slučajeve. I tu sve karte ostaju u rukama onoga ko se skeptično odnosi prema igrama sa statistikom, jer upravo istim statističkim argumentima su nas hranili pre prisilne vakcinacije protiv kovida, kao i pri oduzimanju prava na oružje.

Vaspitanje deteta je sfera odgovornosti onoga ko se time bavi. A time se bave svi nasumično, od roditelja do tvoraca crtaća i slučajnog prolaznika koji detetu iznosi svoj moralni sud. Roditelj ne može i ne treba da zaklanja dete od svakog nepovoljnog uticaja. Takođe, roditelj ne može polagati pravo ni na ekskluzivno pravo da sa svojim detetom radi sve što mu padne na pamet — slučajni prolaznik se možda neće ograničiti na iznošenje moralnog suda, već može primeniti i silu, ako to smatra potrebnim.

Dakle, o primeni sile. Iskreno se nadam da čak i najnenasilniji moralni filozof ipak uči svoje devojčice da je primenjuju. Uključujući i objašnjavanje u kojim situacijama je prikladno primeniti silu, čak i ako se prema tebi lično u ovom trenutku ne primenjuje. Inače postoji opasnost da se odgajaju pacifistkinje ili bespomoćne žrtve, a ne zaštitnice slobode. Uostalom, to nije tako velika opasnost, pošto roditelj nikada nije jedino odgovoran za vaspitanje. I to je dobro.

Teorija moralnog nativizma i moralna intuicija

Voluntarist, Bitarh

Moralni nativizam je teorija koja na pitanje o tome odakle potiču moralna intuicija, moralni sud i drugi važni elementi moralne psihologije, daje odgovor da su oni u određenoj meri urođeni i nastali kao rezultat biološke evolucije čoveka. Moralni nativizam se oslanja na dvostepeni argument. Prvi argument sastoji se u tome da razum sadrži moralnu gramatiku: složen sistem principa, pravila i konceptualnih gradivnih blokova koji generišu i povezuju različite mentalne predstave od kojih zavisi moralna intuicija. Drugi argument sastoji se u tome da su, barem neki osnovni atributi ove moralne gramatike, urođeni i ne zasnivaju se isključivo na iskustvu, već pre dolaze „iz ruke prirode“. Kulturni faktori nesumnjivo utiču na razvoj morala; međutim, značajan broj činjenica ukazuje na to da su barem neki aspekti moralnog spoznavanja urođeni.

Kako možemo potvrditi poziciju moralnog nativizma? Darvin, De Vaal, Kropotkin i drugi biolozi naglasili su da empatičko i altruističko ponašanje, po svemu sudeći, ima duboke evolucione korene. Pacovi osećaju stres kada čuju krike drugih pacova i vrše altruističke činove kako bi ih zaštitili od nanošenja štete. Veliki primati osećaju očiglednu tugu zbog smrti ili nestanka onih za koje su bili vezani, a takođe često teše žrtve napada. Ljudske bebe jače plaču kao odgovor na plač drugih beba nego na uporedive, kompjuterski generisane zvukove ili čak na snimak sopstvenog plakanja; to znači da „oni reaguju na svest o tuđem bolu, a ne samo na određenu visinu zvuka“. Ljudska deca su takođe biološki predisponovana da prepoznaju i teše one koji osećaju emocionalnu patnju. U širem smislu, mala deca su predisponovana da pomažu drugima u postizanju njihovih ciljeva, dele sa njima vredne resurse i pružaju im korisne informacije. Takođe, klinička i eksperimentalna istraživanja potvrdila su da određene oblasti mozga leže u osnovi moralnog spoznavanja, i da oštećenje tih oblasti može dovesti do poremećaja moralnih sudova, dok druge kognitivne funkcije ostaju neoštećene.

Možemo se takođe pozvati na norme koje su univerzalne za sva društva. Istraživanje stotina jurisdikcija pokazuje da se zabrana ubistva čini univerzalnom i u visokoj meri invariantnom. Sva poznata opravdanja i razlozi za počinjenje ubistva sastoje se od relativno kratke liste svima poznatih odbrambenih argumenata. Pri tome, prema namernim ubistvima stav je još strožiji. A istraživanje sprovedeno među deset kultura iz različitih delova sveta, uključujući stanovnike sela, gradova, pa čak i predstavnike nomadskih naroda, pokazuje da oko 95% ljudi prebijanje, silovanje, krađu, klevetu i lažno svedočenje ocenjuje kao protivpravne (odnosno „loše“ ili „izuzetno loše“) postupke.

Konačno, ne sme se izostaviti ni teorija mehanizma inhibicije nasilja, prema kojoj mnoge vrste životinja i čovek poseduju snažne kočnice protiv nanošenja štete predstavnicima sopstvene vrste. Kod životinja se ove kočnice najčešće ispoljavaju kroz ritualizaciju borbi. Kod čoveka se one sastoje od bezuslovnih (urođenih) i uslovnih (stečenih tokom socijalizacije) refleksa, koji prvenstveno izazivaju reakciju odbacivanja i unutrašnji otpor prema posmatranju patnje drugih ljudi i vršenju agresivnih radnji prema njima. Mnoga istraživanja, uključujući antropološka i vojna, potvrđuju da prosečan i zdrav pojedinac poseduje snažan unutrašnji otpor prema vršenju nasilja. I samo mali broj potpuno disfunkcionalnih pojedinaca ne oseća ni najmanji otpor čak ni prema počinjenju ubistva – njih nazivaju psihopatima.

Kao desni libertarijanac i pravni individualista, mogu li da podržim Ruski dobrovoljački korpus?

Maks Stirner

Sa predloženih pozicija uopšte je čudno postavljati pitanja o tome da li se nešto sme raditi. Naravno da sme, pitanje je samo mere odgovornosti.

Ako je reč o sankcijama od strane ruske države, onda se rešavanje zadatka svodi na traženje dovoljno bezbednih načina za prebacivanje novca, objavljivanje propagande, isporuku municije i tako dalje.

Međutim, verujem da je pitanje pre o tome da li će drugi desni libertarijanci i pravni individualisti, saznavši za vašu takvu aktivnost, smatrati da su obavezni da vas podvrgnu opstrukciji.

RDK je poluautonomna naoružana formacija u sastavu Oružanih snaga Ukrajine (OSU): u nečemu se potčinjava centralnom komandovanju, u velikoj meri zavisi od njega u snabdevanju, a čini se prilično autonomna u pitanjima regrutovanja i u pitanjima informisanja o svojim aktivnostima. Ali u sastavu OSU postoje i druge jedinice koje samostalno sprovode regrutovanje i k crowdsourcing. Po čemu se RDK toliko razlikuje da Nemac Stirner pita o dopustivosti pomoći baš RDK-u, a ne nekom Azovu?

Azov je pomenut s razlogom. I ova brigada i Ruski dobrovoljački korpus dobijaju brojne optužbe da u njima služe nacisti. Ekonomska teorija nam govori da su vrednosti subjektivne. Svaki čovek ima potpuno pravo da preferira jednu naciju u odnosu na sve ostale, samo po sebi to ne daje osnove za njegovu osudu. Da li momci iz Azova i RDK-a istrebljuju predstavnike svih ostalih nacija radi veličine one nacije koju preferiraju nad ostalima? Ne, oni istrebljuju ljude po drugom kriterijumu, i taj kriterijum se ne razlikuje od onog kojim se rukovode druge vojne formacije u sastavu OSU.

Ostaje jedina razlika RDK-a (i još nekoliko manjih jedinica) u odnosu na ostale delove: oni su fizički, pešaka, prešli međunarodno priznatu rusko-ukrajinsku granicu kako bi se borili protiv ruske vojske na ruskoj teritoriji. I šta, to ih čini agresorima? Ne, oni su i dalje učesnici odbrambenog rata. Isto kao i operateri dronova koji pogađaju rafinerije u dubokoj ruskoj pozadini.

Ah, da, takođe imaju ruske pasoše, ili su ih barem imali na početku rata. I šta, to nekako menja njihov pravni status? Ne, čak ni po ruskim zakonima. Oni i dalje ostaju vojnici OSU, u odnosu na koje važe svi mogući prava i ograničenja povezana sa zakonima i običajima rata koje je RF obavezala da poštuje (ali ne poštuje). Ali čak i da u RF postoji zakon prema kojem svaki građanin RF koji stupi u redove stranih oružanih snaga podleže streljanju bez suđenja, kakvo bi značenje to imalo za pravnog individualistu?

Uostalom, verujem da je čitalac sa nadimkom Maks Stirner ruski državljanin. Zbog toga se njegovo pitanje može preformulisati strože: opravdava li libertarianski moral rat protiv sopstvene države? Zapravo, libertarianski moral opravdava rat protiv bilo koje države. Čak i protiv država predvođenih libertarijancima, kao što su Havijer Milej, Naib Bukele ili Hans-Adam II. Boriti se protiv sopstvene je čak i smislenije, jer upravo sa njom imaš glavne račune, upravo ona nanosi neposrednu štetu, dok su svi ostali samo neki grabežljivci koji lutaju u blizini, kojima naravno takođe ne bi trebalo da bude mesta na zemlji. Međutim, uspešan rat zahteva saveznike. Većina nas ih nema. RDK ih ima. Radujmo se za njih.