U mojoj knjizi o ankapu postoji poglavlje na koje moram najčešće da se pozivam – o konfliktima, moralu i pravu. I čini se da ću ga uskoro malo korigovati.

Znate, odavno me uznemirava ta među libertarijancima poznata težnja da one koji iniciraju nasilje nazivaju kršiteljima NAP-a. Posebno, naravno, oni koji NAP nazivaju ugovorom.

Podsetiću svoju formulaciju NAP-a: niko nema pravo da inicira nasilje nekažnjeno. Ovaj princip prvenstveno govori o tome da ne postoje privilegovane osobe koje imaju pravo na nekažnjenu inicijaciju nasilja. Pa ko ga onda krši? Krše ga oni koji ljudima daju takvo pravo.

Podsetiću svoju definiciju prava: prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. Drugim rečima, kršitelji NAP-a su oni koji su prihvatili zahteve određenih lica da nekažnjeno iniciraju nasilje. Ako baš želimo da budemo oštri: ne krši NAP Putin, već oni koji smatraju da on ima pravo da izdaje naređenja o ubistvima.

Jedini ko ima pravo da, bez ikakvog sudskog postupka, poništi kaznu za inicijaciju nasilja jeste žrtva nasilja. Upravo ona može oprostiti napadaču – nakon nadoknade štete ili jednostavno tako. Ali čak ni žrtva nasilja ne može, bez kršenja NAP-a, tvrditi da je napadač imao pravo da napadne. Da, napao je, nakon čega je došlo do pomirenja strana. To ne stvara presedan. Sledeći napad će podjednako zahtevati kaznu. Od svakoga ko je saglasan sa NAP-om.

Upravo u tome leže koreni libertarijanskog morala.