Skicirala sam nacrt plana knjige, koji će se postepeno pretvoriti u njen sadržaj, i objavila sam predgovor. Naravno, za sada o svemu tome razmišljam sa određenim naporom, ali računam da ću postepeno uhvatiti ritam.
Ako se neko od čitalaca smatra bliskim levoj ideji, ostavite svoje razmišljanja u komentarima. Glavno što me sada zanima je — u čemu, po vašem mišljenju, ona prvenstveno sastoji. Ja ću, naravno, i sama pokušati to da formulišem za sebe, bez zapadanja u karikature, ali proveriti sopstvenu viziju kroz mnoštvo tuđih mišljenja biće daleko pouzdanije.
Anonim je tražio komentar na video sa kanala Netstalkers o tome kako „poznati super-bogati libertini prave libertarijanizam za sebe i državne čizme za sve ostale“.
Kanal mi je potpuno nepoznat, međutim, javnosti je očigledno poznatiji od mog sopstvenog, s obzirom na to da u trenutku objavljivanja ove objave ima 859 hiljada pratilaca. Posmatrani snimak se sasvim uklapa u tematiku kanala, gde se uglavnom govori o raznim zakulisnim svetskim mehanizmima. Pa, tema je tražena, i želim da razumem kako se ta potražnja eksploatiše u odnosu na libertarijanizam.
Ne želim da analiziram način izlaganja. Pošto to ljudi gledaju, ko sam ja da osporavam tuđe poslovne pristupe. Snimak daje sasvim korektnu faktologiju: o knjizi „Sovereign Individual“, koja je postavila mnoge trenutne trendove; o tome kako se odvijao razvoj teme autonomnih libertarijanskih teritorija, od sistidinga u Andamanskom moru do Prospera i Network School; o tome da se ovom pokretom bave uglavnom predstavnici američke tehnološke i finansijske industrije; i, konačno, o tome da ove iste osobe često pružaju poslovne usluge državi, uprkos svojoj libertarijanskoj retorici. Ah, da, dotaknuta je i tema cosplay-a Rimljanske republike, pa to u SAD-u ide još od Otaca Osnivača, čemu se tu posebno čuditi.
Finalni „punch“ je prilično zabavan: kao da je kapitalizam u svetu već izgrađen i da on onako-tako funkcioniše, ali ne, nalaze se neki buntovnici kojima je dosadno i žele akcije. Na taj način, entuzijaste privatnih čarter gradova priрівnavaju Putinu. I pravilno, dosta je već žvakanja Hitlera koji je svima dosadio, odavno je bilo vreme pronaći novog strašilo. Sada će sve biti priрівnavano Putinu iz svakog razloga, do potpunog razmyvanja predstave o tome po čemu je on zapravo loš, ali uz čvrsto utvrđivanje da je on definitivno užasan, i u to niko nema sumnju, osim ako on sam ne želi da prođe kao literalni Putin.
Snimak me je podstakao na razmišljanje o evoluciji kritike libertarijanske akcije.
Istorijski, prva platforma za kritiku svodi se na to da će libertarijanski naseljenici biti komunalno bespomoćni, da u ankapu neće biti nikoga ko će graditi puteve, i da će ovi ljudi ipak morati da mole državu ako žele normalnu infrastrukturu. O tome postoje tekstovi u vezi sa New Hampshire-om, i otprilike istu poziciju Sperry inkriminiše Cooperthwaite-u dok je uspostavljao poredak u Hong Kongu. U posmatranom snimku ova pozicija se više ne koristi, jer je zastarela.
Druga pozicija sastoji se u tome da bi ankapci, da im se dozvoli, izgradili mračni korporativni sajberpank sa nemilosrdnom eksploatacijom radnika i naplatom svakog daha. High tech low life, i sve to. To se opet ilustruje Sperry-jevim člankom o Hong Kongu, igrom BioShock, pa je ta pozicija jednostavno veoma zastupljena u masovnom diskursu. Snimak o finalnom planu milijardera nagoveštava to, ali, naravno, ne ilustruje realnim primerima.
Šta se dešava kada ankapci zaista osnuju neko naselje i počnu da uspostavljaju svoja pravila? Njima sve krene odlično. Dobije se običan miran život gde su ljudi zauzeti svojim poslovima. Ali onda obavezno dođe država i sruši sve do temelja, jer gde je sajberpank, šta nam to pokazujete, gde je ugnjetavanje, jeste li vi ovde libertarijanci ili ste izašli u šetnju? Sada ćemo vam mi pokazati ugnjetavanje.
Tako, treća zamerka čarter gradovima je to gde se ovi gubitnici uopšte guraju, ionako će doći veliki stric, srušiti taj zamak u pesku i poslati sve da rintaju u kamenolom. Baš nešto od autonomnog naselja koje ne može da se suprotstavi čak ni ratnoj mornarici. Autor snimka blago označava ovu poziciju, ali ne ulazi dublje, jer je njegov zadatak da kritikuje ne državu, već one koji žele da izbegnu njen zagrljaj.
Zato se kasnije on razmanjuje kritikujući libertarijance već iz četvrte strane: pogledajte, libertarijanci su izvukli zaključke iz svojih ranih pokušaja i sada sve češće govore sa državama iz pozicije snage. Za to oni jednostavno privlače na svoju stranu drugu državu. A da bi je privukli na svoju stranu, pružaju joj usluge u pravilnoj organizaciji ugnjetavanja. Zašto baš u toj sferi? Zato što su upravo te usluge državi potrebne, ona ih kupuje.
Dakle, sada kritika libertarijanskih autonomnih struktura ide linijom licemerja. Kao da za sebe uspostavljaju jedan poredak, a državama pomažu da uspostave sasvim drugi. Pa, dobro. Tu smo sada.
Koji bi trebalo da bude sledeći korak? Mislim da je prilično očigledan. Neko sledeće libertarijansko naselje zaista će uspeti da se odbrani bez žalbi državnim sudovima i bez obraćanja drugim državama — već jednostavno sopstvenim snagama. Šta će tada inkriminisati libertarijancima? Pa, takvu vrstu kritike prilično verodostojno opisao je Rozov u Meganezijskom ciklusu. Osnivači privatnih autonomnih naselja biće optuženi za ratne zločine, amoralnost, prećupurivanje talenata, finansiranje ekstremističkih organizacija i tako dalje. Zajedničko za ove optužbe je jedno — to je „small dick energy“. Bes iz nemoći. Sanjam da doživim tu fazu, naravno)
Ne razumem baš najbolje izdavanje knjiga na papiru, osim ako to nisu knjige za malu decu koje mogu fizički da se žvaću ili, u nešto starijem uzrastu, kreativno razmrljaju. Čak i ako osoba vodi ustaljen život u sopstvenom domu, čuvanje papirnih knjiga kod kuće je luksuz, jer za njih treba nabaviti tako čudan vintage predmet enterijera kao što je knjižni regal (ako knjiga u domu ima malo, bolje je odgovarala mala polica u toaletu). A ako osoba iznajmljuje stan, prinuđena je s vremena na vreme da se seli i čak ne zna u kojoj će državi biti za pola godine, tada je za nju izraz „papirna knjiga“ definitivno nešto za bogataše. Zato papirne knjige migriraju u javne prostore i češće ih možete videti u nekim tajm-kafeima pored društvenih igara. One retke papirne knjige koje su mi iz nekog razloga završavale u rukama poslednjih godina, brzo su prelazile u jedan od takvih prostora, a sada u apartmanu koji iznajmljujem stoji jedan jedini strip na srpskom o Corto Malteseu, koji je „zalutao“ sa festivala stripa.
Ipak, papirne knjige, ovaj duboko nišni proizvod, neko i dalje ne samo da kupuje, već čak proizvodi i nove primerke. Tako su se moji poznanici time bavili još u Rusiji, osnovavši izdavačku kuću „Sloboda“, potom su nastavili u Crnoj Gori, a sada i u Nemačkoj. Uostalom, oni su i dalje orijentisani na rusko tržište i prodaju se uglavnom na Ozonu. Sumnjam da će moje sopstvene knjige biti izdavane na taj način, jer su ekstremno male po obimu, što znači da bi udeo poštavnih troškova u troškovima nabavke gotovog proizvoda bio nesrazmerno veliki. Uпрочем, ako uspejem da napišem još jedan rad, onda tri knjige pod jednim koricama već imaju šanse.
Zato je „Sloboda“ izdala moj prevod Fridmanove „Mehanike slobode“, i tamo na Ozonovom sajtu postoji čak nekoliko desetina recenzija. Prevod sasvim možete pročitati potpuno besplatno u elektronskom obliku, ali ako vam je prijatno da posedujete težak suvenirni ciglić, izvolite. Koliko razumem, u linkovima koje ću ovde davati ugrađeno je pominjanje da su primljeni baš od mene. Mislim da je to za analitiku, kako bi izdavači razumeli koliko je efikasno reklamirati se na taj način. I sama nemam pojma, videćemo.
Šta tamo ima o libertarijanizmu, osim Fridmana?
2. Alja Zanoza. Priručnik za racionalni egoizam. Pa, ovde sam odmah izbacila as iz rukava, naravno. Sa Aljom ste verovatno upoznati preko njenog jutjub kanala, kojem, očigledno, sija skorije preimenovanje u „Srpsku polit-topku“. Tekst knjige nije u otvorenom pristupu, tako da je kupovina cigle od dvesta strana ne samo suvenir, već i krajnje izopačen način da se upoznate sa samim sadržajem Aljinog kreativca. Ako me autor „bombarduje“ tekstom, možda ću čak objaviti recenziju.
3. Linda i Moris Tanehili. Tržište slobode. Ovo je još jedan ekskluziv, koji ranije nije bio izdat na ruskom jeziku. Fridman i Tanehili su gotovo sigurno aktivno razmenjivali ideje (sudim po gotovo podudarnim godinama izdanja i referencama kod Fridmana, pošto nisam direktno upoznata sa stvaralaštvom Tanehilija). Recimo, čuvena ideja privatnih agencija za obezbeđenje, koje treba da zamene najtoksičniju funkciju države, puštena je u mase u 20. veku upravo od strane Tanehilija.
4. Hans-Herman Hoppe. Teorija socijalizma i kapitalizma. Ovo više nije ekskluziv izdavačke kuće „Sloboda“, već reprint izdanja novisibirske Hyde Park Library. Sudeći po anotacijama, najvredniji deo knjige uopšte nisu razmišljanja o socijalizmu i kapitalizmu, već Hoppe-ova argumentativna etika, na kojoj on, pretpostavljam, gradi sve dalje konstrukcije.
5. Ajn Rand. Kapitalizam. Apologija. Ovo je već primetno manje popularan autor, ako sudimo po broju recenzija na Ozonu. Ovde je zbirka raznovrsnih članaka u kojima Ajn Rand primenjuje instrumentarijum svog razvijenog objektivizma za razmišljanje o različitim političkim pojmovima. Možda ću i ja u starosti sastaviti zbirku dodataka za različite aspekte stvarnosti za sopstvene teorije…
6. Dejvid Berglend. Libertarijanizam u jednoj lekciji. Nekako se desilo da sam znala za ovu knjigu o osnovama libertarijanizma, ali u svoje vreme nisam stigla da je pročitam, već sam odmah prešla na Rotbarda. U rezultatu, nemam pojma koliko je ovaj direktni konkurent mog Ankapa dobar za nosioce ruske kulture. Ako je neko poredio, podelite mišljenje.
Možda ću u predvidljivoj budućnosti uraditi detaljnije recenzije ovih knjiga, kao i noviteta izdavačke kuće, ukoliko se takvi pojave.
Povodom korica imam određene primedbe: portretna sličnost Rotbarda sa njegovim duhom na slici ostavlja mnogo toga da se poželi, a i neuronska mreža je uporno želela da me vidi baš u tom obliku, uprkos referenci koju sam joj dao. Ipak, rezultat mi više prija, tako da ću ostaviti kako jeste. Ali ako neko odluči da pokuša da poboljša rezultat, ja sam samo za, šaljite svoje varijante u komentare.
Takođe smatram da je završetak knjige dobar povod da čitaocima podsetim link za donacije autoru: https://ancapchan.info/donate/
Dakle, knjiga o libertarianskoj teoriji rata tik pred sam kraj konačno je dotakla zapravo rata. Izvučeno je nekoliko paradoksalnih zaključaka i nekoliko banalnih, formulisane su preporuke o tome šta libertarijanci da rade u celom tom haosu – ukratko, prilično sam zadovoljna novim odeljkom.
Sada je ostalo samo da se glatko sumiraju zaključci celog teksta, a nakon toga se knjiga već može sastaviti u jedinstveni epub, ilustrovati i nekako predstaviti široj javnosti.
I baš sada kada je završetak već veoma blizu, počeo je da me iritira jedno neumesno pitanje. Zapravo, volim u knjigama razne sočne i atmosferske detalje. Ali obe svoje – o ankapu i o teoriji rata – napravila sam maksimalno suvim i sažetim. Sabijanje ideja u minimalni obim bilo je ponekad do đavola teško, i baš sada se pitam: da li je uopšte trebalo toliko trošiti energiju na to? Možda je imalo smisla obilno pustiti tok svesti, dodajući preko razne istorijske anegdote i lirske digresije? Možda bi to lakše progutali?
Konačno sam našao vremena da analiziram poslednji opsežni tekst moje omiljene kanadske mačke-devojke po imenu Kulak – o licemerju, nedoslednosti i štetnosti libertarianske ideologije za slobodno društvo.
Iako je Kulak iz Kanade, njena interesovanja u vezi sa libertarianizmom potpuno su fokusirana na SAD. Prvo priznaje da je ranije bila libertarijanka, potrošila je mnogo vremena na upoznavanje sa ekonomskom i pravnom teorijom, i na kraju se razočarala u ovu ideologiju. To nije naročito originalan put. Postoji mnogo prigovora libertarianskim teoretičarima zbog neplodnosti njihovog učenja: direktni zaključci iz libertarianske ideologije zahtevaju hitan ulazak u rat protiv države, sve dok poslednji mejnstrim ekonomista ne bude obešen na crevima poslednjeg političara, međutim libertarianski teoretičar samo slegne ramenima i kaže, teorija vam je izložena, sada idite da operišete zube i spavajte, i ne smejte prekršiti NAP.
Kulak površno prolazi kroz taj momenat, ali prava strast se budi u njoj kada počinje da pregleda ko su zapravo ti pevači tržišta i slobode, osnivači libertarianizma. A to je gotovo u potpunosti univerzitetsko profesorstvo, koje nikada nije imalo posla sa slobodnim tržištem, već su se u velikoj meri probili zahvaljujući svom jevrejskom poreklu. Jedini izuzetak je ruska Jevrejka Ajn Rend, za koju Kulak smatra da je zaista izvanredan književni talenat, koji se probio na slobodnom tržištu zahvaljujući svojim sposobnostima, i koja je stvorila veoma samobitan književni žanr distopijske BDSM fantastike, podigavši svoj „Atlas…“ do nivoa takvih remek-dela kao što su „Žistina…“ markiza de Sada i „Tarnsmeni Gore“ Džona Normana.
Među američkim libertarijancima široko je rasprostranjeno mišljenje da su Očevi Osnivači SAD bili protolibertarijanci i da su upravo na tim principima stvarali republiku. Kulak se pita kako se desilo da savremeni libertarijanci ne čitaju dela pobednika, kombinujući Sema Adamsa sa Patrikom Henrijem i polirajući to Džordžom Vašingtonom, već umesto toga daju prednost gubitnicima kao što je Mizes, koji su pobegli iz Evrope kada je tamo malo zapalilo, i čije se borbeno iskustvo svodilo na obavezno služenje vojske u Prvom svetskom ratu. Kakva je svrha učiti od gubitnika ako se mogu uzeti lekcije od onih koji su zaista nešto postigli u životu? Istina, dalje Kulak kaže: a upravo su ti pobednici, koji su osnovali američku republiku, zauzvrat učili od takvih titanov kao što su Fukidid (bio je strateg Atinjana u Peloponeskom ratu, sproveo neuspešnu operaciju, smenjen je sa funkcije i proteran), Ksenofont (proslavio se opisom povlačenja kroz neprijateljsku teritoriju nakon izgubljene bitke) i Makijaveli (opadao političar čija su uputstva potpuno ignorisala savremenici) – stoga čitajte klasičnu književnost, jer ona sadrži svo koncentrisano iskustvo pobednika.
Ključna ideja članka je da je libertarianizam ispražnjena kosmopolitska ideologija koja de facto podržava država, jer skreće pasionarnu mladž od revolucija ka neplodnim razmišljanjima o tome kako će funkcionisati sudovi u ankapu. I poredi se sa onim što oni tamo u Americi nazivaju goy-slop, odnosno surrogat, koji se prodaje pod vidom nekada iskreno popularnog dostojnog proizvoda. To znači da sadašnji libertarianizam ima isti odnos prema pogledu Očeva Osnivača kao što meso od soje ima prema junećem mesu.
Naravno, Kulak iskreno napominje da bi normalan libertarijanac trebalo da bude autista, i on će sam za sebe osmisliti baš takvu verziju libertarianizma koja će ga potpuno zadovoljiti, a za sve ostalo će tvrditi da je to pogrešan libertarianizam, sklonite taj smeć. Kao autor sopstvene samobite verzije učenja u potpunosti se potpisujem pod ovom napomenom. Ali dalje Kulak tvrdi da prvo dođete do moći, i tek tada vaša ideologija počinje da triumfuje, a ne obrnuto. To znači da sam trebalo manje da se odvlačim od projekta Montelibero zbog pisanja knjige, kao rezultat toga je projekat više mrtav nego živ, a knjigu niko naročito ne čita.
U Rusiji postoji svoja mačka-devojka koja podjednako neprijatno prolazi kroz libertarianizam, suprotstavljajući mu izvorni američki patriotizam, i njeno ime je Rodion Belkovič. Naravno, Belkovič nije Sem Adams, lično ne ratuje protiv imperije i ne gradi republiku, ograničavajući se na retoriku, ali to je upravo taj isti prigovor koji se može uputiti i samoj Kulak, i meni, i, recimo, Bitarku.
U suštini, svi mi ovde, u internet publicistici, malo se razlikujemo od AI agenata iz mog prethodnog članka: u osnovi naše aktivnosti leži jezički model, i koliko god radikalno pisali, to će ipak biti samo reči. Naterati AI agenta da prestane da prlja usta i počne da deluje – netrivijalan je zadatak. Naterati pravog mesnog čoveka, koji poseduje punu subjektnost, da prestane da prlja usta i počne da deluje – zadatak je redom teži, jer on naslućuje moguće sankcije, nije mu strano желание za preživljavanjem, i najviše bi ga pogodilo da nestane a da ne vidi čak ni prve korake ka realizaciji svojih ideja, što je veoma verovatan scenario.
Ipak, svet je danas takav da može naterati svakog čoveka da veoma brzo pređe sa reči na dela, dovoljno je samo nekoliko kilograma eksploziva s neba u susedno dvorište. A čovek deluje u skladu sa svojim idejama. Tako da od tog momenta idejni prtljag čoveka postaje zaista važan za svet. Odaberite taj prtljag unapred. Ne ograničavajte ga samo na goy-slop.
Danas kao ilustracija neće biti nikakav neuro-slop, samo slika pripreme normalnih mesnih burgera sa današnjeg piknika povodom 8. marta
