Тег: knjige

Lomača od knjiga radi kopirajzma: distopija u kojoj već živimo

Zamislite si sliku: kamioni dolaze, istovaraju milione štampanih knjiga, nakon čega ih bezmilosno rastvaraju, prolaze kroz skenere, a zatim šalju u shreder, pod nož i u reciklažu.
 
Mislite da je ovo mračan scenario distopije? Ne, ovo je surova stvarnost 2026. godine. Kompanija Anthropic, tvorci neuronske mreže Claude, pretvorila je milione fizičkih knjiga u konfeti kako bi obučila svoj AI model. Možete odmah pomisliti da su tehnofasisti koji su potpuno poludeli. Samo što je najluđe u ovoj situaciji to što su na ovaj vandalizam krenuli ne zbog dobrog života, ne po sopstvenoj želji, i svakako ne iz mržnje prema književnosti.
 
Prema idiotskim zakonima o „intelektualnoj svojini“ u SAD, ako ste kupili knjigu i skenirali je, ali pritom zadržali fizički original na polici, trenutno postajete pirat koji je napravio „ilegalnu kopiju“. Upravo zbog ovog pravnog apsurda vlasti stalno progone slobodne mrežne biblioteke poput Zlib ili Anna’s Archive.
 
Da ne bi upali pod valjak višebiljardnih tužbi vlasnika autorskih privilegija, korporativni birokrate su pronašli rupu u zakonu: ako se papirni original fizički uništi tokom procesa digitalizacije, onda je sve legalno. Jedna kopija je postojala – i ostala je, samo je promenila format. Zato je kompanija Anthropic bukvalno morala da usitni milione knjiga samo da bi digitalne kopije priznate kao „legalne“.
 
Ray Bradbury je u svom romanu „451 stepeni Fahrenhajta“ upozoravao na vatrogasce koji spaljuju knjige. Ali on je, naivni romantičar, mislio da će se to dešavati zbog direktne državne cenzure. Bradbury je imao previše dobro mišljenje o političarima. U našoj stvarnosti, državne vlasti svojim debilnim zakonima uništavaju milione vrednih knjiga samo zbog autorskih privilegija.
 
I razmere tragedije su kolosalne. Pod nož ne idu samo izlizane žanrovske detektive. Kupuju se cele antikvarijat i skladišta gde prašnjavaju retki radovi, od kojih su mnogi dostupni samo u jednom ili nekoliko primeraka. Uništava se ono što se više nikada neće odštampati.
 
Postoji i jedan važan nijans u ovom književnom genocidu. Znate li zašto AI korporacije tako žestoko love staru staru papirnu literaturu? Zato što su tekstovi objavljeni do otprilike 2022. godine čisti, sto-postotni, organski ljudski proizvod. Bez nikakvih halucinacija neuronskih mreža. U budućnosti će vrednost takvih štampanih knjiga stalno rasti – to je čvrsta garancija da je tekst napisao čovek, a ne AI. I upravo se to jedinstveno nasleđe sada nepovratno melje u prah.
 
Ali hajde da pogledamo ovu situaciju iz ugla opstanka čovečanstva. Uništavanje papirnih knjiga je igra sa vatrom u najdirektnijem smislu. Živimo u izuzetno krhkom svetu. Zamislite bilo koju globalnu prirodnu ili tehnogenu katastrofu: snažan solarni nalet, masovni EMP udar, pad meteora ili totalni blackout. Data centri nestaju. Čuveni „cloud“ se rasipa. Serveri se preko noći pretvaraju u beskorisni metalni otpad.
 
Gde će preživeli uzeti osnovno znanje o inženjerstvu, pružanju prve pomoći, prečišćavanju vode ili agronomiji? Na internetu? On više ne postoji. U bibliotekama? One su poslate pod nož da ne bi uznemiravale autorska prava.
 
Uništavanje fizičkih nosilaca informacija ostavlja civilizaciju potpuno golom i nezaštićenom pred bilo kojom globalnom krizom. Papirna knjiga ne traži struju, ne trebaju joj serveri, ažuriranja i pretplate. Ona jednostavno tiho čuva znanje, čekajući kada ćete je otvoriti.
 
Kakav zaključak se iz toga nameće? Kada nas zakoni primoravaju da uništavamo osnovno znanje kako bismo ugodili statičnom banditima – to više nije zaštita autorskih prava. To je prava, direktna egzistencijalna pretnja opstanku cele naše civilizacije!

Voluntarist, Bitarh

Libertarijanizam i leva agenda. Proces je počeo.

Skicirala sam nacrt plana knjige, koji će se postepeno pretvoriti u njen sadržaj, i objavila sam predgovor. Naravno, za sada o svemu tome razmišljam sa određenim naporom, ali računam da ću postepeno uhvatiti ritam.

Ako se neko od čitalaca smatra bliskim levoj ideji, ostavite svoje razmišljanja u komentarima. Glavno što me sada zanima je — u čemu, po vašem mišljenju, ona prvenstveno sastoji. Ja ću, naravno, i sama pokušati to da formulišem za sebe, bez zapadanja u karikature, ali proveriti sopstvenu viziju kroz mnoštvo tuđih mišljenja biće daleko pouzdanije.

Kako su me prevarili

Objava Bitartha sa Voluntaristom o tome da su porezi nepravedna pljačka, koja mi je delovala pomalo dosadno, ipak je izazvala živu diskusiju, budući da se u čatu komentara na telegram kanalu nalazi Aleks Rozov, živ i razuman levica. Glavna poruka objave bila je da se porezi reklamiraju kao sredstvo za oduzimanje novca bogatima i prenos istog siromašnima, međutim, bogati imaju mnoštvo instrumenata za izbegavanje poreza, te stoga srednja klasa najviše trpi zbog poreza. Na to je Aleks pitao, šta je sa uvođenjem poreza baš za bogate (2% godišnje od trživne vrednosti imovine iznad 10 miliona dolara), da li bi ga autori objave podržali kao pravedan? Bitarth na to nije hteo da odgovori jer je bio uhvaćen u očiglednu logičku zamku, jer libertarijanci zapravo ne osuđuju poreze zbog nepravedne raspodele poreskog tereta, i stoga ne mogu odobriti zakonik koji povećava teret kategoriji koja je do tada uspešno izbegavala oporezivanje, a da pritom ne upadnu u kontradikciju sa sopstvenom ideologijom.

Na tome bi se diskusija mogla završiti, ali je razgovor skrenuo u malo drugom pravcu. Kao odgovor na Aleksovo pitanje o tome da li je moralno što značajan procenat ljudi živi u bedi, a još veći procenat balansira na ivici bede, ja, koja balansiram na ivici siromaštva zato što trošim nesrazmerno mnogo snage na delatnost koja donosi previše skromne donacije, odgovorila sam da je svaka raspodela bogatstva dobijena putem isključivo dobrovoljnih transakcija moralna. Međutim, u uslovima totalne sistematske pljačke praktično je nemoguće utvrditi kakva bi bila raspodela bogatstva putem isključivo dobrovoljnih transakcija.

Na to je Aleks opravdano odgovorio da je nemoguće ispraviti stvarnu situaciju ako se prema njoj odnosi kao prema idealnoj. Stvarnost je takva da je disproporcija u raspodeli bogatstva i moći samoodržavajući ciklus koji se pogoršava.

Složila sam se sa ovom tezom, ali sam primetila da, pošto pljačku smatramo amoralnom, žaljenje zbog toga što od pljačke dobijamo premalo je jednostavno irelevantno, i zadatak obnove pravde zapravo sastoji u ukidanju mehanizama pljačke. U slučaju uspeha, može se uopšte zatvoriti oko toga šta je ta nepravedna mašina prisilne redistribucije uspela da proizvede, glavno je da smo je polomili, i sada je ostalo samo udarati po rukama svakoga ko pokuša da je popravi.

Nakon toga je Aleks razumno pitao ko će udarati po rukama i šta će ga sprečiti da on sam popravi mašinu. Odgovorila sam da takav vigilantizam mora biti strogo decentralizovan — upravo da bi se sprečila očigledna opasnost zauzimanja monopoljca nad obnavljanjem pravde. Sistematski decentralizovani napori zahtevaju moralni pritisak društva.

I tada je Aleks izbacio asa iz rukava, pitajući kako ja planiram da obezbedim moralni pritisak u tom pravcu, ako on sada deluje upravo suprotno: široke mase s oduševljenjem pozdravljaju fiskalne mere protiv super-bogatih. Međutim, pošto smo već prešli na diskusiju o moralnim pozicijama, ovde sam sebi mogla dozvoliti etički, a ne logički ispad, predloživši mu da barem on sam ne pojačava moralni pritisak u trenutnom ključu i time malo pomeri opštu ravnotežu u pravednu stranu.

I, naravno, posle toga je Aleksu ostalo samo da me „dokrajči“ predlogom da, pošto računam na promenu moralnog vektora u društvu putem ubeđivanja influensera iz levih i srodnih oblasti političkog spektra, zašto kao test ne pokušam da ubedim njega. Pa dobro, znači, baviću se time, to je dostojan i zanimljiv zadatak.

Tako najavljujem novu knjigu pod radnim naslovom „Kovanje libertarijanskog kursa u levom diskursu“, a s obzirom na to koliko mi vremena oduzimaju ovakvi veliki formati, plašim se da će rezultat sada morati da se čeka godinu ili dve.

Oprostimo neuronskoj mreži nepažnju prema dizajnu karata: da crta besprekorno, osećali bismo se još inferiornije

Dopisala sam knjigu o ankapu. Ura.

Poslednje poglavlje, koje sumira treći deo knjige, je dopisano. Sada svi koji ne vole ongoinge mogu konačno preuzeti celu knjigu i progutati je za jedno veče. Oni koji su odlagali svoj donat do završetka rada, ne želeći da troše na ono što neće biti završeno, takođe mogu da se opuste i otvore svoje novčanike. Kada počnete da pišete knjigu i nastavite s tim, na kraju je dopišete. Kada počnete da težite ankapu i krećete se u pravom smeru, na kraju ga dostignete. Takav je red stvari.

Zatim knjiga treba da prođe kroz lekturu (šaljite svoje vredne primedbe), a nakon toga ću se pozabaviti njenom distribucijom, i vas, naravno, pozivam na to isto. Pripremite svoje izdavačke kapacitete za distribuciju fizičkih kopija, razmislite na kojim resursima da širite linkove ka tekstu, pišite recenzije, svaki doprinos je dobrodošao.

Bilo mi je veoma prijatno raditi na ovom projektu. Smatram da mi je on omogućio da ozbiljno sistematizujem svoje stavove. Nadam se da će omogućiti i vama.

Knjiga o ankapu: završila sam poglavlje o agorizmu

Doradila sam predmet. Tokom izlaganja često sam gušila sopstvenu potrebu za pričom, jer bih mogla mnogo toga ispričati o tome kako praktikujemo agorizam kod nas u Monteliberu, ali obećala sam da knjiga bude što sažetija, a to znači da ovde nema mesta za lirske digresije.

Svako poglavlje o određenom pristupu izgradnji ankappa završavalo se nabrajanjem nedostataka tog pristupa i ukazivanjem na to da on ne može dovesti do ankappa. Sada mi je ostalo samo da sumiram sve napisano, a nakon toga ću moći, dok je sve još sveže, da se posvetim lekturi.

Dopisala sam u priručniku za ankap glavu o bitkima

Posao polako privodi kraju. Knjiga je u gruboj verziji skoro gotova, potom ću je dorađivati, prilagođavajući tekst tako da čak i onaj koji nije najprofesionalniji diktor uspe da je pročita naglas, ne zapetljajući se u teške konstrukcije (želim da napravim audio knjigu). A za sada vam predstavljam tek napisano poglavlje o instrumentalnom pristupu izgradnji ankap-a. Tamo nema istorijskih studija o šifropankima i slično – samo veoma ukratko o tome čemu sve to služi, kako funkcioniše i zašto ne funkcioniše baš najbolje.

Metodička po ankapu: gotovo poglavlje o secesionizmu

Moja knjiga o ankapu dopunjena je novim poglavljem o secesionizmu. Tako sam konvencionalno nazvala skup pristupa izgradnji Ankapistana – teritorijalne libertarianske zajednice, odmah naseljene praktično isključivo libertariancima, za razliku od prethodno analiziranog minarhističkog pristupa, kada libertarianskim transformacijama podleže država u celosti, sa svim njenim urođenim bolestima, idiotskim praksama i dominantnom etatističkom većinom.

Knjiga o ankapu: napisala sam poglavlje o minarhizmu

Spoljašnji kontekst danas ne doprinosi previše pisanju kapitalnih dela, pa nova poglavlja knjige o ankapu ne izlaze često. Ipak, sinoć je „rođeno“ još jedno: o minarhizmu. Za one koji su zaboravili kontekst, preciziraću da minarhizam ne posmatram kao pravac libertarijanizma koji tvrdi da država mora opstati, budući ograničena određenim okvirima. Ne, minarhizam je za mene jednostavno metod uvođenja libertarianskih principa u društvo: kroz političke reforme odozgo. Upravo o tom metodu, sa njegovim očiglednim prednostima i neizbežnim ograničenjima, razmišljam u ovom novom kratkom poglavlju.

Verzija knjige u epub formatu još uvek nije ažurirana, izvinite, dopuniću je prilikom prve prilike.

Knjižica o ankapu: problemi oko nas

Veoma dugo sam se suzdržavala, i evo, konačno, tek u trećem delu knjige pominjem da postoji, znate li, takva stvar kao što je država.

Ako sam prošli put analizirala glavni problem unutar nas, koji ometa prelazak na ankap, sada je došlo i do osnovnog problema oko nas.

Dalje je predviđeno osvetljavanje osnovnih pristupa prevazilaženju ovih problema. O tome Libertarian Band ima ciklus video snimaka, urađenih prema mom scenariju, ali videćemo da li će u knjizi biti moguće izložiti ove teme jasnije.

Kao i do sada, želim više povratnih informacija.