Objava Bitartha sa Voluntaristom o tome da su porezi nepravedna pljačka, koja mi je delovala pomalo dosadno, ipak je izazvala živu diskusiju, budući da se u čatu komentara na telegram kanalu nalazi Aleks Rozov, živ i razuman levica. Glavna poruka objave bila je da se porezi reklamiraju kao sredstvo za oduzimanje novca bogatima i prenos istog siromašnima, međutim, bogati imaju mnoštvo instrumenata za izbegavanje poreza, te stoga srednja klasa najviše trpi zbog poreza. Na to je Aleks pitao, šta je sa uvođenjem poreza baš za bogate (2% godišnje od trživne vrednosti imovine iznad 10 miliona dolara), da li bi ga autori objave podržali kao pravedan? Bitarth na to nije hteo da odgovori jer je bio uhvaćen u očiglednu logičku zamku, jer libertarijanci zapravo ne osuđuju poreze zbog nepravedne raspodele poreskog tereta, i stoga ne mogu odobriti zakonik koji povećava teret kategoriji koja je do tada uspešno izbegavala oporezivanje, a da pritom ne upadnu u kontradikciju sa sopstvenom ideologijom.

Na tome bi se diskusija mogla završiti, ali je razgovor skrenuo u malo drugom pravcu. Kao odgovor na Aleksovo pitanje o tome da li je moralno što značajan procenat ljudi živi u bedi, a još veći procenat balansira na ivici bede, ja, koja balansiram na ivici siromaštva zato što trošim nesrazmerno mnogo snage na delatnost koja donosi previše skromne donacije, odgovorila sam da je svaka raspodela bogatstva dobijena putem isključivo dobrovoljnih transakcija moralna. Međutim, u uslovima totalne sistematske pljačke praktično je nemoguće utvrditi kakva bi bila raspodela bogatstva putem isključivo dobrovoljnih transakcija.

Na to je Aleks opravdano odgovorio da je nemoguće ispraviti stvarnu situaciju ako se prema njoj odnosi kao prema idealnoj. Stvarnost je takva da je disproporcija u raspodeli bogatstva i moći samoodržavajući ciklus koji se pogoršava.

Složila sam se sa ovom tezom, ali sam primetila da, pošto pljačku smatramo amoralnom, žaljenje zbog toga što od pljačke dobijamo premalo je jednostavno irelevantno, i zadatak obnove pravde zapravo sastoji u ukidanju mehanizama pljačke. U slučaju uspeha, može se uopšte zatvoriti oko toga šta je ta nepravedna mašina prisilne redistribucije uspela da proizvede, glavno je da smo je polomili, i sada je ostalo samo udarati po rukama svakoga ko pokuša da je popravi.

Nakon toga je Aleks razumno pitao ko će udarati po rukama i šta će ga sprečiti da on sam popravi mašinu. Odgovorila sam da takav vigilantizam mora biti strogo decentralizovan — upravo da bi se sprečila očigledna opasnost zauzimanja monopoljca nad obnavljanjem pravde. Sistematski decentralizovani napori zahtevaju moralni pritisak društva.

I tada je Aleks izbacio asa iz rukava, pitajući kako ja planiram da obezbedim moralni pritisak u tom pravcu, ako on sada deluje upravo suprotno: široke mase s oduševljenjem pozdravljaju fiskalne mere protiv super-bogatih. Međutim, pošto smo već prešli na diskusiju o moralnim pozicijama, ovde sam sebi mogla dozvoliti etički, a ne logički ispad, predloživši mu da barem on sam ne pojačava moralni pritisak u trenutnom ključu i time malo pomeri opštu ravnotežu u pravednu stranu.

I, naravno, posle toga je Aleksu ostalo samo da me „dokrajči“ predlogom da, pošto računam na promenu moralnog vektora u društvu putem ubeđivanja influensera iz levih i srodnih oblasti političkog spektra, zašto kao test ne pokušam da ubedim njega. Pa dobro, znači, baviću se time, to je dostojan i zanimljiv zadatak.

Tako najavljujem novu knjigu pod radnim naslovom „Kovanje libertarijanskog kursa u levom diskursu“, a s obzirom na to koliko mi vremena oduzimaju ovakvi veliki formati, plašim se da će rezultat sada morati da se čeka godinu ili dve.