Тег: autorska prava

Lomača od knjiga radi kopirajzma: distopija u kojoj već živimo

Zamislite si sliku: kamioni dolaze, istovaraju milione štampanih knjiga, nakon čega ih bezmilosno rastvaraju, prolaze kroz skenere, a zatim šalju u shreder, pod nož i u reciklažu.
 
Mislite da je ovo mračan scenario distopije? Ne, ovo je surova stvarnost 2026. godine. Kompanija Anthropic, tvorci neuronske mreže Claude, pretvorila je milione fizičkih knjiga u konfeti kako bi obučila svoj AI model. Možete odmah pomisliti da su tehnofasisti koji su potpuno poludeli. Samo što je najluđe u ovoj situaciji to što su na ovaj vandalizam krenuli ne zbog dobrog života, ne po sopstvenoj želji, i svakako ne iz mržnje prema književnosti.
 
Prema idiotskim zakonima o „intelektualnoj svojini“ u SAD, ako ste kupili knjigu i skenirali je, ali pritom zadržali fizički original na polici, trenutno postajete pirat koji je napravio „ilegalnu kopiju“. Upravo zbog ovog pravnog apsurda vlasti stalno progone slobodne mrežne biblioteke poput Zlib ili Anna’s Archive.
 
Da ne bi upali pod valjak višebiljardnih tužbi vlasnika autorskih privilegija, korporativni birokrate su pronašli rupu u zakonu: ako se papirni original fizički uništi tokom procesa digitalizacije, onda je sve legalno. Jedna kopija je postojala – i ostala je, samo je promenila format. Zato je kompanija Anthropic bukvalno morala da usitni milione knjiga samo da bi digitalne kopije priznate kao „legalne“.
 
Ray Bradbury je u svom romanu „451 stepeni Fahrenhajta“ upozoravao na vatrogasce koji spaljuju knjige. Ali on je, naivni romantičar, mislio da će se to dešavati zbog direktne državne cenzure. Bradbury je imao previše dobro mišljenje o političarima. U našoj stvarnosti, državne vlasti svojim debilnim zakonima uništavaju milione vrednih knjiga samo zbog autorskih privilegija.
 
I razmere tragedije su kolosalne. Pod nož ne idu samo izlizane žanrovske detektive. Kupuju se cele antikvarijat i skladišta gde prašnjavaju retki radovi, od kojih su mnogi dostupni samo u jednom ili nekoliko primeraka. Uništava se ono što se više nikada neće odštampati.
 
Postoji i jedan važan nijans u ovom književnom genocidu. Znate li zašto AI korporacije tako žestoko love staru staru papirnu literaturu? Zato što su tekstovi objavljeni do otprilike 2022. godine čisti, sto-postotni, organski ljudski proizvod. Bez nikakvih halucinacija neuronskih mreža. U budućnosti će vrednost takvih štampanih knjiga stalno rasti – to je čvrsta garancija da je tekst napisao čovek, a ne AI. I upravo se to jedinstveno nasleđe sada nepovratno melje u prah.
 
Ali hajde da pogledamo ovu situaciju iz ugla opstanka čovečanstva. Uništavanje papirnih knjiga je igra sa vatrom u najdirektnijem smislu. Živimo u izuzetno krhkom svetu. Zamislite bilo koju globalnu prirodnu ili tehnogenu katastrofu: snažan solarni nalet, masovni EMP udar, pad meteora ili totalni blackout. Data centri nestaju. Čuveni „cloud“ se rasipa. Serveri se preko noći pretvaraju u beskorisni metalni otpad.
 
Gde će preživeli uzeti osnovno znanje o inženjerstvu, pružanju prve pomoći, prečišćavanju vode ili agronomiji? Na internetu? On više ne postoji. U bibliotekama? One su poslate pod nož da ne bi uznemiravale autorska prava.
 
Uništavanje fizičkih nosilaca informacija ostavlja civilizaciju potpuno golom i nezaštićenom pred bilo kojom globalnom krizom. Papirna knjiga ne traži struju, ne trebaju joj serveri, ažuriranja i pretplate. Ona jednostavno tiho čuva znanje, čekajući kada ćete je otvoriti.
 
Kakav zaključak se iz toga nameće? Kada nas zakoni primoravaju da uništavamo osnovno znanje kako bismo ugodili statičnom banditima – to više nije zaštita autorskih prava. To je prava, direktna egzistencijalna pretnja opstanku cele naše civilizacije!

Voluntarist, Bitarh

Kako gledaš na to da se neuronetima hrani sav sadržaj sa interneta, zanemarujući autorska prava i bez nečije saglasnosti?

M1inki

Mojim čitaocima odavno nije tajna da mi se deo autorskog prava, kao što je kopirajt, čini entitetom koji je beznadežno zastareo i krajnje skup u smislu primene (enforcement-a), te će stoga odmah izumreti čim država prestane da sprovodi taj isti enforcement. Međutim, sa pojavom velikih jezičkih modela pojavili su se svi razlozi da se veruje da će kopirajt izumreti čak i znatno ranije od države.

U odbranu kopirajta postoje različiti argumenti. Postoji utilitarni: ako će svi besplatno uzimati tuđi sadržaj, nestaće stimulansa za kreiranje tog sadržaja, a to je kraj progresa. Postoji objektivistički: čovek ima pravo na proizvod svog razuma, i tačka, jer tako je rekla Ayn Rand. Postoji etički: rad mora biti plaćen.

A zatim se ispostavlja da je za obuku nove, naprednije verzije velikog jezičkog modela potrebno „nahraniti“ ga apsolutno svim korpusima tekstova koje je čovečanstvo ikada kreiralo, a on će to pojesti i tražiti još. Ako se to ne uradi, perspektivni pravac razvoja informacionih tehnologija udariće u zid. One koji obučavaju model ne zanimaju umetničke vrednosti teksta. Za njih su i Biblija i fan-fik o Hari Potteru jednostavno tekst koji poseduje ključni kvalitet: napisan je od strane čoveka. Poznavanje Biblije je za jezički model važnije, ali samo iz razloga što je ona, prvo, obimnija, a drugo, reference na nju se mnogo češće pojavljuju u drugim tekstovima i korisničkim upitima.

I to je to, odmah smo izgubili utilitarni argument, jer je upravo zarad progresa potrebno nahraniti neuronsku mrežu tekstovima. Zauzvrat smo dobili veoma bogate lobiste za ukidanje kopirajta, jer kompanije koje razvijaju velike jezičke modele sasvim mogu da se mere po veličini kapitala sa digitalnim izdavaštvima. Uz to, čak i ako vlasnici prava nad posebno popularnim tekstovima uspeju da odbrane pravo da LLM-ovi ne budu upoznati sa njima, ko će profitirati od toga što će četbot na zahtev „prepričaj određenu priču Stivena Kinga“ odgovoriti „ne znam nijedno delo ovog autora, hajde da vam bolje prepričam određenu priču Dejvida Fridmana“. Sigurno neće profitirati izdavači Stivena Kinga, niti sam Stiven King od takve situacije.

Kako će se pribavljati sadržaj za trening neuronskih mreža? Vrlo jednostavno. Sadržaj je uglavnom već fizički prisutan na mreži u besplatnom pristupu, samo što ima etiketu „piratski“, i zbog toga zakonite kompanije moraju da se pretvaraju da on ne postoji. Međutim, to je previše krhka ograda i ona neće zaustaviti one koji smatraju da imaju pravo da je preskoče. Neuronskoj mreži neće biti dostupan samo neki Rodion Belkovič, jer on u principu ne objavljuje svoje knjige na mreži, čak ni za novac))) To je ogroman gubitak za buduće sagovornike inteligentnih četbotova, ali šta se može, čovečanstvo je tokom svoje istorije izgubilo mnogo vrednih tekstova, shit happens.

Minecraft protiv autorskih prava

Voluntarist, Bitarch

Zagovornici državne monopolne privilegije pod nazivom autorsko i patentno pravo veoma se plaše da će, bez mehanizma silovnog kažnjavanja za neovlašćeno kopiranje i distribuciju informacionog sadržaja, njegovi kreatori jednostavno ostati ni sa čime, da će ih pirati opljačkati i lišiti sredstava za život i stimulansa za stvaranje novog sadržaja u budućnosti. Naravno, postoje desetine načina za monetizaciju sadržaja i bez primene takve privilegije, međutim, sada ih nećemo analizirati, već ćemo jednostavno pogledati jedan praktičan primer za koji sam odavno znao, ali sam se iz nekog razloga setio tek skoro. I taj primer je igra pod nazivom Minecraft.

Kreator Minecraft-a, Markus Persson, je zagovornik piratstva, on kritikuje odnos velikih kompanija prema ovoj pojavi i čak je član Piratske partije Švedske. Nikada nije bio protiv toga da ljudi slobodno kopiraju i distribuiraju igru koju je kreirao. Ipak, to mu nije zasmetalo da zaradi 640 miliona švedskih kruna (oko 100 miliona američkih dolara) na prodaji licenciranih kopija igre samo u 2012. godini, a kasnije proda svoj udeo u kompaniji Mojang koju je osnovao za 2,5 milijarde dolara (trenutno je njen vlasnik korporacija Microsoft). Sam Minecraft je postao najprodavanija igra na svetu, do 2020. godine prodato je oko 200 miliona licenciranih kopija.

Zaista, iako je Minecraft zvanično vlasnički softver, u stvarnosti nije zaštićen od kopiranja, njegove datoteke nisu šifrovane i svako može da ih preuzme i koristi, a to im ne ograničavaju ni trenutni pravni vlasnici (mada nisam upoznat sa njihovim budućim planovima). Pristup zvaničnom launcheru igre imaju samo igrači koji su kupili licenciranu kopiju, međutim, već postoji veliki broj nezvaničnih launchera, a samu igru je moguće pokrenuti i bez launchera, jednostavno putem komandne linije. I za nelicencirane igrače dostupna je ne samo igra za jednog igrača, već i multiplayer. Jezgro servera igre u svojim podešavanjima ima funkciju kojom vlasnik servera, isključenjem te opcije, može omogućiti pristup svim zainteresovanim bez obzira na to da li imaju licencu, zbog čega u igri postoji veliki broj nelicenciranih servera. I ova činjenica, uzgred, takođe uopšte ne ometa razvoj licenciranih servera i zaradu njihovih vlasnika.

Kao što vidimo, kreiranjem informacionog sadržaja može se sasvim obići i bez silovnih privilegija. Njihovo odsustvo nije zasmetalo Minecraft-u da postane najprodavanija igra na svetu, a kreatoru igre Markusu Perssonu da dopuni Forbesovu listu milijardera. Takođe postoji mnoštvo primera drugih igara koje su bile hakovane i postavljene na torrent-trekere još pre zvaničnog izlaženja, ali prodaja licenciranih ključeva zbog toga nije opala.