Тег: kultura

Dostojanstvo za stado, čast – za ličnosti

Bitarch i Voluntarist tvrde da je od dva kulturna modela ponašanja – časti i dostojanstva – za libertarijance privlačniji drugi, budući da je prvi kolektivistički, a drugi individualistički.

Korisitimo iste definicije. U kulturi časti položaj čoveka određuje to koliko njegovo ponašanje odgovara određenim visokim standardima. U kulturi dostojanstva čovek je vredan samom činjenicom pripadnosti ljudima.

Odavde se lako mogu izvući kako zaključci članka, tako i suprotni: čast se odnosi na individualizam, jer čovek sam brani svoju čast ili bira besčast; dostojanstvo je pak kolektivistička stvar, pošto će samo od kolektivnih trendova zavisiti šta uvredjava ljudsko dostojanstvo, a šta ne. Drugi ljudi u okvirima „kulture dostojanstva“ mogu ispasti toliko vredni da će njihovo dostojanstvo ponižavati svaki poprečan pogled, a zakon će to kažnjavati, recimo, oduzimanjem slobode zbog „raspirivanja mržnje“.

Ako danas čovek umesto individualne akcije bira da se nada zaštiti bezličnog zakona, sutra će ga taj isti zakon lišiti dostojanstva, a sposobnost za individualnu akciju čovek je već izgubio u prethodnom koraku.

Na čemu se zasniva kultura časti? Na tome što je čovek uvek spreman da pokaže svoju spremnost da se brani od napada okoline, i time se oslobađa potrebe da to ponavlja iznova i iznova. Okolina vidi spremnost na otpor i čuva se da ne povredi tuđu čast. Naravno, pojam časti je širi od spremnosti na nasilje, ali se u razmatranom članku on svodi samo na to, stoga nećemo preterano proširivati temu.

A šta je kultura dostojanstva, ako je opisujemo jezikom kulture časti? To je pretpostavka da svako može braniti svoju čast. Ne znam da li je zaista svaki sretnuti čovek čovek časti. Ali ću to pretpostaviti i iz toga polaziti u svom ponašanju. Zato neću napasti ono što mu je drago, znajući da mu čast nalaže da to brani. On je dostojan toga. Drugim rečima, dostojanstvo izrasta iz časti. Ono ograničava čast, ali je ne negira.

Bitarch i Voluntarist predlažu da se odstoji od časti u korist dostojanstva. Žele da liše čoveka prava da silom brani ono što mu je drago, i pritom se uzdaju u to da će se u kulturi dostojanstva poštovati zakon. Ali zaboravljaju da podsete da zakon može postati bilo kakav. Društvo sa dostojnim zakonima (misli se ne na pisane norme, već na stvarnu praksu njihove primene) sačuvaće kulturu dostojanstva. Društvo sa nedostojnim zakonima će je izgubiti. Ali šta će naterati ljude da se bore za dostojne zakone i protiv nedostojnih? Čast, naravno!

Rezimiram. Zapravo, govorimo o istom. Poštovanje vrednosti pojedinca je važno za izgradnju prosperitetnog društva. Ali se ne slažemo oko sredstava. Ako se NAP svede samo na odbijanje iniciranja direktnog nasilja, onda napad na tuđu slobodu može zaobići NAP indirektnim metodama. Upravo zato se samoj sposobnosti za proaktivno nasilje čoveka ne sme oduzimati. Bez te sposobnosti, čovek neće moći da se suprotstavi sopstvenom porobljavanju. Bitarch i Voluntarist razvijaju mehanizme za jačanje inhibitora nasilja. Da njihova sredstva rade, to bi me učinilo njihovim neprijateljem. Srećom, ona rade samo na papiru.

Čast – za stado, dostojanstvo – za ličnosti

Mnogima se sviđaju filmovi o opasnim momcima koji „odgovaraju za svoje reči“, brane čast porodice i organizuju efektne duele u zoru. Ali hajde da razjasnimo: stvarni život nije film sa Clintom Eastwoodom. I „kultura časti“, koja na prvi pogled deluje romantično, zapravo nije kul tradicija, već drevni ostatak koji nam i danas kvari život.

Pitaćete: o čemu se uopšte radi? Razmotrimo dva kulturna modela ponašanja koja oblikuju društvo. Kultura časti je kada je reputacija u očima okoline važnija od svega. Uvredili su te? Moraš odmah „odgovoriti“, inače ćeš izgubiti poštovanje. Tvoja čast je čast tvoje porodice, roda, nacije. Ako je ne braniš – slabonja si. Sa druge strane, kultura dostojanstva je potpuno drugačija priča. Ovde se smatra da je tvoje dostojanstvo unutrašnje i da ne zavisi od mišljenja drugih. Ako neko pokuša da te uvredi, ne bacaš se u tuču, već ili mirno ignorišeš provokatora, ili rešavaš situaciju civilizovano preko suda.

U suštini, kultura časti je drevna stvar. Setite se Homera i njegove epske „Ilijade“. Momci su se tamo borili za čast kao ludi. Zatim su bili viteški dueli u srednjem veku, italijanske vendete, krvna osveta na Kavkazu. I činilo bi se da je to već prošlost. Ali ne! Čak i sada država aktivno igra na pojmovima „časti“ i „dostojanstva nacije“ kako bi zapušila usta svima koji se usude da kritikuju nadređene. Šta je to, ako nije srednjovekovna logika? A i u privatnom životu sigurno smo svi čuli fraze poput „Da li me poštuješ?“ od raznog ogrulja.

Šta nije u redu sa kulturom časti? Pa sve! Ona se zasniva na tome da tvoju vrednost određuje neko drugi, a ne ti sam. Ti kao osoba nisi bitan, bitna je tvoja „reputacija“. Primoran si da stalno dokazuješ svoje pravo na poštovanje samo zato što je neko odjednom odlučio da te povredi. To je kultura u kojoj je ličnost uvek podređena grupi. „Ti si protiv našeg klana? Onda si neprijatelj“. Ljude može se okrenuti jedne protiv drugih govoreći im da je njihova čast „uvređena“. Vlast to savršeno koristi. Osim toga, to je jedan od faktora koji stimulišu nasilje.

Alternativa je kultura dostojanstva. To je kada društvo priznaje da je svaki čovek vredan sam po sebi, jednostavno zato što je čovek. Nije važno ko si i odakle dolaziš – tvoja prava štiti zakon, a ne pesnica. Nisi obavezan da udaraš u lice prvog prolaznika koji te je uvredio kako bi dokazao da nešto vrediš. U društvu dostojanstva, reputacija je poverenje stečeno delima, a ne strah od osvete.

Zašto nam se „čast“ toliko ne sviđa? Zato što je libertarijanizam fokusiran na ličnu slobodu i poštovanje individualnih prava. A kultura časti je fokusirana na bilo šta, samo ne na to. Čast je uvek povezana sa kolektivom. Moraš se pokoriti interesima porodice, nacije, lidera, odnosno drugih ljudi. Tvoja lična sloboda nikoga ne zanima ako je reputacija grupe u opasnosti. A mi kao libertarijanci kažemo: ne, tako ne može, jer se čoveka ne sme lomiti samo radi njegovog usklađivanja sa nekom „ispravnošću“ i „reputacijom“.

Uzgred, zanimljiva činjenica: mnoge razvijene i uspešne zemlje (na primer, Skandinavija, Kanada, razvijene američke države poput Kalifornije i Njujorka) odavno žive po kulturi dostojanstva. A zemlje koje su zaglavljene u kulturi časti (Rusija i druge zemlje Istočne Evrope, Bliski istok), iz nekog razloga stalno pate od autoritarijanizma i korupcije. Slučajnost? Mislim da ne.

A može li se rešiti kultura časti? Naravno da može. Pored tradicionalnog pristupa u vidu promene dominantnog mentaliteta u društvu, veliki trenutni efekat dala bi široka praksa terapijskog pristupa jačanju mehanizma inhibicije nasilja kod pojedinaca koji imaju deficit istog. Jer samo psihički bolesni psihopate mogu u praksi održavati celu tu toksičnu kulturu, dok većina normalnih ljudi sa jakim inhibitorom, čak i uz svu želju, ne bi „branili svoju čast“ pomoću nasilja!

Voluntarist, Bitarh

Ako kupovina nije posedovanje – onda kopiranje nije krađa

Kada neko govori o piratstvu, obično isplivaju slike iz piratskih filmova – drvena noga, flaša ruma i papagaj. Ali u digitalnom svetu sve je malo drugačije. Tamo pirat nije tip koji otima „bogatstva“ od siromašnih autora. To je pre momak ili devojka koji drže vrata ogromne digitalne biblioteke otvorenim za sve.

Zamislite Nintendo. Legendarna kompanija je objavila više od 1500 igara u poslednjih 40 godina. Mnoge od njih sada leže negde u prašnjavim kutijama na tavanima ili su odavno istrunile na smećniku, jer korporacijama nije isplativo održavati stari sadržaj. Ali ko je sačuvao te igre za istoriju? Tačno tako, upravo oni „pirati“. U digitalno doba oni su svojevrsni volonteri koji pažljivo čuvaju kulturno nasleđe. Piratstvo danas je garancija da sutra nećemo izgubiti neprocenjivu kulturu.

Ali zar to nije krađa? Tu dolazi zanimljiv momenat. Krađa je kada nekome nešto otmete i ta osoba to više nema. Preuzimajući film, pesmu ili knjigu, vi ne otimate to od autora. Fajl ostaje tamo gde je i bio, u izvornom obliku. Nema stvarnog gubitka – osim, možda, iluzija nosioca prava o svojim hipotetskim prihodima.

Dobro, ali zar autori ne treba da dobiju novac za svoj trud? Naravno da treba. Ali za prvi primerak proizvoda koji su kupci dobrovoljno nabavili, novac je već plaćen. A sve ostalo je već veštački monopol, nametnut od strane države (tj. privilegija stacionarnog bandite, kako su se patenti ranije otvoreno nazivali).

Važno je još razumeti da nam savremeni sistem autorskih prava (nazovimo ga kopirajzm radi lakšeg snalaženja) ne omogućava da u potpunosti posedujemo čak ni ono za šta smo već platili. Kupili ste igru? Odlično, ali ona je vezana za desetinu DRM zaštita koje vas proveravaju kao graničar na aerodromu. Kupili pretplatu na Netflix? Niste vlasnik filmova, već samo privremeni zakupac. Pretplata je istekla – zbogom, omiljene serije. Kopirajzm je kult kontrole, gde je korisnik uvek pod sumnjom. Postali smo ne vlasnici, već zakupci sopstvene kulture. Slažite se, to uopšte nije tržišno.

Izgubljena prodaja je mit. Kompanije veoma vole da računaju virtuelne gubitke: navodno, preuzeli ste 10 000 kopija našeg albuma, što znači da smo izgubili 10 000 prodaja! Ne, drugari, izgubili ste maksimalno šansu da ga prodate nekoliko desetina ljudi. Ostalih 9950 verovatno nikada ne bi kupili vaš proizvod da nisu mogli besplatno da ga preuzmu. A znate šta je smešno? Najaktivniji pirati troše na muziku i filmove više nego prosečni potrošači! Jer piratstvo je više kao probni primerak, a ne pljačka.

Piratstvo takođe pomaže u slučajevima kada nosilac prava sam ne želi ili ne može da pomogne. Sećate se kako je HBO nemilosrdno brisao omiljene serije sa servera kada je zatvarao HBO Max? Spasili su ih upravo pirati. Kada je neka knjiga zabranjena cenzurom, jedina nada da se pročita su ponovo piratski sajtovi. Oni bukvalno održavaju slobodu informacija.

Besplatno ne znači amoralno! Libertarianska etika je jednostavna: nasilje je loše. I kada napravite kopiju digitalnog fajla, vi nikome ništa ne otimate. Ali državne racije na servere, milionkske kazne studentima i krivični postupci protiv „pirata“ – to je pravo nasilje. Ako je autor talentovan, zahvalni slušaoci, čitaoci i gledaoci će ga dobrovoljno podržati. To je pravedno i slobodno, a pre svega – nenasilno.

Šta možemo da uradimo? Zagovarati ukidanje kopirajzma. Ne plašiti se reći naglas: kopiranje je saradnja i širenje znanja, a ne krađa. Nismo obavezni da se osećamo krivim zbog toga što jednostavno želimo slobodno da raspolažemo svojim fajlovima i kulturom, koja je odavno postala deo zajedničkog nasleđa. I poslednje: držite torrent klijent pri ruci. Jer dok korporacije igraju monopol, pirati su jedini koji zaista brinu o očuvanju kulture!

Voluntarist, Bitarh

Kako je uređena kultura libertarijanskog političkog mišljenja?

Rinat Enikeev

Politika je način na koji je u određenoj zajednici prihvaćeno preduzimati kolektivne akcije. Političko razmišljanje je kompleks predstava i ocena koje se tiču politike. Libertarijansko političko razmišljanje je političko razmišljanje zasnovano na libertarijanskim principima. Kultura libertarijanskog političkog razmišljanja je način na koji se ono reprodukuje i promoviše.

Sada cela definicija: kultura libertarijanskog političkog razmišljanja je način na koji se reprodukuje i promoviše kompleks predstava i ocena, zasnovan na libertarijanskim principima, koji se tiče toga kako je u društvu prihvaćeno preduzimati kolektivne akcije. Kako je ova kultura uređena?

U savremenom društvu politika izuzetno retko odgovara libertarijanskim principima, zbog čega se libertarijanac obično nesvesno kloni politike. U kojim slučajevima se neće kloniti nje?

Prvo, kolektivna akcija mora biti dobrovoljna za njene učesnike. Mitinge po naređenju, obavezne izbore i slično, libertarijanac će po mogućnosti sabotirati.

Drugo, kolektivna akcija mora težiti očiglednoj koristi za njene učesnike. Libertarijanac teško da će biti sklon tome da rizikuje sebe radi drugih.

Treće, kolektivna akcija može biti povezana sa nanošenjem štete samo ako se pritom podrazumeva uspostavljanje pravde. Linčovanje ili ulični sukobi sa policijom koja vrši protivpravne radnje sasvim mogu biti u skladu sa libertarijanskim političkim razmišljanjem. Pogromi – teško.

Kako se sve ove vrednosti reprodukuju i promovišu? Kao i mnoge druge kulturne predstave: ličnim primerom, pozivanjem na uspešne političke akcije, agitacijom.

Nasilje i kulturni uticaj

Voluntarist, Bitarh

Polazeći od koncepta inhibitora intraspecijskog nasilja koji razmatramo (Lorencov mehanizam (LM), kako ga nazivamo zbog odgovarajuće teorije Konrada Lorenca, kao i mehanizma inhibicije nasilja (VIM) prema modelu Džejmsa Blejra), zaključujemo da je sposobnost čoveka da izvrši nasilje nad drugim čovekom odstupanje koje se sastoji u narušavanju rada urođenog LM/VIM-a. Dakle, nasilnici su ljudi koji pate od genetske i neurofiziološke patologije [1]. Ovom konceptu može se protivstaviti argument da se nivo nasilja u ljudskom društvu, od samog pojavljivanja čoveka do današnjice, smanjivao tempom koji je apsolutno nesrazmeran brzini učvršćivanja osobina u populaciji kao rezultat prirodne biološke evolucije. Takođe, kod različitih društvenih poredaka primećuje se različit nivo nasilja. Neću osporavati tačnost takvih tvrdnje, međutim, navodeći dva argumenta dokazaću da oni ne opovrgavaju koncept LM/VIM.

Prvo što treba razumeti je da osoba sa slabom ili disfunkcionalnom varijantom LM/VIM-a ne mora nužno izvršiti nasilje. Dobro vaspitanje, odsustvo okolnosti koje provociraju nasilje, prisustvo okolnosti koje ga sprečavaju, iako ne uklanjaju potpuno, u određenoj meri smanjuju takav rizik. Ovo je kompatibilno sa činjenicom da nasilje vrši manjina ljudi. Vojni dokazi pokazuju da samo do 2% ljudi ne oseća otpor prema ubijanju (a rat je okolnost koja snažno provocira nasilje). Analiza kriminaliteta u Ruskoj Federaciji utvrdila je da se u najgorem mogućem scenariju (a u stvarnosti može biti i bolje) u proseku na 695 osoba pojavi samo jedan novi nasilnik godišnje koji je počinio nasilnički zločin ne slabiji od nanošenja telesnih povreda.

Ako se okolnosti sredine promene tako da, na primer, godišnje umesto jedne osobe na 695 ljudi počnu da vrše nasilje dve, tada će nivo nasilja u društvu porasti najmanje dvostruko, a najverovatnije mnogo više, jer oni koji su ranije već vršili nasilje mogu početi da ga vrše češće. Posledice će biti značajne. Međutim, nasilje će i dalje poticati od ogromne manjine ljudi, tako da zapažanje takvih promena ne opovrgava koncept LM/VIM.

Pređimo sada na evolucioni argument. U prirodnim uslovima, biološka evolucija je zaista veoma spor proces. Međutim, ona se može ubrzati pomoću veštačke selekcije. I kulturni uticaj takođe može dovesti do takve selekcije, budući da on veštački menja socijalnu i fizičku sredinu u kojoj se odvija genetski odbor. To se naziva dvostruka nasleđenost ili geno-kulturna koevolucija.

Klasičan primer je razvoj tolerancije na laktozu, do koje je dovelo razvijanje mlečne privrede pre otprilike 5000 godina. Drugi primer: u periodu od 800. do 1700. godine, u kulturi jevrejskog etnosa Aškenazija praktikovalo se ograničavanje zaposlenja na ona zanimanja koja zahtevaju visok nivo inteligencije, što je stvorilo selektivni odbor u korist ljudi koji je poseduju. Zajedno sa genetskom izolacijom etnosa, to je verovatno dovelo do visokih IQ rezultata, kao i do niza nasledovnih genetskih bolesti kod njegovih pripadnika. Pored toga, kao rezultat teritorijalne ekspanzije u drugoj polovini prošlog milenijuma pojavile su se mešane rase. Čak i posledice urbanizacije i industrijalizacije, koje su počele pre 200-300 godina, već dovode do merljivih genetskih promena [2].

Na sličan način, kulturni uticaj može dovesti do jačanja LM/VIM-a. Rastuća kulturna neprihvatljivost nasilja stvara selektivni odbor u korist manje nasilnih ljudi, dok se nasilnici sve više eliminišu. Kultura zaista vrši uticaj na nivo nasilja u društvu, ali to nije u suprotnosti sa konceptom LM/VIM, već se zapravo u njega uklapa.

Izvori:

  1. https://panarchy.ru/2021/07/12/анализ-внутривидового-насилия-как-яв/;
  2. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK210012/.