Тег: kultura

Dostojanstvo za stado, čast – za ličnosti

Bitarch i Voluntarist tvrde da je od dva kulturna modela ponašanja – časti i dostojanstva – za libertarijance privlačniji drugi, budući da je prvi kolektivistički, a drugi individualistički.

Korisitimo iste definicije. U kulturi časti položaj čoveka određuje to koliko njegovo ponašanje odgovara određenim visokim standardima. U kulturi dostojanstva čovek je vredan samom činjenicom pripadnosti ljudima.

Odavde se lako mogu izvući kako zaključci članka, tako i suprotni: čast se odnosi na individualizam, jer čovek sam brani svoju čast ili bira besčast; dostojanstvo je pak kolektivistička stvar, pošto će samo od kolektivnih trendova zavisiti šta uvredjava ljudsko dostojanstvo, a šta ne. Drugi ljudi u okvirima „kulture dostojanstva“ mogu ispasti toliko vredni da će njihovo dostojanstvo ponižavati svaki poprečan pogled, a zakon će to kažnjavati, recimo, oduzimanjem slobode zbog „raspirivanja mržnje“.

Ako danas čovek umesto individualne akcije bira da se nada zaštiti bezličnog zakona, sutra će ga taj isti zakon lišiti dostojanstva, a sposobnost za individualnu akciju čovek je već izgubio u prethodnom koraku.

Na čemu se zasniva kultura časti? Na tome što je čovek uvek spreman da pokaže svoju spremnost da se brani od napada okoline, i time se oslobađa potrebe da to ponavlja iznova i iznova. Okolina vidi spremnost na otpor i čuva se da ne povredi tuđu čast. Naravno, pojam časti je širi od spremnosti na nasilje, ali se u razmatranom članku on svodi samo na to, stoga nećemo preterano proširivati temu.

A šta je kultura dostojanstva, ako je opisujemo jezikom kulture časti? To je pretpostavka da svako može braniti svoju čast. Ne znam da li je zaista svaki sretnuti čovek čovek časti. Ali ću to pretpostaviti i iz toga polaziti u svom ponašanju. Zato neću napasti ono što mu je drago, znajući da mu čast nalaže da to brani. On je dostojan toga. Drugim rečima, dostojanstvo izrasta iz časti. Ono ograničava čast, ali je ne negira.

Bitarch i Voluntarist predlažu da se odstoji od časti u korist dostojanstva. Žele da liše čoveka prava da silom brani ono što mu je drago, i pritom se uzdaju u to da će se u kulturi dostojanstva poštovati zakon. Ali zaboravljaju da podsete da zakon može postati bilo kakav. Društvo sa dostojnim zakonima (misli se ne na pisane norme, već na stvarnu praksu njihove primene) sačuvaće kulturu dostojanstva. Društvo sa nedostojnim zakonima će je izgubiti. Ali šta će naterati ljude da se bore za dostojne zakone i protiv nedostojnih? Čast, naravno!

Rezimiram. Zapravo, govorimo o istom. Poštovanje vrednosti pojedinca je važno za izgradnju prosperitetnog društva. Ali se ne slažemo oko sredstava. Ako se NAP svede samo na odbijanje iniciranja direktnog nasilja, onda napad na tuđu slobodu može zaobići NAP indirektnim metodama. Upravo zato se samoj sposobnosti za proaktivno nasilje čoveka ne sme oduzimati. Bez te sposobnosti, čovek neće moći da se suprotstavi sopstvenom porobljavanju. Bitarch i Voluntarist razvijaju mehanizme za jačanje inhibitora nasilja. Da njihova sredstva rade, to bi me učinilo njihovim neprijateljem. Srećom, ona rade samo na papiru.

Čast – za stado, dostojanstvo – za ličnosti

Mnogima se sviđaju filmovi o opasnim momcima koji „odgovaraju za svoje reči“, brane čast porodice i organizuju efektne duele u zoru. Ali hajde da razjasnimo: stvarni život nije film sa Clintom Eastwoodom. I „kultura časti“, koja na prvi pogled deluje romantično, zapravo nije kul tradicija, već drevni ostatak koji nam i danas kvari život.

Pitaćete: o čemu se uopšte radi? Razmotrimo dva kulturna modela ponašanja koja oblikuju društvo. Kultura časti je kada je reputacija u očima okoline važnija od svega. Uvredili su te? Moraš odmah „odgovoriti“, inače ćeš izgubiti poštovanje. Tvoja čast je čast tvoje porodice, roda, nacije. Ako je ne braniš – slabonja si. Sa druge strane, kultura dostojanstva je potpuno drugačija priča. Ovde se smatra da je tvoje dostojanstvo unutrašnje i da ne zavisi od mišljenja drugih. Ako neko pokuša da te uvredi, ne bacaš se u tuču, već ili mirno ignorišeš provokatora, ili rešavaš situaciju civilizovano preko suda.

U suštini, kultura časti je drevna stvar. Setite se Homera i njegove epske „Ilijade“. Momci su se tamo borili za čast kao ludi. Zatim su bili viteški dueli u srednjem veku, italijanske vendete, krvna osveta na Kavkazu. I činilo bi se da je to već prošlost. Ali ne! Čak i sada država aktivno igra na pojmovima „časti“ i „dostojanstva nacije“ kako bi zapušila usta svima koji se usude da kritikuju nadređene. Šta je to, ako nije srednjovekovna logika? A i u privatnom životu sigurno smo svi čuli fraze poput „Da li me poštuješ?“ od raznog ogrulja.

Šta nije u redu sa kulturom časti? Pa sve! Ona se zasniva na tome da tvoju vrednost određuje neko drugi, a ne ti sam. Ti kao osoba nisi bitan, bitna je tvoja „reputacija“. Primoran si da stalno dokazuješ svoje pravo na poštovanje samo zato što je neko odjednom odlučio da te povredi. To je kultura u kojoj je ličnost uvek podređena grupi. „Ti si protiv našeg klana? Onda si neprijatelj“. Ljude može se okrenuti jedne protiv drugih govoreći im da je njihova čast „uvređena“. Vlast to savršeno koristi. Osim toga, to je jedan od faktora koji stimulišu nasilje.

Alternativa je kultura dostojanstva. To je kada društvo priznaje da je svaki čovek vredan sam po sebi, jednostavno zato što je čovek. Nije važno ko si i odakle dolaziš – tvoja prava štiti zakon, a ne pesnica. Nisi obavezan da udaraš u lice prvog prolaznika koji te je uvredio kako bi dokazao da nešto vrediš. U društvu dostojanstva, reputacija je poverenje stečeno delima, a ne strah od osvete.

Zašto nam se „čast“ toliko ne sviđa? Zato što je libertarijanizam fokusiran na ličnu slobodu i poštovanje individualnih prava. A kultura časti je fokusirana na bilo šta, samo ne na to. Čast je uvek povezana sa kolektivom. Moraš se pokoriti interesima porodice, nacije, lidera, odnosno drugih ljudi. Tvoja lična sloboda nikoga ne zanima ako je reputacija grupe u opasnosti. A mi kao libertarijanci kažemo: ne, tako ne može, jer se čoveka ne sme lomiti samo radi njegovog usklađivanja sa nekom „ispravnošću“ i „reputacijom“.

Uzgred, zanimljiva činjenica: mnoge razvijene i uspešne zemlje (na primer, Skandinavija, Kanada, razvijene američke države poput Kalifornije i Njujorka) odavno žive po kulturi dostojanstva. A zemlje koje su zaglavljene u kulturi časti (Rusija i druge zemlje Istočne Evrope, Bliski istok), iz nekog razloga stalno pate od autoritarijanizma i korupcije. Slučajnost? Mislim da ne.

A može li se rešiti kultura časti? Naravno da može. Pored tradicionalnog pristupa u vidu promene dominantnog mentaliteta u društvu, veliki trenutni efekat dala bi široka praksa terapijskog pristupa jačanju mehanizma inhibicije nasilja kod pojedinaca koji imaju deficit istog. Jer samo psihički bolesni psihopate mogu u praksi održavati celu tu toksičnu kulturu, dok većina normalnih ljudi sa jakim inhibitorom, čak i uz svu želju, ne bi „branili svoju čast“ pomoću nasilja!

Voluntarist, Bitarh