Polazeći od koncepta inhibitora intraspecijskog nasilja koji razmatramo (Lorencov mehanizam (LM), kako ga nazivamo zbog odgovarajuće teorije Konrada Lorenca, kao i mehanizma inhibicije nasilja (VIM) prema modelu Džejmsa Blejra), zaključujemo da je sposobnost čoveka da izvrši nasilje nad drugim čovekom odstupanje koje se sastoji u narušavanju rada urođenog LM/VIM-a. Dakle, nasilnici su ljudi koji pate od genetske i neurofiziološke patologije [1]. Ovom konceptu može se protivstaviti argument da se nivo nasilja u ljudskom društvu, od samog pojavljivanja čoveka do današnjice, smanjivao tempom koji je apsolutno nesrazmeran brzini učvršćivanja osobina u populaciji kao rezultat prirodne biološke evolucije. Takođe, kod različitih društvenih poredaka primećuje se različit nivo nasilja. Neću osporavati tačnost takvih tvrdnje, međutim, navodeći dva argumenta dokazaću da oni ne opovrgavaju koncept LM/VIM.
Prvo što treba razumeti je da osoba sa slabom ili disfunkcionalnom varijantom LM/VIM-a ne mora nužno izvršiti nasilje. Dobro vaspitanje, odsustvo okolnosti koje provociraju nasilje, prisustvo okolnosti koje ga sprečavaju, iako ne uklanjaju potpuno, u određenoj meri smanjuju takav rizik. Ovo je kompatibilno sa činjenicom da nasilje vrši manjina ljudi. Vojni dokazi pokazuju da samo do 2% ljudi ne oseća otpor prema ubijanju (a rat je okolnost koja snažno provocira nasilje). Analiza kriminaliteta u Ruskoj Federaciji utvrdila je da se u najgorem mogućem scenariju (a u stvarnosti može biti i bolje) u proseku na 695 osoba pojavi samo jedan novi nasilnik godišnje koji je počinio nasilnički zločin ne slabiji od nanošenja telesnih povreda.
Ako se okolnosti sredine promene tako da, na primer, godišnje umesto jedne osobe na 695 ljudi počnu da vrše nasilje dve, tada će nivo nasilja u društvu porasti najmanje dvostruko, a najverovatnije mnogo više, jer oni koji su ranije već vršili nasilje mogu početi da ga vrše češće. Posledice će biti značajne. Međutim, nasilje će i dalje poticati od ogromne manjine ljudi, tako da zapažanje takvih promena ne opovrgava koncept LM/VIM.
Pređimo sada na evolucioni argument. U prirodnim uslovima, biološka evolucija je zaista veoma spor proces. Međutim, ona se može ubrzati pomoću veštačke selekcije. I kulturni uticaj takođe može dovesti do takve selekcije, budući da on veštački menja socijalnu i fizičku sredinu u kojoj se odvija genetski odbor. To se naziva dvostruka nasleđenost ili geno-kulturna koevolucija.
Klasičan primer je razvoj tolerancije na laktozu, do koje je dovelo razvijanje mlečne privrede pre otprilike 5000 godina. Drugi primer: u periodu od 800. do 1700. godine, u kulturi jevrejskog etnosa Aškenazija praktikovalo se ograničavanje zaposlenja na ona zanimanja koja zahtevaju visok nivo inteligencije, što je stvorilo selektivni odbor u korist ljudi koji je poseduju. Zajedno sa genetskom izolacijom etnosa, to je verovatno dovelo do visokih IQ rezultata, kao i do niza nasledovnih genetskih bolesti kod njegovih pripadnika. Pored toga, kao rezultat teritorijalne ekspanzije u drugoj polovini prošlog milenijuma pojavile su se mešane rase. Čak i posledice urbanizacije i industrijalizacije, koje su počele pre 200-300 godina, već dovode do merljivih genetskih promena [2].
Na sličan način, kulturni uticaj može dovesti do jačanja LM/VIM-a. Rastuća kulturna neprihvatljivost nasilja stvara selektivni odbor u korist manje nasilnih ljudi, dok se nasilnici sve više eliminišu. Kultura zaista vrši uticaj na nivo nasilja u društvu, ali to nije u suprotnosti sa konceptom LM/VIM, već se zapravo u njega uklapa.
Izvori: