Тег: politika

Kako politika lišava nauku i medicinu mogućnosti razvoja

Zamislite – naučnici aktivno istražuju novi pristup lečenju različitih psihičkih poremećaja, uključujući depresiju, anksioznost, alkoholizam i čak agresivnost. Postižu dobre rezultate koji ukazuju na to da ovaj pristup ima značajan potencijal. Ali tada političari, oslanjajući se na lične interese i razmišljanja, a ne na naučne podatke, strogo zabranjuju ovaj pristup kao nešto izuzetno opasno i nedopustivo, često ne dozvoljavajući čak ni naučna istraživanja u ovom pravcu iza zatvorenih vrata laboratorija. Istovremeno, druge podjednako rizične stvari oni iz nekog razloga ne žure da zabrane tako strogo. Mislite da je ovo izmišljotina ili zaplet nekog romana? Međutim, upravo se takva priča već desila u stvarnom životu.

Sredinom 20. veka, psihedelne supstance kao što su LSD i psilocibin aktivno su istraživane u naučne i medicinske svrhe. Naučnici su u njima videli ogroman terapijski potencijal, što potvrđuju i brojni savremeni studije sprovedene poslednjih godina. Međutim, između onih i ovih istraživanja postoji ponor dug skoro pola veka. Zašto je to tako? Odgovor je jednostavan – psihedelne supstance su počele da se povezuju sa nizom stvari koje nisu bile po volji političara.

Pre svega, u poteri za senzacijama, mediji su počeli svakako da ih ocvrljavaju, aktivno šireći informacije o mogućim rizicima: psihozama, zavisnosti, socijalnoj degradaciji i opasnosti po mlade. Naravno, takve rizike ne može se potpuno negirati, ali su oni bili izuzetno preuveličani. Tvrdnje o visokoj zavisnosti ili masovnim socijalnim posledicama praktično nisu imale ubedljive dokaze, a naučna baza na koju su se u takvim tvrdnjama pozivali bila je veoma ograničena.

Takođe, širenje takvih tvrdnji poklopilo se sa rastom kontrkulturnih pokreta, naročito u SAD-u i Zapadnoj Evropi. Psihedelici su počeli da se povezuju sa hipijima, protestima protiv rata i širim kulturnim promenama. Kao rezultat toga, narkotička politika je počela da se posmatra ne samo kao pitanje javnog zdravlja, već i kao instrument socijalne kontrole. Ne može se, naime, očekivati od stacionarnog bandita da neće želeti da zabrani sve što je povezano sa pokretima koji se protive njegovoj politici. I psihedelici su tako bili pogođeni.

Svoju ulogu je odigrao i geopolitički kontekst Hladnog rata. SSSR i druge zemlje Istočnog bloka u svojoj propagandi su aktivno koristili temu narkotika kao argument protiv zapadnih društava, prikazujući ih kao moralno degradirane. Naravno, kao odgovor, zapadne države su odlučile da pokažu da su sposobne da kontrolišu problem narkotika i zaštite javno zdravlje.

Pored svega rečenog, jednostavno nije bilo nikoga ko bi zaštitio psihedelike. Malo ko će osporiti da duvan, alkohol, kao i mnogi sedativi i stimulansi nose ne manje rizike po zdravlje ljudi. Međutim, njihova proizvodnja imala je snažnu podršku industrije i država. To im je pomoglo da izbegnu najstroža ograničenja. Psihedelici, naprotiv, nisu imali moćne ekonomske ili političke lobiste, proizvodio ih je privatni sektor, što je političarima omogućilo da preduzmu strože mere.

Kao rezultat, međunarodna politika u odnosu na psihedelike formirana je daleko od toga da bude zasnovana na naučnim podacima o rizicima. Tim više što su uvođene stroge zabrane ne samo za njihovu privatnu distribuciju i upotrebu, već i za njihovo proučavanje. Tako je u SAD-u istraživanje psihedelika dozvoljeno samo pod strogim nadzorom regulatornih organa, čime je ta mogućnost zapravo zatvorena za većinu laboratorija, dok su vlade Francuske i SSSR-a u jednom trenutku uopšte zastupale potpunu međunarodnu zabranu čak i ograničenog naučnog istraživanja psihedelika. Politika strogih zabrana prema psihedelikima formirana je pod uticajem kulturnih strahova, političke borbe i institucionalnih interesa. Upravo je tako nauka i medicina na dugo vremena izgubile mogućnost razvoja perspektivnog pravca u lečenju mnoštva poremećaja.

Voluntarista, Bitarh

Kako napraviti dobru ekonomiju bez poreza, tako da cela ekonomija bude iz tržišta?

Zxcutehikka

To je zanimljivo pitanje. Sumnjam da autor pitanja želi etatistički odgovor: kako izgraditi dobru ekonomiju odozgo, prethodno došavši na vlast u nekoj državi. Ovde relativno novija istorija pokazuje nekoliko dobrih primera, poput reformisanja gruzijske ekonomije od strane Kahe Bendukidzea ili argentinske ekonomije od strane Havjera Mileja. Šta povezuje ove slučajeve, kao i klasičnije primere ekonomskih čuda – zapadnonemačko, japansko, južnokorejsko, singapursko i tako dalje?

Pre svega – to što je ekonomija u ovim zemljama pre početka reformi bila potpuno razorena. Tek kada konj već uginje, horda činovnika će milostivo pristati da siđe s njega i reći: dobro, reformišite, smetaću vam, ali polovično, a kada konj ponovo potrči, tada će, naravno, ponovo doći moj čas i ja ću vas skloniti u stranu. I onda je reformator nakon toga manje-više pažljivo raščišćavao regulatorne ruševine, dajući ekonomiji da prodiše.

Verovatno mi na pamet pada samo jedan primer ekonomskog čuda koje uopšte nije bilo praćeno nikakvim reformama: hongkonski. Tamo, prema pričama, je guverner jednostavno sabotirao politiku metropole i prilično dugo uopšte nije intervenisao u ono što se dešavalo u lokalnoj ekonomiji. A zatim je metropola jednostavno predala Hong Kong kineskim socijalistima.

Put Hong Konga je upravo ono što je dostupno bilo kome, a ne samo izabranim ili neizabranim političarima. Jednostavno je – potrebno je samo ignorisati državne naredbe i baviti se svojim privatnim poslovima. Ako niko ne bude plaćao poreze, dobićemo ekonomiju bez poreza, što zapravo i interesuje autora pitanja. Naravno, moderna država ume da se snalazi i bez poreza. Recimo, mogla bi jednostavno da štampa novac i finansira svoje potrebe iz tog izvora. Tako da bi bilo dobro istovremeno ignorisati i državni novac.

Problem je, međutim, u tome što masovno ignorisanje državnih želja ne počinje ranije nego što ljudi masovno shvate da je država zabrljala. A to znači da nam je na startu ekonomija u ruševinama. Štaviše, nivo ekonomske pismenosti ljudi na startu je verovatno razlogovano nizak – inače odakle nam ekonomija u ruševinama? Zašto „verovatno“? Zato što postoji povoljnija alternativa: ljudi su generalno manje-više pismeni, a ekonomija je razorena, recimo, ratom i ekonomskim sankcijama. I to je razlog zašto će Rusija imati više šansi da postigne ekonomski prosperitet nakon silom izvršene smene trenutne vlade nego neka Kuba ili Venesuela.

Čak i ako vlada Venesuele sada bude razbijena od strane američke armije, od toga će verovatno biti malo koristi, jer će lokalni socijalisti biti uvereni da su oni bili odlični, samo da se desio forsmajor, a sada hajde da popravimo naš divni bolivarijanski socijalizam. Odakle mi takva sigurnost? Pa postoji, znate, presedan Iraka: spoljašnje svrtanje socijalističke vlade ne omogućava narodu da postane pametniji, narod se umesto toga razljuti.

Odgovor je ispao opširan, više kao razmišljanje naglas nego kao povezano predavanje, a i politološke studije nisu moja najjača strana. Ali, čini se da je uspelo da se tema razmotri sa nekoliko strana, i to je već nešto.

Kako je uređena kultura libertarijanskog političkog mišljenja?

Rinat Enikeev

Politika je način na koji je u određenoj zajednici prihvaćeno preduzimati kolektivne akcije. Političko razmišljanje je kompleks predstava i ocena koje se tiču politike. Libertarijansko političko razmišljanje je političko razmišljanje zasnovano na libertarijanskim principima. Kultura libertarijanskog političkog razmišljanja je način na koji se ono reprodukuje i promoviše.

Sada cela definicija: kultura libertarijanskog političkog razmišljanja je način na koji se reprodukuje i promoviše kompleks predstava i ocena, zasnovan na libertarijanskim principima, koji se tiče toga kako je u društvu prihvaćeno preduzimati kolektivne akcije. Kako je ova kultura uređena?

U savremenom društvu politika izuzetno retko odgovara libertarijanskim principima, zbog čega se libertarijanac obično nesvesno kloni politike. U kojim slučajevima se neće kloniti nje?

Prvo, kolektivna akcija mora biti dobrovoljna za njene učesnike. Mitinge po naređenju, obavezne izbore i slično, libertarijanac će po mogućnosti sabotirati.

Drugo, kolektivna akcija mora težiti očiglednoj koristi za njene učesnike. Libertarijanac teško da će biti sklon tome da rizikuje sebe radi drugih.

Treće, kolektivna akcija može biti povezana sa nanošenjem štete samo ako se pritom podrazumeva uspostavljanje pravde. Linčovanje ili ulični sukobi sa policijom koja vrši protivpravne radnje sasvim mogu biti u skladu sa libertarijanskim političkim razmišljanjem. Pogromi – teško.

Kako se sve ove vrednosti reprodukuju i promovišu? Kao i mnoge druge kulturne predstave: ličnim primerom, pozivanjem na uspešne političke akcije, agitacijom.

U zanimljivim vremenima živimo

Gruzijska parlamentarna većina je nakon protesta povukla zakon o stranim agentima koji je usvojen u prvom čitanju. Da li je to neka vrsta pobede? Pa, ne baš. Tokom ovih dana mnogi ljudi su prebijeni, uhapšeni, a njihova imovina je oštećena. O taktičkoj pobedi će se moći govoriti nakon što svi privedeni budu pušteni i svim oštećenima isplaćene odštete. Ali uopšte, naravno, bilo bi dobro postići raspust parlamenta i nove izbore – kakvo poverenje može postojati u šmekere koji su dopustili ovakav sranje?

U Crnoj Gori u punom jeku je oduzimanje imovine biznismena koji su dobili delove imovine pri prethodnoj vlasti u korist države (tako zvana nacionalizacija). Pritom to radi tehnički premijer, čijoj je vladi već izgovoren votum nepoverenja. To je već dovelo do toga da jedan grad ostane skoro potpuno odsečen od ostatka zemlje, i ako vlada ne uspe da reši problem do početka turističke sezone, veoma se nadam da će to ipak konačno paralizovati vlast, premijera će vratiti u Ulcinj, ili odakle god on izronio, a novu vladu uopšte neće moći da formiraju.

U Ruskoj Federaciji i Belorusiji sve je odavno jasno: tamo je opozicija ili u zatvoru, ili je pobegla u inostranstvo, ili je zatvorila usta i čeka da bude osuđena ili pozvana u vojsku, što je skoro ista stvar.

U Ukrajini je sve isto, samo što se iz zemlje ne može izaći zbog ratnog stanja – zato vlast ima punu podršku međunarodne zajednice.

Neću govoriti za SAD i ostatak sveta, jer se ne interesujem naročito za detalje, ali i tamo se stiče utisak da politika radikalizuje, i da ljudima unutar države, u okvirima političkog procesa, postaje sve teže dolaziti do kompromisa.

To može dovesti do različitih posledica.

U državama sa razvijenim federalizmom ljudi se mogu grupisati po interesima, smanjujući stepen političkog sukoba unutar subjektov federalne jedinice i povećavajući taj stepen između njih. Odluke centra će pritom sve više biti sabotirane. To je uslovno američki scenario.

U unitarnim državama ili fiktivnim federacijama poput Ruske Federacije, režimi će ili težiti diktaturi (beloruski scenario), ili izgubiti mogućnost donošenja bilo kakvih odluka – pošto će svaka odluka u korist jedne ili druge strane političkog sukoba dovesti do masovnih i sve radikalnijih protesta suprotne strane. To je uslovno gruzijski ili izraelski scenario.

Kao rezultat opisanih procesa dobićemo sledeću sliku.

U svetu će, s jedne strane, porasti broj autoritarnih diktatura, kao i demokratskih političkih formacija sa diktaturom ubedljive većine. S druge strane – povećaće se broj anokratija gde je vlast države paralizovana i gde se realne odluke donose van legalnog političkog procesa.

A pored svega tog sjaja, biće ogromnog broja ekspata koji nemaju nikakva politička prava, ali žive u onim zemljama čija im politika odgovara bar malo više nego politika zemalja iz kojih su odselili, i koji igraju važnu ulogu u ekonomiji zemalja u kojima žive, pa će se morati računati i na njihov prećutni zahtev da se „jednostavno ne mešaju u naše poslove“.

Ja, naravno, pozivam sve svoje čitaoce da na svaki način doprinose povećanju broja ovih poslednjih. Politička vlast je zlo. Postati ekspat, odnosno dobrovoljno odustati od političke vlasti nad drugima u korist samoupravljanja – to je u trenutnoj situaciji najlibertarijanskiji put.

Ovo je premijer Crne Gore Dritan Abazović, spalili su ga na kotorskom karnevalu prošle nedelje. Palite i vi svoje političare.