Politika je način na koji je u određenoj zajednici prihvaćeno preduzimati kolektivne akcije. Političko razmišljanje je kompleks predstava i ocena koje se tiču politike. Libertarijansko političko razmišljanje je političko razmišljanje zasnovano na libertarijanskimprincipima. Kultura libertarijanskog političkog razmišljanja je način na koji se ono reprodukuje i promoviše.
Sada cela definicija: kultura libertarijanskog političkog razmišljanja je način na koji se reprodukuje i promoviše kompleks predstava i ocena, zasnovan na libertarijanskim principima, koji se tiče toga kako je u društvu prihvaćeno preduzimati kolektivne akcije. Kako je ova kultura uređena?
U savremenom društvu politika izuzetno retko odgovara libertarijanskim principima, zbog čega se libertarijanac obično nesvesno kloni politike. U kojim slučajevima se neće kloniti nje?
Prvo, kolektivna akcija mora biti dobrovoljna za njene učesnike. Mitinge po naređenju, obavezne izbore i slično, libertarijanac će po mogućnosti sabotirati.
Drugo, kolektivna akcija mora težiti očiglednoj koristi za njene učesnike. Libertarijanac teško da će biti sklon tome da rizikuje sebe radi drugih.
Treće, kolektivna akcija može biti povezana sa nanošenjem štete samo ako se pritom podrazumeva uspostavljanje pravde. Linčovanje ili ulični sukobi sa policijom koja vrši protivpravne radnje sasvim mogu biti u skladu sa libertarijanskim političkim razmišljanjem. Pogromi – teško.
Kako se sve ove vrednosti reprodukuju i promovišu? Kao i mnoge druge kulturne predstave: ličnim primerom, pozivanjem na uspešne političke akcije, agitacijom.
Gruzijska parlamentarna većina je nakon protesta povukla zakon o stranim agentima koji je usvojen u prvom čitanju. Da li je to neka vrsta pobede? Pa, ne baš. Tokom ovih dana mnogi ljudi su prebijeni, uhapšeni, a njihova imovina je oštećena. O taktičkoj pobedi će se moći govoriti nakon što svi privedeni budu pušteni i svim oštećenima isplaćene odštete. Ali uopšte, naravno, bilo bi dobro postići raspust parlamenta i nove izbore – kakvo poverenje može postojati u šmekere koji su dopustili ovakav sranje?
U Crnoj Gori u punom jeku je oduzimanje imovine biznismena koji su dobili delove imovine pri prethodnoj vlasti u korist države (tako zvana nacionalizacija). Pritom to radi tehnički premijer, čijoj je vladi već izgovoren votum nepoverenja. To je već dovelo do toga da jedan grad ostane skoro potpuno odsečen od ostatka zemlje, i ako vlada ne uspe da reši problem do početka turističke sezone, veoma se nadam da će to ipak konačno paralizovati vlast, premijera će vratiti u Ulcinj, ili odakle god on izronio, a novu vladu uopšte neće moći da formiraju.
U Ruskoj Federaciji i Belorusiji sve je odavno jasno: tamo je opozicija ili u zatvoru, ili je pobegla u inostranstvo, ili je zatvorila usta i čeka da bude osuđena ili pozvana u vojsku, što je skoro ista stvar.
U Ukrajini je sve isto, samo što se iz zemlje ne može izaći zbog ratnog stanja – zato vlast ima punu podršku međunarodne zajednice.
Neću govoriti za SAD i ostatak sveta, jer se ne interesujem naročito za detalje, ali i tamo se stiče utisak da politika radikalizuje, i da ljudima unutar države, u okvirima političkog procesa, postaje sve teže dolaziti do kompromisa.
To može dovesti do različitih posledica.
U državama sa razvijenim federalizmom ljudi se mogu grupisati po interesima, smanjujući stepen političkog sukoba unutar subjektov federalne jedinice i povećavajući taj stepen između njih. Odluke centra će pritom sve više biti sabotirane. To je uslovno američki scenario.
U unitarnim državama ili fiktivnim federacijama poput Ruske Federacije, režimi će ili težiti diktaturi (beloruski scenario), ili izgubiti mogućnost donošenja bilo kakvih odluka – pošto će svaka odluka u korist jedne ili druge strane političkog sukoba dovesti do masovnih i sve radikalnijih protesta suprotne strane. To je uslovno gruzijski ili izraelski scenario.
Kao rezultat opisanih procesa dobićemo sledeću sliku.
U svetu će, s jedne strane, porasti broj autoritarnih diktatura, kao i demokratskih političkih formacija sa diktaturom ubedljive većine. S druge strane – povećaće se broj anokratija gde je vlast države paralizovana i gde se realne odluke donose van legalnog političkog procesa.
A pored svega tog sjaja, biće ogromnog broja ekspata koji nemaju nikakva politička prava, ali žive u onim zemljama čija im politika odgovara bar malo više nego politika zemalja iz kojih su odselili, i koji igraju važnu ulogu u ekonomiji zemalja u kojima žive, pa će se morati računati i na njihov prećutni zahtev da se „jednostavno ne mešaju u naše poslove“.
Ja, naravno, pozivam sve svoje čitaoce da na svaki način doprinose povećanju broja ovih poslednjih. Politička vlast je zlo. Postati ekspat, odnosno dobrovoljno odustati od političke vlasti nad drugima u korist samoupravljanja – to je u trenutnoj situaciji najlibertarijanskiji put.
Ovo je premijer Crne Gore Dritan Abazović, spalili su ga na kotorskom karnevalu prošle nedelje. Palite i vi svoje političare.
Pre nego što odgovorimo na pitanje šta će se desiti u slučaju pobede, važno je razumeti pod kojim uslovima ona uopšte može da se ostvari.
Deo 1. Pre izbora
Može se osmisliti mnogo scenarija različitog stepena neverovatnosti, ali svi oni će sadržati jednu zajedničku premisu: i Putin i Navaljni pre izbora fizički ispadaju iz trke. To jest, ne samo da ne učestvuju iz nekog razloga, već nemaju ni najmanje mogućnosti uticaja. Jednostavnije rečeno, umiru. Pretpostavimo prilično grub scenario: Navaljni pogine u koloniji od kovida, Putin pogine od moždanog udara. Na taj način ne izmišljamo nikakve terorističke organizacije ili teroriste usamljenice, već ostavljamo realizaciju ove istorijske slučajnosti na volju majke prirode. Vršilac dužnosti predsednika postaje Mišustin, on pokušava da preuzme uzde u svoje ruke, ne uspeva, i Federalna skupština iznenada usvaja zakon kojim direktno zabranjuje vršiocu dužnosti da se kandiduje. Mišustinu je dovoljno pameti da ne upotrebi veto.
Objavljeni su novi izbori. Njima prethodi široka društvena kampanja za ukidanje zakona koji onima koji su učestvovali u aktivnostima ekstremističkih organizacija oduzima pasivno biračko pravo. Kampanja ne donosi rezultate, i Navaljini saradnici, od Volkova do Gurijeva, ispostavljaju se kao neizabrani – neko zbog ekstremizma, neko zbog statusa stalnog boravka. Opozicija sprovodi primere, gde lako ispadaju još živi stari demokrate, i u drugom krugu Svetov sa minimalnim predznakom pobeđuje Juneman. I Putinovim saradnicima nije lako, pa i oni moraju da organizuju primere u kojima Sobjanin gubi od Šojga, uz početak prljavih skandala o tome kako su za jednog kandidata u koloni glasili radnici komunalnih službi, a za drugog vojnici ročnici. Niti manje prljavo ispada ni kod komunista, gde Zjugaov nije odlučio da pusti nikoga umesto sebe. Za vrhunac svega, od Rodine se iz nekog razloga kandiduje Patrušev, a od SR Prilepin. Na taj način, u trenutku početka kampanje za prikupljanje potpisa, najveće sistemske partije su obuzete potpunim razdorom, izborima je usmerena ogromna pažnja javnosti, i CIK-u nedostaje političke volje da eliminiše Svetova na samom početku. On dobija prilično velikodušno finansiranje kako od liberalnih biznismena-političkih emigranata, poput Čičvarkina, Durova i Hodožkovskog, tako i od pojedinih preduzetnika koji nisu pobegli za Putinove vlasti, počevši od Potapenka. To se ispostavlja dovoljno da prikupi potpise i uđe u glasački listić.
Ali da li je takvo raspoređivanje dovoljno da libertarijanac može da pobedi na predsedničkim izborima u Rusiji? Ne. Zato ćemo dodati još dva faktora. Prvo, izuzetno uspešne liberalne reforme, na primer u Kazahstanu, koje su mu par godina pre izbora u Rusiji obezbedile ozbiljan skok, a njegovi uspesi su upravo sada veoma prisutni u javnosti. Drugo, Svetov najavljuje levi zaokret, priča priču o tome da su za sve narodne nevolje krivi superbogataši i kako će ih lišiti poluga uticaja na politiku. Takođe obećava prenošenje državnih korporacija u fond za penzije, obavezuje se da će uvesti progresivni porez na dohodak otkazivanjem poreza na dohodak građana za sve koji primaju manje od dva minimalna zaradaka, dok će za ostale zadržati dosadašnju stopu uz oduzimanje onih nazvanih dva minimalna zaradaka iz osnovice za oporezivanje. Takođe se, naravno, najavljuje smanjenje vojnih rashoda za 30% ukinuvanjem celokupnog sistema obaveznog vožnog roka, i smanjenje rashoda za specijalne službe za 90% – uz prebacivanje uštedenih sredstava na socijalne stavke budžeta. Ukratko, ima gde da se razigra libertarijanska fantazija pri pisanju radikalno leve programa.
U tom kontekstu, Zjuganova obećanja nacionalizacije izgledaju ne samo neubedljivo, već i bledo, a u Šojguovu sposobnost da smanji vojsku uvire opravdane sumnje – šta ga je to ranije sprečavalo? Za vrhunac svega, prvi put nakon mnogo godina svi kandidati izlaze na debate, i upravo tu Svetov razbija sve, demonstrirajući najviši nivo diskusije u Istočnoj Evropi. Tako će o njemu saznati bake na televiziji, i to mu obezbeđuje pobedu.
Deo 2. Nakon izbora
Svetov dolazi na vlast, ali on je predsednik bez partije. Izbori u Državnu dumu održaće se tek 2026. godine, a on mora da pokaže bar neke rezultate. Inače, o Državnoj dumi. U 2021. godini u njoj je formirana veoma mala međufrakciona grupa poslanika, koji su uspeli da uđu zahvaljujući pametnom glasanju, nisu izdali Navaljnog anatemom zbog toga, i koji čak i nekako rade za izbirače. Nakon Svetovove pobede, njihov neformalni uticaj ozbiljno raste i oni postaju nosioci velikog broja nacrta zakona koji materijalizuju Svetovov program. Ipak, svi ti nacrti zakona prolaze teško i sporo.
Zato se veoma brzo sprovode one mere gde predsednik može da se snađe svojim naredbama kao vrhovni zapovednik. Tako ruski silovci počinju da napuštaju Donbas čak i pre nego što Državna duma potvrdi novog premijera. Njima, inače, postaje Dmitrij Potapenko – je li zao što je bio jedan od prvih koji je počeo da uplaćuje pare Svetovskom štabu. Navalnjata zahtevaju Milova i Gurijeva u vladu. Milov dobija funkciju ministra energetike, a Gurijev je imenovan da upravlja pensionim fondom. Na funkciju ministra finansija trijumfalno se vraća Kudrin, i to postaje garancija da Državna duma postane malo popustljivija. Ekaterina Šulman postaje ministar prosvete. Ministarstava u Rusiji ima mnogo, dostojnih ljudi još više, lenjo me je da fantaziram o ostalim funkcijama, ali, bilo kako bilo, vlada će se ubrzo obnoviti. Takođe, predsednik iznosi nacrt zakona o širokoj amnestiji za sve političke članove, a istovremeno i za član 228. Nacrt zakona stagnira, i tada politički Svetov jednostavno izdaje pomilovanje. Rosimočestvo prelazi u nadležnost pensionog fonda.
Šta se uspeva uraditi u Dumi?
Prvo, još jednom promeniti zakon o izborima, nastavljajući dobru tradiciju ne sprovođenja dva izbora po istim pravilima. Nacrt zakona piše „Glas“, a predlaže ga predsednik. Vraćeni su izborni depoziti, prag ulaska za partije smanjen je na 3%, potpisi za registraciju kandidata dozvoljeni su u elektronskom obliku preko naloga na državnim uslugama, ukinuto je elektronsko i višednevno glasanje, proširena su prava posmatrača, i naravno, ukinute su lustracione norme za osuđene osobe, vlasnike stranih boravišnih dozvola i dvostruko državljanstvo, kao i za one koji su povezani sa ekstremizmom.
Drugo, predsednik garantuje pravo veta na bilo koji zakon donet sa kršenjem pravilnika. Bez ikakvog ubrzanog razmatranja u tri čitanja odjednom.
Treće, naglo opada udeo tajnih stavki u budžetu. Oko budžeta u dumi idu ozbiljne javne bitke. Smanjenje budžeta za bezbednosne agencije postiže se samo delimično, a ušteda se zaista preusmerava na obrazovanje i zdravstvo. Radikalno su smanjeni troškovi državne propagande, i to se ispostavlja kao problem – kao i u vreme Jelcina, predsednika počinju da napadaju preko privatnih kanala, a on im uzvraća svojim strimovima.
Šta ne uspeva? Naravno, propadaju svi planovi za lustraciju. Ne uspeva ukinuti porez na dohodak za siromašne. Ne uspeva se ukinuti čak ni porez na transport, iako se čini kao sitnica.
Nakon toga, u 2025. godini, predsednik raspušta Dumnu i raspisuje vanredne izbore. U Dummu ulazi oko petnaest partija, uključujući i jednu libertarijansku. Najveću frakciju imaju komunisti – dvanaest procenata. Tempo reformi nakon toga se ubrzava, ali ne značajno, jer tim reformatora praktično mora da formira svoju koaliciju za svaki novi zakon. Već pred kraj svog prvog mandata, Svetov uspeva da postigne usvajanje ustavne norme kojom se propisuje da svaki novi federalni zakon ili druga norma, osim ustavnih, moraju sadržati naznaku o roku isteka svog važenja, koji ne može prelaziti deset godina. Ako do isteka roka važenja norma ne bude produžena ili na neki način modifikovana, ona automatski prestaje da važi. Uz to, pošto se već menja ustav, usvojena je i druga važna izmena: od sada predsednik može vladati samo jedan šestogodišnji mandat.
Šta se uspeva postići u spoljnoj politici?
Prekida se odobravanje kredita drugim zemljama. Sve trupe se izvlače iz inostranstva. Ukrajinci se raduju, Jermeni tuguju. Krim se proglašava slobodnom ekonomskom zonom, koja ima pravo da u bilo kojim pitanjima bira kojim će se tačno zakonodavnim normama rukovoditi – ruskim ili ukrajinskim. Ukrajinski građani dobijaju pravo na slobodno nastanjivanje na Krimu uz dodelu biračkih prava na izborima svih nivoa, sve do predsedničkih. Ukrajinske političke partije dobijaju pravo na delovanje na teritoriji Krima. Stanovnici Krima sa ruskim državljanstvom dobijaju pravo da učestvuju u parlamentarnim i predsedničkim izborima u Ukrajini. Granica između Rusije i Ukrajine na Donbasu predaje se pod kontrolu Ukrajine. Ukrajina na duže vreme dobija glavobolju u vidu bivših narodnih republika koje je na neki način potrebno dovesti u ljudsko stanje. Zahvaljujući ovom kompromisu, Rusija postepeno izlazi iz pod većine stranih sankcija – svih, osim ograničenja na isporuku visokotehnološkog naoružanja. Sopstvene sankcije, naravno, ukida odmah.
Liberalizovano je tržište spoljnih isporuka ugljovodonika. Kupac ih kupuje na ruskoj berzi ili direktno od proizvođača, nakon čega sam bira koji će tačno način koristiti da obezbedi njihovu isporuku. Na taj način, obim pumpanja nafte i gasa preko Ukrajine sada određuje samo to koliko konkurentne tarife za tranzit postavlja ukrajinska strana.
Rezultati vladavine
Rusija je stupila na mirne staze i prestala sa ludovanjem u spoljnoj politici. Unutrašnja politika je takođe oslobođena diktata silovaca. Snažna leva opozicija u parlamentu nije dozvolila ozbiljno smanjenje poreskog opterećenja i državnih rashoda, međutim, njihov karakter se promenio ka socijalnijem. Rusija je pod Svetovom ostala zemlja sa niskim nivoom državnog duga i suficitnim budžetom.
Godine 2030. Mihail Svetov odlazi sa mesta predsednika i iste godine se bira u parlament, gde predvodi libertarijansku frakciju. Godine 2035. napušta parlament, kupuje kućicu na Kamčatki, naseljava se tamo sa svojom mladom suprugom i vodi privatni život.
Demokratija u Rusiji je formalno još uvek nije potpuno uništena. Ni u jedan zakonodavni organ iznad opštinskog nivoa ne može se izabrati bez dozvole aktuelnog režima, jer im neće dozvoliti čak ni da uđu u listić za glasanje. Ali na opštinskom nivou, nezavisni kandidati još uvek ulaze u listić. Upravo iz tog razloga, tokom poslednjih nekoliko godina, priličan broj opozicionara se izabrao za opštinske deputate.
To je veoma slabo uticalo na to kakve se odluke donose na nivou opština. Nezavisni deputati su obično u manjini. Obično ih ne puštaju u bilo kakve značajne komisije. Ne daju im reč na sednicama. Praktično, oni mogu nešto isključivo u onim okruzima u kojima su izabrani, ali su ovlašćenja deputata na tom najnižem nivou potpuno neznatna. Uz to sve, kao rezultat svake dovoljno velike protestne akcije, deputati zajednički odlaze iza rešetaka, jer su ili učestvovali u njoj, ili su pozivali na učešće, ili su mogli da pozivaju na učešće.
Danas su se u Moskvi opštinski deputati iz preko pedeset regiona okupili na forumu „Opštinska Rusija“ sa ciljem da se upoznaju, druže i diskutuju o mogućnostima horizontalne interakcije. Sada, umesto u konferencijskoj sali, oni izvršavaju predviđeni program u transportnim vozilima za hapšenje i policijskim stanicama.
Svaki pokušaj bavljenja neovlašćenim političkim aktivnostima u legalnom ili ilegalnom polju danas u Rusiji režim tumači kao zločin protiv režima i kažnjava prilično proizvoljno – od preventivnih zadržavanja bez sastavljanja zapisnika do ubistava. Iz nejasnog razloga, mnogi opozicionari tvrde da bi, da nisu herojski suzdržavali napad Leviatana, sada bilo još gore. Ova tvrdnja je u očiglednoj protivrečnosti sa uočenom stvarnošću, u kojoj se zaostavljanje režima odvija striktno kao odgovor na protestne nastupe. Potiskivanje aktivnosti sa dna je resursno zahtevna aktivnost, i oni koji bi radije trošili resurse ne na pendle, već na palate, angažuju nosioce pendli isključivo po potrebi. U odsustvu protesta, trošili bi na palate otprilike isto toliko, ali ne bi razmnožavali toliko pripadnika silovnih struktura i toliko zakona koji omogućavaju silovcima bilo kakav razboj.
Najbolje što možemo da uradimo u ovoj situaciji jeste da odemo iz zemlje i uspemo na novom mestu. Režim u Rusiji to nikako neće srušiti. Na vaše mesto će dovesti pokornog Uzbeka – njih ima osamdeset miliona, i kod njih je još gore, to je dovoljno da popuni slobodna radna mesta. Ali to nije važno. Ako ste za volanom, vodite se principom tri „D“ i dajte put ludaku. Dajte tim ludacima put u politici. Ako budete trubili – oni će vas pregaziti i nastaviti dalje. Imamo šansu samo ako smo u većini. Dakle, treba se koncentrisati tamo gde je tu većinu lakše obezbediti. Upravo zato smo izabrali malo naselnu Crnu Goru.
Sada ću dovoljno redovno pričati o tome kako napreduje projekat stvaranja libertarijanskog utvrđenja na Balkanu. Izvinite, ali meni se to čini daleko važnijim od pokušaja političkog delovanja u Rusiji.
Što dalje idem, više se čudim što još uvek postoje ljudi uvereni u to da država donosi korist građanima jer stvara norme i time povećava predvidljivost života. Ali ako u nečemu možemo biti sigurni, to je u tome da država stalno krši sopstvene norme, a povremeno ih i menja kako bi te prekršaje legalizovala. Igra je moguća i na druge golove: ako ljudi masovno i svesno krše normu, ona će na kraju biti ublažena ili ukinuta – ali do tada će pokvariti život ogromnom broju ljudi, a kada se norma promeni, neće se potruditi da se čak i nakratko izvinu.
Stalno te ograničavaju smešne, neostvarive norme spuštene odozgo, i ti to ili trpiš – ili se boriš (ovo drugo se naziva „bavljenje politikom“). Ako se boriš, norme te ograničavaju još jače. Nije važno da li si mali zubić državne mašine ili potpuno privatno lice: svoje smešne norme će se naći za svakoga. Samo ćeš, u zavisnosti od tvog uticaja u društvenoj hijerarhiji, morati da ulažeš različite napore kako bi nekazno izbegao izvršenje neke neprijatne norme ili je ukinuo.
Danas je najpogodniji način za državu da uvodi proizvoljna ograničenja, naravno, kovid. Može se zatvoriti bilo koji biznis, zabraniti bilo kakva oflajn aktivnost, ljudima nametati proizvoljne troškove ili čak povezati pasošku kontrolu, pritvor i sud. Troškove samog kovida snose milioni, a troškove zabrana povezanih sa kovidom snose milijarde. Ali patnja milijardi nipošto ne pomaže u spasavanju miliona, oni jednostavno pate u prilici.
Pročitali ste tri pasusa jecanja, što znači da me situacija sa Navaljnim dovela u šok. Potrebno je bar skicirati odgovor na pitanje „šta činiti“. Navaljni tvrdi da najbolje funkcioniše izlazak na ulicu. A kako to funkcioniše? Ti izađeš. Udare te. Ti izađeš. Kazne te. Ti izađeš. Zatvore te. Svi oko sebe raspravljaju o slamanju protesta. Zemlja postaje izopštena, ekonomija škripi, a oni koji biva bitkovani, kažnjavani i zatvarani, još brže siromaše. Tako traje oko dvadeset godina, zatim se desi čudo i režim postane dovoljno poljuljan da se sruši. Do tog vremena u zemlji ostaju samo najinertniji i nekompetentniji, a sposobni su se odavno smestili u inostranstvu.
Naravno, svaki opozicionar bi radije želeo da se sve reši što pre. Mirni miting se iznenada pretvori u nemirni, Rosgvardiju oteraju sa trgova, naredba o uvođenju tenkova bude sabotirana, i evo premijer već objavljuje da je predsednik preminuo iznenada, i poziva opoziciju da zajedno formiraju vladu nacionalnog pomirenja. Ali za sada se takve stvari ne pozivaju naglas: nivo oštrine još uvek nije dovoljan. Kod nas se i dalje odbijanje od odobravanja mitinga smatra validnim razlogom da se on otkaže.
Ako planirate da promenite situaciju u zemlji protestima, onda bar proširite krug učesnika. Da li je čovek već postao „smešarik“? Ostavite ga na miru, potražite nekog novog. Prijatno je videti poznata lica u masi, ali mnogo je korisnije videti nova. Ako je odobravanje protesta odbijeno zbog kovida, to je povod da protestujete i protiv uvođenja kovid ograničenja. Ali, naravno, bolje je principijelno ne obaveštavati vlast o nameri izlaska na ulicu. Neka prate društvene mreže, umesto da se nadaju da će im sve dobrovoljno reći.
I, naravno, ako planirate da postanete stalni učesnici protestnih akcija, moraćete da se rešite nekretnina, automobila i bankovnih računa – svega što se može zapleniti zbog odbijanja plaćanja kazne. Ili nameravate da plaćate kazne? Really? Želite li da oborite režim – ili da ga hranite? Za još neko vreme će početi masovni pokušaji otpuštanja učesnika protesta. To je povod da odigrate preventivno, obrativši se poslodavcima sa molbom da vas otpuste i zaposle na isto mesto „na crno“.
Naravno, možete i ništa od ovoga ne raditi, već samo tiho gunđati i ne isticati se. Tada će važiti inercijalni scenario opisan u pasusu o dvadeset godina.
Loš sam političar, nikada nisam umela da motivišem ljude na podvigove…
Kada je legalno nelegalno, bolje je obratiti pažnju na senku
Civilno društvo u Rusiji već prilično dugo pokušava da poljulja čamac i zameni vlast nečim humanijim, kako bi zaustavilo klizanje zemlje u autoritarnu rupu. Frontmen ruskog protesta odavno je i čvrsto postao Aleksej Navaljni.
Srž Navaljinog programa je eksploatacija društvenog zahteva za pravdom. Bezzakonje, korupcija, razgradnja državnog budžeta – osvetljavanje svih ovih tema obezbedilo je Navaljnom zasluženu popularnost. Nacionalisti su pokušavali da se suprotstave ugrožavanju prava ruskozičnog stanovništva, ali ovaj aspekt pravde se pokazao kao ne naročito tražen u masama. Demokrate starog režima su naglašavali temu ruske spoljnopolitičke agresije, gušenja građanskih sloboda i pojačanja političkih represija – ali su zaslužili samo etiketu „demšiza“. Libertarijanci su protestovali protiv pojačanja regulacija i povećanja poreza – njih uopšte nisu primećivali. Sve je teklo svojim tokom, sve dok nije došao Svetov.
U očima običnog čoveka, Navaljin program se svodio na to da će on, kada dođe na vlast, zatvoriti sve prevarante i lopove, čime će uspostaviti pravdu. Svetov je pak podigao stepen populizma još više, dodajući: a one koje ne zatvorimo, izbaciti ćemo s posla bez otpremnine i lišiti političkih prava. Takav zahtev za osvetom, zahvaljujući upotrebi složenog termina „Lustracija“, nije odmah pao ljudima u dlaku, ali agresivna reklama je uradila svoje. Libertarijanistička partija dobila je ogroman priliv sveže krvi i po pravu zauzela svoje mesto u protestnom pantheonu odmah pored samog Navaljnog.
Nastala je interesantna situacija u kojoj je tema slobode gotovo nestala iz javnog diskursa donosilaca odluka, zamenjena upravo tom temom pravde, pošto ova retorika donosi više političkih poena. Glavni zadatak donosilaca odluka sada, ako suditi po retorici, jeste da zajedno sa svojim saveznicima obore režim, a nakon toga se može distancirati od Navaljnog i drugih saputnika, te pristupiti odbranju upravo sopstvenog programa reformi. U kojoj meri će libertarijanistička partija do tog vremena zadržati libertarijanističke vrednosti unutar sebe, još uvek nije sasvim jasno, međutim postaje jasno da je libertarijanizam mnogo širi od onoga čime se partija bavi (i čime se uopšte smatra prikladnim baviti se politička partija).
Ranije je delatnost LPR-a svela se ne toliko na politiku, koliko na prosvetiteljstvo, sada se situacija promenila i upravo je politika izšla u prvi plan. To je sjajno, jer podela rada obično doprinosi većoj efikasnosti tog samog rada. Pri tome, naravno, treba očekivati da će iz partije izaći oni kojima politička delatnost nije nimalo interesantna, i koji su bili tamo upravo zbog prosvetiteljstva, a koji ju je možda smatrali čak i samo klubom po interesima. To je logično, jer mnogi ankapovi u principu smatraju da je bavljenje politikom bezperspektivno, i da je mnogo prikladnije, recimo, propagirati libertarijanskiไลfstajl.
Smatram da bi i minarhisti i panarhisti mogli dobiti određenu indirektnu korist od širenja ankapovih ideja među apolitičnim masama, a ankapovi teško da će izgubiti od prisustva uslovno prijateljske političke predstavnosti – jer oni nemaju ništa protiv korišćenja slabih mesta države radi njenog oslabljivanja. Dakle, pozivam vas da ne smetate libertariancima da ulaze u politiku, da se ne svađate sa članovima LPR-a, ali ni da ne mislite da je na ovoj partiji svet stao i da svaka libertarijanska aktivnost mora biti nekako usklađena sa ovom političkom organizacijom.
A, s druge strane, ulazak u politiku pod libertarijanskim sloganima van LPR-a predstavlja ozbiljnu tvrdnju da je libertarijanska tržišna niša velika i sposobna da primi više od jedne libertarijanske partije. Možda je to i tačno, ali tada ćete morati biti spremni na žestoku konkurenciju, što može ispasti kontraproduktivno jer odvlači resurse od konkurencije sa pro-vlastinim organizacijama.
U desnici kod Navalnog su libertarianci, a u levoj – kafa. Tako ćemo pobediti!
Razlika između ankap-a i agorizma je prilično jednostavna. Ankap je stanje društva u kojem nedostaje institucionalizovano prisiljavanje, a agorizam je strategija za postizanje ankap-a. U jednom od svojih ranih postova „Ankap ili minarhizam?“ nazvala sam ovu metodu kontrakulturnom, nasuprot političkoj, ali spremna sam da se složim da je taj termin loš, da se jezik na njemu slomi, te ću u daljem tekstu koristiti upravo reč „agorizam“.
Agorizam podrazumeva da je jedina delotvorna strategija za postizanje ankap-a direktna akcija. Ako ti treba ankap – živi po ankapu, ne pokušavaj da pregovaraš sa državom i da primenjuješ od strane države odobrene mehanizme interakcije sa državom, jer ova praksa, upitna u pogledu zaštite prava, jača same te mehanizme, a državu zajedno sa njima.
Agorizam je crno tržište, privatno obrazovanje, kriptoekonomija, horizontalne veze, dobrovoljna uzajamna pomoć. Kao što se lako može videti, agoristi su poslednjih godina postigli priličan uspeh u razvoju neophodne infrastrukture i ne planiraju da stanu.
Samo što se lako može videti da najveći intelektualni doprinos razvoju agorističkih mehanizama ipak daju ljudi koji žive u relativno slobodnim državama, dok agoristi u nekoj Kini sede tiho kao miševi. Dakle, da bi agorizam uopšte munculio kao ideološki pravac i stabilno se razvijao, a ne predstavljao spontane, lako suzbijive akte neposlušnosti nasilju, neophodan je određeni osnovni nivo političkih i ekonomskih sloboda, a taj nivo se postiže upravo političkim metodama.
Sa druge strane, recimo, ekonomska transformacija iz planirane u tržišnu ekonomiju u Rusiji dogodila se u velikoj meri zahvaljujući već razvijenom crnom tržištu u kasnom Sovjetskom Savezu; da nije bilo njega, privatnu svojinu bi trebalo stvarati bukvalno od nule, i to bi bilo neuporedivo teže.
Napokon, primetiću da je za pojavu tržišta neophodan određeni minimalni nivo poverenja u društvu, bez kojeg troškovi obezbeđivanja sigurnosti jednostavno pojedu svu korist od većine transakcija, što čini tržišne odnose marginalnim, dok na prvi plan izlaze prirodna privreda i različite vrste prisile. Najbolji mehanizam za pojavu poverenja je uspešno iskustvo zajedničkog delovanja. I ovde su podjednako pogodni i političko delovanje, i neka vrsta kooperativne ekonomije, i filantropija, pa čak i sportska takmičenja ili masovni praznici.
Dakle, i agorizam i političko libertarijanstvo uspešno rade na isti cilj. Što je više političkih prava uz nerazvijena ekonomska, to je agorizam aktuelniji. Što je više ekonomskih prava uz nerazvijena politička, to je političko delovanje aktuelnije, iako ono takođe može poprimiti prilično neobične oblike – i kako ne, ako partije ne registruju niti uključuju u listiće. A u situaciji kada nema ni političkih ni ekonomskih prava, izvini, ali najdirektniji put je bekstvo iz ovog pakla ili oružani ustanak.
Još jedna prepreka agorizma: sličnost metoda sa levim anarhistima može pokrenuti migraciju ka njihovoj ideologiji. Budite oprezniji sa tim.
U objavi o ankapu i minarhizmu opisala sam dva moguća načina izgradnje ankap: politički i kontrkulturni. Politički se svodi na reformisanje države do minarhističkog stanja, a zatim na njeno dalje smanjivanje političkim sredstvima sve do potpunog formalnog raspuštanja. Kontrkulturni se svodi na faktičku odbijanje korišćenja države, a naročito na odbijanje snabdevanja iste bilo kakvim resursima, od novca do mozgova.
U anketi o najperspektivnijoj metodi moji čitaoci su dali prednost političkoj metodi, iako je značajan broj glasova osvojilo mišljenje da prvo treba političkim putem dostići maksimum mogućeg, a zatim kontrkulturnim dokrajčiti oslabljeni državni mehanizam.
Lično mi se čini da će ankap u našem životu postajati sve prisutniji kako će ljudi učiti kako da efikasnije skrivaju svoje prihode od države, i kako će bogatiti brže nego što ih budu opljačkali. Siromašan čovek još uvek može da se nada da će država opljačkati bogatog i dati njemu. Sređeni čovek samo želi da ga ostave na miru, on će sam znati šta da radi.
Veoma je važno da rad za državu bude ponižavajuć i da služi kao demonstracija nesposobnosti, dok da rad za privatnika znači i poštovanje i uspeh. Zbog toga je važno da preduzetnici i njihovi radnici shvataju jedinstvo svojih interesa: što se manje država meša u posao, to će više ostati onima koji rade. A to se postiže samo kroz široku probojnost ideja.
Zavodljivost političkog puta je u tome što političar može dovesti društvo do željenog rezultata praktično silom, dok metoda kulturnih transformacija podrazumeva široko prihvatanje libertarijanskih ideja od strane društva. Takođe je važno razumeti da svaki neuspeh libertarijanskih političkih reformi udara na imidž ideologije (vidi samo do čega su prokleti liberalasti doveli zemlju!), dok svaki uspeh država lako konvertuje u sopstveno jačanje (obogatili ste se – sada se delite!). U međuvremenu, društvene raspoloženja se ne mogu tako lako iskoreniti, pa je put približavanja ankapa kroz njih mnogo pouzdaniji.
Murmur! Počela je serija slatkih pitanja o ličnim odnosima! Sa zadovoljstvom odgovaram.
Jako, jako mi nedostaju tyan. Imam ih u najboljem slučaju deset procenata od ukupnog sastava.
Tyan se retko interesuju za oružje. To je strašna, neoprostiva greška! Sa svojim puškom bićeš zvezda na bilo kom strelištu, a sa svojim karabinom u 23. godini oborićeš svakog kuna na noge bez ikakvog kršenja NAP-a, zato nabavite prvo oružje već sa 18.
Tyan se retko interesuju za bitkoin. Ovde ih zaista možemo razumeti: jer čak i prema novom zakonu, tyan odlazi u penziju par godina ranije od kuna, što znači da njen bitkoin neće porasti toliko jako. Ali, devojke, zašto biti toliko sitničava?
Tyan se retko interesuju za ekonomiju. Užasno je, ali tako je. Čini se da je kunu oproštivo da misli da se novac stvara u komodi, a mi bismo trebalo da znamo o svim tim stvarima mnogo detaljnije. Devojke, zajebite etatistički mejnstrim, učite austrijsku ekonomsku školu, tamo nema te gadne, gadne matematike!
Ali najčudnije je to što se tyan retko interesuju za politiku. Čuli biste kako je Jabuka-tyan zapalila scenu na mitingu 29. jula! Ceo trg je prosto odlemeo!
Politika je kawaii.
E takve tyan mi nedostaju
Da, primetili ste da mi sada bitkoin možete donirati ne samo direktnim transferom na novčanik 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8, već i jednostavno sa bankovne kartice? Sve je za vas!
