Тег: ekonomija

Kome su korisni diktatori?

Obećala sam da ću odgovoriti na longrid Sperryja O koristi diktatora, i evo, konačno sam našla vremena za to.

Sperryjev zadatak bio je da na primeru azijskih tigrova, kao što su Japan i Koreja, pokaže da je razlog uspona njihovih kapitalno zahtevnih grana industrije bila direktna, dugotrajna i bezobzirna državna intervencija u ekonomiju, a ne slobodno tržište. Slobodno tržište, u poređenju sa monstruoznim korporacijama koje su srasle sa državama, jeste siromašno tržište, i njemu pripadaju grane koje nisu toliko zahtevne po pitanju kapitala. Smatram da je on u potpunosti ispunio svoj zadatak.

Zaista, država je institucija koja veoma dobro uspeva u koncentraciji napora, a to u kojoj oblasti će država koncentrisati napore je pitanje politike. Zahvaljujući ovoj koncentraciji napora mogu biti stvorene megaarmije, megoflote ili mega-korporacije, piramide u pustinjama i džunglama, megistatue bogova i vođa, mostovi sa megosaobraćajem i mostovi u ništavilo, ljudi mogu leteti u kosmos i izgorevati u gasnim komorama — primena državnih napora je nebrojena.

Ipak, članak Sperryja se zove „O koristi diktatora“, a ne, na primer, o njihovoj veličini. Pa kome su oni korisni, ti diktatori koje je razmatrao u svom pregledu azijskog tržišta elektronike? Odgovor je očigledan: korisni su potrošaču. Korejska, japanska, tajvanska ili američka država oduzima novac svojim građanima, pozajmljuje od naivnih investitora, jednostavno štampa — i ulaže ga u izgradnju grane koja će običnog potrošača iz bogom zaboravljene Crne Gore ili Kosta Rike (gde su diktatori previše bedni i nisu u stanju da koncentrišu tako ogromne resurse) snabdeti jeftinim i kvalitetnim gadgetima.

Tako se diktatori mogu smatrati uslovno korisnim ako pljačku troše na proizvodnju potrošačkih roba, uslovno beskorisnim ako pljačku troše na proizvodnju kulturnih megapomenika, i uslovno štetnim ako pljačku troše na istrebljenje suseda. Kako se onda desilo da se korisni diktatori uopšte pojave kao klasa? Šta je nateralo ponosne potomke pljačkaša i religijskih fanatika da pređu na trgovinske ratove u duhu „otvorite svoje tržište za našu robu, inače ćemo mi zatvoriti svoje tržište za vašu robu“? Na to postoji jednostavan i dosadan odgovor: industrijska revolucija. Prethodna revolucija, agrarna, omogućila je koncentraciju resursa za stvaranje gigantskih armija, korišćenje armija za osvajanje novih zemalja i koncentraciju još više resursa. Industrijska je pak omogućila državi sa veoma skromnom vojskom dominaciju u celom svetu putem proizvodnje i trgovinske flote. Upravo je industrijska revolucija dovela do pojave novog tipa ratova: za otvaranje tržišta. Ne za pravo pljačkanja određene kolonije, već za pravo trgovine i investiranja. Opijumski ratovi, komodor Perry, sve to.

Ostaje razumeti: da li su ovi korisni diktatori, koji gvozdenom rukom vode nacionalna tržišta ka prosperitetu, neophodni ili opcionalni? Srećom, imamo primer azijskog tigra koji je izlazeo bez korisnih diktatora — to je Hong Kong. Država broj jedan po ekonomskoj slobodi postigla je značajan prosperitet. Znači, čak i u Aziji se može proći bez diktatura razvoja. S druge strane, baš po mikroelektronici Hong Kong nije naročito poznat. Ispada da je tu sferu slobodno tržište u Aziji nekako zaobišlo, preferirajući organski rast mnoštva malih kompanija nad superkoncentracijom resursa u nekoliko čebolova. Da nema diktatora, svetska ekonomija danas bi bila drugačija. Možemo samo nagađati koje bi grane procvetale da nisu zgužvane u potrazi za primatom u trci čipova. Ali čini se da bez diktatora ne bi bilo AI mehurića, zahvaljujući kojem s lakoćom crtam lepe sličice za svoje objave i radim druge kul stvari o kojima se nadam da ću uskoro pričati.

Numizmatika, planirana ekonomija i Tramp

Sperry UNIVAC

Trumpa je iznenada stuhnuo komunizam u vidu ideje o sopstvenom OGAS-u, sa neuronskim mrežama i tarifama:

Pentagon planira da koristi AI sistem za utvrđivanje referentnih cena kritično važnih minerala… Program koji je razvio DARPA namenjen je obračunu pravičnih cena uzimajući u obzir troškove proizvodnje i isključujući tržišne distorzije, naročito one iz Kine. Predviđa se da će određivanje cena zasnovano na AI-u biti kombinovano sa tarifama kako bi se stabilizovala tržišta i podržali zapadni proizvođači.

Ovakav „plen“ je greh ne prokomentarisati. Posebno mi se dopalo to o pravičnim cenama koje treba da ispravljaju tržišne. Ostavljajući po strani samu poruku (tu svako može sam da se nasmeje), želim da navedem primer kako se u svojoj praksi susrećem sa, verovatno, najsavršenijim tržištem od svih mogućih. Radi se o stvari malo poznatoj širokim krugovima, a to je numizmatika, preciznije – kako se određuju cene raznih novčića. Sa tačke gledišta pravičnosti (kao i bilo kojih drugih spoljnih kriterijuma), to je nerešiv zadatak. Kako razumeti šta objektivno treba da košta više: neki izlizani republikanski rimski bronzani novčić, od kojeg poznajmo, recimo, 5-6 primeraka (od kojih su 4 u Britanskom muzeju), ili tipičan Morganov dolar, nečeste varijante, kojih je ipak poznato na stotine, a istorijska vrednost mu je minimalna?

Ljudi su za tu svrhu izmislili jednostavnu stvar, bolju od koje niko još nije smislio – klasičnu aukciju, gde se cena određuje isključivo odnosom broja zainteresovanih i broja lotova. U numizmatici postoji jasna zakonitost: 99% numizmatika prikuplja novčiće svoje zemlje, ostali ih ne zanimaju naročito. Kinezi prikupljaju Kinu (i Koreju sa Vijetnamom, smatrajući ih istorijskom Kinom), Amerikanci – SAD (retko Meksiko ili Kanadu), Rusi – Rusiju. Na kraju, da bi se procenilo za koliko će lot otići, treba procijeniti dve stvari: koliko ljudi polaže pravo na njega i koliko su oni bogati?

I upravo ovde se susrećemo sa onim „tržišnim distorzijama“ protiv kojih Trump ratuje. Malo ko na svetu je tako bogat kao Jankiji – samo tamo prosečan numizmat može sebi priuštiti da troši na hobi po 2-5 hiljada dolara mesečno, a ozbiljan može i redovima više, pri čemu, s obzirom na broj stanovnika, numizmatika ih tamo ima daleko više nego u proseku planete. Na kraju, za nesrećnu rimsku bronzu negde na Heritage-u konkurišu 2-3 retka ludaka, a za običan dolar, ali retke varijante – stotine i hiljade, i svaki ima novca. Odavde slika: u svim rang listama „najskupljih novčića/novčanica sveta“ vrh zauzimaju lotovi iz SAD-a tipa „10 centi, Filadelfijski kov, 1904. god“, koji odlaze u borbi za stotine hiljada, dok realno zanimljive pozicije, koje imaju važan kulturni značaj i su ređe – dosežu 20-30 hiljada.

Šta će se desiti pri pokušaju da se „ispravi“ takva očigledna nepravda? Trgovina novčićima će kolapsirati i pojaviće se crno tržište, kao što se ono pojavilo u SSSR-u, kada su se ljudi na sastancima polutajno menjali za zanimljive lotove, ispisivali preko kopir-papira i distribuirali među svojim približne cene, i uopšte izgradili svoju paralelnu ekonomiju koja je radila isto što i legalne aukcije. Razlika je u tome što na aukciji zarađuje i aukcionar (i to solidno – tipična provizija iznosi 20-25% dobijene cene lota), i država, jer od aukcionara uzima porez. Na tajnom tržištu pak pobeđuju samo njegovi tajni učesnici. Neke stvari jednostavno ne funkcionišu, dopada nam se to ili ne. Čekamo li tajno tržište germanijuma i litijuma?

Kako napraviti dobru ekonomiju bez poreza, tako da cela ekonomija bude iz tržišta?

Zxcutehikka

To je zanimljivo pitanje. Sumnjam da autor pitanja želi etatistički odgovor: kako izgraditi dobru ekonomiju odozgo, prethodno došavši na vlast u nekoj državi. Ovde relativno novija istorija pokazuje nekoliko dobrih primera, poput reformisanja gruzijske ekonomije od strane Kahe Bendukidzea ili argentinske ekonomije od strane Havjera Mileja. Šta povezuje ove slučajeve, kao i klasičnije primere ekonomskih čuda – zapadnonemačko, japansko, južnokorejsko, singapursko i tako dalje?

Pre svega – to što je ekonomija u ovim zemljama pre početka reformi bila potpuno razorena. Tek kada konj već uginje, horda činovnika će milostivo pristati da siđe s njega i reći: dobro, reformišite, smetaću vam, ali polovično, a kada konj ponovo potrči, tada će, naravno, ponovo doći moj čas i ja ću vas skloniti u stranu. I onda je reformator nakon toga manje-više pažljivo raščišćavao regulatorne ruševine, dajući ekonomiji da prodiše.

Verovatno mi na pamet pada samo jedan primer ekonomskog čuda koje uopšte nije bilo praćeno nikakvim reformama: hongkonski. Tamo, prema pričama, je guverner jednostavno sabotirao politiku metropole i prilično dugo uopšte nije intervenisao u ono što se dešavalo u lokalnoj ekonomiji. A zatim je metropola jednostavno predala Hong Kong kineskim socijalistima.

Put Hong Konga je upravo ono što je dostupno bilo kome, a ne samo izabranim ili neizabranim političarima. Jednostavno je – potrebno je samo ignorisati državne naredbe i baviti se svojim privatnim poslovima. Ako niko ne bude plaćao poreze, dobićemo ekonomiju bez poreza, što zapravo i interesuje autora pitanja. Naravno, moderna država ume da se snalazi i bez poreza. Recimo, mogla bi jednostavno da štampa novac i finansira svoje potrebe iz tog izvora. Tako da bi bilo dobro istovremeno ignorisati i državni novac.

Problem je, međutim, u tome što masovno ignorisanje državnih želja ne počinje ranije nego što ljudi masovno shvate da je država zabrljala. A to znači da nam je na startu ekonomija u ruševinama. Štaviše, nivo ekonomske pismenosti ljudi na startu je verovatno razlogovano nizak – inače odakle nam ekonomija u ruševinama? Zašto „verovatno“? Zato što postoji povoljnija alternativa: ljudi su generalno manje-više pismeni, a ekonomija je razorena, recimo, ratom i ekonomskim sankcijama. I to je razlog zašto će Rusija imati više šansi da postigne ekonomski prosperitet nakon silom izvršene smene trenutne vlade nego neka Kuba ili Venesuela.

Čak i ako vlada Venesuele sada bude razbijena od strane američke armije, od toga će verovatno biti malo koristi, jer će lokalni socijalisti biti uvereni da su oni bili odlični, samo da se desio forsmajor, a sada hajde da popravimo naš divni bolivarijanski socijalizam. Odakle mi takva sigurnost? Pa postoji, znate, presedan Iraka: spoljašnje svrtanje socijalističke vlade ne omogućava narodu da postane pametniji, narod se umesto toga razljuti.

Odgovor je ispao opširan, više kao razmišljanje naglas nego kao povezano predavanje, a i politološke studije nisu moja najjača strana. Ali, čini se da je uspelo da se tema razmotri sa nekoliko strana, i to je već nešto.

Prevod članka o tulipomansiji

Na sajtu je novi naručeni prevod, članak „Tulipomanija: klasična priča o holandskom finansijskom mehuru je uglavnom lažna„. To je 2018. godina, medveđi ciklus bitkoina, ponovni razgovori o tome da je sva ta vaša kripto zapravo nova varijanta tulipomanije, pa i članak koji, ne pominjući ni reč o bitkoinu, umesto toga objašnjava da sa tulipanima nije bilo nimalo tako kao u popularnim ekonomskim anegdotama.

Novi prevod. Gustav de Molinari. Večeri u ulici Sen Lazar. Glava 11.

Po nalogu @mysery_tg uradio sam prevod jednog od poglavlja „Večeri u ulici Sen Lazar“ Gustava de Molinarija (1849. god.). Autor je sredinom 19. veka osmislio i popularizovao ideju koju danas poznajemo kao ankep, a u tekstu koji vam predstavljam izlaže argumente u korist ovog sistema društvenog uređenja u zamišljenom dijalogu sa konzervativcom i socijalistom.

Prevod je urađen sa engleskog prevoda Dejvida Harta iz 2009. godine. Nisam proveravao sa francuskim originalom, ali se nadam da je faktor „pokvarenog telefona“ dovoljno zanemarljiv.

Ekonomska cena nasilja

Voluntarist, Bitarh

Godine 2017. Institut za ekonomiju i mir objavio je izveštaj u kojem je izvršena sveobuhvatna procena globalnih ekonomskih gubitaka nastalih usled aktivnosti usmerenih na „obuzdavanje, sprečavanje i otklanjanje posledica nasilja“. Ispostavilo se da nas nasilje košta 13,6 biliona dolara godišnje, odnosno 13,3% svetskog BDP-a (procena data za 2015. godinu). Kako bismo ovo stavili u perspektivu, smanjenje ekonomskog uticaja nasilja za 10% oslobodilo bi više sredstava nego što je ukupna vrednost svetskog izvoza hrane ili ukupni obim globalnih direktnih stranih investicija u 2014. godini. To su gigantske vrednosti.

Glavnu ulogu u ovom pitanju igraju vojni troškovi, koji dostižu 6,16 biliona dolara ili 45% svih ekonomskih gubitaka od nasilja. Troškovi unutrašnje bezbednosti, kao što su izdaci za policiju, pravosudni sistem, zatvore i privatno obezbeđenje, iznose 3,5 biliona dolara ili 26% svih gubitaka. Takođe treba istaći ubistva i nasilnu kriminalnost, koji direktno dovode do medicinskih troškova i gubitka prihoda žrtava, a indirektno do njihovog gubitka produktivnosti, kao i produktivnosti njihovih porodica i prijatelja zbog psiholoških posledica. Na to dolazi 1,79 biliona dolara ili 8% svih gubitaka. Naravno, nasilje dovodi do mnogih drugih gubitaka, na primer onih povezanih sa unutrašnjim i spoljnim konfliktima, kao i izbeglicama koji slede za njima.

Naravno, u ovu procenu nije moguće uključiti neke manje očigledne gubitke, naročito one koji su povezani sa vršenjem sistemskog nasilja i propuštenom prilikom. Naravno, već smo uračunali troškove za vojne i sigurnosne sfere, kao i gubitke od privatne nasilne kriminalnosti. Ali koliku bi korist mogla doneti sredstva kada bi bila investirana u produktivne aktivnosti, umesto da ih države oduzimaju za finansiranje sigurnosnih struktura, kao i drugih birokratizovanih, korumpiranih i neefikasnih državnih struktura? Koliki je potencijal izgubljen nanošenjem štete od strane nasilnika, kako državnih, na primer u progonu ljudi i ratovima, tako i privatnih? Očigledno je da će stvarni ekonomski gubici od nasilja biti mnogo viši od 13,3% svetskog BDP-a godišnje; ova procena je samo minimalna, od koje se može polaziti.

Mogli bismo izgubiti mnogo manje kada bismo investirali sredstva u rešavanje problema nasilja, a ne u njegovo obuzdavanje i otklanjanje posledica. U članku Instituta za ekonomiju i mir navodi se da će dolar investiran u obrazovanje doneti više koristi i jače doprineti održavanju mira nego dolar investiran u zatvore. Ali takođe ne smemo zaboraviti da je izvor svakog ozbiljnog nasilja manjina patoloških jedinki sa poremećajem u radu inhibitora nasilja, koji ne osećaju ništa loše u vezi sa nanošenjem štete drugim ljudima. Dolar investiran u razvoj efikasne terapije koja obnavlja inhibicijsku kontrolu nad agresijom kod onih kojima ona nedostaje, omogućio bi uklanjanje gubitaka od nasilja koji su za nekoliko redova veći od takve investicije. Mnogo sredstava, vremena i ljudskih života moglo bi biti spaseno i usmereno na produktivne aktivnosti koje povećavaju blagostanje svakoga.

Kako će se pri minarhizmu, a još više pri potpunom ankapu, rešavati problem „federalne flotte“?

Ovaj problem se jasno vidi u Građanskom ratu u SAD-u, gde su Južnjaci imali veću vojsku, moćniju ekonomiju i više novca, ali im je nedostajalo jedno: gospodstvo na moru.

Dakle, suština problema je jednostavna: održavanje brodova je užasno skupo, skuplje od svih ostalih vrsta naoružanja, i postoje velike sumnje da jedna firma može sama da održava nuklearni 항공nosac. Ako će ga održavati više firmi, postoji velika šansa da će se on pretvoriti u „federalni“ 항공nosac.

Bez flote – nemoguće je osigurati samoodbranu. Sa flotom – nemoguće je kontrolisati kontrarevoluciju.

Kako se predlaže boriti protiv takvog problema?

P.S. Govorimo, naravno, o minarhizmu ili ankapu u pojedinačnoj državi.

Anonimno pitanje

U velikoj meri ovo pitanje podseća na problem zakopavanja gradova pod slojem konjskog stajca sa rastom stanovništva krajem 19. veka. Drugim rečima, problem pripada jednoj tehnološkoj eri, a okolnosti za koje se predlaže traženje rešenja – već drugoj.

Proto-ankap u Islandi je postojao trista godina, a zatim se predao državi. Proto-minarhizam u SAD-u je postojao, konvencionalno rečeno, do tog istog Građanskog rata, dakle manje od sto godina, a zatim je s mnogo krvi zgazičen od strane federalnog centra. Tako da, naravno, sam problem centralizacije moći nije izmišljen, ali u njegovoj osnovi leži izrazito pozitivan efekat razmere pri povećanju naoružanja. Ako taj efekat nestane, nestaje i problem centralizacije moći.

Danas je gospodstvo na moru stvar sumnjive efikasnosti. Recimo da postoji neki mega-bandit koji je opljačkao svoje podanike u tako astronomskom iznosu da može sebi priuštiti mega-flotu koja po snazi nadmašuje sve ostale flote. Koji je profit od toga? Mogućnost osiguravanja efikasne morske blokade bilo koje izabrane priobalne teritorije? Mogućnost kontrole neba nad bilo kojom teritorijom u dometu palubne avijacije? A kako se te mogućnosti konvertuju u novac? Za mega-bandita kao neku celovitu сущnost – skoro nikako. Ovi troškovi se nikada neće isplatiti, a pomorske vojne mišiće bandit koristi gotovo isključivo za ukras.

Druga stvar je što je mega-bandit teoretski entitet, dok u stvarnosti odluke donose konkretni ljudi, i njima nije važno koliki prihod će ostvariti mega-bandit, već koliki prihod će ostvariti lično oni – smanjenjem opšte efikasnosti mega-bandita. Opet, ako se umesto povećanja sopstvene efikasnosti smanjuje efikasnost drugih, to je takođe sasvim delatna strategija kako bi se ostalo najmoćniji, čak i po cenu smanjenja sopstvenih mogućnosti u apsolutnom izrazu, i mega-bandit zaista može potpuno racionalno delovati polazeći od ove krajnje „pametne“ strategije „nek ti crkneš danas, a ja sutra“.

Kako bi konvencionalna ankap-zajednica mogla sprečiti ovakve debilne napade od strane ovih atavističkih predatora? Prvo, kao što nam je pokazao epizod sa krstarac Moskva, protivbrodski raketi su prilično efikasni protiv flote uz znatno nižu cenu. Drugo, eliminisanje pojedinih funkcionera režima je obično još jeftinije nego uništavanje hiljadutonskih kofova. Treće, ideja nacionalne države je sve manje popularna, a sa njom pada i popularnost patriotizma, što se iskazuje, između ostalog, u neželi za služenjem u vojsci. U rezultatu, danas zemlje čak i sa ogromnim vojnim budžetima imaju ozbiljan nedostatak ljudstva. Već danas je teško kompletirati flotu, a kada se situacija razvije do nivoa da na Zemlji pojave prve značajne teritorijalne ankap-zajednice, situacija će za etatiste postati još očajnija.

Da, konji neće prepustiti mesto automobilima u jednom trenutku, ali gradovi više neće biti zakopani pod stajcem, trend se promenio. Konflikti će postajati sve više tržišno utemeljeni, a to znači minimalni troškovi uz maksimalnu efikasnost. Nema više mesta za 항공nosce.

Morazanograd i Montelibero

Nedavno sam na prijateljskom sajtu panarchy.ru pročitala zanimljiv članak Spensera MakKaluma sa dosadnim nazivom Preduzeće zajednice: tržišna konkurencija, zemlja i životna sredina. Aleksej Koršunov, koji je objavio ovaj članak, tvrdi da na principima opisanim u njemu funkcioniše jedna od tri privatne ugovorne jurisdikcije u Hondurasu, Sijudad Moran, koju on po ruskom maniru naziva Moranograd, i u kojoj se on, kako se ispostavilo, ispostavio kao prvi stanovnik. (Uzgred, ne tako davno je prikupio novac za kartu do najpoznatije honduraske ZEDE pod imenom Prospera, doputovao je tamo, a potom objavio izveštaj o stanju stvari u ovom vodećem projektu)

Ukratko, članak MakKaluma sadrži sledeće ideje. Vrednost parcele zemljišta može se definisati kao suma spoljnih efekata usmerenih ka toj parceli od svih ostalih objekata u vlasništvu. Ako je vlasnik zemljišta odvojen od njene neposredne upotrebe i izdaje je u zakup nekoliko zakupaca, on je obično izuzetno zainteresovan za maksimizaciju zakupnine, a stoga ima tržišne stimulanse da za zakupce stvori što povoljnije okruženje. Iz tog razloga, tvrdi autor, tamo gde je zemlja zauzeta individualnim stambenim kućama ili, još gore, stambenim zgradama u kojima su stanovi u vlasništvu stanara, svaki vlasnik maksimizuje sopstvenu udobnost stanovanja, dok tamo gde se značajne površine izdaju brojnim zakupcima, počinje da cveta bujno raznovrsje načina korišćenja tih površina, od kafića i radnji do kouvorkinga i laboratorija. Zadatak administratora određenog poslovnog centra uglavnom se svodi na to da zakupcima obezbedi komunalne usluge i minimizira trenja između zakupaca i države. To je neka vrsta „zaštite“ zdrave osobe.

Moranograd je zamišljen tako da svojim rezidentima obezbedi maksimalnu moguću sigurnost za Honduras, prihvatljive uslove života i mesto za zaradu. Prilikom kreiranja naselja Montelibero nismo u potpunosti pratili preporuke izložene u članku: umesto da svu zemlju ostavimo u vlasništvu fonda, zgradimo je centralizovano i iznajmljujemo rezidentima samo u zakup, iseckali smo približno dve trećine na male privatne komade za samostalnu izgradnju, dok je ostatak zaista ostavljen za iznajmljivanje. Na taj način bismo trebali dobiti praktični eksperiment o tome koja od koncepcija bolje funkcioniše. U svakom slučaju, trenutno smo još uvek u fazi postavljanja centralizovane infrastrukture, otprilike kao Moranograd, samo što ne gradimo ogradu oko naselja, jer Crna Gora nije mesto gde treba strahovati od komšija.

Dragi srcu građevinski moranogradski problemi, to nas sve još čeka

Rutinizacija košmara

Rat u Ukrajini je ušao u fazu izduživanja i polako počinje da ispada iz trenutnog dnevnog reda. Najneprijatnije u šta bi to moglo iscuriti je:

  • Front se stabilizuje, strane se utvrđuju, gubici postaju manji;
  • Ruska ekonomija polako degradira pod sankcijama, ali se politički sistem pokazuje dovoljno čvrstim i do raspada države ne dolazi;
  • Ukrajinska ekonomija polako degradira pod granatovanjem, u zemlji zapravo ostaju samo oni koji se bore i oni koji opslužuju rat, dok se veći deo ostalih ili rasipa dovoljno daleko od linije fronta ili napušta zemlju, a nakon odlaska polako navikavaju na novo mesto boravka;
  • Rusi, koji nisu uspeli da pobegnu iz Ruske Federacije u ranoj fazi rata, postepeno gube mogućnost da to učine: niko ih nigde ne želi, više nemaju novca za karte, a letova u inostranstvo više neće biti. Bilo kako bilo, oni zatežu pojas i počinju da preživljavaju;
  • Usput, što se tiče dopunjavanja ruske vojske ljudskim žrtvama u ovom scenariju ne treba brinuti: dovoljno je davati porodici regruta vojni paket hrane i odmah im ga oduzeti čim regrut desertira ili odazme. Sin u vojsci – roditelji siti. Mnogi bi bili spremni na ovakav dogovor.
  • I tako se nastavlja godinama.

U određenoj meri ovom scenariju može zasmetati otvaranje novih žarišta napetosti oko Rusije: ostatke ruskih trupa počeće da istiskuju iz Pridnestrovlja i sa Kavkaza, Ruska Federacija će pokušati da deluje na svim frontovima i ipak će se relativno brzo slomiti. Međutim, ne treba se nadati samo pomoći Azerbejdžana, Moldavije i Gruzije. Bolje je ipak nastaviti gurat Rusiju ka brzom vojnom porazu i političkom raspadu, pre svega snagama samih Rusa.

U početku sam predlagala isključivo „biljojedne“ mere poput paljenja vojnih regrutnih centara. To stvara haos u sistemu mobilizacije trupa, ne povlači prateće žrtve, izgleda efektno i deluje inspirativno na svakog pristalicu slobode. Sada, međutim, vidim da su mnogi otišli dalje: stižu informacije o sabotaži na železnicama. Opet, bez ljudskih žrtava. Uništavaju se relejni ormari koji, koliko sam razumela, služe za dispečering tereta. To znači da se propusni kapacitet pruge naglo smanjuje, ali vozovi ne ispadaju sa šina. Mrežom kruži mnoštvo drugih predloga za sabotažu različitog stepena domišljavosti, ali se većina svodi na provozirovanje zastoja u sistemu snabdevanja trupa.

Nas pak mnogo više zanima raspad zemlje. I tu mi je veoma teško da smislim bilo kakvu političku aktivnost u Rusiji koja bi omogućila libertarijancu da ostane „čist“. Predlagati pojednostavljenje vođenja biznisa i smanjenje poreza? Zagovarati olakšavanje prometa civilnog oružja? Pozivati na potpun prelazak na visoko profesionalnu ugovornu vojsku? Ozbiljno? Sada? U Rusiji? Iskreno, sada bi naprotiv imalo smisla podržati komuniste u svemu. Dajte potpunu nacionalizaciju industrije! Ograničenje cena! Ograničenje izvoza robe izvan regiona njene proizvodnje! Zamenimo Nabibulinu Glazjevom! IT-jevac za stanove! Šta oni to još žele? Neka dobiju. Inače će kasnije opet kriviti kapitalizam da je doveo zemlju do dna. Ne, neka se raspadne pod Glazjevom.

Tako da, za ime Boga, ne mogu danas da smislim plemenitiji cilj za ruske libertarijance od toga da što pre napuste Rusiju i ostave zemlju na rastrganje levjacima. Kao što je zapovetila Ayn Rand. Kao što je Navaljni predlagao libertarijancima. Ispravite ramena.

Izvinite zbog izbora ilustracije iz popularnog animea Attack on Titan…

Razlike između čikaške i austrijske škole

Danas sam kod Zolotoreva naišla na prevod članka o razlikama u pristupima čikaške i austrijske ekonomske škole. Autor se poziva na određenu diskusiju o ovim razlikama koju je vodio putem prepiske. Sumnjam da je ova diskusija u velikoj meri bila izazvana člankom Dejvida Fridmana, u kojem on detaljno razmatra upravo tu razliku u pristupima. On se na njega pozvao na svom Fejsbuku, a zatim se još nekoliko puta na istom mestu osvrnuo na ovu temu. A sve je to počelo (ne isključujem) mojim pitanjem o tome šta ga ne zadovoljava kod AEŠ – u onlajn intervjuu koji je dao ruskojezičnim čitaocima povodom izlaska ruskih prevoda Mehanike slobode.

Ukratko, ako publika ima interesovanja, mogu se pozabaviti prevodom Fridmanovog članka, kao i pojedinih, manje-više sadržajnih reakcija Austrijanaca. Interesovanje ću, naravno, meriti količinom donacija koje pristignu u skorije vreme. Za mene je ovde takođe interesantno, jer me veoma zanima Fridmanova ekonomska analiza prava, na kojoj u velikoj meri planiram da zasnovam drugi deo svoje knjige o ankapu, i želim da imam jasniju predstavu o tome koliko su sva ta razmišljanja kompatibilna sa AEŠ.