Aleks Rozov u komentarima na mom kanalu, a prethodno na kanalu „Gutači mitova“, predložio je zanimljivu postavku:

Postoji mit da je nimfa Amalteja, Okeanova ćerka, u obliku koze nahranila bebu Zevsa u pećini na Kritu. Amalteja je imala rog obilja iz kojeg bi, na magičnu reč, beskrajnim dotokom padali plodovi zemlje… Kada je Amalteja skinula kožnu posteljicu i nestala, rog se negde izgubio.

Pretpostavimo da se Amaltejin rog odjednom našao tamo gde je i izgubljen: na Kritu.

Kako će to uticati na svetsku politiku i ekonomiju?

Pa, pokušajću da maštam.

Dakle, nakon još jednog zemljotresa, odron je otvorio drevnu pećinu, a nakon par dana, u nju su se uputili turisti-hikeri. U pećini je otkriveno kameno ležaj, sto, a na stolu kozi rog u odličnom stanju. Pošto su na Kritu svim turistima već „pobubali uši“ Zevsovim pećinama i mitom o njegovoj dojilji, hikeri samo mrmljaju: „Evo još jedne, čak je i rog na svom mestu. Hej, Roge, šta će nam pokloniti? Daj bar par naranci.“ Rog daje. Nakon što su se oporavili od prvobitnog šoka, hikeri počinju da zatrpavaju zahtevima i brzo otkrivaju da Rog ne sipa pivo, niti daje meso. Rečeno je – plodovi zemlje, znači, biće plodovi zemlje, tačka. Komanda snimljena i reprodukovana sa telefona savršeno se izvršava: Rog ne zahteva ličnu prisutnost za izvršenje naredbe, potrebno mu je samo uputstvo šta da posluži. Takođe se ispostavlja da Rog izvan pećine gubi svoja magična svojstva. Upravo to određuje da Rog neće napustiti Kret, i njegova dalja sudbina biće vezana upravo za ovo ostrvo. U suprotnom, naravno, turisti ne bi imali nikakvih problema sa iznošenjem koziog roga van Grčke, jer to ipak nije zlatno blago.

Šta se dešava dalje? Turisti disciplinovano obraćaju se Eforsu Antikviteta, i počinju određene pravne zamršene situacije. Predmet je očigledno stariji od 1453. godine, a to znači da nesumnjivo pripada državi. Teorijski, mesto mu je u muzeju, a turistima pripada nagrada za pronalazak. Ali predmet je beskoristan van pećine, a pećina se nalazi na privatnom zemljištu. Za razliku od kontinentalne Grčke, na Kritu u unutrašnjosti ostrva veći deo zemlje je upravo privatan ili opštinski, a ne državni. Dakle, lokalni arheolozi počinju da istražuju pećinu, a sam rog, pored njih, pokušavaju da istraže i razni drugi stručnjaci, koje, naravno, zanima fizika materijalizacije plodova zemlje. Vlasnik pećine, neko Manolis Petrakis, postavlja pored restoran „Amaltheia“, gde goste časti jelima vegetarijanske kuhinje, i pokreće odmah tu proizvodnju vina, jer je u Grčkoj teško smisliti maržniji način prerade plodova zemlje nego napraviti vino sa lepom legendom. Na taj način, danju rog istražuju naučnici, a noću on vlasniku lokacije daruje sirovinu za preradu.

Dalje u igru ulazi veliki biznis prema lokalnim merilima. Država, gospodin Petrakis i agroindustrijska kompanija AGROCRETA dogovaraju se o osnivanju specijalnog privatno-državnog preduzeća „Konzorcijum Amaltheia“. U koncesionom ugovoru je navedeno da država konzorcijumum daje na 30 godina ekskluzivno pravo na korišćenje Roga i obezbeđuje dozvole za postavljanje infrastrukture, za šta ima fiksnu godišnju uplatu od 50 miliona evra i 20% neto dobiti konzorcijuma. Gospodin Petrakis konzorcijumu daje na korišćenje svoju nepokretnost na 30 godina, dobija fiksnu godišnju uplatu od 2 miliona evra i 10% neto dobiti konzorcijuma. Kompanija AGROCRETA ulaže novac, upravlja konzorcijumom, snosi preduzetničke rizike i od toga ima 70% neto dobiti.

Sada je zadatak konzorcijuma da izgradi logistiku od pećine do luke Heraklion, koja se nalazi na 50 km udaljenosti preko neprohodnog planinskog terena, a koja je u vrhuncu imala promet od oko 3 miliona tona godišnje. Put „Princezna Ksenija“ u Crnoj Gori gradio je 7 godina, i uz dužinu od 41 km koštao je skoro milijardu evra. OK, konzorcijumu nije potreban autoput, samo dobar put za ozbiljan promet robe. Ali ipak, za to treba planirati najmanje 4 godine, najmanje 500 miliona, a gradnju će, naravno, angažovati Kinece. A do tada će morati da nasipaju makadam, zatim da izlivaju beton do najbližeg lokalnog puta, i da budu ograničeni njegovim skromnim kapacitetom

Na taj način će se od samog početka pred rukovodstvom konzorcijuma postaviti pitanje: šta proizvoditi?

Dokle god sav saobraćaj obezbeđuju ATV vozila i helikopteri, mora se raditi po specijalnim porudžbinama, poput „odneti za zanatskog pržera gospodina Papadakisa 100 kg zrna kafe, potpunih analogija lota koji je prodat na aukciji u Kostarici po ceni od 50 dolara po kilogramu“ – ali takva isporuka neće dugo zadovoljiti sve hipstere na celom ostrvu, dok ostali jednostavno neće razumeti zašto uzimati tako skupu kafu kada u supermarketu postoji Lavazza.

Kada krenu prvi kamioni, već se mogu puniti, na primer, kakao sičkom, jer je tamo više nego solidna cena po tonu sirovine, a svetsko tržište je prilično veliko. Kako se promet robe bude dalje širio, moglo bi se razmisliti o prirodnom kaučuku, ali evo problema: on se ne jede. Glupi artefakt je začaran da vlasnika snabde plodovima zemlje za hranu, a ne za bilo šta drugo. Tako da će kaučuk, mahagoni i slično nažalost morati ostaviti lokalnim proizvođačima, ali se bar na šafranu ili prirodnoj vanili može maksimalno nadoknaditi, jednostavno izbacivanjem svih ostalih proizvođača sa svetskog tržišta, jer zašto su oni uopšte potrebni.

A kada se, konačno, izgradi puna saobraćajnica, projektovana za veliki saobraćaj sposoban da potpuno optereti luku, suštinski, glavni tereti će ostati isti kakvi su i bili – kakao i kafa, a kapacitet konzorcijuma će biti dovoljan samo za grabljenje određenog dela svetskog tržišta ovih proizvoda, dalje logistika neće dozvoliti. Naravno, pored toga, čitav Krit će imati pristup jeftinom durijanu, kokosima i ostaloj egzotici koja je ranije bila skupa isključivo zbog dugog logističkog puta. Ali nema smisla nositi ove tropske proizvode izvan EU, tamo počinju carine, i neka Azija sama trpi, Iraklion nije beskrajan.

A ako se neko plaši da će sa Krita neprekidnim dotokom izbijati pirinač, pšenica i krompir, plaši se uzalud. To će se dešavati samo tokom godina lokalnih neuspeha u poljoprivredi, ratnih kriza i sličnog. Rog ne sme da napusti pećinu, i koliko god širili i ojačavali njen svod, to će i dalje biti rupa fiksne širine, kroz koju u jednom smeru ide traka transportera sa praznom ambalažom, a u drugom sa napunjenom, zatim se prebacuje na kamione, ide u luku, utovari na kontejnerske brodove i raspoređuje po svetu. Iz jednog jedinocnog luke, a u svetu ima hiljade takvih luka.

Da bi Rog Obilja zaista srušio sve svetske tržišta hrane, a istovremeno i energetsko tržište zahvaljujući biodizelu, biće potrebna nova transportna revolucija. Možda će se to desiti nekada, ali meni deluje mnogo verovatnijim drugi događaj. Nisu uzalud naučnici na samom početku priče počeli da proučavaju rog. Oni će na kraju pronaći onaj fizički princip na kojem on funkcioniše. I kada u svakom domu bude stajao univerzalni sintetizator, koza Amalteja će konačno moći da smatra svoju misiju na Zemlji ispunjenom. Gde je tražiti nakon toga? Pretpostavljam na Jupiterovom satelitu istog imena, ali za opis te faze – idite kod Strugackih.