Uvek kažemo da ako se reguliše svaki korak, ako se čoveka optereti milionom zabrana, licenci i kazni za bilo kakav potez, ljudi će jednostavno prestati da se rađaju. Čovek je biološko biće, a životinje u tesnim kavezima se ne razmnožavaju. Ali kao odgovor samo stiže rečenica: pa neka, i ovako ima previše ljudi, a ako ih bude manje, neće biti gužvi u saobraćaju, priroda će se očistiti, nastupiću tišina i lepota. Obično uzvraćamo ekonomijom: infrastruktura će propasti, solidarni penzioni sistem će pući, a tržišta će se smanjiti na veličinu trafike. Sve će to zaista i biti. Ali iza te fasade krije se nešto mnogo užasnije – tehnološki regres i rizik od sporog, ali neizbežnog izumiranja čovečanstva kao vrste.
 
Ljubitelji smanjenja populacije uporno vide u čoveku samo „višak usta“, „izvor ugljeničnog otiska“ i hodajući problem. Ali čovek nije samo usta, već i mozak. To je preduzetnički duh, pronalazljivost i rad. Zato hajde da objasnimo na jednostavan način zašto je san o „malom, udobnom čovečanstvu“ opasna iluzija.
 
Prvo, retki talenti. Geniji sposobni da pomeraju fundamentalnu nauku ne pojavljuju se po nalogu državnog plana. Oni se rađaju statistički retko – uslovno jedan na milion. Ako imate populaciju od 8 milijardi, imate baz od osam hiljada potencijalnih Ajnštajna, Fon Nojmana i Tjuringa. Smanjite stanovništvo na pola i iseći ćete taj baz tačno za 50%. Smanjite još više i probojnih ideja će biti nekoliko puta manje. A upravo ti pojedinci stvaraju tehnologije koje kasnije hrane i leče sve nas.
 
Drugo, zamka specijalizacije. Savremeni naučno-tehnički progres oslanja se na neverovatno duboku podelu rada. U XVIII veku erudita je mogao da se razume i u mehanici, i u botanici, i u filozofiji. Ali danas su nisko viseći plodovi nauke već ubranjeni. Da bi se ivica saznanja pomerila makar i za milimetar, potrebni su hiljade ultra-usko specijalizovanih stručnjaka. Jedna osoba ne može istovremeno da projektuje litografski skener za čipove, da sintetizuje molekul protiv retkog raka i da gradi termonuklearni reaktor. Što je društvo veće, to sebi može priuštiti više jedinstvenih, nišnih profesija. Malo društvo, čak i ako su svi sa tri visoka obrazovanja, fizički nije sposobno da održava milione složenih kompetencija istovremeno.
 
Treće, efekat razmere i dostupnost tehnologija. Razvoj novog procesora ili leka košta milijarde dolara. Na globalnom tržištu od milijardi ljudi, ovi kolosalni troškovi se razmazuju tankim slojem – na kraju dobijamo pilule od par para i pristupačne pametne telefone. Smanjite tržište – i najsloženiji projekti prestati da budu isplativi. Biznis jednostavno neće ulagati u ono što nema kome da proda. Prvo će nestati niche lekovi za retke bolesti, zatim specijalizovana oprema, a potom i cele industrije. Država će, naravno, pokušati da spase situaciju „subvencijama“, ali oduzimanje novca od ekonomije koja se smanjuje – to je put ka još bržem kolapsu.
 
Četvrto, znanje ne živi u knjigama. Crteži bez žive lanca sukcesije su samo mrtvi terabajti podataka. Složena tehnologija živi samo u rukama praktičara: kada osedeli inženjer prenosi implicitne veštine mladom doktorantu direktno pored mašine ili u laboratoriji. Ako se generacija menja previše malobrojnom, lanci se kidaju. Čovečanstvo je već više puta gubilo tehnologije – od recepta za rimski beton do sposobnosti brzog reprodukovanja raketnih motora lunarnog programa.
 
I na kraju, ne možemo jednostavno stajati u mestu. Priroda ne pravi pauze radi „udobnog života“. Bakterije mutiraju i razvijaju otpornost na antibiotike. Klima donosi iznenađenja, infrastruktura propada, a svemirske pretnje nisu nigde nestale. Da bi civilizacija samo održala trenutni nivo bezbednosti, ona mora da trči svim silama napred – da otkriva nove izvore energije, stvara nove materijale i lekove. Ako usporavamo naučno-tehnološki progres zbog nedostatka mozgova, mi ne ostajemo u mestu, već počinjemo polako da klizimo u novo mračno doba.

Voluntarista, Bitarh