Тег: tehnologije

Tehnologije se rađaju u garažama, a ne u kasarnama: istina o ulozi VPK

Hajde da pričamo o raširenom mitu koji je sigurno svako čuo: „bez vojnih razvoja sedeli bismo bez interneta, pametnih telefona i GPS-a“. Drugim rečima, smatra se da su rat i odbrana glavni pokretači tehničkog progresa. Ali da li je to zaista tako?

Uzmimo isti taj internet. Govori nam se da ga je navodno izumeo Pentagon u slučaju nuklearnog rata, ali činjenice to ne potvrđuju. Zapravo, ARPANET (preteča modernog interneta) je prvobitno bio civilni projekat kojim su se bavili različiti američki univerziteti, samo što je bio finansiran iz vojnog budžeta. Vojnici su dali novac, a sav posao uradili su univerzitetski naučnici i programeri. A slavni HTTP protokol, preko kojeg sada zajedno čitamo ovu objavu, uopšte su smislili fizičari iz CERN-a u Evropi – isključivo radi lakše razmene naučnih članaka. Vojska ovde uopšte nema nikakve zasluge!

Šta je sa GPS-om? Da, ovde su zaista vojnici lansirali satelite kako bi rakete preciznije pogađale metu. Ali zašto je GPS postao dostupan svima? Zato što su civili od vojne igračke napravili „narodnu“ tehnologiju. Predsednik Regan otvorio je GPS za sve nakon tragedije sa korejskim avionom, kako bi povećao bezbednost letova, i na kraju su civilni developeri pretvorili navigacioni sistem iz vojne tajne u popularnu aplikaciju za pronalaženje najbliže picerije.

A znate li ko je stvorio prvi mikroprocesor? Ne, nisu generali niti tajne službe – razvila ga je kompanija Intel za kalkulator. U međuvremenu je vojska imala svoje zatvorene razvojne projekte koje bi svet video tek za 30 godina, da nije bilo civilnih inženjera. Dok su vojnici razmišljali kako da ne otkriju tajne, tržište je već uveliko koristilo komercijalne procesore.

Svemir? Činilo bi se da su baš ovde vojnici ispred svih. Da, rakete su prvo kreirane kao borbene, ali stvarna kosmička dostignuća desila su se uglavnom zahvaljujući civilnim programima NASA-e, a danas privatnim kompanijama poput SpaceX-a i Blue Origin-a. Dok vojska raspravlja o tome kako najbolje pucati iz svemira, Ilon Mask je već lansirao raketu koja se sama vraća nazad.

Zašto vojnici nisu uvek najjači inovatori? Zato što je vojnicima glavni prioritet pouzdanost. Oni preferiraju proverene tehnologije i izbegavaju rizike. Pokušajte da ponudite generalu eksperimentalnu tehniku na bojnom polju – pogledao bi vas kao ludaka. Međutim, preduzetnici i naučnici se ne plaše rizika, i upravo zato se većina pravih prodora dešava u garažama Silikonske doline, laboratorijama i univerzitetima, a ne u tajnim podrumima tajnih službi.

Istorija SSSR-a je jasan primer kako oslanjanje isključivo na odbranu vodi do tehničke zaostalosti u svakodnevnom životu. Sećate li se šale: sovjetska mikrotalasna je toliko pouzdana da se u nju možete sakriti tokom nuklearnog udara – jer je to tajni odbrambeni uređaj težine pola tone. Civilna ekonomija bolje se nosi sa inovacijama jer konkurencija i sloboda stvaraju snažne stimulanse za prodore. Vojne tehnologije obično samo stižu iza onoga što su već kreirali civili.

Usput, ako mislite da vojska finansira fundamentalnu nauku, ponovo grešite. Vojnicima su potrebna zagarantovana rešenja ovde i sada, a ne istraživanja koja će dati rezultat za 30 godina, i to nije sigurno da će biti primena u borbi. Fundamentalnim istraživanjima bave se univerziteti i privatne laboratorije. Upravo oni daju svetu kvantne računare, nove lekove i materijale budućnosti. A vojska jednostavno uzima gotove tehnologije sa police.

Još jedan primer: IBM, Apple i Google svake godine registruju hiljade patenata, dok odbrambeni resori to rade u malom broju. Komercijalne kompanije se takmiče u inovacijama, dok je konkurencija kod vojnika često ograničena na budžetske tendere, gde nije glavni kvalitet, već prijateljstvo sa pravim ljudima u ministrstvima. Zato, kada vam neko kaže da progres nije moguć bez rata, podsetite ga: prava pokretačka snaga čovečanstva su mirna radoznalost, kreativna sloboda i normalna tržišna konkurencija, a ne rakete i tenkovi.

Voluntarist, Bitarh

Budućnost je u idejama nerazumljivim stacionarnom banditu

Voluntarist, Bitarch

Kada se osoba pridržava određenih stavova o društvenom uređenju, želi određene društvene promene, a naročito kada sprovodi neku praktičnu aktivnost usmerenu na njihovu popularizaciju i realizaciju, može se suočiti sa određenim rizicima i pretnjama. Mislim da nije potrebno podsećati da opozicioni stavovi vrlo često bivaju progonjeni od strane postojeće političke vlasti. Čak i u prilično liberalnim i demokratskim društvima Zapadnog sveta, ljudska prava i slobode su i dalje ograničeni, a stavovi koji nisu u skladu sa vladinom agendom potiskuju se. A šta tek reći o neliberalnim i nedemokratskim društvima? U njima se može dobiti stroga kazna, ili čak izgubiti život, samo zbog izražavanja mišljenja koje nije u skladu sa „zvaničnim“ gledištem.

Aktivnost koja dovodi u pitanje ustaljeni društveni sistem je očigledno opasna i rizična. Ali da li se ovaj problem odnosi na apsolutno svaku takvu aktivnost? Pogledajmo nekoliko upečatljivih primera koji su omogućili da se to uspešno izbegne.

Jedan od njih je nastanak i širenje internet mreže. To je dovelo do ranije neviđene informacione slobode, efikasnog ujedinjavanja ljudi koji dele iste interese i slobodne organizacije različitih aktivnosti, uključujući i one usmerene na postizanje društvenih promena. Veoma važnu ulogu u formiranju upravo slobodnog interneta odigralo je to što su stacionarni banditi (države) jednostavno potcenili njegov potencijal. Mnogi konzervativni „eksperti“ u prošlosti su bili krajnje skeptični prema internetu i smatrali su da on neće imati značajan uticaj na društveni i ekonomski život.

Zamislimo šta bi se dogodilo da su vlade od početka razumele potencijal interneta. Sigurno ne bi dozvolile takvu slobodu, uvodeći mnoštvo zakona koji regulišu njegov rad mnogo pre širokog širenja. Moguće je da bi kreiranje bilo kojih internet resursa bilo pod direktnom regulacijom i licenciranjem vladinih organa. Takođe, internet provajdere bi od početka obavezali da tehnički projektuju rad mreže tako da spreče nastanak i funkcionisanje resursa koje vlada ne odobrava.

Naravno, ništa od toga se nije dogodilo. Vlade su se ozbiljno bacile na regulisanje interneta tek kada je pristup njemu već bio u rukama skoro svakog čoveka, kada je u njemu kreirano beskonačno mnogo resursa, kao i kada je postao neizbevan deo ekonomske aktivnosti. Oni i njihovi „eksperti“ ispostavili su se kao budale, nesposobne da razumeju principijalno novo informaciono sredstvo.

Slična priča desila se sa kriptovalutama. Države direktno zabranjuju korišćenje bilo čega drugog, osim sopstveno emitovanog novca, kao sredstva za razmenu i plaćanje. Ali u početku kriptovalute skoro niko nije doživljavao kao novac; posmatrane su kao igračka, zabava malog broja „gikova“. I tek kada su postale ogromnih razmera, vlade su preuzele njihovu regulaciju. Najverovatnije, da su vlade od početka bile svesne potencijala kriptovaluta, jednostavno bi uvele zakone koji zabranjuju sva takva sredstva. Sada je za uvođenje potpune i nagle zabrane kasno.

Može se zaključiti da će biti najbezbednije učestvovati u promociji i realizaciji onih ideja usmerenih na postizanje društvenih promena koje nijedna vlada u početku neće shvatiti ozbiljno. I takva aktivnost ima najveće šanse da zaista promeni svet, jer vlade, zbog sopstvenog nerazumevanja i nezainteresovanosti, neće je zabraniti, niti kažnjavati ljude povezane s njom.

Možda bi oni koji se i dalje bave aktivnostima koje su potpuno jasne i svesne stacionarnim banditima trebali da pređu na druge ideje koje oni potcenjuju uprkos njihovom ogromnom potencijalu? Na primer, to može biti potpuno iskorenjivanje nasilja kao instrumenta za postizanje bilo kakvih ciljeva i metoda interakcije između ljudi, što se i promoviše na ovom kanalu.