Kada se osoba pridržava određenih stavova o društvenom uređenju, želi određene društvene promene, a naročito kada sprovodi neku praktičnu aktivnost usmerenu na njihovu popularizaciju i realizaciju, može se suočiti sa određenim rizicima i pretnjama. Mislim da nije potrebno podsećati da opozicioni stavovi vrlo često bivaju progonjeni od strane postojeće političke vlasti. Čak i u prilično liberalnim i demokratskim društvima Zapadnog sveta, ljudska prava i slobode su i dalje ograničeni, a stavovi koji nisu u skladu sa vladinom agendom potiskuju se. A šta tek reći o neliberalnim i nedemokratskim društvima? U njima se može dobiti stroga kazna, ili čak izgubiti život, samo zbog izražavanja mišljenja koje nije u skladu sa „zvaničnim“ gledištem.
Aktivnost koja dovodi u pitanje ustaljeni društveni sistem je očigledno opasna i rizična. Ali da li se ovaj problem odnosi na apsolutno svaku takvu aktivnost? Pogledajmo nekoliko upečatljivih primera koji su omogućili da se to uspešno izbegne.
Jedan od njih je nastanak i širenje internet mreže. To je dovelo do ranije neviđene informacione slobode, efikasnog ujedinjavanja ljudi koji dele iste interese i slobodne organizacije različitih aktivnosti, uključujući i one usmerene na postizanje društvenih promena. Veoma važnu ulogu u formiranju upravo slobodnog interneta odigralo je to što su stacionarni banditi (države) jednostavno potcenili njegov potencijal. Mnogi konzervativni „eksperti“ u prošlosti su bili krajnje skeptični prema internetu i smatrali su da on neće imati značajan uticaj na društveni i ekonomski život.
Zamislimo šta bi se dogodilo da su vlade od početka razumele potencijal interneta. Sigurno ne bi dozvolile takvu slobodu, uvodeći mnoštvo zakona koji regulišu njegov rad mnogo pre širokog širenja. Moguće je da bi kreiranje bilo kojih internet resursa bilo pod direktnom regulacijom i licenciranjem vladinih organa. Takođe, internet provajdere bi od početka obavezali da tehnički projektuju rad mreže tako da spreče nastanak i funkcionisanje resursa koje vlada ne odobrava.
Naravno, ništa od toga se nije dogodilo. Vlade su se ozbiljno bacile na regulisanje interneta tek kada je pristup njemu već bio u rukama skoro svakog čoveka, kada je u njemu kreirano beskonačno mnogo resursa, kao i kada je postao neizbevan deo ekonomske aktivnosti. Oni i njihovi „eksperti“ ispostavili su se kao budale, nesposobne da razumeju principijalno novo informaciono sredstvo.
Slična priča desila se sa kriptovalutama. Države direktno zabranjuju korišćenje bilo čega drugog, osim sopstveno emitovanog novca, kao sredstva za razmenu i plaćanje. Ali u početku kriptovalute skoro niko nije doživljavao kao novac; posmatrane su kao igračka, zabava malog broja „gikova“. I tek kada su postale ogromnih razmera, vlade su preuzele njihovu regulaciju. Najverovatnije, da su vlade od početka bile svesne potencijala kriptovaluta, jednostavno bi uvele zakone koji zabranjuju sva takva sredstva. Sada je za uvođenje potpune i nagle zabrane kasno.
Može se zaključiti da će biti najbezbednije učestvovati u promociji i realizaciji onih ideja usmerenih na postizanje društvenih promena koje nijedna vlada u početku neće shvatiti ozbiljno. I takva aktivnost ima najveće šanse da zaista promeni svet, jer vlade, zbog sopstvenog nerazumevanja i nezainteresovanosti, neće je zabraniti, niti kažnjavati ljude povezane s njom.
Možda bi oni koji se i dalje bave aktivnostima koje su potpuno jasne i svesne stacionarnim banditima trebali da pređu na druge ideje koje oni potcenjuju uprkos njihovom ogromnom potencijalu? Na primer, to može biti potpuno iskorenjivanje nasilja kao instrumenta za postizanje bilo kakvih ciljeva i metoda interakcije između ljudi, što se i promoviše na ovom kanalu.
