Seuta – sićušna španska enklava na marokanskoj obali. I nedavno se tamo odigrala prava drama. Na mreži se proširio intervju sa lokalnom stanovnicom koja je izašla protestovati protiv prevelikog broja ilegalaca. Opisala je zanimljivu dinamiku: kada je do momaka koji su stigli iz Maroka stiglo da španska država nema nameru da im daje legalizaciju i dokumente na tacni, ogromna većina je napustila grad i odехала. Čini se kao da je birokratija pobedila? Ne baš.

Otišli su najsvisnostiji. Oni koji su želeli da rade pošteno, nisu želeli probleme sa zakonom i tražili su normalan život. A ko je ostao? Naravno, agresivni psihopate, delinkventi i odmetnici. Njima je svejedno za legalni status, policiju i zakone. Na kraju su normalni ljudi otišli, a koncentrisani kriminal se nastanio na ulicama. Sada se Špankinje jednostavno boje da izađu iz kuće nakon zalaska sunca.

Dobio se klasičan, kristalno čist zakon negativne selekcije. Ali hajde da se vratimo malo unazad, kako bismo razumeli kako je Španija uopšte stigla do ovakvog stanja.

Vlasti Španije godinama žale na demografsku rupu, na to da nema ko da zarađuje penzije. A to znači da je hitno potrebna masovna legalizacija stotina hiljada migranata! Ali zašto se u toploj, blagoslovenoj zemlji stvorila ta rupa? Zato što je država ugušila sopstveno stanovništvo brigom i regulisanjem. Neverovatan poreski pritisak, naduven državni aparat, draconsko radno pravo (kada je zapošljavanje mladog momka rizik za ceo život, jer će ga kasnije otpustiti biti preskupo), ludate cene nekretnina zbog urbanističkih zabrana. I sve na to – hiljade apsurdnih zakona o „zločinima“ bez žrtava, koji običnog građanina pretvaraju u večitog neurotičara i potencijalnog prestupnika. Čovek živi u permanentnom stresu pod mikroskopom službenika. A kao što svaki biolog zna, životinje u zatočeništvu jednostavno ne razmnožavaju.

A sada pogledajmo šta se dešava kada država počne nespretno da se „bori“ protiv imigracije svojim uobičajenim zabranjivačkim metodama.

Ako je čovek normalan, razuman radnik, on poštuje privatnu imovinu i lične granice. Da, mogao je ilegalno preplivati more u potrazi za boljim životom. Ali ako mu se kaže da mu ovde neće dozvoliti da legalno radi, da neće imati prava i da ga za najmanji pokret čeka deportacija, šta će on uraditi? Otići će tamo gde postoje šanse, ili će se vratiti kući. Ima šta da izgubi: sopstvenu bezbednost, reputaciju, perspektivu stabilne zarade.

A kome ništa nije bitno? Potpuno odvrnutom sociopati. Baš njega ne zanimaju boravišna dozvola, ugovor o radu i policija. Policija ga nije plašila ni u domovini, neće ga uplašiti ni ovde (naročito znajući bezlegost evropskog pravosuđa). On nije nameravao da se uključi u ekonomiju. Njegov zanat su pljačka i nasilje.

Zabranjivanjem ili maksimalnim otežavanjem legalnog boravka, država podiže barijeru koja filtrira oprezne, umerene i konstruktivne. A preko nje preskaču isključivo predatori. To funkcioniše potpuno isto kao i sa zabranom oružja: kada vlasti zabrane pištolje, oni nestaju kod zakonitih građana, ali nigde ne nestaju kod bandita. Kada država zabrani drogu, ona ne uništava potražnju – ona samo prepušta tržište krvavim kartelima umesto civilizovanim apotekama. I kada država glupo „zabranjuje migraciju“ umesto da otvori put slobodnoj trgovini, privatnom zapošljavanju i strogoj zaštiti privatne imovine od narušavanja – ona garantovano dobija ulice preplavljene talasom nasilja.

Na kraju dobijamo isplačanu običnu ženu iz Seute, koja uveče ne može da stigne do prodavnice. Prvo ju je državni bandit ograbio porezima i lišio sugrađane budućnosti, a zatim je stvorio idealni rezervat za one koji ne priznaju nikakva pravila. Uostalom, ništa novo: svaka intervencija države uvek samo pogoršava situaciju. Čak i tamo gde licemerno obećava da će „uspostaviti red“!

Voluntarista, Bitarh